Pletilja

Do mene li je ili....? Nista, ali bas nista mi se ne dopada u ove 4 epizode. Sve je mracno, montaza gruba, kamera nikakva, kostimi iz fundusa, gluma plitka, sve nekako nabacano, lepo "vidim" i ono sto ne treba da vidim u kadru, vidim reflektore, sekretaricu rezija kako srce kafu, producenta koji trlja ruke masne od profita.....hocu da kazem da je ovo sve zbrljano, nema antmosfere, nema suspensa tamo gde bi moralo da ga bude, ne mogu da im verujem. Nisu dobacili ni do crnog ispod nokta u odnosu na GOT. Necu ni kjnigu da kupim.

Ne znam ko su ovi likovi i kakav je profil ove TV stanice tek, meni nista nije smesno. Paradigma el. medija u Srbiji i cast retkim i jedva postojecim izuzecima....

Svi glumci glavnih likova mi deluju kao da su iz B produkcije, ni u jednom ne vidim potencijal da postanu glam likovi kao skoro ceo sastav GOT. A Demon mi je najslabija karika, deluje mi kao ruzna varijanta kralja vilenjaka Tolkinove druzine prstenova. Sve u svemu, zbrzano da bi se ucarilo na hajpu GOT.

Ne znam sta da mislim, pogledacu epizodu 1 ponovo. Moram da se oslobodim besa nakupljenog tokom poslednje sezone GOT, da se potrudim da budem objektivna. Sada mi smeta sto su kadrovi mracni, sto je treci plan prazan, sto onaj crnoputi princ ima bele dredove (?!?) i sto su svi, manje vise, ukoceni kao da su progutali oklagiju. Nesto ozbiljno fali, desavanja su tragicna i sudbinska a to zahteva sporiji tempo, malo razrade.....videcemo....

Evo, ja cu: jakna ce biti super tek kad se ofuca, kad na njoj ostanu tragovi vaseg nacina zivota. Tada ce biti meka, nece da skripi jer, nova koza skripi, pogotovo ako je malo deblja i kruta. Ovde imamo anfas izgled, nadam se da ledja nisu u vise komada koze, znaju da tu sastave kojesta, sto manje delova, to bolje. I skuplje. Ja sam odustala od koze u garderobi, ono sto sam sakupila tokom zivota lepo odrzavam i to je to. Odustala sam jer vise nisam mogla da podnosim prekorne poglede moje cerke. I ona je u pravu: ne mozes zagovarati ljubav prema prirodi i nositi kozu. Sta je tu je, imacete jaknu koja je pitanje statusa i koja ce puno toga da govori o vama ako se potrudite da budete vecno mladi i buntovni. U zdravlju da je nosite.

Nista nije bilo isto nakon citanja prve Kastanedine knjige. I danas, kad vidim vetar u krosnji platana ili kestena, sa smeskom pomislim da se tu muva neki Ratnik...mislim da je bas Don Huan taj koji me je gurnuo u neku vrstu animizma pa i dans kazem hvala masini za pranje vesa kad uzimam ves iz nje😄 Bez shale, moju mladost su obelezile mnoge knjige klasicne literature ali su 2 autora izazvala ozbiljne tektonske promene u dotadasnoj slici sveta, Hese i Kastaneda. I sve je izaslo na dobro, svet je tada, sedamdesetih, ipak imao cvrstu strukturu pa su procepi u stvarnosti ova 2 autora bili konstruktivni za jednu mladu dusu. Danas, nisam sigurna da bi bilo pametno dati mladom bicu da se upoznaje sa njihovim sistemom misljenja jer se svet bas ozbiljno razglobio.

Proslo vas? Pola vasih gena je ocevo, ergo, strasno mrzite pola bioloskog sebe sto je prilicno....hm.... s obzirom da to ne mozete da promenite a zivot je kratak. Nadite meru i fokusirajte se na sebe, otac je to sto jeste i on je svoje izbore napravio na takav nacin, niste u negovim cipelama. Malo nas uspeva da postane junak svoga doba. Moze se uciti i kroz negativne primere. Odluka je na vama.

Kum nije dugme? Nije ni kuma.... Mojoj kumi se nedavno omakla izjava da je AV najveci drzavnik kojeg smo ikad imali. Vec 30 godina izbegavamo razgovor o politici jer smo zauzele pozicije jos devedesetih, bila je radikal i ostala. Pravimo se da je sve u redu, nasih roditelja radi i nase mladosti provedene u istoj ulici radi, razmenjujemo recepte, prepricavamo intimu, ostale smo same, ako i ova veza pukne, kao da nista nismo stekle u zivotu. Ne zivimo vise u istoj ulici ali nas razdvaja gradski park, ona sa jedne strane, ja sa druge, jedva 15 minuta laganog hoda ali se ne posecujemo, samo telefoniramo jedna drugoj kao da zivimo u 2 grada. Ona se pravda da ne moze uz stepenice, ja obecavam da cu je obici cim dodjem do malo vremena a istina je da ne mozemo da se pogledamo u oci jer bi na videlo izasla istina koliko smo nepomirljivo na razlicitim stranama. Znam da veruje da sam svojim navodnim licnim ambicijama oterala oboje dece iz zemlje, ja znam da je ona ta koja je glasanjem za radikalsku opciju svojim kumicima ucinila zivot ovde nemogucim pa su otisli...kaze, nedostaju i verujem joj, bila im je kao dobra vila, uvek brizna i pazljiva, deca su je volela i zbog pasa koji su joj nadoknjadjivali nedostatak vlastite dece.... Moja kuma je jedina osoba radikalskosnsovske orijetacije koju znam. Predlozila sam joj, davno, da sednemo i mirno, argumentovano, rascistimo svoje nepomirljive izbore, pokusale smo ali nije islo, obe smo do grla usancene u svojoj argumentaciji. Ni po pitanju rata Rusije i Ukrajine ne mislimo isto, kuma je po ocu Ruskinja....koliko god da sam volela njenog oca, slikara, koliko god da je moja zahvalnost za sve sto sam od njega naucila ogromna, ne mogu da je uverim da bi njen otac bio na mojoj strani a ne na njenoj. I tako, prolaze nam dani, sve mi je teze da se javim kad na displeju vidim kumin broj telefona ali me neka sila tera da podignem slusalicu i cujem kumino " sta radite macke..." Dve slamke medju vihorima......

Samo da proverim svoju logiku, ne mogu sa decom, onaj ljubi ga majka doktor bi me se odrekao preko novina da zna ovo sto sam uradila: Elem, nakon snimanja gustine kostiju u Bg, od njihove doktorke sam dobila dijagnozu i terapiju. Dg - osteopenija, sva 4 kriterijuma su mi ispod granice na kojoj pocinje osteoporioza. Terapija: lek koji se uzima kroz infuziju 1 godisnje, moram sama da ga kupim jer ne ide na teret fonda, par hiljada je u pitanju sto nije nista u odnosu na jedan drugi lek koji se uzima 2 puta godisnje a 1 doza kosta 20 000 rsd sa cim me je dr uredno upoznala. Vratim se ja kuci i sutradan pravo na opstu medicinu da vidim za tu infuziju, dr kaze, mi to ne radimo, idite na ortopediju, odem, niste nas pacijent, idite na rehabilitaciju, odem, vi jeste nas pacijent ali mi smo vam dali sta je trebalo od tretmana, idite na onkologiju. Logicno, imam tamo karton zbog melanomcica u levom oku. U redu, idem na oinkologiju ali daj da vidim sta je to sto treba da kupim i sto treba 40 minuta da mi upumpavaju u venu. Pogledam na Googletu kad tamo, taj lek se daje zenama obolelim od raka dojke sa metastazama na kostima, tako pise u resenju kojim se taj lek pusta u promet. Lepo sam se zmrzla od onog sto sam procitala i nasla se u cudu: alo, nemam ni osteoporozu, sta ce mi tako ozbiljan lek? I odlucim da lepo batalim to sa infuzijom. Da nisam cimala onu saksiju i morala da uradim MR, ne bih ni znala u kakvom stanju su mi koske a one su cak i bolje nego sto bi se reklo za nekog na pocetku 8 decenije. Prema tome - dabome. Ja cu sa tom osteopenijom da se nosim kako znam i umem, ribljim uljem, korigovanjem ishrane i hodanjem, hvala Bogu, opet sam na nogama i mogu da izguram svojih 5 km na dan. Deca su zabavljena svojim godisnjeodmorskim putovanjima i verovatno me nece pitati da li sam to sa terapijom obavila tako da necu morati da ih lazem. Sto ne znaci da vi sad navalite sa preslisavanjem svojih roditelja po pitanju njihovih terapija, oni su normalni, ja sam vise onako, horizontalna....😄

Morala sam da operem zavese za kadu... popela sam se na kadu i skinula ih, oprala, osusila na suncu i sad ih gledam i ne smem da se opet popnem na kadu i postavim ih. Nekako mi u glavi zvrndaju ortoped, fizijatar, ona ljubazna zenica koja mi je pokazala vezbice...." Nista teze od 2 kg u ruke, ranac na ledja, nema vise damskih tasni na 1 rame, nema padanja, spoticanja, naglih pokreta......nisam smela da pitam do kad te zabrane vaze....mislim, orocena sam k o dozvoljen minus u banci.... A znam i koliko sam smotana, ja se celog zivota saplicem i o vlastite noge. Jednom sam vec skliznula sa ivice te kade u kadu, nije bilo posledica po mene ali sam vrisnula onako, zenski, pa su deca dotrcala i odrzala mi predavanje na temu " majka samoubica i neizlecive traume potomaka". Snacicu se nekako za kacenje tih zavesa, ne razmisljam o tome. Brinem me sto, ipak, svest o povredi, ogranicenjima, jos uvek nije dovoljno jaka da mi ovakve ideje ne padaju na pamet. Posle depresije - euforija, kao na rolerkosteru.....posle 2 puberteta svoje dece, zista nemam snage i zivaca za babu tinejdzerku. Ranac na ledja, super....bas ce to da me uozbilji.

Piter Frankopan, Putevi svile I prvi naslov, Prvi krstaski rat me je obradovao jednim svezim, novim citanjem artefakata a ovaj drugi - nekako me je ozdravio, vratio veru u nauku, znanje i obrazovanje. Frankopan je profesor opste istporije na Oxfordu, meni to znaci. I da nisam imala ni jedan cas istorije sveta tokom skolovanja, nakon citanja ovog dela sve bi mi bilo jasno o politickoj, ekonomskoj, religijskoj, filozofskoj, vojnoj, kulturoloskoj.....istoriji nasa vrste od pojave pismenosti pa na dalje. Naravno, akcenat je na odnosu istocnjackih i zapadnjackih kultura i jedno novo vidjenje tog odnosa koj, meni licno, vise prija jer mi daje potvrdu neceg sto sam i sama naslucivala i sto je uvek bio moj izbor ali nedovoljno argumentovan jer se nikad nisam tako studiozno bavila istorijom. Materija je ogromna, napomene autora i koriscena literatura nisu date u pogovoru vec se nalaze na sajtu izdavaca, Laguna, i nalaze se na 99 strana! Apsolutna preporuka za citanje. Porucila sam je sebi za rodjendan jer, osim Herodotove istorije, Putevi svile su must have u kuci. Uzgred, preveden je i najnoviji naslov Novi putevi svile ali o tom - potom. Da ne zaboravim da se pohvalim: opet mogu da citam jer mi je fizicki malo bolje, kad boli, kad je velika briga i strah, um, duh mora da se bavi prezivljavanjem i prilagodjavanjem a tu za citanje tesko da ima mesta.

U detinjstvu mi se desavalo da budem u cudu: gledam svoje ruke, noge i pitam se - to sam ja? Sporo je to islo, to useljavanje u fizicko telo. I kada se jednom zavrsilo, odnos telo/um se ustalio na vladavini uma i koriscenje tela kao nuznosti, bez mnogo fokusa na njegove potrebe, cisto izrabljivanje. I sad je maca dosla na vratanca, starost tela, istrosenost i opet, posle toliko decenija, opet pitanje - to sam ja? Da, to sam sve ja. Konacno, zivimo zajedno: mudrost prozivljenog zivota i jedno telo nekad mlado, jako i zdravo koje to vise nije. I ne mogu a da ga ne posmatram ocima punim razumevanja za njegove sadasnje slabosti i ogranicenja, presli smo zajedno dugacak put. Predaja, poraz? Ne, samo zahvalnost. P.S. Znate li sta nikad ne ostari? Pogled, cak i u starim ocima.

Sta je ovde prednja a sta zadnja shapa, rep.......kao da je od plastelina....i sve to na 37 C.....

Hvala na pitanju, bolje sam.... Malcice sam se urusila kao kula od karata: povreda kicme me je zaustavila u prostoru ali i u vremenu, potpuno promenila moj fizicki ali i psihicki status, vise od 3 meseca zivim sa ogranicenjima sa kojima se srecem prvi put u zivotu, sa ogranicenim kretanjem, bolom, neprestanim bavljenjem u zdravstvenom sistemu jer, dok se trudim da saniram posledice povrede kicme, stalno iskrsavaju nove dijagnoze. Sad je tu i osteopenija za koje moja dr kaze da je osteoporoza u sustini, nove analize, snimanja, terapija. U mom gradu nema niceg potrebnog za potvrdu i lecenje ove dijagnoze, moram da putujem do Bg, da se lomatam po prestonici koju vise ne prepoznajem, putovanje mi pojacava bol u kicmi, vrucina je nesnosna, redovi pred ordinacijama i shalterima veliki, cak i kad placam iz svog dzepa uslugu ili terapiju, moram da imam uput, preporuku nase, lokalne bolnice inace ne mogu ni da udjem u neke specijalizovane ordinacije. Korona kosi moje prijatelje, srecom, niko nije umro ali je pitanje kada ce se i kako oporaviti. Oni nesto mladji su na morima, i neprijatno je saznanje da si sam u dvomilionskom gradu, da ti se ni jedna vrta nece otvoriti da malo predahnes. Srecom, obavila sam sta treba, jos da mi u apoteci nabave preporuceni lek koji moram da kupim, da nadjem ordinaciju u kojoj ce mi dati lek kroz infuziju jer tako mora i bar je to sa osteoporozom zavrseno za sledecih 12 meseca pa onda sve od pocetka. Nekako, ostala sam u 1 Aprilu, danu kada sam htela da premestim saksiju sa lavandom i povredila ledja. I dalje se pitam sta mi je to trebalo i nemam odgovor. Kako god, fali mi samo mrmot pa da mi i on da dijagnozu i prognozu....😆

Ahh......nesto mi se danas i ne umire.....Webb me je danas prakticno vratio u zivot nakon par nedelja samoizgnanstva iz istog.....i kako zalimI sto nisam bar 10 godina mladja, da lepo ispratim sva ta epohalna otkrica koja ce ovaj teleskop/sonda da postigne. Pricam sa sinom, radnik u nauci, o tome koliko ce sva ta saznanja o dubokom kosmosu promeniti nasu civilizaciju, on ne deli moj optimizam i kaze, bilo je epohalnih otkrica i pre Webba pa nista, ostajemo varvari u dusi. Podelila sam svoju egzaltaciju sa dragim prijateljem iz detinjstva, vrsnjakom, njegova prva reakcija je " Hvala Bogu, vise nece da buse nasu planetu u potrazi za rudama i energentima, imace sta da burgijaju vekovima na tim novootkrivenim planetama i asteroidima" . Sta sa mnom nije u redu?! Zasto samo ja verujem da (sa)znanje oplemenjuje duh? Nesto sacinjeno od vrhunskog znanja nase vrste, poslato u duboki svemir i opet - nista, svet nije ni trepnuo, nije mu zastao dah pred tom emanacijom ljudskog duha i uma, srce nije zatreperilo od nade, iscekivanja? Zamisljam Sokrata, Platona, Aristotela i sve koji su dosli posle njih, sta bi oni dali da su ovo doziveli? Da se ja pitam, proglasila bih eru olimpijskog mira, bratimljenje zaracenih strana, pravednu raspodelu svih resursa, covecanstvo je na pragu otkrica velikih tajni, potrebna je tisina i mir, toliko je ovo veliki korak nase vrste. Gledam ove prve slike i dodje mi da se cerekam: vasiona mi lici na supu, onu prvobitnu, sa koacerkvatnim kapljicama iz kojih je nastao zivot i razmisljam o mikro i makro svemiru....ne mogu da se setim kada sam poslednji put bila tako ponosna na nas, ljude.....na onaj pametniji deo vrste. A Webbu od srca zelim mirno more.....

Pletilja ne misli ovih dana.....dogodio se nekakav kvrc u glavi, pregoreli osiguraci, tako nekako....emigrirala unutar sebe, pretvorila se u crnu rupu svemirsku.... I sad, sta radi Pletilja ovih dana? Pravi pesto od biljcica sa terase: bosiljak, zalfija, malo nane, ruzmarina.....puni teglice i slaze ih na policu. I nema utisak da ce stici da ih ikad otvori. Cemu onda te teglice? Pa, da se vreme otelotvori u nesto smisleno, da ne curi u nistavilo kuda se ceo svet uputio. Da je zdrava, prala bi prozore, izbacivala paukove iz coskova, premestala namestaj, setala po Bregu.....ovako, pravi pesto i puni teglice pa ih slaze na policu. Sta ostaje posle coveka? Kad si dugo tu, zaborave te. Zato sto si ziva smrt, zivis, a nema te. I onda je sasvim logicno da pravis pesto, punis teglice i slazes ih na policu: ostavljas trag svog prisustva, bio si tu, evo dokaza na polici. .... Gledam puza, uputio se preko betonske staze, pogresno skrenuo kod Albukerkija i sad je na brisanom prostoru. Ostavlja trag na betonu, da bi se taj srebrnkasti trag video, potrebno je Sunce, kada ga nema, nema ni traga od puzevljevog pretrcavanja po stazi, kao da i nije bio tu. Uvek nam nesto treba kao dokaz, uvek nesto izvan nas, obicno van domasaja nase volje. Kako to moze da nervira....! Sutra je u planu pesto od zalfije, jeste gorko, dodacu malo indijskih oraha umesto badema, sok pomorandze umesto limuna, da ubije gorcinu....kad smo kod ubijanja, Peltilja se svojski trudi da ubije ovu nepodnosljivu dosadu postojanja koja se zove - starost. P.S U najmanju ruku od Mama_ Mie ocekujem ostar, pametan i smislen komentar na ovaj lament napisan u 3 h posle ponoci, u nedoba u kojem se Pletilja navikava na nepostojanje.

Sta vam smetaju cegeri? I zasto su rezervisani samo za "babe sa cegerom"? Ne smeta vam mikroplastika pronadjena u krvi zivih bica? U Srbiji kese rastu na drvecu, ruzno i tuzno. Ima sigurno vec 20 godina kako se poklanjaju reklamni platneni cegeri, moj poslednji "ulov" ima na sebi tekst "Mnogo lep ceger", sve se to lepo pere i pegla i moze da ponese i do 5 kg robe. Crkla pukla da mi neko od prijatelja koji putuju po svetu donese ogromnu torbu od rafije, divan rucni rad, takoreci - umetnicko delo u kojem mogu da spakujem i slona. Danas se proizvode i papirne kese velike nosivosti i biorazgradive. Kolica za pijac se sklapaju i rasklapaju, imaju i dodatak za zamrznutu hranu i lepo mogu da se odloze u gepek. Ako cemo pravo, danas jos samo zidari i ostali majstori nose iz samoposluge svoj dorucak spakovan u bezlicne, gadne plasticne kese. Mislite o tome.

Hvala na pitanju, nikad ga nisam postavila sebi jer se podrazumeva. Kao disanje, kao utoljavanje zedji, najblize je tome, jedna nasushna potreba. Za cim? Ne znam, prvi put, a to je ravno 5 minuta, razmishljam zasto imam tu potrebu jer je ocigledno da je nemaju svi ljudi. Zatecena sam vasim pitanjem, zasto citam? Zato sto sam sama sa sobom dok sam sa knjigom. Nema shumova drugih svetova. To je kao pogled u ogledalo. To je kao sloboda, kao dozvola da se bude to sto se jeste. Svet knjiga je kao vasiona, kosmos, univerzum i tu sam ja argonaut u potrazi za zlatnim runom... Jos jedna, ne tako srecna misao: citanje je za mene isto sto i stvaranje sveta, mog sveta u kojem imam pravo da ja odlucujem sta ce ciniti taj svet. To lici na oazu, lici na bekstvo od stvarnosti.... Ozbiljno pitanje: zasto citam?

Hvala, na pocetku II dela, Templar, opisan je susret Saladina i Arna koji implicira isti karakter odnosa Saladina i viteza Baliana u Nebeskom kraljevstvu, otud moja zabuna zapitanost.

Pisala sam vec da je u zdravstvenom sistemu S kao u mesalici za beton, iskustvo iz prve ruke. Slicica: sa svezim prelomom kicmenog prshljena ( tada to jos nisam znala ali je vrski bolelo i smanilo mi pokretljivost na 30%) otisla sam u Dom zdravlja, ocigledno je bilo da mi treba pomoc. Sa sve stapom, jedva pokretna, uredno sam se prijavila na shalteru, nije nas bilo mnogo ali su 4 ambulante bile prazne, doktori su bili na kafe pauzi koja se oduzila. Nisam mogla da sedim jer mi je to uvecavalo bol, nisam mogla da stojim jer sam vec bila preumorna od trpljenja a doktora ni na vidiku. Ocajna, usla sam u jednu ambulantu i legla na kauc za pregled pacijenata. Nakon 20 minuta pojavio se doktor i kad me je video onako ispruzenu, skocio je kao ziv oparen. Nije me izbacio, konacno me je neko pitao sta mi je pa sam u roku od 5 minuta dobila uput za dalje lecenje ali sam i za overu tog uputa opet morala u red. O agoniji cekanja na pregled kod ortopeda da ne pisem. Kada sam, posle 3 sata dosla na red, sacekalo me je pitanje "Pa sto niste rekli da ste majka kolege, ne bi toliko cekali". Poenta ove price je da sami lekari i pratece osoblje generisu taj haos koji vlada u nasim bolnicama, ne pisemo pravila mi, pacijenti. Kada sam pitala sina, dok je jos bio u tom sistemu, zasto je to tako, odgovorio mi je da kolege rade za male plate i da smatraju da imaju privilegiju da svoje porodice i prijatelje primaju preko reda. I zato mi ih nije zao, zao mi je svakog dinara koji mi je ikad odbijen od plate za doprinos zdravstvenom osiguranju jer sam adekvatnu uslugu i resenje mog zdravstvenog problema resila tek u privatnoj ordinaciji i to za ozbiljan novac. Tamo nema onog cuvenog "padobranca" sa klasicnim "samo da nesto pitam doktora". P.S. Po prirodi sam mirna, trpeljiva osoba ali svaki ulazak u zdravstveni sistem S. je za mene kao crvena krpa za bika u u kopridi: alo, operite tu stroku u kojoj radite, za to vam ne treba pomoc EU nego voda i sapun! Ako vam je plata mala, idite u majstore pa opravljajte nesto, majstori su gospoda! O shalterusama u bolnici ne smem ni da zucnem jer ce pritisak da mi ode na 300, nafrakane, nakindjurene, nabadaju sa 2 prsta po tastaturi i obavesno nesto zvacu a imaju stav kao da su licno papa rimski, ne mogu ocima da ih gledam.

Upravo citam primerak iz biblioteke, II deo, Templar, vec posle nekoliko strana sam imala asocijaciju na film Nebesko kraljevstvo, hronoloski je moguce jer je film snimljen 2005 a Templar objavljen 1999, nigde u recenziji filma ne vidim da se pominje Jan Giju. Odmaram se uz I i II deo, verovatno cu procitati sva 4 dela, lepo je i pametno pisano, imam utisak autenticnosti u rekonstrukciji epohe. Do Jana Gijua sam dosla preko A. Malufa i Pitera Frankopana i njihovih radova na temu krstaskih ratova, posebno interesantna i sveza je Frankopanova teza o motivima I krstaskog pohoda. Preko dece sam dosla do SF, oboje su bili poklonici i to veoma strasni. Na svako pitanje sta zele za rodjendan, trazili su neki naslov iz te sfere tako da i danas imam u kuci pristojnu biblioteku ovog zanra. Tolkin, Herbert, Aberkrombi, King su najvise zastupljeni. Ima dana kada bih citala i telefonski imenik samo da nesto citam pa mi je njihova biblioteka uvek pri ruci. Kad pitam oboje kada ce preseliti i svoje knjige tamo daleko gde sada zive, kazu, "Neka, mama, ima vremena". Tako da sam sad ja cuvar njihovog detinjstva i mladosti olicenog u knjigama koje vole.

To, sa komarcima.....moj problem je sto me ujed komarca svrbi danima, taman da je i jedan jedini, zagorcace mi zivot i napraviti ranicu jer moram da se cesem i budem ljuta i mrzim komarce iz dna duse. A ja ne volim i ne umem i necu da mrzim nista sto zivi. Ovi nasi iz gradske vlasti resavaju problem sa komarcima tako sto zaprase citav grad pocetkom leta pa ih nema osim u parkovima. A mi volimo da vezbamo Thai Ci u parku. Trening traje najmanje 1 sat pa se deshava da pri kraju treninga sva sretstva protiv komaraca prestanu da deluju i onda to lici na pokolj, svi se ceshemo, izlazimo iz Forme i gongova i ne bude nista od treninga, nista mir, kontemplacija i meditacija, svi smo besni i krvnicki se pljeskamo po rukama i nogama, ujedaju i kroz lateks i kroz debeo pamuk. Zbog spljeskanih muva i komaraca cu verovatno zaglaviti u nekom krugu Pakla. Uzgred, procitala sam ovih dana da i komarci prenose virus majmunskih boginja. Nazdravlje.

Dragi forumasi, imam veliku cast i zadovoljstvo da vam prenesem vest da je Ironside ziv i da najavim njegov povratak na Forum! Budite strpljivi, vredece bas onoliko koliko nam je svo ovo vreme svima nedostajao!

Prijatelj iz detinjstva koji je izbegao iz opkoljenog Sarajeva krajem 1992, doneo mi je kasetu sa ovom Vangelisovom temom. Secam se, slusali smo je i plakali oboje. Himna svih koji sanjaju....koji su na kolenima, porazeni, ali sa verom i nadom u srcu. Hvala Vangelisu za divnu muziku, RIP

Hogart Shakespeare projekt, Jeanette Winterson, The Gap of Time, The winter s tale retold, kod Lagune prevedeno kao Procep u vremenu. Sekspirova drama Zimska bajka preneta u moderno doba, zadrzani glavni likovi i radnja, ispricano sa puno duha, bez patosa, sa finim nijansiranjem i nenametljivo mada, ta lakoca ne sluzi na cast nasem vremenu u kojem smo kao zamrznuti u nepodnosljivoj lakoci postojanja M. Kundere. Poredjenje sa originalom se samo namece ali retold opcija ne gubi u argumentaciji, gubimo svi mi osudjeni na ovu stvarnost.