Pletilja

Pa...ja izasla pred pendrek, baba od 74 godine.....studenti takodje, ako vam je dobro, onda nista....

A zasto da ne? Niko ne trazi njihovu krv, niko. Samo to da tu fantasticnu logistiku primene u sledecoj fazi - politicka artikulacija ogromne energije u drustvu, kriticna masa postoji, 20 godina se nakupljala, ako je sad potrosimo, mozda, mozda cemo je imati tek za 50 godina ako pre toga ne postanemo ruska ili kineska kolonija i formalno. U cemo je problem da izadju na politicku scenu kao altrnativa AV i opozicionim parlamentrnim strankama? Punoletni su, imaju pravo da biraju i budu birani. S druge strane, porucili su gradjanima da praktikuju zborove, neposrednu demokratiju, ovo sto se vec radi u nekim gradovima u unutrasnjosti. Udruzeni, pocistili bi Vucica i njegov izborni inzinjerig kao od shale cak i pod ovim izbornim uslovima. Ja nisam salonski teoreticer koji tudju decu gura da ginu, uradila sam sve sto sam mogla u svojoj 74 godini i trpecu posledice sama, ne treba mi nicija pomoc. Zasto? Zato sto, ako ovde dodje do promena, ima nade da ce mi se bar jedno dete vratiti kuci, da ima ko da me sahrani.

PROTIVNIK S KOJIM NIJE BILO BORBE *molim vas, pročitajte do kraja i podelite sa svojim prijateljima. Zamisli imaš 11 godina i mama ti rodi sestru. Ona postane centar tvog sveta, jer je toliko mala da zavisi od tebe. Hraniš je, menjaš joj pelene, vodiš je u šetnje i ona obasjava svaki tvoj dan. 20 godina kasnije, to je tvoja najbolja drugarica. Onih 11 godina razlike sada se čine kao 2 i ona je prva osoba koju zoveš kad dobiješ novi posao, prva kad ti slome srce, prva za svaku tvoju misao, dilemu, brigu i malu životnu radost. E sad zamisli, ta tvoja, sada dvadesetogodisnja sestra odlučuje da sa svojim vršnjacima pokrene borbu za pravdu, istinu, za sistem koji funkcioniše. 3 meseca ne spava kod kuće, 5 dana hoda 145km i onda je te večeri, 15.3. na 13. minutu tišine, gledaš kako se guši ispod stampeda koji je pao na nju. Vidiš da ne može da diše, urlaš i pokušavaš da je izvučeš. Vaš otac je na njoj, njegovo telo blokira njeno disanje. Svaki sekund čini se kao večnost. Ne znaš gde ti je majka. Ljudi se, srećom, dovoljno brzo prizovu svesti, ustaju. Otac trči na ulicu, uveren da je neko pregažen automobilom. Podižeš to malo, krhko telo koje krklja i bori se za vazduh. Uspravna je, jer je držimo. Na noge ne može da stane, telo joj je mlitavo. Pogled joj je unezveren, prestravljen, u očima joj je smrt i suze koje joj nečujno kaplju niz lice. Ne govori i čini se kao da te ne čuje. Shvataš da je opasnost prošla i da ste bezbedni, ali ljudi oko tebe su dezorjentisani i prestravljeni, sudaraju se jedni sa drugima. Kricima traže svoje najmilije. Pojavljuje se i mama, nepovredjena. Malo ti je lakše. Zajedno ste. I ono najvrednije što u životu imaš – DIŠE. Počinje tiho, ali usaničeno da preklinje da idemo odatle, da se sklonimo, panika joj obuzima celo telo, počinje da se trese. Doziva oca i traži da svi budemo oko nje. To ne pomaže mnogo, jer joj je rukica i dalje mlitava, ne oseća zagrljaje i ne možeš da je zapravo utešiš. Kod hotela Moskva skrećemo u Balkansku i krećemo na Brankov most da bismo stigli na Novi Beograd, da bismo stigli kući. Gužva je i ulicom ne može da se prodje. U očima joj vidiš paniku. I dalje preklinje da je vodiš kući. Molimo ljude da nam naprave mesta, što oni i čine, hvala im. Medjutim dok se provlačimo kroz masu, njeno telo propada i tone, a oči se sklapaju. Tri puta se onesvešćuje i tri puta uspevamo da je dozovemo svesti. Svaki put je sve više prestravljena. Nigde ne vidim kola hitne pomoći. Na stajalištu na Brankovom mostu je spuštamo na klupu, polivamo vodom, podižemo joj noge i stavljamo alkohol pod nos. Jasno je da nećemo preći most, ljudi je previše. Setim se da je blizu njeno omiljeno, najsigurnije mesto – njen fakultet i uspevamo da se probijemo do tamo. Do kraja te večeri nije govorila, samo je nečujno plakala. Ja sam te noći iznova i iznova proživljavala te scene u snovima i budila se vrišteći. Konsultovala sam psihiloga, rekla je da će te scene ostati zauvek sa nama. Moja sestra bila je blizu smrti i to će ostaviti posledice po njeno psihičko stanje. Nečija sestra ispod te nadstrešnice nije izbegla smrt, nije dobila šansu za novi udah. Moja sestra se borila da one dobiju pravdu. I nastaviće da se bori. I ja ću. Moja priča ne treba da probudi strah, ja se nadam empatiji. Nadam se da će moja priča doći do što većeg broja ljudi, samo da bi znali kroz šta smo prošli, da bi znali da nam je neko ovo uradio. Ja nisam sud, da bih nekoga optužila, ali znam šta sam čula i znam šta sam doživela. Boli me što u medijima sa nacionalnom frenkvencijom nećete čuti ništa o nama i o tome kakav smo teror preživeli. Nećete čuti da su juče u Zemunskoj bolnici u periodu od 15 -21h kod dva pacijenta pronadjena krvarenja bubne opne, da je jedna žena povredila ledja na žerdinjeru posle izazvanog stampeda, nećete čuti priču o dve gospodje u poznim godinama čije je krvi pritisak celog života bio normalan, da bi nakon prisustva tom zvučnom udaru, njihov pritisak skočio i nije se vratio u normalu 24h što je dovelo do povraćanja i gubitka svesti. Nikada nećete videti oči žene u koja se muči da sastavi celovitu rečenicu jer ima pojačan napad panike i glavobolju zbog koje je preklinjala muža da zove hitnu pomoć, 24h nakon izloženosti nemilom zvuku i traumi. Sve ove priče pročitala sam svojim očima na otpusnim listama ljudi koje sam juče sretala u čekaonici. I niko me neće ubediti da lažem, jer ja verujem i svojim očima i svojim ušima, koje su, upkos svemu, u redu. Ne želim da dižem paniku, želim da me čujete. Na trinaestom minutu tišine čula sam automobil koji autoputem vozi 200km/h i videla sam farove. Zvuk je bio prodar, glasan i znala sam da sledi stampedo. Jedino mi je bilo bitno da podignem sestru s trotoara na kom je sedela, umorna od kilometara koje je prešla prethodnih 5 dana hodajući od Loznice do Beograda sa svojim kolegama. Nisam uspela. Da li je zvuk ispustio zvučni top, vazdušni top ili neki drugi uredjaj, ja ne znam jer nisam stručna. Znam da sam videla ljude u panici, dezorjentisane, pogubljene, prestravljene. Znam da su neki od tih ljudi pretpreli i fizičke povrede koje nemaju veze sa samim stampedom koji je zvuk prouzrokovao. Hvala vam što ste pročitali moju priču, moju istinu i molim vas pomozite mi da ona dodje do što više ljudi. Takodje, apelujem na sve koju su bili na udaru zvuka da podele svoje priče, jer to je jedini način da jedni drugima damo pravo na glas, jer nam ga drugi niko neće dati. I za kraj, hvala nepoznatim ljudima koji su se razmicali da sprovedemo moju sestru na sigurno. Hvala nepoznatom mladiću na Brankovom mostu koji je dao sve od sebe da nam pomogne. Hvala lekarima KBC Zemun koji su moju sestru vrlo detaljno pregledali kako bismo bili sigurni da nema veće fizičke povrede. I za kraj ono najvažnije- hvala mojim roditeljima što nikad ne odustaju i bore se za nas i uz nas. Hvala mojoj sestri koja će u mojim očima zauvek biti nesutrašiva i nepobediva heroina koja obasjava svet svojim osmehom, energijom i delima! STUDENTI, NIKAD NEĆETE BITI SAMI. Staša Vasilijević Petrović, diplomirana dramaturškinja

Realno. Sinoc smo docekali studente i srednjoskolce koji su pesacili do Bg, medju njima i Ivana, momka u invalidskim kolicima, upoznala sam njigovu majku, kaze, Ivan ima rane na rukama i pored specijalnih rukavica za pokretanje kolica, vozio je sam kad god je bio u snazi. Ivan je heroj mojih dana. I, ko je bio na doceku Ivana i drugova? Sve fin svet. Na pravoj strani. Posle 2 meseca tisine, grad se "probudio"......a kao da nije. Jer, sav taj fin svet je, nakon malo tapsanja i duvanja u pistaljke, otisao kuci da vecera, i mirno spava nocas jer je za malo tapsanja, cupkanja na 3 C i malo duvanja u pistaljku kupio pravo na mirnu savest, od njih toliko. Taj moj fini svet ne vidi gladne, ponizene, ne vidi krvava stopala, hapsene aktiviste, njemu je dobbro kao svinji u blatu, meskolje se u toj svojoj sebicnoj prosecnosti. Jako se bojim da ce opet biti ono "Dzabe ste krecili". da je "dinstanje" Jove Bakica u stvari Djindjicevo "kuvanje zabe". Sta je gradjanska pobuna? Ono sto su juce radili ocajnici u gradu sa 59 mrtve dece: porazbijali leglo zla, satrli ga do temelja. Hocete novi svet? Morate da unistite stari. Zao mi je ali tako stoje stvari. PS Da nije procesa koji me ceka, na jednoj strani ja, na drugoj rezim, spakovala bih kofer i otisla u tri lepe. A to cu i da uradim, cim se ova farsa oko prosipanja litre farbe zavrsi. Nemam ja zivota za gubljenje u bitkama izgubljenim i pre nego sto su pocele.

Ok, kad vec zamisljamo evo i mene: Redari su poskidali prsluke i objavili da je studentski protest zavrsen. Na binu na Slaviji tog trenutka skace sve sto je opozicioni lider, jedan se dohvati mikrofona i kaze "Ko je za to da se vladi Aleksandra Vucica i njemu samom izglasa nepoverenje"? Prisutne desetine hiljada podigne ruku i voila: aklamacijom i suverenom voljom ogromnog mnostva gradjana rezimu je receno da se nosi u 3 lepe. Naravno da ovo nije po Ustavu i da nema nikakvu pravnu snagu ali brate, odjeknulo bi gromoglasno. I naravno da srpskoj parlamentarnoj opoziciji ovako nesto ne pada na pamet. I da su se popeli na binu, ne bi mogli da se dogovore ko ze da drzi mikrofon.

320 000 : 1 = O? Nece da moze. Eto, bilo mi je potrebno 2 dana da svarim onaj snimak dejstva zvucnog topa. Osim sto sam upala u fazu akutnog gastritisa, dosla sam do zakljucka da je jos jedna natstresnica pala, ovog puta na mnogo veci broj ljudi. Nenajavljeno. Jer, prema propisima za upotrebu bilo kakvog sretstva za razbijanje demonstracija, institucija sile mora jasno i glasno da upozori demonstrante da ce nesto iz tog zakonom dozvoljenog arsenala biti upotrebljeno. Glavu na panj dajem da je taj uzas upotrebila neka od paragrupa omiljenih nenadleznom. Samo takvim poremecenim umovima moze da padne na pamet da u trenutku odavanja poste poginulima u NS, pokrene eksperiment nad zivim ljudima. Toliko o tome sta takvima znace nasi zivoti i zivot uopste. Pa, da nastavimo sa mirnim protestima, zagrljajima, svecanim docecima i tako to....

Pisu da je to ovaj zvucni top:

Javlja mi prijateljica koja prati X mrezu: onaj cudni huk koji je prekinuo tisinu i izazvao pomeranje mase potice od zvucnog topa koji je aktiviran, prvi put je veceras primenjen za razbijanje demonstracija i zato ljudi nisu znali sta se desava. Slika te sprave na X mrezi Generalni StrajkSrbija.

Tako je, cutali smo 12 godina, imali neuspesne proteste i nista. Studenti menjaju javno mnjenje na jedini moguci nacin, mrsevima kroz Srbiju, ovakvim okupljanjima, nema izgovora da su mediji blokirani pa istina ne stize do gradjana, dato im je da znaju i za ovu opciju. Da li to studenti rade spontano, koristeci svoju zdravu pamet ili imaju nekog za logisticku podrsku, ne znam. Sad bi morala da usledi politicka artikulacija, kako, ne znam, cekam sta ce studenti da kazu, sigurna sam da su i oni svesni da ne mogu ovako do leta. Drzimo palceve, slusajmo ih i polako. PS U moje vreme vazila je parola "Ne zavrsava fakultet pametan nego uporan".

Nikad i nikog nisam pljunula ali njega bih sa zadovoljtvom pa makar mi to bilo poslednje. Verovatno da to ne bi ispalo dobro jer je nevaspitano i glupo a trapava sam po prirodi, gradjansko hapsenje mi je, ipak, milije. Mnogo mi je duzan taj, "neobvesteni'. Nije mu tu mesto.

Yes! Dolazi mi drustvo iz komsiluka koje nema N1, pishtaljka kao znak raspoznavanja i ulaznica, pravicemo buku da se cuje do Bg!

Valjevska grupa pre 2 dana, umorne noge i shapice, da se ne zaboravi....

Vrscani, sa njima sam stajala pred nasom gimnazijom u Decembru, Januaru, Februaru.....87 km sa njima je i kolega u invalidskim kolicima,....nisu ga ostvili.....

Danas pre podne - velika kriza na svim nivoima, psihicki iscrpljeno, fizicki slomljeno, emotivno izbezumljeno, malo je falilo da od komsinice pozajmim nesto za smirenje, valerijanu sam potrosila koliko juce. I onda se, danas oko 17h nesto dogodilo, pocela sam da se opustam i bez sedativa, valerijane. Razmenjivala sam poruke sa cerkom, uplasena je, u jednom trenutku, napisala je "Samo da ne bude krvi". Napisala sam joj par recenica vise da bih nju umirila, da ce sutra sve biti dobro zato sto ovolika kolicina dobrote, iskrenosti, doslednosti ne moze da bude pobedjeno. Zlo kojem se suprotstavljamo, svako na svoj nacin, je toliko banalno, toliko lazno, tako glupo i plitko da ce nestati kao smrdljivi, crni dim. Verujem svojoj intuiciji, sutra ce biti praznik, bice sve dobro, ovo je samo nase, ovo su najbolje verzije svih nas. I ako zlo pokusa da nam kvari ovu radost, da nam ubije nadu, bice ismejano i podvijenog repa ce morati da prizna svoj poraz. Bice sve dobro.

Energija, to je ono sto ne mogu da objasnim svojoj deci, oni to ne mogu da dozive jer nisu u zemlji a ja sam postala zavisna od te ogromne kolicine dobrote, lepote tih mladih lica, od suza radosnica. Ne moze da se poredi sa energijom velikih skupova iz 2000, ovo je nesto potpuno drugacije, etericno, mrve tezine nema u toj energiji. A tek traktoristi, pa bajkeri, sve je to ozbiljno, uzemljeno, ne govore, ne smeskaju se ali znate da su odlucni i da su tu zbog vas kao ocevi, braca i sinovi svih nas. Nesto zdravo, dobro, veliko ko nebo.....nema tog zla koje moze ovo da ugusi, nema. Sutra, duvajte u pistljke, skandirajte, grlite se, smesite se i za sve nas koji necemo biti u Bg, nasa srca ce biti sa vama. \

N1 vesti u 16 h: masovno okupljanje pocinje sutra u 16 h ispred skupstine... Iskreno se nadam da je ovo varka i da ce,u poslednjem trenutku pozvati na okupljanje na NBg.

Niko mi se ne javlja na brojeve telefona lokalne zel. stanice. Autobuski aobracaj nemamo vec 2 meseca, bankrotiralo preduzece, propao tender za privatizaciju. Pozvala sam privatni taksi prevoz, do Bg cena prevoza je 6000, uz opasku vozaca cije usluge koristimo kad moramo, ne bi da vozi sutra u Bg, plasi se da bi u neredima mogli da mu razbiju automobil. I tako, zaglavljena sam u VS. Zato sto sam, davno, davno, shvatila da mi vozacka dozvola ne treba, refleksi su mi kao u mrtvog konja, 5 minuta mi treba da utvrdim koja mi je ruka leva a koja desna...niko nije savrsen? Bicikl ne vozim vec 10 godina jer patim od vrtoglavica, U podrumu imam cerkine rolere, sinovljev skejtbord....mozda? Shalim se, od muke. Osecam se isto kao na dan 24 Septembra 2000, tada sam, ipak, uspela da odem za Bg. I zbog toga mi je ovo danas mnogo, mnogo gore.

Istina je, vozovi zaustavljeni:

Nadam se da ce tako ostati, bezbednije je svakako. A ja cu da se zderem kod kuce i gledam sve na tv, ako je to cena da sve bude ok, platicu.....

Alo, forumasi! Kao prvo, ima sapun da radi, malo malo pa neka perverzija u ovim vasim carshafima od piskaranja van teme, u rikverc molim i hvala na razumevanju. Kao drugo, da l sam samo ja cula da se menja destinacija protesta 15 u Bg? Skup je kod Palate Srbija na Novom Bgd, lepo sam cula na tv n.rs. Cuo jos neko? Argumentacija na mestu, taj deo je idealan za izbegavanje sukoba, pregledan, neupordivo laksi za kontrolu od strane organizatora ali mi to grozno komplikuje i onako traljave planove za odlazak u Bgd, ta destinacija je malo previse za mene pesaka + pritisak mojih bliskih i najblizih je neverovatan, procitali me kao bukvar. Vi, mladi, zdravi, pametni, nemate pojma koliko ste srecni, moci cete da kazete "bio/bila sam tamo". Ako sad odustanem....kako da prezivim taj 15 daleko od svega? Muci me i neka sumanuta koincidencija: 15 Marta 2003 bila je subota, sahranjivali smo mladog premijera, filozofa.....kao da nam je on poslao ovu decu...pukla sam...

izem ti krstenicu: gledam red voznje vozom (nema autobusa, bankrotiralo) i racunam koliko mogu da izdrzim na nogama, maksimalno 5 sati + 3 h tamo i nazad. Stroga konspiracija obavezna, niko ne sme da zna sta planiram jer ce preventivno da me vezu. Ako bude stani/pani situacija, samo cu da im se pojavim na vratima, mogu da biram, Vracar, NBG, Mirijevo i ono nesto bogu iza nogu gde ce u subotu da im sade neke vocke pa nece da mogu na protest....znam da ce da popadaju u nesvest al sta da im radim, dopala im ja....

,,,i kucne ljubimce, postdite ih, sta god da se dogodi 15 u Bg, nije dobro za njih a u slucaju nereda, brinucete samo o sebi.

Tv nova.rs jutros: svedocenje majke mladog Stefana, ubijenog ispod novosadske natstresnice, jedina od svih unesrcenih porodica koja trazi pravdu ne samo za svoje dete vec za sve mlade ljude na protestima, Iskreno, hrabro, pametno, onako kako treba. Jedna, a tako velika.....

Svisnucu.....snimak za istoriju. Toliko toga im dugujemo...dugujemo i onim dushama koje su prelazile Albaniju, dokle bre?

Gora je, imam primerak u neposrednom komsiluku. Nista skola u Kamenici, reda radi neka obuka sa oruzjem cisto da se ne poubijaju medju sobom, nist pretresanje do 9 porodicnog kolena, Jok, lep, glup i moralno nepodoban, primljen.