Pletilja

Beskrajno lekovite karikature Petricica.... https://radar.nova.rs/kibicfenster/

Ovo je jedino sto jos zelim, cemu se nadam....

Neprevodivo...

O cemu vi to pricate? Ako sam vam slucajno stala na nogu a vi ste ljubitelj zeleznickih havarija u pozdemnom tunelu negde ispod Dunava sa sve mrakom, pozarom, sorry, ne delim vase simpatije. Dok me nije strefio alchajmer, prisecam se da postoji nesto kao nauka o planiranju saobracaja, saobracajnica i tako to...ne pada mi na pamet da se nadgornjavam sa svima vama o tome koja je vrsta prevoza sigrnija/ opasnija, jednostavno, hocu da od tacke A do tacke B stignem ziva uz maksimalno postovanje mog vremena, novca i zdravog razuma. OVDE nista nije normalno pa ni to da ova drzava nema ni zeleznicku ni autobusku stanicu u prestonici a gradjani se nadmudruju u kojem prevoznom sredstvu imaju najvise sansi da prezive. Ima normalnih ovde?, Nedavno sam bila u CH, u svakoj selendri su zeleznicka i autobuska stanica na korak jedna od druge a tu je i aerodrom ako treba, lepo prosetas iz jednog prevoza u drugi i osecas se kao covek a ne kao pokretna meta nekih ludaka kako onih za upravljacima raznih vrsta, tako i onih koji "planiraju" saobracajne mreze.

Dragi Shonke, u pravu ste, voz je pametnije i skoro duplo jeftinije reshenje od autobusa, koristila sam ga do proletos, dok se nije dogodila ona havarija u tunelu kod stanice Vukov spomenik, plasim se da se to ne ponovi. Ako budem imala srece, autobus ce stati kod glavne poste pa cu biti postedjena ekskurzije do Novog Beograda. Za nas iz provincije, autobuska stanica u Bg je imala poseban znacaj, stignes, pa Balkanskom za 5 minuta si na Terazijama a odaltle, ceo Bg je tvoj. E, sad je Begrad njihov.

Dakle, krenem ja iz Banata, sa rumunske granice, prodjem kroz Pancevo,ceo Bg pa na Novi Bg, izadjem iz busa i onda idem nazad preko mosta, recimo, do Skupstine Srbije gde je ordinacija u koju odlazim na kontrolu zdravlja. Ima logike? Nema....s obirom na bg saobracaj, trebace mi sati za tamo i ovamo po Bg...mozda je pametnije da idem za Bg poreko Zrenjanina.....?😆

Sto rece moja cerka, Hopkins bas ume da odabere....dobro uradjen film, teme koje me intrigiraju u ovoj mojoj, 74 godini zivota ali i veoma aktuelne za sadasnji trenutak mada, pitanja su vecna a odgovora nema ili, trazimo ih svako za sebe. Nije zgoreg pogledati kako 2 velika uma razmisljaju na zadate teme. Pred sam kraj, reditelj/scenariosta cini nepravdu Frojdu jer on, mrtav odavno, ne moze da se brani....ili ja nisam dobro razumela scenu u kojoj Frojd ne gasi radio nakon vesti, ostavlja klasicnu muzicku temu do daljnjeg. Nije fer....o produkciji, glumi i ostalim tehnikalijama - necu, to se podrazumeva sa ovakvom ekipom.

Prilog je isao jutros na nS, Probudi se... Pocela sam da psujem kao madjarski kocijas, ove moje, sto su se preselile na oblake, ima da me oplave kad im se pridruzim, nisu me tako vaspitale... Sta cu, psujem, kunem i zelim rezimu sve najgore, dotle je doslo... PS Mogu ali necu da vracam prilog, da ima smisla praviti buku po ovom pitanju, da se i potrudim oko detalja. Ovako, pojeo VUKcic - magarca? tacno, mi smo ti pojedeni magarci.

.... Polako.....dishi.....slusam jutros direktora javne biblioteke u nekom gradu u UZAS ("uza Srbija") kako komentarise najavu da ce sve javne biblioteke u Srbiji, od Januara 2025, morati da placaju 15 (petnaest) dinara za svaku pozajmljenu knjigu. I da ce to da potrosi fondove biblioteka za nabavku novih naslova. ... Koji IDIOT i ZASTO je doneo ovo odluku? STA je to ako nije drzavni reket, otimacina lokalnih para i udarac na ono malo kulture, ono malo radosti za nas penzose, na ono malo normalnosti kao sto je nedeljna setnja do biblioteke i iscekivanje novog naslova? Kazem - nas penzionera - jer ne pamtim da sam u biblioteci videla osobu mladju od 65 +... .... Kome ce ici taj novac, autorima, izdavackim kucama, institucijama obrazovnog sistema? Za otplatu rafala, pasteta od 37 dinara za dorucak novim vojnim obveznicima, stadion, EXPO....? .... Toliko je bedno i toliko je vulgarno i bezobrazno da nemam reci. Odoh da drmnem terapiju....

Ovaj moj je 2 dana nakon diplomiranja na fakultetu otisao u vojsku, nisam primetila da se urotio sa ocem....ostala sam zabezeknuta i uplasena....moj prvenac, lepo vaspitan, lep kao Apolon, pametan, fin kao devojka......sta mi se vratilo iz vojske? Jedna ljudeskara navucena na 2 l cocacole na dan. Proslo je skoro 20 godina a moj sin i dalje krije malu bocu cocacole iza ledja kad ga iznenadim u kuhinji, siroce, ni danas se nije odvikao od te ruzne navike. Vojska, mos misliti....

U tom ime, danasnji skor (zao mi je, ne umem da pravim screenshotove i prilozim ih kao dokaz): Za 2 h presla 5.140 m i napravila 7.299 koraka. Da nisam zverala po izlozima i par puta se pitala za zdravlje sa nekim sugradjanima, vreme bi mi bilo bolje. Nastavice se...... P.S. Prethodni moj post i ovaj su argument u prilog dijagnozi koju mi je postavio ljubi ga majka doktor jos na 4 godini studija medicine: "Majka, imas bipolaran poremecaj...". Nemam, ljubi te mama bipolarna, samo nikako da odlucim da li je zivot lep ili je nalik dozivotnoj robiji....

Ne znam kud cu sa ovim klipom a zao mi je da ga ne vidite, pripadnik "maslacak" generacije ocitao bukvicu meni, "boomeru" sve u brk i nije da nije u pravu: https://mondo.rs/Info/Drustvo/a1979826/Influenser-o-vojnom-roku.html?utm_source=espreso&utm_medium=mondo_widget&utm_campaign=showbiz

Yin & Yang......sve u jednoj.....

Pita me lekar "Da niste, gospodjo, malcice depresivni, da ukljucimo u terapiju i neki antidepresiv"? Ne, doktore, nisam depresivna, ja sam vec 30 godina besna od jutra do veceri, imam grc u vilici, ne lajem, rezim po ceo dan. Osecam se bedno i jadno, kao pas na kratkom lancu uteran u kucicu. Sta mi se dogodilo? Implozija gradjaske svesti, to mi se dogodilo. U meni cuci taj jadni i bedni gradjanin sveta, ponos i dika evropejstva osudjen na zivot u javnoj kuci, suzanj nalik Prometeju okovan ne za stenu vec za potonulu Nojevu barku. Ova teme mi je jedino pribeziste, sve druge na forumu mi se cine besmislenim, godinama na nima kevcem, urlicem i sve sto sam postigla je - nista. Gde si bio - nigde, sta si uradio - nista. Kako je govorila moja baka iz Zmaj Jovine, ko se mesa sa pomijama, pojedu ga svinje? Lepo, ostaje mi da nadjem odgovor na pitanje - od kud ja u pomijama? I tako, doktore, nisam depresivna, ne trebaju mi vase pilule za lilule, hocu da me boli dok mi srce ne prepukne, sama sam kriva.

Kad se setim...pitam se kako sam uopste i zaradila svoju penziju, kako me nisu lincovali svi ti koji su morali da rade u timu kojem sam i ja pripadala? Zasto? Zato sto sam od pocetka do kraja bila ljudski buldozer. Posao mora da se uradi, tacka. Kako, koliko, sa cime, ko, potpuno je nebitno, svako radi onaj deo u kojem je dobar, najbolji u datom trenutku i datim okolnostima. Kad se posao obavi, ostaje da se pokupe caure i prebroji ko ziv, ko mrtav. Pretpostavljam da kolegama nije bilo prijatno dok je trajalo ali sam i danas sigurna da mi ne zameraju jer, vecina njih je napredovala, savladavala nove tehnologije, morala da uci i napreduje u svom domenu ako je zelela da ostane u timu koji uvek pobedjuje konkurenciju. Ono sto je mene izdvajalo od drugih menadzerra je cinjenica da nikad nisam bila licna u odnosima sa kolegama u timu, znali su da je tih 8 sti na poslu imperativ da se posao obavi najbolje sto se moze i da je to prioritet, da u tih 8 sati nema mesta za licne sujete, animozitete ili simpatije. Ako je tenzija dosla do maksimuma, ja sam bila ta koja je prala soljice za kafu i kuvala novu turu jer sam ja dolazila na kraju procesa, ja sam preko telefona diktirala domaci zadatak nekom klincu umesto njegove mame koja je morla da pripremi podatke za tim...valjda je to razlog sto i danas, kada sretnem svoje bivse kolege i koleginice, uvek dobijem srdacan zagrljaj od njih.....valjda se i to racuna....?

Utisci sa puta kroz Sloveniju i neka zanimljiva poredjenja sa Srbijom... https://www.facebook.com/photo?fbid=10160906939504892&set=pcb.10160906946629892 Kako smo prešli slovenačku granicu, tako se svet oko nas promenio. Spržene njive i livade duž autoputa Beograd Zagreb, smenjuju sada odjednom tamno zelene livade, šume i njive koje izgledaju kao naše tamo negde u julu. Sve vreme gledam kukuruze. Valjda pod utiskom seljaka u mom komšiluku koji već mesec dana oplakuju svoje posušene njive. Ovde su nestvarno zeleni. Njive po ravnicama oko Ptuja pune su svega i svačega. Najupečatljivije su njive hmelja. Na banderama visine 4-5 metara, puze gusti žbunovi nalik boraniji, odmah pored njih njive obranih dinja, bezbroj žutih loptica čeka na prevoz, do njih zelena detelina… Kamioni razbacuju neku mlevenu biomasu po zemljištu, viđam mašine kakve kod nas nigde nisam video. Kako zalazimo dublje u brda, tako je zelenilo jače, a plodovi sve šareniji. Dolina Savinje puna je jabuka svih sorti. Toliko su rodile da se grane povijaju do zemlje. Gledam orahe pun ljubomore, jer mi tri godine nijedan orah ubrali nismo, iako imamo ogromne orahe oko kuće (te mraz, te kiša, te suša…). Ispred gotovo svake kuće nalazi se mali ili veliki plastenik i u njemu paradajzi, krastavci, paprike. Sve je u cveću. Slovenija ima deset puta manje obradivog zemljišta od Srbije, a prihoduje samo 3.4 puta manje.(tri puta su efikasniji). Sećam se da je pre sedam osam godina, kada sam poslednji put bio u selima Slovenije, mladi čovek koji odluči da se bavi poljoprivredom dobijao 45.000 evra kao početni podsticaj. Mi smo domaćinstvo prijavili prošle godine i još uvek nam nije završena registracija, da ne pričamo o bilo čemu drugom. U Sloveniji 11% zemljišta predstavlja sertifikovana organska proizvodnja. U Srbiji je organska proizvodnja na 0,67% zemljišta. Prosečno domaćinstvo ima 6 krava, u Srbiji po selima je prosek jedna krava (ako je sada i toliko, ne nalazim podatak). 58,3% Slovenije je pod šumama, Srbije 30%. Kvalitet i starost šuma je neuporediv, kao i dinamika seče, koja je naravno debelo na strani Srbije. Slovenci od turizma zarađuju 3,6 milijardi dolara, Srbija milijardu dolara manje. Struktura turista je nebo i zemlja. Od Ptuja do Kranja videli smo samo tri kamenoloma i svi deluju zapušteno i zaraslo. Ne znam od čega prave puteve Slovenci i gde su im kamenolomi, ali pored puteva kojim smo prolazili nisu. Kada budete prolazili od Valjeva do Kosjerića obratite pažnju na broj kamenoloma. Na samo 40ak kilometara puta ima ih preko deset, iako se prolazi kroz turistički najvažniji region Srbije. Gde je tu prostor za turizam? U prašini kamenoloma ili u njihovoj buci čije se eksplozije čuju deset kilometara u krug. Šumu u Sloveniji najviše devastira ekstremna klima. 2017. i 2018. od stabala Logarske doline koja su izlomile uraganske oluje mogla je da se napravi kolona kamiona dužine preko 60 kilometara (piše na tablama Logarske doline). Prošle godine Slovenija je pretrpela ogromne štete od poplava. Procenjuju se na oko deset milijardi evra. Mi smo prošli Logrskom dolinom i prizori su zaista apokaliptični. Stene veličine kuće skotrljale su se sa planinskih vrhova na puteve i sela, bezbroj počupanih stabala koja još uvek nisu posečena i potrpana u kamione, a seku ih sve vreme. Bili smo do izvora Savinje, naizgled male mirne planinske reke koja je prošle godine nosila kuće, mostove, vozila …. Tragovi razaranja još uvek su više nego vidljivi. Putevi su u prekidu na svakih par kilometara, odnela ih je reka i sada ih vraćaju u funkciju. Najnestvarniji prizor je ova kuća na fotkama koju je bujica i klizište potpuno izvalilo iz temelja i kao neku malu lego kockicu, nakrenulo za 30 stepeni. Na kući je sve kao netaknuto, čitav armirani podrum je i dalje na kući, terase, krov, ali kuća je skroz nakrivo nasađena. Ludilo. Takvih scena ima na svakih par kilometara. Slovenci sada pokušavaju da prodube korito Savinje, da se ne bi više izlivala. Stotine bagera celom dužinom Logarske doline kopa po kamenom koritu, počevši od Rinka vodopada. Korita reka sada izgledaju kao da njima nikada voda nije tekla. Evo već od sutra počinju kiše i ko zna kako će izgledati za desetak dana. Ove godine bio sam u Japanu i Slovenci me zaista jako podsećaju na Japance. Što je priroda surovija to su izgleda ljudi više upućeniji na nju i manje je razaraju, a više se trude da nađu neki suživot i da se prilagode. I jedni i drugi su izuzetno kreativni i vredni. Koriste sve vrste modernih tehnologija i novih saznanja u poljoprivredi, ali i u oblikovanju prirode koja kao krajnji rezultat deluje kao magnet za turiste. Ceo svet dolazi i u jednu i u drugu zemlju da se divi lepotama netaknute prirode, ali i selima savršeno uklopljenim u prirodni okoliš. Zajedničko im je i čist vazduh, a koincidira i duga tradicija nuklearnih elektrana. Bezbrojne su aktivnosti i jednih i drugih na očuvanju prirode, ali i bezbrojne su teške elementrane nepogode koje pogađaju i jednu i drugu zemlju. Japan kidaju tajfuni i zemljotresi, Sloveniju uragani i poplave. Međutim i jedna i druga zemlja su kao mravinjaci, klima razara, oni popravljaju. Svi putevi u planinama iznad Kamnika imaju nove asfalte, postavljaju se odvodi za kišnicu, rade se nove fasade, postavljaju novi krovovi … iako svi ovde znaju da dolaze godine još većih bujica i jačih vetrova, niko ne odustaje, naprotiv, zemlja je iz godine u godinu sve lepša, sve bujnija, sve rodnija. Slovenija stalno dobija nagrade za naj ovo naj ono, a skoro joj je neko dodelio i nagradu da je najčistija zemlja na svetu. Možemo sve ovo svrstati u dobar marketing, ali kada vidite da se dečica iz vrtića kupaju Kamniškoj Bistrici, koja protiče kroz gradić od 15000 stanovnika, to je najveće priznanje jednom gradu i jednoj zemlji. Priznanje i poverenje svojih građana.

Ko ce da ih kazni, inspektor? Trzisna inspekcija, i ono malo inspektora koji radi, koristi se kao malj za kaznjavanje nepodobnih. Sin moje prijateljice ima pekaru, malu, ne shefuje nego radi sa jos 2 zaposlena, kaznjen je sa 100 000 zbog toga sto mu je nspektorka nasla u magacinu vrecicu sa suncokretovim semenom bez deklaracije. Nije "drug clan" ne finansira lokalnu ekspozituru iste i mora da plati kaznu ili da se uclnani u SNS i bude njen donator, na "legalnoj" osnovi. To sto nam se maloletnici truju alkoholom nikoga ne interesuje, cesto, ni roditlje, skolu,crkvu, socijalne sluzbe.....

Juce, Maxi, neposredno nakon otvaranja: par stvarcica mi je u korpi, dolazim na kasu a tamo njih petoro ceka da kasirka skenira robu kupca....kasirka kao da spava, pokreti usporeni, kad uzima robu iz korpe, ruka joj kruzi iznad artikala kao da ih bira po nekom sistemu a korpa puna...stojim, cekam, kolena mi podrhtavaju, danak ovim nenormalnim vrucinama koje traju i traju....spustam korpu na susednu kasu koja ne radi i odlazim. Bolje nego da sam se srusila na ocigled ove uspavane kasirke. Maxi je drasticno smanjio broj zaposlenih, od 5 kasa obicno rade samo 2, i ova uspavana lepotica je verovatno dosla na posao premorena pa ne mogu da se ljutim na nju. Ista prica je i u Univerovim prodavnicama, kasirka naplacuje ali i puni rafove cim na kasi za trenutak, dva, nema nikog. Pa se dogadja da ja dodjem na praznu kasu a nje nema i onda opet cekanje, cekanje....

Na vest, prvo sto sam pomislila bilo je "Moram da zovem mamu, bolje da joj ja kazem nego da cuje od drugih..." i setim se da je mama otisla pre 7 godina. Rada Djuricin je nasa vrscanka, starija od 2 cerke popa Marinka, svestenika koji je krstio, cini mi se, sve sto je rodjeno posle II Sv, rata u Vrscu. Voleli smo ga i u vreme kad crkvu i popove niko nije smeo da voli. Krstio me je 1951 tajno, baka mi je pricala da je krstenje obavljeno nocu, u potaji. Kad cerka jednog svestenika, pedesetih godina proslog veka odluci da studira glumu a otac je posalje u Bg sa blagoslovom, onda je to nesto sto celoj porodici sluzi na cast. Ipak, uslov je bio da Rada zavrsi i "nesto konkretno" pa je, osim glume, Rada zavrsila i studije knjizevnosti. Uvek nasmejana, beskrajno ljubazna, lepa i u poznim godinama, nikad nije prekinula veze sa rodnim gradom na nasu veliku radost i ponos. Mogla bih da vam pricam anegdote o tri lepotice, Rade, Bebe i moje mame iz vremena njihovg skolovanja i devovanja ali sad je trenutak za tisinu, pocivajte u miru drage moje.

Ne snalazim se bas najbolje u ovim modernim vremenima, pamtim kako smo mi zaradjivali novac kao omladinci. Namerno kazem - omladinci - deca su bila kod kuce i pomaglal tu i tamo oko kucnih poslova bez ikakve novcane ndoknade. Elem, prvi novac sam zaradila nakon zavrsenog osmog razreda osnovne skole i kao ucenik I razreda gimnazije. Ustajala sam u 5 h, pesacila do gradske periferije, penjala se na traktor sa nadnicarima i 8 sati vezivala vinograd sa njima. Radila sam za dnevnoicu. Nisam izdrzala duze od nedelju dana, posao je bio tezak, radilo se 8 sati po velikoj vrucini, nadnicarke su nas potsmesljivo gledale i terale svoju normu a mi, "skolarke", mi smo se ubijale da ih stignemo. Znoj, bube, zedj, glavobolja, izgorela ramena....mama i tata su se samo smeskali kada bih dosla kuci mrtva umorna. Odluka da radim je bila moja, nisu hteli da mi daju novac za maskaru i kolonjsku vodu ali mi nisu branili da ih sama zaradim. Kasnije, krecila sam po kucama mojih starijih rodjaka, tetaka, kumica, ujni. Bila sam majstor za izvlacenje mustri i iscrtavanje obavezne linije ispod plafona. Zanat sam naucila gledajuci profesionalne molere koji su krecili nas stan. Posle sam lepila tapete kod istih rodjaka. Kao student, odlazila sam u Shvajcarsku sa starijom rodjakom i radila mesec, dva kao sobarica, perac sudova, potrcko, na lepom jeseru Lago Madjore. Zaradjeni novac sam trosila u Lokarnu ili Veneciji, Trstu, donosila sam garrderobu sebi i bratu. Poenta rada u mladim godinama nije bila samo da se zaradi novac vec da se nauci vrednostt novca, postenog rada. I kod nas u gradu ima malih prodavaca limunade i narukvica, kupujem samo ako vidim da sve to decica sama prave, tu, na licu mesta. Ove druge ignorisem, mamine limunade ne kupujem. Cuvam po dinar od prve zarade moje dece. Kao gimnazijalci, radili su preko leta oboje: sin, zaludjenik za kompjuterske programe, sredjivao je dnevnice shofera koji su razvozili pivo nase pivare, cerka je radila kao hostesa letnjih festivala u gradu, lepa vremena.

Na danasnji dan, starija sam od svog oca 2 godine, mladja od mame celih 8....cemu jos tih 8 godina ako ce to biti posrrtanje kroz lavirint? "Vodi li put napolje ili unutra?" Unutra, svakako. Jao onom ko, ziveci, u sebi nije slozio gnezdo od trnja i ruza u kojem, za neki dan, mesec ili godinu, nece ostati ista do "senka lista bagremovog drveta"....sloboda, konacno....

Moze neko da mi obajsni kako idu zajedno Rafali i nebeska Sbija koja ovako kmeci i trazi spas uz gusle i deseterac? Ako ovo nije shizofreno ceopanje, ne znam sta je....

Prenecuu celini tekst objavljen juce u nasim novinama:"Doktor Ezekijel Emanuel je jedan od najboljih i najprizanijih američkih doktora; onkolog, bioetičar, predsednik Odeljenja za medicinsku etiku i zdravstvenu politiku. Jedan je od vodećih ljudi američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, a bio je i jedan od 16 članova američkog tima za borbu protiv pandemije korona virusa. Dr Emanuel je još 2014. godine napisao dugačak esej koji je izazvao mnogo bure, a o kome se i dan danas aktivno polemiše: "75. Toliko želim da živim: 75 godina" "Sedamdeset i pet. Toliko želim da živim: 75 godina. Moja želja izluđuje moje ćerke. Izluđuje moju braću. Moji prijatelji misle da sam lud. Oni misle da je nemoguće da stvarno mislim to što kažem; da nisam jasno razmišljao o tome, jer ima toliko toga na svetu da se vidi i uradi. Da bi me uverili u to da grešim, oni nabrajaju bezbroj ljudi koje poznajem, a koji imaju više od 75 godina i drže se prilično dobro. Sigurni su da ću, kako se budem bližio 75. godini, željenu dob pomeriti na 80, pa na 85, možda i na 90. Siguran sam u svoj stav. Nesumnjivo, smrt je gubitak. Uskraćuje nam iskustva i prekretnice, vreme provedeno sa supružnikom i decom. Ukratko, lišava nas svih stvari koje cenimo. Ali, evo jednostavne istine kojoj se mnogi od nas, čini se, opiru: predug život je takođe gubitak. To mnoge od nas učini, ako ne onesposobljenima, onda posrnulim i slabim, stanje koje možda nije gore od smrti, ali nas ipak lišava mnogo toga. Ono nam oduzima našu kreativnost i sposobnost da doprinesemo poslu, društvu, svetu. Transformiše kako nas ljudi doživljavaju i kako se odnose prema nama, i što je najvažnije, kako nas pamte. Više nas ne pamte kao živahne i angažovane, već kao slabe, neefikasne, čak patetične. Do 75. godine, živeću jedan potpun život. Voleću i biti voljen. Moja deca će biti odrasla i imaće svoje bogate živote. Videću svoje unuke kako se rađaju i počinju svoj život. Nastaviću sa svojim životnim projektima i davaću bar nekakav doprinos, važan ili ne, ali ću ga davati. I nadam se da neću imati previše mentalnih i fizičkih ograničenja. Dozvolite mi da budem precizan u vezi moje želje. Ne tražim više vremena nego što je verovatno, niti skraćujem svoj životni vek. Danas sam, koliko moj lekar i ja znamo, veoma zdrav, bez horničnih bolesti. Upravo sam se popeo na Kilimandžaro sa dvojicom svojih nećaka. Dakle, ne govorim o cenjkanju sa Bogom da doživim 75 godina jer imam smrtnu bolest. Ne govorim ni o tome da ću se probuditi jednog jutra za 18 godina od ovog trenutka i okončati svoj žvito eutanazijom ili samoubistvom. Od 90-ih sam se aktivno protivio legalizaciji eutanazije i samoubistva uz pomoć lekara. Govorim o tome koliko dugo želim da živim i o vrsti i količini zdravstvene zaštite na koju ću pristati nakon 75. godine. Čini se da su Amerikanci opsednuti vežbanjem, rešavanjem mentalnih zagonetki, konzumiranjem raznih sokova i proteinskih smesa, pridržavanjem strogih dijeta i upotrebom vitamina i suplemenata, sve u nastojanju da prevare smrt i produže život što je duže moguće. Ovo je postalo toliko agresivno da sada definiše jedan tip savremene kulture; onaj koji je nazivam američka besmrtnost. Odbacujem ovu težnju. Mislim da je ovaj manični očaj da se beskrajno produži život pogrešan i potencijalno destruktivan. Iz mnogo razloga, 75 godina je prilično dobra dob da se zaustavimo. Da, Amerikanci danas mogu da žive duže od svojih roditelja, ali će verovatno biti mnogo više nesposbni. Da li vam to zvuči poželjno? Meni ne. Koji su moji razlozi? Počnimo sa demografijom. Starimo, a naše starije godine nisu kvalitetne. Od sredine 19. veka Amerikanci žive duže. Godine 1900, prosečni životni vek Amerikanca u trenutku rođenja bio je otprilike 47 godina. Danas novorođenče može da očekuje da će živeti oko 79 godina. Početkom 20. veka očekivani životni vek se povećao jer su vakcine, antibiotici i bolja medicinska nega spasili više dece od prerane smrti i efikasni lečili infekcije. Od 1960. godine, međutim, povećanje dugovečnosti postignuto je uglavnom produžavanjem života ljudi starijih od 60 godina. Umesto da spasavamo više mladih ljudi, mi produžavamo starost. "Američki besmrtnik" očajnički želi da veruje u "kompresiju morbiditeta". Ovu teoriju razvio je 1980. Džejmsa F. Fris, a svodi se na produžavanje životnog veka do 80-ih i 90-ih godina, ali da pritom što više vremena provedemo bez bolesti ili sa što manje njih. Navodi nas da verujemo da ćemo što duže živimo, sve manji deo naših života provesti u stanju slabljenja. Kompresija morbiditeta je suštinski američka ideja. Ona nam govori tačno ono u šta želimo da verujemo: da ćemo živeti duže, a zatim iznenada umreti bez ikakvih bolova, tegoba ili fizičkog pogoršanja. Obećava svojevrsno vrelo mladosti do trenutka smrti koji se sve više i više produžava. Ali kako je život postao duži, da li je postao zdraviji? Da li je 70 novih 50? Ne baš. Istina je da su u poređenju sa svojim kolegama pre 50 godina, stariji danas pokretniji i da su manje onesposobljeni. Ali tokom poslednjih decenija, čini se da je povećanje dugovečnosti bilo praćeno povećanjem onesposobljenosti, a ne smanjenjem. Na primer, koristeći podatke iz Nacionalne ankete o zdravlju, Ajlin Krimins, profesor i istraživač na Univerzitetu Južne Kalifornije, i njen kolega su procenili fizičko funkcionisanje odraslih, analizirajući da li ljudi mogu da pređu oko pola kilometra; popnu se 10 stepenica; stoje ili sede dva sata; i ustanu, sagnu se ili kleknu bez upotrebe posebne opreme. Rezultati pokazuju da kako ljudi stare, dolazi do progresivne erozije fizičkog funkcionisanja. Što je još važnije, Krimins je otkrila da se između 1998. i 2006. godine povećao gubitak funkcionalne mobilnosti kod starijih osoba. Njen zaključak glasi: "Došlo je do povećanja očekivanog životnog veka sa bolešću i smanjenja godina bez bolesti". Kako ona kaže, u poslednjih 50 godina, savremeni proces umiranja se produžio. Da li vam to zvuči poželjno? Meni ne. Situacija izaziva još veću zabrinutost kada se suočimo sa najstrašnijom od svih mogućnosti: životom sa demencijom i drugim stečenim mentalnim invaliditetom. Trenutno oko pet miliona Amerikanaca starijih od 65 godina ima Alchajmerovu bolest; jedan od tri Amerikanca koji ima više od 85 godina ima Alchajmerovu bolest. A izgledi da se to promeni u narednih nekoliko decenija nisu dobri. Umesto da predviđaju izlečenje u doglednoj budućnosti, mnogi upozoravaju na cunami demencije: predviđa se skoro 300 odsto povećanja broja starijih Amerikanaca sa demencijom do 2050. godine. Sedamdeset i pet. To su godine koje želim da doživim. Ali ako se neću baviti eutanazijom ili samoubistvom, a neću, da li je sve ovo samo isprazno brbljanje? Zar ne ispada da nemam hrabrosti da idem u korak sa svojim ubeđenjima? Ne. Moj stav ima važne praktične implikacije. Jedna je lična, a dve uključuju politiku. Kada doživim 75 godina, moj pristup zdravstvenoj zaštiti će se potpuno promeniti. Neću aktivno okončati svoj život, ali neću ni pokušavati na silu da ga produžim. Danas, kada lekar preporuči pregled, test, tretman, posebno onaj koji će produžiti naše živote, postaje obaveza da damo dobar razlog zašto to ne želimo. Kada budem imao 75 godina i više, biće mi potreban dobar razlog da posetim lekara i uradim bilo kakav medicinski test ili lečenje, bez obzira koliko je rutinski i bezbolan. I taj dobar razlog nije "produžiće vam život". Ja sam, naravno, zapisao naredbu o tome da ne reanimiraju u slučaju da dođe do toga, a ostavio sam i kompletne direktive koje ukazuju da nema respiratora, dijalize, operacije, antibiotika ili bilo kojih drugih lekova - ništa osim palijativnog zbrinjavanja. Ukratko, nema intervencija za održavanje života. Umreću kada me zahvati koja god bolest prva da dođe. Što se tiče dve političke implikacije, jedna se odnosi na korišćenje očekivanog životnog veka kao mere kvaliteta zdravstvene zaštite. Japan ima treći najveći očekivani životni vek, sa 84,4 godine, dok su Sjedinjene Države na razočaravajućem 42. mestu sa 79,5 godina. Ali ne treba da brinemo o sustizanju. Kada zemlja ima očekivani životni vek preko 75 godina i za muškarce i za žene, ovu meru treba zanemariti. (Jedini izuzetak je povećanje očekivanog životnog veka nekih podgrupa, kao što su crni muškarci, koji imaju očekivani životni vek od samo 72,1 godinu. To je užasno i trebalo bi da bude glavni fokus pažnje.) Umesto toga, trebalo bi da pogledamo mnogo pažljivije na merama zdravlja dece, gde SAD zaostaju, i to sramotno. Druga implikacija politike odnosi se na biomedicinska istraživanja. Potrebno nam je više istraživanja o Alchajmeru, rastućim invaliditetima starosti i hroničnim stanjima - a ne o produženju procesa umiranja. Mnogi ljudi, posebno oni koji su naklonjeni ideji o besmrtnosti, će ustuknuti i odbaciti moje mišljenje. Oni će misliti na svaki izuzetak, kao da oni dokazuju da je centralna teorija pogrešna. Kao i moji prijatelji, oni će me smatrati ludim, željnim pažnje - ili još gore. Mogli bi da me osude da sam protiv starijih ljudi. Opet, da budem jasan: ne kažem da je pogrešno ili neetički ako neko želi da živi što duže. Ja svakako ne prezirem ili odbacujem ljude koji žele da žive uprkos svojim fizičkim i mentalnim ograničenjima. Čak ni ne pokušavam nikoga da ubedim da sam u pravu. Zaista, često savetujem ljude u ovoj starosnoj grupi kako da dobiju najbolju medicinsku negu za njihove bolesti. To je njihov izbor i želim da ih podržim. I ne zagovaram 75 godina kao zvaničnu statistiku potpunog, dobrog života u cilju uštede resursa, racionalizacije zdravstvene zaštite ili rešavanja pitanja javne politike koja proističu iz povećanja očekivanog životnog veka. Ono što pokušavam da uradim jeste da iscrtam svoje poglede na dobar život i da nateram svoje prijatelje i druge da razmisle o tome kako žele da žive dok budu stariji. Želim da smisle alternativu za podleganje tom sporom suženju aktivnosti i težnji koje neprimetno nameće starenje. Mislim da je odbijanje mog stava doslovce prirodno. Na kraju krajeva, evolucija nam je usadila želju da živimo što je duže moguće. Programirani smo da se borimo za opstanak. Shodno tome, većina ljudi smatra da nešto nije u redu sa idejom "75 godina i nijedna više". Mi smo večno optimistični Amerikanci kojima smetaju granice, posebno ograničenja koja limitiraju naše živote. Sigurni smo da smo izuzetni. Takođe, mislim da moj pogled izaziva duhovne i egzistencijalne razloge da ga ljudi preziru i odbacuju. Mnogi od nas su potisnuli, aktivno ili pasivno, razmišljanje o Bogu, raju i paklu i tome da li sevraćamo u crnu zemlju. Mi smo ili agnostici ili ateisti, ili jednostavno ne razmišljamo o tome da li postoji Bog i zašto bi mu uopšte stalo do običnih smrtnika. Takođe, izbegavamo da stalno razmišljamo o svrsi našeg života i tragu koji ćemo ostaviti. Zaista, većina nas je pronašla način da udobno živimo bez namere da priznamo postojanje oveih velikih pitanja, a još manje odgovora na njih. I ne tvrdim da ja imam odgovore. Ali, 75 godina definiše jasnu tačku u vremenu za mene, 2032. godinu. Otklanja konfuzne pokušaje da živim što je duže moguće. Tera me da razmišljam o kraju naših života i bavim se najdubljim egzistencijalnim pitanjima i razmišljam o tome šta želim da ostavimo svojoj deci i unucima, našoj zajednici, našim sugrađanima Amerikancima, svetu. Sedamdeset pet godina je sve što želim da doživim. Želim da slavim svoj život dok sam još u najboljim godinama. Moje ćerke i dragi prijatelji će nastaviti da pokušavaju da me ubede da grešim i da mogu mnogo duže da živim vredan život. I zadržavam pravo da se predomislim i ponudim energičnu i razumnu odbranu da živim što je duže moguće. To bi, na kraju krajeva, značilo i dalje biti kreativan nakon 75. godine." A sad ja: Nemam sta da dodam ili oduzmem ovom tekstu i stavu. I mnogo mi je drago da neko sa autoritetom naucnika ima isto misljenje kao sto je moje a do kojeg sam dosla na osnovu vlastitog zivotnog iskustva. Moja deca su upoznata sa mojim stavom i znaju da, osim terapije protiv bola, ne zelim nista sto bi moj zivot produzavalo na silu. Jednom mora da se ode i najbolje bi bilo da se ode uz punu svest da se jednom i zivelo. Do 75 imam jos 2 godine i ne plasi me sama smrt, plasi me da cu biti nemocna da se brinem o sebi, da cu zavisiti od drugih, da ce me okretati kao prase na raznju u nekoj ustanovi, medju nepoznatim ljudima, da necu znati ni ko sam ni odakle sam, da necu prepoznavati svoju decu i unuka. Ne zelim to, meni je 75 sasvi, sasvim ok.

Ne mogu da verujem da sam postala ovako nikakava: kako dnevna temperatura predje 30 C, ja u knockdownu, zbabim se za 5 minuta. ne mogu ni korak da napravim, znojim se kao maratonac na kraju trke a jedva da sam presla 100 m, nemam snage da telo drzim uspravno. I tako unezverena, ushunjam se u prvu prodavnicu rashladjenu klimom, blejim okolo i cekam da me prodje. Juce ni to blejanje nije bilo dovoljno, morala sam da sednem na ostavljenu gajbu punu flasa neke vode. Sedim i cekam da me prodje, A sta je to sto treba da me prodje, ne znam. Zivot, valjda?

Sasvim slucajno (ne verujemm u slucaj, vise u zakon privlacenja) naletim na ovu slicicu i ubedacim se na pola dana: na slici je unutrsnja strana jedne kvake. To je deo koji je, kad su vrata zatvorena, nevidljiv. A ipak je neko imao potrebu da i taj deo ulepsa, da mu podari delic svoje imaginacije, svog zanatskog umeca, vestinu svojih ruku. Za trenutak kada ce vrata biti otvorena i sav taj dar obradovati necije oko, zaustaviti neciju paznju izmedju 2 koraka u zivot (ili iz zivota?) a sav trud i namera biti nagradjeni trenutkom u kome moze da bude rodjena misao - lepo je ostravljati ovakve tragove, neponovljive. I sad, zasto bedak? Pa zato sto smo se, u ovom nasem dobu, odrekli potrebe da ostavljamo licne pecate u svojim tragovima, manje ili vise, nasi zivoti su shtancovani, baceni na industrijsku pokretnu traku i bice potroseni prema uputstvu za upotrebu. Ovo je izdrzalo probu vremena: