Kafana pod obručima

[Chaos Is Me]

Ko voli da čita o tvrdoj muzici kao i uvek u ovo doba godine sam se izasrao, u spojleru.

 

Spoiler

Evo i teksta kojeg niko nije čekao. Biće dugačak, možda i najduži do sada, možda čak i kvazikontender serijala “Ko ima najduži?” kojim nas obasipaju sa malih ekrana na svakom tajm autu evroligaških i drugih utakmica, znaju kladionice šta sveti narod voli. A zna i DB. Ja ne znam šta narod voli ali znam šta ja volim, da ushićeno pišem krajem godine o muzici koja me je tokom iste ushitila. Zato odustanite na vreme, da ne bude da je prošlo bez upozorenja.

 

Kao i svih ovih godina, prvo idu negativne emocije i razočaranja: Novi AHAB mi do sad najgori njihov, nit ima pitkoću poslednja dva, nit snagu i dubinu prva dva albuma, HYPNO5E novi ozbiljno palamuđenje i verglanje u prazno nakon što sam baš uživao u njihova dva prethodna izdanja, ...AND OCEANS pravljen po kalupu i to dosadnom kalupu, nigde njihovog starog ludila, NE OBLIVISCARIS nastavljaju putem “too much of everything” formule umesto da se fokusiraju na pesme, METALLICA album ne znam ni zašto pominjem kad ništa nisam ni očekivao od ovih ultimativnih jahača prastarih uspeha ali album je baš abortus i za njihove bedne standarde, isto važi za AVENGED SEVENFOLD - bend na silu, veoma bezvezni novi THE ARCANE ORDER koji je nekad obećavao kao bend, ne sviđa mi se zaokret u zvuku kod GRAVE PLEASURES a bogami ni kod HEXVESSEL kad smo kod gospon Kvohsta - prvi mnogo bolje rade gothic hitove od alt/art rocka a drugi mnogo bolje rade okultni folk rock od ovog nekog bezubog doom rocka sa kilavim black momentima, zatim ide metalizirana hardcore bratija sa svojom muzikom za teretanu koja ne donosi ništa novo osim nabudžene produkcije - JESUS PIECE, HARM'S WAY, nešto malo bolji END i meni potpuno nezanimljivi INCENDIARY koji doduše dobro tuče ali rep vokal je kritičan, onda ide jedno od razočaranja godine - THE OCEAN sa svojim najslabijim albumom do sada gde uz izuzetak sjajne "Uncomformities" nema poštene pesme, isto bi se moglo reći za novi VULTURE INDUSTRIES gde se njihova svetla tačka u moru dosade zove "Saturn devouring his young", OUTER HEAVEN na koji su se mnogi izložili mi baš dosadnjikav death metal, FLESHVESSEL knjiški primer kad te ambicija pojede (kao i dosta drugih izdanaka inače odlične italijanske I, Voidhanger izdavačke kuće), SOEN sa najslabijim albumom u karijeri koji će paradoksalno biti možda i najpopularniji, ALKALOID koji pokušava svašta ali nedopečeno, NIGHTMARER koji mi najslabiji od disso deatha (u poređenju sa Fabricant, Anachronism, Elitist i nekim sličnim bendovima), BEIRUT nisu u formi već dugo, hteo da vidim ima li ičega u tom SLEEP TOKEN i što se kaže nit manjeg kurca nit veće dreke i za kraj ranta ide razočaranje novim SULPHUR AEON albumom koji nipošto nije loš ali hajp ni blizu opravdan po meni i imaju mnogo bolje albume za pojasom od ovoga.

Albumi koji su mi solidni ili dosta dobri al teško da će svi biti u nekoj intenzivnoj rotaciji u narednim godinama, možete da probate, novi: Racetraitor, Katatonia, Riverside, Magnitude, The HIRS collective, Rezn, Jeromes Dream, Cattle Decapitation, Downfall of Gaia, Krallice, Nebulae Come Sweet, Blindfolded and Led to the Woods, Fen, King Gizzard & the Lizard Wizard, Wytch Hazel, Godthrymm, Ojne, Urne, Hellripper, Mutoid Man, Slowdive, Thy Catafalque, Uada, Wyrgher, Altari, Ken Mode, Tesseract, The Hirsch Effect, Svalbard, Sufjan Stevens, Insomnium, Primordial, Chamber, Ozric Tentacles, Morne, End, Elitist, Green Lung, Rana, Spanish Love Songs, Polymoon, Fabricant, The Chronicles of Father Robin, Cruciamentum, Othiel, jebiga čak i In Flames se pomeriše iz živog blata u kome se koprcaju već 15 godina.

15 albuma koji su mi jako dobri ali ne upadaju na top of the tops listu:
ANACHRONISM - meanders  (disonantni death metal koji se ne davi u pretencioznosti)
ULTHAR - anthronomicon / helionomicon  (obogaćena Ulthar formula i što se tiče kvantiteta - dupli album, ali i kvaliteta)
HAKEN - fauna  (najfensi Haken do sada, sa nekim baš jakim hitovima)
GOROD - the orb  (najhumaniji tech death godine)
SOL AN VARMA - s/t  (Islandska one off all star black metal ekipa koja se izrodila na Roadburnu)
YASNOST (Ясность) - minskoe more  (kažu da su Gruzini al jebemliga ja i dalje sumnjam da su opasni screamo Rusi)
MISERERE LUMINIS - ordalie  (atmo post black visoke klase)
KVELERTAK - endling  (još me dobro radi njihova party happy zvučna estetike posebno nakon ubedljivog live ugođaja)
NIGHT VERSES - every sound has a colour in the valley of night I  (moderni bend koji nije sranje za razliku od većine modernih bendova)
SEVEN IMPALE - summit  (norveška je vrhunac civilizacije)
MALOKARPATAN - vertumnus caesar  (primitivno a u stvari misteriozna rustika)
FUMING MOUTH - last day of sun  (nešto između death metala i hardcorea, a na sreću nije deathcore)
SUHNOPFER - nous sommes d'hier  (malo likvidnog lucifera)
FINAL GASP - mourning moon  (gotikom omalano nasilje)
PANOPTICON - the rime of memory  (republika šumska plače)

Pre nego što krenem na glavnu stvar, malo varam jer izdvajam dva domaća albuma koja su nešto daleko najbolje što sam čuo sa ovih prostora ove godine, a možda i u poslednjih nekoliko godina: QUASARBORN - novo oružje protiv bola, POLYWHY - wanton psalms. Oba ubice u svojim departmanima i dva benda svetskog kalibra a sa naših pašnjaka.

Top 30 in particular order:

30. FIRES IN THE DISTANCE - air not meant for us (USA, melodic doom / death metal, Prosthetic Records)
Ima nekih albuma koje moraš sto puta da provrtiš da bi ti ušli u uho kako treba (ima takvih i u nastavku ovog teksta), međutim drugi LP ovih momaka iz Konektikata nije iz te priče već je klasičan metalski ear candy. Nisam baš presrećan pomalo sintetičkom produkcijom ali su pesme veoma fluidne i slušaju se priličnom lakoćom. Ko voli Swallow the Sun ili Be’lakor lako će se pronaći u melodičnoj melanholiji i izraženim sintovima naspram hrapavog growla međedolikog Yegora Savonina. Album je dosta kitnjast aranžerski ali postoji jasna putanja kojom se bend kreće bez nepotrebnih stranputica i ćorsokaka. ANMFU je odlično komponovan album i jednostavno nisam mogao da ignorišem činjenicu da me je zgrabio i zadržao u zagrljaju koliko je hteo. Videćemo kako će se održati nakon nekoliko rođendana ali mesto na ovoj listi je zadužio na osnovu instant utiska.

29. THE ANCHORET - it all began with loneliness (Canada, progressive metal, Willowtip Records)
Prilična suprotnost mestu broj 30 je debi album ovih Kanađana jer mi je trebalo bar nekoliko slušanja da razaznam da li ovo ide na listu ili su se udavili u ambiciji. S obzirom da se ovde pokušava sve i svašta, od klasičnih prog epova do direktnijih, setnijih momenata, može povremeno da se izgubi momentum ali putovanje je zaista sjajno i vrlo vijugavo. Opeth uticaji su očigledni no bend ima potencijala da izgradi sopstveni identitet na prog nebu i za početak su se prikazali u veoma raspištoljenom izdanju gde se ne libe da pokažu sve što mogu i to ipak na kraju balade zvuči skladno. Willowtip je moguće naišao na dijamant koji treba dalje brusiti, a ja jedva čekam da vidim kojom će to dinamikom ići.

28. SPIRIT ADRIFT - ghost of the gallows (USA, heavy metal, Century Media Records)
Ovaj bend mi je hit or miss, pa je tako nakon odličnog Divided by Darkness albuma iz 2019e jasna bila tranzicija sa dominantno doom zvuka na tradicionalniji heavy metal sa malo američke čvrstine na narednom Enlightened in Eternity koji je bio meh pokušaj da se ogrebu za malo slave i meh album, generalno. Ipak, ekipa predvođena sad već solidno redovnim svežim jutjuberom Nate Garrettom se ovde vraća u formu i isporučuje kolekciju vrlo dobrih i himničnih komada koje mogu da se svide i wallmart metalcu ali i nešto tvrđoj lobanji. Produkcija nema manu i sve zvuči izrazito profesionalno a ja bih bio šupak kad ne bih priznao da bih voleo negde da se izložim uz ovo u live varijanti. Ipak, mesto broj 28 mu je puna kapa i nema tu bog zna čega osim prve lopte ali ta lopta vam stiže direktno na volejčinu.

27. VOIDCEREMONY - threads of unknowing (USA, progressive death metal, 20 Buck Spin)
Nije bilo lako izabrati najbolje smrt metale ove godine ali s obzirom da je drugo dugosvirajuće čedo projekta VoidCeremony izašlo još u aprilu, imao sam dovoljno vremena da ga izgustiram i zavolim. Ovo je komplikovanija varijanta death metala, gde se svaki instrumentalista upinje prilično međutim pričamo o izrazitim talentima što se tehnikalija tiče, gde je mainman Garrett Johnson (aka Wandering Mind) dobio kompozitorsko pojačanje u liku jednog od ozbiljnijih mladih shreddera na extreme metal sceni, Phila Tougasa. Ovaj momak nabija tehničke komplekse konkurenciji u raznim dobro poznatim underground bendovima pa iako hoće katkad da odluta u presviravanje, VoidCeremony definitivno napreduju na polju pravljenja koherentnosti od svih tih nota. Prljava, zagrobna atmosfera asocira podjednako na močvaru i kosmička prostranstva, a kvalitetne i napredne bas deonice lepe parčiće ili rasparčavaju komadine u zavisnosti od potrebe koncepta. Ovo je jedan od albuma koji nudi nove detalje svakim dodatnim slušanjem, pa je poželjno da tih slušanja bude dosta.

26. VALDRIN - throne of the lunar soul (USA, melodic black metal, Blood Harvest)
Melodični black metal je ove godine mikrožanr koji je izrodio najviše lepe đece. Nisam nikako očekivao da baš tim tonovima bude obojena ova završna lista ali tako je kako je. Valdrin su Amerikanci iz Ohaja a ne bi čovek nikad rekao da nisu Skandinavci. Kada je prvi put trebalo da poslušam ovaj album odbijala me je činjenica da me čeka čak 73 minuta relativno one trick pony zvuka, međutim ovaj poni je u stvari bio jedan rasan dorat ili kako se to već kaže đogatskim rečnikom Nikole Jokića. Jednostavno nije bilo moguće ovaj album ili neki njegov deo ostaviti za kasnije. Formula je relativno oprobana - trijumfalne melodije, jaki simfo momenti, bežanje u mitologiju i epove, nešto što me obično ne bi toliko privlačilo međutim egzekucija je bila izvanredna, zanimljiv rif uleti kad treba, dupla pedala pojača klimaks kad treba, sve je u visokoj brzini ali je to nekako kontrolisana furija. Ovaj album miriše na Skandinaviju 90ih ali nakon godina i godina izučenog zanata, kao neka stara igra kojom ste davno ovladali ali vam uvek serotonin divlja kad treba da je ponovo odigrate.

25. PREDATORY VOID - seven keys to discomfort of being (Belgium, blackened sludge / death metal, Century Media Records)
Belgijska supergrupa sastavljena od prekaljenih glava iz bendova poput Amenra, Cobra the Impaler i Carnation prigrabila je sebi ruskinjicu Linu za vokalima, koja je svojim oštrim, prodornim vriskom obojila veoma umešno sastavljenu kombinaciju post, black i nešto death uticaja. Ja sam uglavnom lud za svakim projektom na kome radi introvertni Lennart Bossu, bili to sad već kultni i široko priznati Amenra i Oathbreaker ili neke druge priče, jer se baja pokazao da ima masan, razoran zvuk i da bode atmosferu poput stršljena. Nije ni ovde ništa drugojačije, s tim što je paleta još bogatija. Prilično apokaliptična i zlokobna muzika, ali ima zavodljivu auru i elegantnu privlačnost.

24. ENSLAVED - heimdal (Norway, progressive black metal, Nuclear Blast)
Pisanje o Enslaved je kao pisanje o Ronaldu i Mesiju, pomalo otrcano i dosadno. Jednostavno su nas navikli na toliko visok nivo igre koju igraju da smo nužno sitničavi i želimo samo revolucionarne stvari od takvih veličina. Prethodni album norveške institucije, Utgard, mnogi su doživeli kao izvestan pad inspiracije iako sam ja i njega percipirao kao nešto što većina običnih, smrtnih bendova može samo da sanja. Heimdal je po većini parametara superiorniji album od svog prethodnika, svežiji, sa boljim flow-om i šareniji, ali je njegovo mesto tek dvadeset četvrto ovde jer je pandan punjenju mreže nekom Alavesu od strane gore pomenutog smaračkog fudbalskog dvojca. Vanvremenski nordijski tandem, Ivar Bjornson i Grutle Kjellson, je ovde odigrao za tim pa su dali i ostalima da se razmašu a posebno se poslednje priključeni šrafovi ove podmazane mašine na pozicijama bubnjara i klavijaturiste/clean vokala ističu u svom komforu. Neka su živi i zdravi i da tresu mreže (ribarske) još dugo.

23. GREAT FALLS - objects without pain (USA, sludge / noise rock / hardcore, Neurot Recordings)
Ovaj power trio iz Sijetla ima jako lep pedigre. Ne samo da se njihovi članovi mogu pohvaliti sviranjem u kultadžijama poput Kiss it Goodbye, Jesu ili Undertow, već i kao Great Falls imaju sad već solidno kvantitativnu diskografiju neprijatnog, uznemirujućeg noise sludgecorea koji boli dok se sluša, a verovatno i dok se stvara. S obzirom da su mi istisnuli jedan Ken Mode sa liste kao predstavnik ovakvog muziciranja za 2023, jasno je da je OWP izuzetan album koji pršti od intenziteta, nemira, agresije i otrova. Ovaj album je kao sofisticirano turpijanje tupog sečiva u nekom neprirodnom skladu. Takođe je i pandan prekookeanske vožnje ribarskim brodom koji sa sobom neminovno nosi i prelepe prizore beskrajne pučine ali i povraćanje, dosta povraćanja i morske bolesti.

22. WREATHE - the land is not an idle god (UK, emo crust, not on label)
Još jedan od bezbroj izvanrednih projekata harizmatičnog globalnog čuvara antifašističkog emotivnog crusta, Alexa CF, i njegovih redovnih kolaboranata je nekako bio predodređen za ovu listu. Ipak, uporedba sa Morrow, projektom core dela ove ekipe, koji je izbacio jedan od moja top 3 albuma 2022-e je bila neizbežna. Wreathe je nešto jednostavnija, manje ambiciozna, pankerskija i direktnija varijanta istog senzibiliteta, spakovana u skromna 23 minuta koji prolete za tili čas. Pesme variraju od klasičnog d beat prangijanja do nabadačkijeg sludge opusa ali sve ih karakteriše ta osobena apokaliptična oblanda kroz koju se pričaju priče o čudnim stvorenjima, uništenim svetovima, flori i fauni, usudu čovekovove sklonosti ka eko katastrofama…kako to već inače ide u Alexovim radovima. Ako već nema ladan Morrow, odlično će poslužiti zmijski Wreathe.

21. THY DARKENED SHADE - liber lvcifer II: mahapralaya (Greece, black metal, World Terror Committee Productions)
S obzirom da je drugi deo luciferove knjige u redakciji grčkog čudaka pod pseudonimom Semjaza izašao još u january, imao sam dovoljno vremena da adekvatno evaluiram ovo delo i ustabilim mišljenje da je u pitanju jedan od najboljih albuma godine. Album je veoma ambiciozan i praktično je neka vrsta black metal enciklopedije koja nudi pregled različitih varijanti sviranja đavolske muzike, od nekih rudimentarnih principa, preko ustaljenih formi knjiških primera za podžanr do najkompleksnijih dubina i aktuelnih/modernih momenata u kojima preovlađuje disonanca. Misija je bila uspešna jer je sve razgovetno, balansirano i urađeno sa mnogo pažnje i detalja. I stalni kolaborant, gospodin The A na vokalima daje dovoljno truda da ne upada u zamke monotonije, a bubanj na ovom izdanju čuka jedan od cenjenijih metal bubnjara srednje generacije, Hannes Grossmann.Sve ovo ukazuje da je u projkat Liber Lvcifer II uloženo mnogo toga, maltene sve što Semjaza može u ovom trenutku da iscedi iz svoje umetničke vizije. Jedna stvar je pisati album, a nešto potpuno drugo pisati enciklopediju i praktično presek stanja evolucije black metala. A enciklopedijama se uvek vraćamo.

20. MAJESTIES - vast reaches unclaimed (USA, melodic death metal, 20 Buck Spin)
Postojao je nekad drugi grad po veličini u Švedskoj, Geteborg. Mislim, postoji i danas naravno ali njegov sjaj na muzičkom nebu je odavno izbledeo. Naime, taj Geteborg je ranih i srednjih 90ih izrodio zvuk koji se nedvosmisleno može povezati sa tom sredinom, kao grandž i Sijetl, nabod hardkor i Njujork ili šta znam pastirski rok i Sarajevo. VRU je, s tim u vezi, duboko derivativan album i nema tu neke originalnosti. No Majesties iz hladnog Mineapolisa očito ne mare mnogo za to već su hteli da odaju počast svojim švedskim herojima koji su se ili raspali ili poprilično umorili. Proizvod takvog omaža je najbolji melodeath album u dugo godina, koji osvaja kako svojom melodičnom nepretencioznošću tako i poganom produkcijom koja kao da je izronila direktno iz 95e. Ja sam osvojen na prvi udar i preporučujem svima da batale abortuse viđenijih bendova koji kvare ovakav zvuk, kad vam je sve što je potrebno ovde jedan kroz jedan.

19. AFTERBIRTH - in but not of (USA, avantgarde death metal, Willowtip Records)
Iako ovi Njujorčani iza sebe već imaju dva veoma kompetentna i hvale vredna albuma, nije slučajno hajp mašina počela da se mota oko njih tek u vezi njihovog trećeg LP-a. Ovaj album zvuči baš kako njegov omot sugeriše, to je organizam sastavljen od dosta rasparenih delova. Većina su gadni i neprijatni, personifikovani ne samo kroz standardno bučne death metal sastojke već i kroz vanredno grozomorni svinjski vokal, no deo ovog organizma je prosto prelep jer je u miks ubačeno mnogo prog i ambijentalnih momenata koji prave tu, samo na papiru, neprirodnu dihotomiju. Taman kad se zasitiš kucanja takvi momenti ulete, a taman kad si se uljuljkao u ambijent, svinja uleti da te groktanjem i distorzijom podseti da si ipak na polju ekstremne muzike. Nije lako praviti ove tranzicije ali Afterbirth su tim umećem očito ovladali i podarili nam ovo čudo.

18. THANTIFAXATH - hive mind narcosis (Canada, avantgarde black metal, Dark Descent Records)
Od svih albuma na ovoj listi, ovaj je verovatno najkomplikovaniji, najteži za varenje i najneprijateljskije nastrojen ka bilo kakvom slušaocu nenaviknutom na disonantni ekstremni metal. Ovaj album je jednostavno neprijatan i tenzičan. Za sada se zna da su ljudi koji stoje iza ove iščašene muzike iz Toronta, dok je sve ostalo obavijeno velom tajne i misterije. Dosta je albuma slične provenijencije prošlo kroz ušne kanale autora ovog beznačajnog teksta, ali malo koji je izazivao ovakvo stanje nemira i konstantne tenzije. Čak i evidentni uzori poput Deathspell Omega, Blut Aus Nord ili Imperial Triumphant u nekom momentu dođu do strukture i smisla, Thantifaxath je projekat čiste dekompozicije i opšte nelagode. Pa opet, u svoj svojoj grozoti ovaj album nam otkriva da su pravila čiste umetnosti nepostojeća i da umetnička sloboda ne poznaje granice kada je stvorena bez ikakve zadnje namere. Kada ste konstantno na ivici svog sedišta i kada se pakleni obred konačno završi nakon 47 minuta, znaćete da vas je neko pomerio van granica i konture ličnosti i da vas je poremetio.

17. ENDLESS, NAMELESS - living without (USA, math rock / screamo / progressive rock, Silent Pendulum Records)
Iako ovaj bend iz Denvera nosi ime po skrivenoj pesmi sa antologijskog Nevermind albuma znate već čijeg, izuzev verovatno ličnih afiniteta članova benda ne postoji jasna poveznica sa čuvenim klošarima iz Sijetla i njihovom muzikom. Ovaj debi LP je ambiciozni pokušaj da se svi raznoliki uticaji spakuju na jedno mesto pa iako finalni proizvod na momente zvuči nevešto, ne može se poreći da je potencijal grandiozan. Pri tome gađa sva ona mesta na kojima ja lično tražim napajanje putem zvuka. Suštinska osnova ovdi je math rock, ali pronaći ćete i prog uticaje i metal i screamo i midwest emo i nekakav Avril Lavigne like ženski vokal i svašta još nešto usput. Nijedna njihova pesma nije veran reprezent albuma pa je bolje i da prestanem da se trudim. Nisam samo još načisto da li bih voleo ovaj bend u fokusiranijem izdanju na narednim tonskim zapisima ili da mu još više daju po ludilu oslobođeni bilo kakvih stega konvencionalnosti.

16. HORRENDOUS - ontological mysterium (USA, progressive death metal, Season of Mist)
Horrendous je školski primer benda koji napreduje i svirkom i ambicijom iz albuma u album i svaki put se penju bar za stepenicu više. Pa opet sam bio veoma iznenađen kad sam čuo Ontological Mysterium, njihov peti LP. Deluje da su ovaj put želeli da preskoče nekoliko stepenika istovremeno i da su povukli dosta rizičnih poteza u nameri da ih prigrle i nešto šire mase u odnosu na pećinske death metalce. Čuje se pomalo na ovom albumu ta namera, možda i nekakva umišljajna kalkulacija. Međutim, finalni proizvod je na kraju dovoljno dobar da možemo reći da su u svojoj nameri i uspeli jer je ovo album na kakav se mnogi bendovi njihovog dosadašnjeg renomea i razvojnog puta ne bi usudili. Što se mene tiče, govorimo u ovom trenutku o jednom od najuzbudljivijih bendova koje death metal ima da ponudi i čija će se nova izdanja čekati obeležavanjem datuma izlaska crvenim slovom na kalendaru.

15. CURSEBINDER - drifting (Poland, post black metal, Avantgarde Music)
Debi full length ove ekipe iz Krakova se brzo našao kao prilično hvaljeno delo na brojnim metal blogovima i delovalo je odmah kao da je u pitanju muzika koja bi mi se svidela. Nije bilo greške jer su me momentalno kupili svojim oštrim, mizantropskim, a ipak prilično sofisticiranim zvukom. Cursebinder se ne guše u tehnikalijama, iako je muzika tehnički kompetentna najvažnija ovde je turobna atmosfera, kao led hladna i pesimistična, a opet nekako zavodljiva sa dosta post pasaža u maniru veoma iskusnih bendova. Pri tome album jedva prelazi 40 minuta i zaista lepo teče, bez gušenja i preseravanja. Moj rečnik nije dovoljno bogat da opiše tačno sve što mi se sviđa na ovoj ploči ali nekako je komponovana po mojoj meri i na mnogim deonicama me uterava u stanje transa. Nadam se da ovi Poljaci neće upasti u one bendove čiji se samo debi pamtio i da ćemo od njih dobiti još svakakvih lepota.

14. DREAMWELL - in my saddest dreams I am beside you (USA, post hardcore/screamo, Prosthetic Records)
Ovaj mali semi-queer bend iz teritorijalno najmanje američke savezne države, Roud Ajlend, je skrenuo pažnju na sebe sjajnim prethodnim LP-em - Modern Grotesque (našao se i kod mene na završnoj listi vrlo visoko 2021e) te su sebi obezbedili prelazak na poznatu kuću - Prosthetic records. IMSDIABY je objektivno dosta kvalitetniji, mračniji i tvrđi album od svog prethodnika, iskusnije komponovan i sproveden u delo. Doduše, nedostaje sad taj faktor iznenađenja koji kod mene uvek pojačava utisak. U osnovi je ovo post hardcore, sa dosta math i tipičnih metalcore uticaja u rifovima ali i sa mnogo ambijentalnih segmenata i post rockerskih, alt rock i emo fraziranja. Album je satkan od emocije i fragilnosti ali zna da udari žestoko po zubima poput ranjene besne životinje saterane u ćorsokak. Konstatujem da se Dreamwell fino razvijaju i polako zauzimaju svoje mesto jednog od najzanimljivijih bendova ovakve provenijencije - imaju sve što je potrebno, dobre pesme, varijabilnost, ozbiljnu harizmu i eksplozivnost. Pratimo dalje brušenje dijamanta.

13. KOSTNATENI - upal (USA, avantgarde black metal, Willowtip Records)
Još jedan ovogodišnji biser iz Willowtip Records kuhinje delo je jednog jedinog čoveka, sa mestom prebivališta u Minesoti. Zašto je izabrao da za tekstove svog projekta koristi češki jezik stvarno ne znam, ali znam da je u pitanju najintrigantniji i najbolji “čudni” black metal ove godine, uz jedan koji malo kasnije dolazi na red. I nije samo izbor jezika ovde egzotika, ovaj album je stvarno zanimljiv muzički jer se gospon Lyons služi svakakvim začinima, od heavy metal uticaja i death metala do orijentalne muzike i etno mirođije, kako bi obogatio svoj zvučni proizvod. Album varira od primitivnog i divljačkog sentimenta do veoma promišljenih avangardnih ideja koje vam jasno stavljaju do znanja da slušate nešto nesvakidašnje. Mnogi se danas trude da prave “outside of the box” muziku ali se većina pogubi kod egzekucije. Kostnateni je projekat koji je smislen i koherentan, a Upal je album kome ću se rado vraćati jer ima još dosta slojeva ovde da se ljušti.

12. BLACKBRAID - blackbraid II (USA, atmospheric black metal, Independent)
Mnogo se prašine u medijima podiglo u vezi projekta Blackbraid i njegovog idejnog tvorca, navodnog (pravog) indijanca nastanjenog negde na Adenrodak planinama po imenu Skagasova. Odvojimo li delo od lika i ostavimo li takve budalaštine po strani, koplja se lome i oko same muzike, ne samo oko kontroverzne ličnosti. Za mnoge je njegova muzika suviše melodična, predvidiva, linearna i pod plaštom tog native American momenta se forsira besramno, s obzirom da broj slušanja i pregleda na svim relevantnim platformama debelo šije sve ostale one man extreme metal projekte za po koje koplje (pun intended). Ima dosta istine u tome. Međutim, druga strana medalje je da je čovek fantastičan autor koji ne izmišlja toplu vodu već slaže rif za rifom od kojih je svaki zarazniji od prethodnog. Album teče savršeno, jednostavno je zarazno melodičan i fluidan, pa iako su indijanski folk momenti bazični i nimalo dominantni, idealan su final touch koji čitavu priču čini još primamljivijom. Stoga je moja presuda - palac gore i ubrizgajte mi ovoga u venu.

11. OK GOODNIGHT - the fox and the bird (USA, progressive metal / rock, not on label)
Ovi mladići i devojka su se upoznali na čuvenom Berklee muzičkom koledžu i, iskreno rečeno, za njih nisam čuo do ovog albuma. No, isti me je patosirao svojom detaljnošću, ambicijom, konceptom i samom egzekucijom. Bend veoma iskusno manevriše između progressive metala i alternativnog roka, menja raspoloženja, senzibilitete, palete i uopšte čitave svetove veoma lako i znalački, kao da je to najlakša stvar na svetu. Produkcija je robustna, metalska, međutim čuje se da su izuzetno naslušani i da piju vodu sa sto izvora. Ima tvrdih pesama, ima mekanih pesama, gotovo balada, ima raspamećivanja svirkom, ima spuštanja lopte i fokusiranja na pamtljivost. Raspon od Dream Theater do Agent Fresco i sve između. Što bi se reklo, đe me nađe. Jedini razlog zašto su ostali na samom top 10 pragu je što očekujem još bolje i ubedljivije stvari u budućnosti i to skorijoj, možda i album godine u ovoj dekadi. Učinite sebi uslugu i dajte ovome šansu.

10. DODHEIMSGARD - black medium current (Norway, avantgarde black metal, Peaceville Records)
Top 10 otvara novi DHG album u kome nas Yusaf Parvez aka Vicotnik, idejni autor nekih od najvećih dostignuća avangardnog metala, ponovo pušta u svoj nenormalni um i zarobljava na tom mestu. Za Vicotnika odavno nema pravila već on pravila za svoju muziku sam postavlja. Uslovno rečeno, black metal jeste nekakva podloga ali ovo je toliko drugačije od bilo kakvog drugog koncepta pojma black metala da je veoma dobrodošlo da probaju i oni koji zaziru od ekstremnog zvuka. Avangardna odrednica ovog puta igra (znatno) veću ulogu i album je prepun fantazije, teških boja, nijansi mraka i snoviđenja. Ovakva dela uvek sa sobom nose opasnost da budu nekako sklepana, ali ovde su komande pod palicom vrhunskog majstora koji se javlja samo kad ima nešto važno da kaže i ponudi. U nekim momentima mi BMC zazvuči kao muzika rađena za neku ambicioznu pozorišnu predstavu gde do dizanja zavese više ne razaznajete šta je stvarnost a šta fikcija, osećate samo da ste na nekom mestu izvan poznatih konstrukta i konvencionalnih izvesnosti. 

09. SUBSIGNAL - a poetry of rain (Germany, progressive rock / metal, Golden Core Records)
Nastao na pepelu progressive metal benda Sieges Even, Subsignal je kolaboracioni projekat gitariste Markusa Steffena i pevača Arno Mensesa koji sam uvek nekako usput kačio uz konstataciju “dobri su” ali me nikad nisu privukli da im poklonim nepodeljenu pažnju. Do ovog albuma. Ovo je aristokratski elegantna verzija progresivne muzike, upeglana do daske i ispolirana do detalja. Reč je o preiskusnim muzičkim vukovima koji su ovde pokazali da imaju kompoziciju u malom prstu, nižu se hit do hita i svaka pesma ima bar po neku deonicu koja okrepljuje duh i rasteruje oblake. Arno ima lep i prirodan vokal, neizveštačen preteranim fraziranjem i oslobođen bespotrebnog kurčenja. Klavijature su uvek na pravom mestu i jednostavno sve zvuči ultra profesionalno i nemački precizno. Ovaj album slobodno pustite svojim ćalcima da se prisete kako su nekad sanjali da mogu da menjaju svet.

08. VARATHRON - the crimson temple (Greece, melodic black metal, Agonia Records)
Možda nikad nisu postali popularni poput zemljaka Rotting Christ, međutim Varathron su od ranih devedesetih jedni od lučonoša helenskog zvuka koji je iznedrio mnoge dobre stvari. Za mene je lično teško naći loš album u njihovom opusu, međutim u poslednje vreme su još dodatno pojačali, makar prema mome sudu. 5 godina nakon odličnog Patriarchs of Evil, neuništivi metal gatekeeper Stefan Necroabyssious i ekipa se vraćaju u možda svom najmelodičnijem, a svakako produkcijski i vizuelno najnapucanijem izdanju do sada. Teško je promašiti da se ovaj zvuk kovao na samom partenonu tradicije helenske blekerske ideje, a sada su čitavu svoju tradiciju destilovali u 47 minuta nečega što bi se moglo okarakterisati i kao Iron Maiden black metala. Tačno je da se na momente odlazi gotovo u narodnjački zanos, ali zli dusi i tamjan su uvek tu negde da podsete da je, iako lep, đavo ipak đavo. Inspiracija ovde preliva iz ključalog kazana pa iako je album izašao skroz nedavno, nije bilo tu nikakve filozofije i mudroserije - ovo je jedan od najboljih albuma godine. 

07. THE KEENING - little bird (USA, doom rock, Relapse Records)
Rebecca Vernon je poznato ime moderne doom scene, nekadašnja frontwoman moćne SubRose je nakon raspada matičnog projekta uplovila u solo vode i ovo je njen prvenac i to za Relapse, koji je poznatiji po nekom malo drugačijem i nasilnijem zvuku. Nasuprot tome, ovo je bolna i fragilna ploča koja se mora konzumirati kao celina. Album je neverovatno intiman, sveden ponekad na minimalistički koncept, ponekad na bogatiji aranžman sa dominantnim klavirom i gudačima a sve vreme vođen Rebeccinim tragičnim vokalom. I zaista ovde imamo izrazito melanholičnu ogoljenost (Emma Ruth Rundle bi mogla da sluša i uči) ali se dinamika i klimaksi nikad ne gube u ropcu senzibilnosti i gotičarske elegancije. Ovaj album je sasvim nenadano upao u moje srce i poremetio mu otkucaje. 

06. WAYFARER - american gothic (USA, post black metal, Profound Lore Records)
Prethodna dva od ukupno četiri dosadašnja Wayfarer albuma su završili kod mene pri vrhu godišnjih lista u godinama kada su izlazili, tako da je ovo svojevrstan hattrick i zadužujem neku značku kao sad već ozbiljan fanboy. Najbolji amalgam atmosferičnog blek metala sa američkim folkom i tragovima divljeg zapada i prašine pod noktima ni ovog puta nije izneverio, šta više, možda je kao celina ovo i najbolje izdanje momčadi iz Denvera do sada. Nisam želeo da se ovaj album ikada završi, a imam utisak da je bend tek počeo da se ozbiljnije probija i krči sebi put do nekih baš astralnih visina, tako da je pravo vreme da se izađe iz pećine i dočeka ta prastara lokomotiva koja juri kroz preriju noseći sa sobom opore mirise mazuta kroz omorinom zavejan Kolorado. Serem. Ne, stvarno, ozbiljno dobar album i bend. 

05. MOONLIGHT SORCERY - horned lord of the throned castle (Finland, symphonic / melodic black metal, Avantgarde Music)
Ulazimo u zonu albuma koji su gotovo ravnopravno konkurisali za moj AOTY. MS su svoje umeće u nešto kraćoj formi prezentovali na dva dobra prošlogodišnja EP-a, međutim napraviti ovako dobar full length koji će nesmanjenim intenzitetom da vozi čitavom dužinom - e to je poduhvat. Ja nikad nisam bio ljubitelj power metala i njegovog pretencioznog, plastičnog i sintetičkog ugođaja od 100 nota u sekundi sa prelepljenim turbo brzim klavijaturama ružne sympho farbe, međutim kad se ukombinuje sa ultra melodičnim blek metalom može se dobiti nešto vrlo interesantno. Moonlight Sorcery su opaki tehničari, njihova muzika je strašno intenzivna i turbo melodična, međutim nikada ne odlaze u cheesy vode gde šminka preovlađuje nad supstratom. Naprotiv, underground senzibilitet je ovde ikako prisutan i dominantan uprkos gotovo virtuoznom i strašno dinamičnom muziciranju. Ovde nema stajanja, ali hookovi su toliko dobri da pažnja ostaje prikucana za zvučnike do samog kraja. Priznajem da nisam očekivao ni u ludilu da će mi varijacije na meloblack ove godine biti dominantno prisutne na listi, ali izvanrednost nisam mogao da ignorišem, a ovo je najbolji album ove godine takvog tipa.

04. TOMB MOLD - the enduring spirit (Canada, progressive death metal, 20 Buck Spin)
Tri štrebera iz Toronta su nakon 3 albuma pretežno pećinskog death metala modernijeg senzibiliteta rešili da na novom albumu u potpunosti prigrle svoje progresivne uticaje i probaju da naprave album koji će ih vinuti u orbitu. Ne samo da su u tome uspeli već je ovo jedan od onih albuma o kome pričaju i nemetalci, ta inferiorna kategorija građanstva. Glavni čovek i kompozitor, Derrick Vella, je ovih dana veoma zauzet baja koji se dokazao i na svom doom sajd projektu - Dream Unending, ali i kao gost solidnim smrt metalcima - Outer Heaven. Tip je izrazito talentovan i sav njegov talenat ovde dolazi do punog izražaja, uz svesrdnu pomoć preostala dva nerda iz benda. Ni Chuck Schuldiner se ne bi postideo ovog albuma i možda sa neba posmatra nastavljače svoga dela sa osmehom. Svaki eksperiment na Enduring Spirit je uspešan i vodi u nove dimenzije, bilo da su posvećeni riljanju ili plovidbi kroz oblake. Ovaj album je kao stvoren za mene, a jedini razlog zašto nije na mestu broj 1 je jer ih čekamo da vidimo da li mogu da ponove ovakvu senzaciju.

03. GRIDLINK - coronet juniper (USA/Japan, technical grindcore, Willowtip Records)
Gridlink je underground institucija pred kojom svako skida kapu, šešir, kačket ili šta već nosi na glavi. 9 godina nakon sad već kultnog albuma Longhena koji je podigao grindcore na jedan do tada neviđeni nivo, odlučili su da se ponovo pojave iz mraka i bez velike najave podsete da su tate ekstremnog zvuka. Pauza je sigurno bila uzrokovana oporavkom od paralize leve ruke na kome je mukotrpno radio premium grindcore gitarist, Takafumi Matsubara, kome je čak i muzička karijera bila pod znakom pitanja no na zadovoljstvo ljudi širom sveta čovek se oporavio i vratio jači i od Mileta Kitića prvo kroz svoj solo projekat a onda i sa svojim ništa manje kultnim saborcima iz Gridlink. Opisati ovaj bend nepoznatima je ne tako lak zadatak jer ovo je eksperiment dinamike i ljudskih mogućnosti. No Gridlink nisu tek obični sprinteri, njihov futuristički zvuk i intenzitet na Coronet Juniper je samo kruna projekata koji su prethodili svemu. Gridlink je apsolutna dream team iz 92e postava grindcorea, gde se ne zna da li su impresivniji rifovi oštri i nehumani rifovi, sulud intenzitet bubnjara Bryana Fajarda ili haos koji izlazi iz usta jednog od najboljih urlatora svih vremena - Jona Changa. Šta će biti sa bendom u budućnosti ostaje da se vidi ali ovo je back to back extreme metal titula i ovde pričamo o dinastiji.

02. OSTRACA - disaster (USA, screamo / post metal, iCorrupt Records / Skeletal Lightning)
Ričmond u državi Virdžinija je grad u kome se svira dobra muzika. Neki izdanci tog podneblja su ostvarili svetsku slavu (npr. Lamb of God, GWAR, Strike Anywhere) međutim ja sam više zainteresovan za garaže i skvotove ovih mid-tier američkih gradova. U jednom od takvih rođena je Ostraca. Možda nikada neće doživeti globalnu popularnost, ali meni lično su trenutno jedan od najboljih screamo bendova današnjice. Njihov emotivni zvuk svoju apokaliptičnost pronalazi u metalskom senzibilitetu radije nego u punk spektrumu priče, pa je zato teži, glasniji i masivniji. Ova muzika je vrlo dramatična, emocionalno opterećujuća, pa čak i jednostavno tužna i tragična. Deonice se nižu u jednom skladnom nizu sa klimaktičnim eksplozijama do kojih dolazimo i kroz intenzitet i kroz zatišja. Ovakva muzika se sluša srcem, nema ovde padanja u nesvest od nivoa svirke, zvuka ili produkcije već - čista emocija. Ja sam urgentan slučaj pacijenta navučenog na ovakve stvari.

 

i album godine je mogao biti bilo koji od prethodna 4 ali je ipak

01. BARONESS - stone (USA, progressive sludge / alternative, Abraxan Hymns)
Punih 14 godina nakon što su me osvojili albumom godine 2009 - Blue Record, Baroness su konačno opet na kreativnom vrhuncu. Svakom njihovom uratku u međuvremenu sam nalazio neku manu iako su objektivno kvalitetni albumi, Yellow & Green je neizbalansiran i pomalo suv (žuti deo daleko bolji od zelenog), Purple je solidan ali unakažen zagušenom produkcijom, a šta tek reći za istu na Gold & Grey koji ima dobrih pesama ali je predugačak i nekako iz ove perspektive tranzicioni album. Stone je novi početak za bend, prvi koji nije iz tematske palete boja već označava fazu u kojoj 4 člana benda dišu kao jedan. I to se jasno čuje. Stone je ujedno i eksperimentalan album ali i straightforward Baroness album. Stone ne traje ni sekundu više nego što bi trebalo. Stone nudi progresivnu verziju muzike u kojoj se prepliću sludge metal, hard rock, post punk, heavy metal, country folk, alternativni rock, pa i post metal (jedan lep Isis omaž na Under the Wheel) i sve je uklopljeno preiskusno i preukusno. Svaki čland benda se oseća komforno u svojoj kreativnoj ulozi i nekako album odiše tim samopouzdanjem i čistom srećom što sviraju i stvaraju zajedno. Stone je album za svakoga ako se opustite i prepustite. Zbog takvog opšteg kvaliteta se nalazi na prvom mestu kod mene jer zaista nadilazi žanrove i uporedbe. Barunica je opet na tronu. A ko je Baron?

Što se koncertne godine tiče, moju su obeležili inostrani festivali među kojima najveću impresiju ostavlja prvi dodir sa Roadburnom (neki od top nastupa: Burst, Brutus, Cave In, Show Me the Body, Ken Mode, Wayfarer), ali i uvek pouzdani stari ljubavnik Brutal Assault (neki od top nastupa: Enslaved, Messa, Misthyrming, Wiegedood, Birds in Row, Gatecreeper, Borknagar, Tribulation) te sve konstantnija Artmania (neki od top nastupa: Emperor, Haken, Porcupine Tree). Od koncerata u Srbiji prvi na pamet pada Kayo Dot sa svojim ranim čudesima, prvi live susret sa Repetitorom (tek sad? Znam, znam), Miscreance/Supression kombo za death metal sladokurce te prvi uživo susreti sa Quasarborn i Polywhy što će se nadam se ponoviti još 100 puta.

 

[Stiletto]

Večeras kod Ivana Ivanovića...

 

 

 

Oj mladosti...

[Smrtokapa]

Fitness goalz:

 

[Kronostime]

[Problem sa licnim greskama]

Srecan Bozic svim clanovima foruma koji ga slave po katolickom i protestantskom obicaju! Buduci da mi je zena katolicke veroispovesti imamo srecu i privilegiju da u nasoj maloj porodici ima dva Bozica za 14 dana sto, najbitnije, decu cini srecnima i nasmejanima. Svako dobro ovog sveta vam zelim.

[DameTime]

Oćudumrem

 

[Old 666]

"Hurry boy, it's waiting there for you"

 

 

[Smrtokapa]

Evo još jedna prepodnevna:

 

 

[DameTime]

Neopisivo me vozi ova plejlista

 

 

[Kronostime]

[Kronostime]

[Ne sam Safete]

 

 

[robespierre]

2 hours ago, DameTime said:

Neopisivo me vozi ova plejlista

 

 

 

 

Dobri su Molchat Doma i She Past Away, blagi overhype ali ok. :)

 

Meni iz tog celog neo post/gothic/dark wave talasa najviše prija Lebanon Hanover.

 

 

 

E, da, i Boy Harsher kad je u pitanju malo više elektro zvuk.

 

 

[Stiletto]

 

Sretan Božić svima koji slave...

 

 

 

 

[Plavi Golub]

On 12/22/2023 at 8:47 PM, Stiletto said:

Večeras kod Ivana Ivanovića...

 

 

 

Oj mladosti...

Bas se ubucio, ali glas je tu 

[Ne sam Safete]

Dobra 'reklama'

[DameTime]

Ovo beše neki stariji vizual? Ima još brendova slične, dobre fore. 

 

19 hours ago, robespierre said:

Dobri su Molchat Doma i She Past Away, blagi overhype ali ok. 🙂

 

Meni iz tog celog neo post/gothic/dark wave talasa najviše prija Lebanon Hanover.

 

 

E, da, i Boy Harsher kad je u pitanju malo više elektro zvuk.

 

 

Odlične preporuke za komunjare, hvala 

 

Meni je Molchat Doma super kao pozadinska muzika dok radim. Dovoljno je dinamična da se ne smorim kao uz neki ASMR ili plejlistu za koncentraciju, a nije preterano agresivna za bubne opne.

Edited December 25, 2023 by DameTime

[SamoFlacko]

Zaista divno, na ripit mi je danima.

 

 

[gggggggg]

sretni praznici. preporucujem:

 

 

[didžej hel]

ja preporučujem pedera:

 

 

[gggggggg]

kvalitetan peder 

[40Wins]

Srecni praznici forumasima sportske sekcije koji danas slave. 🎄

[40Wins]

moj mozak ne moze ni da razume sta se sve izdesavalo 😄 

 

[RatzenStadt]

^nije cak ni pobedila sa tim nastupom xD

 

 

[Kronostime]

Izabrani brica. 🤩