Pletilja

Kornjacice, male ali lepe.

Zaboravljam, hocu, ali zaboravim u roku od 5 minuta pa se posle 5 dana setim da sam zaboravila.... Sve od Kucija preporucujem, pise kao da pije casu vode a teme su mu sve samo ne lake i jednostavne. Kada ga citam, ja ga cujem, prisutan je i drzi me cvrsto u ruci, moram da ga slusam .... njegove teme i dileme su i moje, njegova odeljenost od sveta je i moja, njegova potreba za idealnim je i moja, njegova usamljenost je i moja...on u mehuru, ja u mehuru.... Ipak, izdvojila bih naslov za koji je 2003 dobio Nobelovu nagradu, Iscekujuci varvare. Evo 2 citata: "Sta nam je to onemogucilo da zivimo u vremenu kao ribe u vodi, kao ptice u vazduhu, kao deca? Krivica je na Carevini! Carevina je stvorila istorijsko vreme. Carevina je svoje bice postavila ne u glatko, kruzno vreme godisnjih doba, nego u izlomljeno vreme uspona i padova, pocetka i kraja, katastrofe. Carevina osudjuje sebe da zivi u istoriji i snuje zaveru protiv istorije. Jedna jedina misao zaokuplja potopljeni um Carevine, kako izbeci kraj, kako ne umreti, kako produziti svoju eru".....aktuelno? Kuci: "Ono cega se grozim, verujem, jeste sramota da umrem ovako glup i zbunjen". Ja ga pitam: moze li se umreti drugacije...?

Morala sam, bilo bi mi lose da nisam kupila a da znam da postoji: kolekcionarski primerrak Vile i vilenjaci, sad ce, valjda, isti takav primerak da bude i za Patuljke pa posle i za Divove? Bankrotiracu, eto sta cu. Porodicni savet podize levu obrvu, razmenjuje poglede i kaze mama, kako bi bilo da neuroticnu stranu svoje licnosti usmeris na nesto konkretno a ne na gomilanje knjiga? Ne dolazi u obzir, knjige su uvek tu, za razliku od vas.... Rodjendanski popust u Laguni iskoriscen za kompletiranje Dzojsa, sad je tu sve u novim verzijama prevoda. Uzgred, zatreskala sam se kao shiparica u Paunovica, to jest, njegove prevode Dzojsa i u to ime, evo Paunovicevog traktata o mukama prevodilastva: https://bif.rs/2014/04/zoran-paunovic-kako-citati-prevod/ .... Ja neuroticna? Pokazacu vam spisak naslova koje NISAM kupila a strasno sam zelela da ih imam pa da vidite koliko sam para ustedela!

Hvala draga, razumem....svim srcem, dusom i umom ove stihove osecam kao ultimativnu istinu....

Ne znam sta cu sa sobom. Udomila sam Aju jer sam bila zgrozena njenom macijom sudbinom: uvezena iz Rusije pre 11 godina kao kod nas retka rasa, razmnozavana preko mere da bi se zaradilo nekoliko hiljada eura prodajom njenih beba, iz pasosa vidim da je promenila 2 odgajivacnice u Bg, veterinari je zaticu u kavezu, bolesnu, zapustenu i potpuno istraumiranu, oduzimaju je vlasnici, lece je, pokusavaju udomljavanje kod nekoliko porodica, Aju vracaju jer je ona potpuno nesposobna cak i za kontak ocima, o dodiru, ikavoj komunikaciji nema ni govora. Te godine sam izgubila Izu, dijabetes usred korone, otisla je za 3 dana, bila sam toliko tuzna bez nje, onda sam cula Ajinu pricu i pomislila da je ispravno da se potrudim oko Aje u cast mojoj Izi, mom malom andjelu cuvaru. Od prvog dana sa Ajom bila sam zgrozena koliko je ta macija dusica bila uplasena, prestravljena, bojala se i moje senke. Jedva da sam je i vidjala u stanu, stalno se krila, samo po posipu i praznim posudama za hranu znala sam da je tu. Mesecima smo tako zivele, kao sustanarke, patila sam, navikla da moje mace budu vesele, razmazene.....i onda je, jedno vece, Aja stala na prag moje sobe i pogledi su nam se sreli. Tako je pocelo nesto lepo, Ajino vracanje u zivot, miran, tih, ubrzo je sama dosla u moje krilo i trazila ceskanje i mazenje.... A onda je dosla dijagnoza malignog tumora, 2 operacije jedna za drugom. I tada me je pogadjalo koliko Aja ne ume da se brani: ni jedan jedini put za ove 2 godine i 10 meseci Aja nije izvukla svoje jake nokte, nije se branila kada sam morala da joj dajem tabletice, nikad me nije ujela ali mi ni u trenucima najvece prepustenost nije liznula ruku, jednostavno, Aja nije znala da i to moze. Da smo ipak uspele, videla sam kada se Aja prvi put sklupcala pored mog zaspalog unuka, Aja nam je verovala, strahote su zaboravljene. I sad se desava nekakva uvrnuta inverzija: sad sam ja ta koja se plasi ljudi, sklanja se u svoja 4 zida zaprepascena merom ljudske pohlepe, svireposti, ruznoce. Ne propustam priliku da na objave o prodaji rasnih pasa i macaka ostavljam ogorcene komentare, gde god mogu apelujem da se rad odgaivacnica zabrani bar na 5 godina kako bi se smanjio broj ulicnih zivotinja koje su prepustene svakoj vrsti ljudske svireposti, postali smo (ne)kultura linca. Kako traziti milost za zivotinje kad smo tako brzo i tako lako zaboravili pobijenu decu, ne jedno, ne dvoje vec previse za i jedno drustvo koje pretenduje da to bude, postali smo copor sa alfa muzjakom koji laje na mesec dok mi podvijamo repove pred njim takvim, bestidnim i surovim. I zato, u mom slucaju nije u pitanju egoizam, strah od pitanja kako cu bez Ize, Aje.....u pitanju je to sto ja vise ne mogu da verujem nikome osim deci i psima, mackama lutalicama, uz njih se jedino osecam kao ljudsko bice, sa ljudima - ne. .... Dala sam reci mojoj deci da vise necu udomljavati nikoga, na sta ce liciti takav zivot, ne znam....

Nista nismo mogli da ucinimo za Aju, tumor se vratio 3 put, sa metastazama na kostima, mozgu.... Teski dani provedeni u mazenju u senci platana, shaputanju na jastuku, pogled u te divne oci boje smaragda i skretanje mog pogleda jer, ja znam istinu, odluka je na meni. "Mama, Aja ne moze da ti kaze da je nesto boli, idemo zajedno, neces sama da prolazis kroz to..."kad to kaze lekar, onda to ima tezinu. Ko sam ja da odlucujem o tome, Aji treba jos samo malo vremena, da i poslednje secanje na 8 godina u odgajivacnici i sve uzase koje su joj ljudi cinili nestane, da ga zajedno izbrisemo iz njenog secanja......Aja je tu, sve vise spava, sve manje jede, mrsavi strasno brzo, zadnje nozice otkazuju i onda dolazi to subotnje jutro pre 14 dana, Aja ne moze da ustane, pokusava, pogled joj luta, u tim divnim ocima vise nema Aje, panika.... Imam 2 divna veterinara, znaju zasto smo dosli sa Ajom, daju nam vreme da se oprostimo pre prve in jekcije, Aja spusta glavicu na moj dlan i pada u san. izlazim, moj sin ostaje sa njom, ja ne mogu.....bila sam spremna da odemo zajedno, da budem sa njom i u tom prelasku na drugu stranu, da se ne plasi. A morala sam da izadjem, da pustim lekare da u miru obave svoje.... 2 godine i 10 meseci Aja je bila divan gost u kuci. Imala je, konacno, pored sebe nekog ko je postovao njene granice, pruzio joj mir i more neznosti, da iz svega toga uzme onoliko koliko moze. Ne bih vam pisala o ovoj traumi da me jutros nije pogodila jedna pesma sa radija koja mi je tako lepo objasnila sta sam ja bila u Ajinoj prici, sta svako od nas moze i treba da bude u necijim pricama i evo tih divnih stihova:

Branko Ćopić, Doživljaji Mačka Toše, obavezna letnja lektira mog unuka, ucenika sledeceg, III razreda osnovne škole. Imamo 3 nedelje da pročitamo 88 strana. Tesko meni! Pa zar od toliko dobrih kratkih pričica na ekavici (npr. Od čitanja se raste , 53 str.Jasminka Petrović) odredili su tekst koji je na ijekavic i to pisan ćirilicom. I kako da razmrsim tu zapetljanciju i objasnim unuku šta je šta? Dete nema nikakav kontakt sa ijekavicom, ni govornom ni pisanom, poznaje oba pisma ali se radije koristi latinicom, strani jezici pa to ti je. Čopič je divan pisac, melem za svačuiju dušu ali ne u tom mladom uzrastu kad deca imaju razumljiv otpor prema nečem tako statičnom i sporom kao što je čitanje klasične književnosti. Ubismo se, mame, tate, babe, dede da ih nekako privolimo čitanju a škola nam samo odmaže ovakvim izborom obavezne lektire. Dakle, moram da krenem od geografije, da objasnim detetu zasto jerijeka a ne reka, mlijeko a ne mleko, pa da objasnim kakve to veze ima sa njim i drugarima i da molim boga da ne pročita pogovor koji se završava sa pisac je tragično preminuo 1984 godine u Beogradu. I sad mi je jasno zasto je još uvek medju Srbima aktuelno Zbogom školo, nisam te ni vol o!

Koco, prijatelju... Znam kako je kad je tisina u kuci. Sta sam mogla da uradim protiv cerkine odluke a sto vec nisam uradila? Navodila sam primere kada su se deca radjala u vreme ratova, gladi, objasnila zdravstvene rizike takve odluke po nju samu....da joj je otac ziv, ne bi se tako lako izvukla sa tom odlukom, bio je nesnosan, kao neka baba narikaca nakon sinovljeve zenidbe, unuce pa unuce....kako je bilo mojoj snahi, sam bog zna, morala je da prodje kroz 2 ozbiljne operacije da bi postala majka naseg unuka. Ja sam drugacija, kao majka sam bila kategoricna kad je u pitanju red, rad, disciplina ali i veoma tolerantna kada su licni stavovi u pitanju. Zato sto znam ko su mi i cerka i sin, pametni, odgovorni, oni pripadaju buducnosti a ne ja i oni o toj buducnosti odlucuju.

Pricam sa sinom sinoc i srce mi se steze od njegovog nabrajanja poslovnih obaveza i zadataka. Te ovo je pri kraju, ono tu negde oko sredine a od sledeceg meseca fokus je na prijavljivanju doktorske disertacije koju treba da zavrsi u odredjenom roku po poslovnom ugovoru i uz redovan posao. Pitam da li ima listu prioriteta, kaze "mama, sve je prioritet", kazem, kako si se nasao u takvoj situaciji, kaze "pa tako ste nas ti i tata vaspitali, da radimo najbolje sto mozemo". U pravu je, gledali su nas kako se mi nosimo sa poslom i karijerama ali su to bila druga vremena, drugi uzusi. Za ovakav tempo i obim poslovanja mi nismo mogli da ih spremimo, da i damo primer kako da se stite od prevelikih ocekivanja poslodavaca. Ovo su surova vremena. Mislim da znam kako je to pocelo, secam se koliko sam bila iznenadjena pa i uvredjena kada su u mojoj firmi, tamo negde oko 1995, osnovali sektor za ljudske resurse. "Ljudski resurs," kako to gorko zvuci i kako je nehumano i ponizavajuce. I tako, izgleda da nisam rodila 2 dece vec 2 "ljudska resursa", lepa, zdrava, dobro vaspitana, obrazovana.....i sad gledam kako te moje "resurse" cede kao limun belosvetski kapitalisti. U krajnjoj liniji, svaka zena u fertilnom periodu dobija status "resursa". I moja cerka je u pravu sto je odlucila da ne radja jer bi rodila "resurs" a ne dete i ja tu vise nemam sta da joj kazem, razumem je. Ostaje mi samo da u jalovoj tisini svoje sobe zavapim: Resursi svih zemalja, ujedinite se! Dotle je doslo.

Tako i ja, kad zagrlim cerku nakon 2 godine.....🤗

Aleksandrijski Kvartet, moja tiha patnja, svet meni stran jer sam vaspitavana kao puritanka. I dans, samo provirim tu i tamo, kada se zazelim ponora i tame, sa bezbedne udaljenosti, onako, kukavicki. Prust, jos jedan treptaj u izgubljenom vremenu ali zlatan, moj... I sad, Dzojs. Konacno. U osnovi, dohvatila sam se Dzojsa da bih pobegla (kukavicki, to sam ja!) od strahote kojoj prisustvujem, moja ljubimica, moja Aja, umire ovih dana, kopni mi pred ocima a ni veterinari ni ja ne mozemo nista da ucinima, Aja odlazi. I zato Dzojs, iz sve preostale snage, iz ocaja pred umirucom lepotom i dobrotom. Nocas sam zavrsila citanje Portret umetinka u mladosti, prevod Petra Curcije, dobar. Mnogo konotacija i asocijacija na vlastito odrastanje i mladost, tako dobro i tako iskreno i sustinski.... Stigla mi je i svojevrsna enciklopedija o Dzojsu, Dzejms Dzojs od A do Z, ceka me Uliks i Fineganovo bdenje, volela bih da citanje ovih naslova potraje dok Aja lezi pored mene, spokojna i ziva. Avaj.....

Kako stojite s Dzojsom? Ja, nikako. Kao kamencic u cipeli, zulja me vec skoro 50 godina. Da sam mu bila savremenik, verovatno bih ga i ja kovala u zvezde. Da sam se ozbiljno bavila knjizevnoscu, da sam stakla klasicno obrazovanje, verovatno da bih njegove romane drzala na posebnoj polici, pocasnoj. Posto sve to nisam, ne znam sta da radim sa Dzojsom i njegovim opusom. A spopao me bas ovih dana, spomenula ga je cerka u razgovoru preko Vibera, ne secam se kojim povodom, tek, ispostavilo se da u kuci imam primerak Uliksa koji je ona kupila 2015 u Americi, za 4 dolara, u maloj antikvarnici. Integralna verzija iz 1961, ako sam dobro razumela predgovor, prva necenzurisana u USA. Prakticno, tim izdanjem je ukinuta cenzura literarnih dela u Americi i pisci su mogli da pisu bez straha od zakona. Lepo. Evo kako je uredjen ovaj primerak: Ima i ovo: I ovo, verovatno prvi vlasnik knjige: I sad onaj kamencic pocinje bas da zulja, da kopka.....pa sam resila da krenem iz pocetka, porucila sam "Dzojs od A do Z", Farnjoli i Gilespi, vec procitala ponovo Dablince, sad citam Portret umetnika u mladosti pa cu se uhvatiti u kostac i sa Uliksom... ko prezivi, pricace... I sve to zato sto je proslo 100 godina od objavljivanja Uliksa, sto ni sam Dzojs nije mogao da zamisli da ce banalnost naseg vremena dostici ovolike razmere. A zna se, banalnost je odlika zla.....

Kad to čeljad nije besna a kuća tesna...? https://www.schockenphotography.com/

Objavljeno pod naslovom Povratak iz šopinga.... Pčela živi samo 40 dana, za to vreme napravi 2 supene kašike meda....svaka. Njima bih poklonila ovu planetu.

Oš da se biješ?

FB stranica David Attenborough fans, izvor neiscrpne lepote i čuda: https://www.facebook.com/photo/?fbid=855660949426406&set=a.797507861908382 Nije fotošop, zaista postoje, ima ih samo 3500 jedinki, nastali u procesu prilagodjavanja pustinji..... https://hasanjasim.online/meet-the-horse-that-appears-to-be-dipped-in-gold-and-has-been-dubbed-the-worlds-most-beautiful/?fbclid=IwAR1N8Po9ozxFWc4zCM0_kV7CHT3myRDA3V7av-BSMhaiTRhel5kHkxY39xc

NEMOJTE JE UBIJATI!!! Ovo je pčela koja je trenutno prisutna u vrtovima. Njezino ime je Ape Xylocope. To je najveća pčela u Europi (2,5 cm). Ona ne bode (osim ako je ne lovimo naravno). Xilocopio je pčela koju zovu "samica" ili "pčela obrađivač drveta". Ali može živjeti u kolonijama, tj. jedna pored druge. Crna s plavim krilima... vrlo je lijepa, ali može biti zastrašujuća, njen let je brz i vrlo bučan, ali nije agresivan i rijetko ubode.Treba ju zaštititi jer je rijedka i vrlo korisna....neki ga brkaju sa azijskim stršljenom! Autor Silvano Srok

Nismo se našli Pol Oster i ja, on plitak, ja neurotićna po potrebi i nije išlo. Za razliku od Ostera, Majkl Kuci mi je omiljen pisac, odavno ga pratim, moj čovek, moj pisac...i onda naletim na Ovde i sada, kupim, procitam i ostavim u jednom kaficu, nisam je želela u kući. Zato što je strašno snobovska. Dva tiražna pisca od kojih je jedan i čitan sa ozbiljnim pokrićem, švrćkaju se po belom svetu o tudjem trošku, promocije, javna čitanja, predavanja i tako to...sa sve suprugama, s večerinke na večerinku....i sve to dok nam se svet raspada. Njima lepo. Jako me interesuje na čiju inicijativu je ova prepiska objavljena, javlja mi se da je ona bila potrebna Osteru. Bljak! Srećom, Kuci se seli u Australiju, daleko od blaziranog Ostera. Sve ovo pišem kao čitalac amater, nemam ni jednu jedinu stručnu kvalifikaciju koja bi mom sudu dala potrebnu težinu tako da ni pisci a ni njihovi člitaoci ne treba da se osete uvredjeno i prozvano. https://www.samizdatb92.rs/c1f8a9e4-1ee0-4e63-b21a-c484497a944e/Ovde-i-sada-(Pisma-2008-2011).aspx

Tina Tarner, otišla....RIP.... Hrabra žena, strastan umetnik, istinit, ritam u svakom otkucaju srca... Nedavno sam bila u velikoj prodavnici obuce, nedelja poslepodne, nigde žive duše, Tina na razglasu, nisam odolela, pevushila sam sa njom i djuskala kao sto nisam vec 30 godina. Hvala draga......

Nije mi dobro, nikako. Hodam do iznemoglosti, odlazim na moja mesta u gradu i okolini, pokušavam da čitam, ništa ne pomaže, osećam se potpuno izmešteno u neki vakuum, u ništavilo, pustoš. I kažem sebi, šta ti je, odakle sad sva ta muka, znala si da je neminonovno, da, znala sam ali ne na decu, nikako na decu, ona nisu kriva, mi smo krivi, za nas kazna..... To dete koje se nije zaustavilo kod prve krvi, ta deca, streljana.....i roditelji koji su izgubili onakvo dete kao što je mali pijanista...i ta reka ljudi koja u tišini hoda Beogradom, kao opelo, kao zaspanka za sve nas....mrve duše koje hodaju, svi mi....

Gde je moj dom, na sta mislim kad u teškim trenucima kažem hoću kući...ne znam, još sam na putu.....

Da, ima knjiga koje moraju polako da se citaju, trenutno "radim" na knjizi dr Pitera Dzordana, "Mape znacenja".

Hvala vam, zaista neobican ali vrlo konstrukttivan odnos prema citanju. Daleko sam ja od ovako organizovanog citanja. Mene nosi i vodi radoznalost, paznju mi privuce neka pojava, dogadjaj i onda, kao opsednuta, pocinjem da trazim knjige na tu temu. Pratim radio emisije u kojima gostuju izdavaci sa najavama novih izdanja i belezim preporucene naslove i autore. Sin i cerka su mi, takodje, vazan izvor preporuka za mlade autore. Citam strahovito brzo, dogadjalo mi se da procitam i 250 - 300 strana za dan, dok ne obnevidim, pod uslovom da me delo "ponese". Volim da ispratim sve iz opusa nekog autora. Pa sam se, ovih dana, razocarala "Drudom" D.Simonsa, nista nisam razumela, kao i u poslednjem naslovu O.Pamuka, "Noci kuge" mada su mi oba autora omiljena. ima i malo infantilnosti u mom odnosu prema knjigama: davno mi se javila misao da knjige pronalze mene, da sam ja tu samo izvodjac radova, da su me, eto, odabrale da mi budu vodici, prijatelji, savetnici, vaspitaci....nesto kao andjeli cuvari. I zato osecam veliku zahvalnost i postovanje prema njima. I da, nemam lepo misljenje o ljudima u cijoj kuci ne postoji ni telefonski imenik, sta cu, takva sam.

Bili smo mladi i imali prvu bebu....gradski park nam je bio kao vlastito dvoriste, do ulaza u park - ni 50 metara. Spakujem supruga i bebu u kolicima i poshaljem ih u park da bih obavila neke poslove u stanu. Nakon sat, dva, spremim im uzinu i krenem da ih obidjem, imali smo nasu klupu u mirnom delu parka, ispod ogromne lipe....nikad necu zaboraviti scenu koju sam zatekla: beba mirno spava, suprug u jednoj ruci drzi otvorenu knjigu Odavde do vecnosti a drugom rukom pomera kolica napred - nazad....tockovi kolica utonuli u pesak cca 10 cm....stajala sam i gledala ih tako spokojne i tada, kao retko kad u kasnijem zivotu, osetila sam da imam temelj, da sam tu gde treba da budem i da ce sve sto nam pretstoji imati smisla. Evo teme koja me zaokuplja dugo, neprocitane knjige, imam ih, slazem ih kao hrcak, uzivam dan dva u novom plenu, procitam po koje poglavlje i odlozim ih za kasnije i to kasnije ne dolazi, muci me to, osecam se kao prevarant, kao neko ko se kiti tudjim perjem, kao lopov... Jutros naletim na ovaj klip, hvala bogu na Japancima, stvarno, da ih nema, trebalo bi ih izmisliti: