Pletilja

Sta cu i kako cu? Dusa mi je u nosu. Plasim se. Danas mi pocinje obuka za kontrolore, 3 dana za redom, 2,5 sata po danu. To je ok, to mogu. Sta cu 17 Dec i kako cu, ne znam, u pitanju je ceo dan, od ujutru do uvece bicu na nekom izbornom mestu, sa nekim ljudima, bez mogucnosti da se ispruzim na nekom kanabetu i malo odmorim kicmu. Kako cu, ne znam, nekako cu. Sin, u nedavnoj poseti, prevrce ocima, "Opet ti i tvoje izgubljene bitke..." Cerka uplasena, gledam je preko Vibera kako joj se skupljaju obrvice, to milo i slatko lishce se skuplja u bolnu grimasu, "Pa kako ces ceo dan da sedis...?" Nekako cu. U potrazi za smislom, protiv besmisla. Tako bi mogla da se nazove moja tema o ucescu na izborima 17 Dec. Zasto? Zato sto je to jedino sto mogu da uradim a da ima nekakvog znacaja, meni, drugima. Sve ostalo sto cinim prolaskom kroz dan je cista trivija, odrzavanje u zivotu neceg sto vise nema smisla, svrhe, odrzavanje mene same, istrosenog tela a cini mi se i dushe. Pa da pocnem: sinoc me zove mlada komsinica, stanuje se muzem i cerkom u stanu iznad mog. Vaspitani, vredni, slozni. Tu i tamo komsinica skokne do mene jer joj usfali nesto u kuhinji a ja to mogu da joj dam pa popijemo kafu. Nedavno mi je objasnila da jeste clan SNS a jer drugacije ne moze, po obrazovanju je inzinjer sumarstva koji prodaje madrace u jednoj maloj radnji u centru grada. Razumem, mora se, to nista ne menja u nasem komsihjskom odnosu. Kaze mi ona sinoc da ce biti u izbornom stabu SNS na izbornom mestu u kraju, pita gde sam ja, kazem da jos nemam resenje stranke kod koje sam na spisku za kontrolore kao nestranacka licnost, javicu joj kad mi jave. Obe se ponadamo da cu i ja biti tamo gde i ona, bar mozemo da pijemo kafu zajedno. Pitam je da li je spremna, da li su joj poznati propisi i pravila, kaze, ima skriptu i bukvalno uci napamet propise. Kazem da se nadam da cu i ja dobiti nesto slicno, kaze, "dacu vam ja moju skriptu za koji dan, ne brinite, bicete spremni". Zakljucimo da je najvaznije da se propisi ispostuju do kraja, da sve bude legitimno i legalno. Ona SNS, ja - tamo neka baba koja bije svoju poslednju politicku bitku. Ne za sebe, za nju, da vise nista ne mora, da sadi cvece i drvece po nasem bregu a ne da prodaje madrace. Zasto sve to? Zato sto je komsinicim suprug, 15 minuta nakon sto je obznanjeno zakljucavanje zbog kovida bio na mojim vratima i rekao "Komsinice, ne britnite, mi smo tu, sve sto vam treba, donecemo". Eto, zato, sto iznad mene zive zarobljeni mladi ljudi naterani da zive sa trulim kompromisom koji, kao rdja, moze da im pojede zivote. E, pa nece, ako se ja pitam. I vi se pitate.

Volela bih da upoznam Vilhelminu. Mi se malcice i povremeno dopisujemo, postala je baka, Ne znam mnogo o njenom stvarnom zivotu osim da je u jednom trenutku donela neverovatno hrabru odluku i zivot pocela od nule, sa 2 dece, daleko. Volim kako Vilhelmina pise, ozbiljno, iscrpno, argumentovano, pismeno. Zamisljam je kao jednu malenu, zivahnu zenicu, uvek veselu i spremnu da nauci nesto novo, posvecenu deci i prijatelnima, svojim mackama. Volela bih da je upoznam kad je mirna, zamisljena, tiha. I naravno, Kronosa, ako obeca da nece da me pocasti sarmom od Bambija.

Kazu, zivotinje nemaju samosvest, malo sutra! Ova puma zna da je postala majka i da ima nesto maleno, slatko i nezno sto mora da cuva kao zenicu oka....

Mihael Ende? Ako na tu kjnigu mislite, blago vama sto je imate u rukama. Poklonila sam je sinu za jedan rodjendan jos kad su deca bila mala. Svi smo je citali, zavoleli, na polici, medju drugim knjigama, "Beskrajna prica" isijava blagu svetlost, kao andjeo cuvar detinjih dusa.

Citam I tom i dosadno mi je. Previse je klisea u odnosima likova, verovatno da sam zasicena Ildefonseovim opusom. Iskreno, vise me zanima sam autor, zanimljiva biografija, da ne spominjem da mi treba 5 minuta da se setim kako se zove, to "Ildefonso" pa jos "Falkone" mi vise lici na pseudonim. Uporedo citam "Kapsulirana civilizacija - o gradu u doba straha", Liven De Kauter. "Grad je zahvacen procesom gigantske transformacije. Modernizam nas gura u buducnost ne ostavljajuci nam vemena da se pripremimo ili oprostimo. Cak ni da shvatimo sta se dogadja. Neprestano se najvljuje kraj grada, proroci katastrofe objavljuju svoj scenario ali i proroci nove urbanosti najavljuju srecnu vest, aleluja za umrezeni grad. Iz daljine vec dopire tutnjava demografske eksplozije, talasa migracije iz implodiranih drustava Juga i Istoka, ekoloske katastrofe. U medjuvremenu se zivot jednostavno nastavlja. Iza nasih ledja i bez naseg znanja nestaje grad kakav smo poznavali i nastaje nova vrsta grada i nova vrsta urbanosti". Ne znam kako vi, ja imam jak osecaj zarobljenosti, sputanosti, "kapsuliranosti" . Kao mlada osoba osecala sam se kao gradjanin sveta, danas, dosla sam do toga da se osvrecem okolo i trazim misiju rupu da se sakrijem prestravljena strmoglavim letom nase civilizacije. Ali, to sam samo ja, neko kome su srusili sneska.

Svasta, nadrndana macka....pa ko ne bi bio nadrndan kad po ovakvoj hladnoci mora po rucak koji nece da saradjuje?

Nema teme koja me ne boli ovih dana, osecam se kao bokser sateran u cosak i jedini izlaz da, koliko toliko, ostanem normalna (i ziva) je da pobegnem u svet zivotinja. Ne znam da li su ptice "zivotinje" , nekako su mi previse etericne za tu kategoriju ali evo, ovo me je jutros nasmejalo, zagrejalo smrznuto srce:

Verovala sam da nas ima samo 2, ja i ona ludaca koja mi dise za vrat od kad znam za sebe i ubija me u pojam od jutra do veceri....sve dobro sto uradim, njena je zasluga a meni ne ostaje nista osim da guram kamen na vrh brda kao Sizif...budala, ne razume da smo ona i ja - jedno. Nauka je rekla sta je imala na temu naseg odnosa, nema tu tajni, tako je kako je i, u krajnjoj instanci, i nije ispalo tako lose. Ego, mei, mihi....prvo lice jednine koje, u mom slucaju, nikad i nije bila - jednina. I sad se stvari komplikuju, sve cesce se, negde iz offa, cuje tanushan glas, neko cviljenje, lici mi na glasanje maceta ostavljenog na kisi....to je neko ko se boji, neko ko ne moze sebi da pomogne jer ne zna gde je, neko izgubljen pa zaboravljen. Znam, i to sam ja. Svet je poludeo. Zlo je eksplodiralo. Moj um je kao mehur od sapunice. .... Nema mi druge, idem da nadjem ono mace, da ga uzmem u narucje, ugrejem i da mu shapucem da ce sve biti dobro......mora....

https://www.facebook.com/groups/amazingdiaryofficial/?multi_permalinks=703370198043302%2C701250941588561&notif_id=1696567601183933&notif_t=group_highlights&ref=notif Cesto sam na ovom sajtu, narocito kada mi se smuci zivot i ljudi.

Naravno da sam autsajder kako za pumpe, tako i za savremeno preduzetnistvo jer sam 10 godina u penziji ali, padaju mi na pamet razne ideje kako da pomognete sebi. Recimo, istrazila bih konkurenciju, odabrala jednu, dve,najuspesnije firme u toj oblasti, pokusala da stupim u kontakt sa njima ne obavezno nudeci svoje usluge nego nametnuvsi diskusiju o nekom hronicnom problemu u proizvodnji i plasmanu, ponudila neka svoja resenja pa kako bude. Prisustvo na Linkedin mrezi je mom sinu pomoglo da dobije 2 puta odlicne ponude za posao. Nije morao nikaoga da cima za rukav, poslodavac je u oba puta nasao njega. Ne morate ceo zivot da projektujete pumpe, prosirite svoje znanje na neku drugu, kurentniju oblast. kako se to danas kaze, budite "proaktivni".. https://loop.rs/glas-trzista/kako-da-proaktivno-iskocite-na-trziste-rada-dok-trazite-posao/632c6633c43d0

Suzan Arundati Roj, "Ministarstvo neizmerne srece", 2017 Mislila sam da je Ruzdijev roman "Deca ponoci" najbolje sto sam procitala na temu drustvenih desavanja na indijskom potkontinentu od pedesetih godina proslog veka u formi magijskog realizma ali nije tako, "Ministarstvo neizmerne srece" je po mom skromnom misljenju - bolje. Dok se Ruzdi bavi sudbinom pripadnika (uslovno receno) srednje klase, Roj pise o potpunim marginalcima, hendikepiranim na najrazlicitije nacine i u svakom smislu ali potpuno bezazlene u svojoj nameri da prezive u datim (surovim) okolnostima. Ne mozete a da ne budete na njihovoj strani, njihova dobrota pleni. Na drugoj strani, kao kontrapunkt toj iskonskoj potrebi da se bude svoj, imamo pricu o narodu Kasmira, planinske oblasti koja je od 1947 podeljena izmedju Indije i Pakistana i gde vec 6 decenija traje teror vlasti i borba naroda Kasmira za autonomiju. Sezdeset godina sve surovijeg nadmudrivanja vlasti i ustanika koja obesmisljava samo postojanje i jednih i drugih. Govori Musa, uvazeni komandant kashmirskih pobunjenika: " Znas sta nam najteze pada? Protiv cega je najteze boriti se? Protiv samosazaljenja. Toliko nam je lako da sami sebe sazaljevamo....nasem narodu desavale su se grozne stvari....u svakoj kuci desilo se nesto strasno...ali samosazaljenje tako....urusava.Tako je ponizavaljuce. Sada se borimo za dostojanstvo vise nego za azadi*. A dostojanstveni smo jedino kad uzvratimo udarac. Cak i ako gubimo. Cak i ako cemo umreti. Zato mi, obicni ljudi, moramo postati borilacka sila...vojska. A da bismo to postali, moramo se pojednostaviti, standardizovati, umanjiti....svi moraju da misle na isti nacin i da zele istu stvar....moramo se ratosiljati nase slozenosti, nasih razlika, nasih apsurda, nasih nijansi...moramo postati jednako posveceni.....jednako monolitni, jednako glupi kao vojska protiv koje se borimo. Ali oni su profesionalci a mi smo ljudi. To je najgore kod okupacije, strasno je sta nas tera da cinimo sebi. Ovo umanjenje, ova standardizacija, ova glupifikacija...postoji li ta rec?" "Od sad postoji" "Ova glupifikacija, idiotizacija...ako je i kada ostvarimo, donece nam spas. Postacemo nepobedivi. Isprva ce nas izbaviti, a onda...kad pobedimo...postace nas smrtni neprijatelj. Najpre azadi. Onda unistenje. Takva je formula." Mora li sloboda da ima tako visoku cenu? Biti slobodan a ne biti svoj? Pa, i ne mora, sloboda je stanje duha, ili ga imate ili ste ga razmenili za sitnis. *na urdu jeziku, originalnom persijskom, ova rec znaci "sloboda"

Ponosna mama....

https://www.facebook.com/watch?v=1511331173021726 Pufne....ubedili me, maslacak je dobar za jelo.....

Dragi Robespierre (da, veliko slovo, o malom bi mogli da diskutujemo, indikativno je😊) - proslo me je, nisam najedjena, lepo i pametno pisete, samo, tuzni ste, meni je to signal za uzbunu, ne dam da budete tuzni i obeshrabreni, resenje uvek postoji, uvek. Postoji i sloboda izbora, na delu je svakim treptajem oka, svakim udahom i izdahom biramo da li je casa do pola puna ili do pola prazna. I to jeste teret, Buridanov magarac nije mogao da odluci izmedju 2 plasta sena pa je umro od gladi. Da je manje filozofirao, da je oslusnuo svoj prazan zeludac, napravio bi izbor, ne bi umro ali ne bi ni usao u istoriju filozofije i ja ga ne bih pominjala 600 godina kasnije? Naravno, ovo je metafora ali ja je vidjam, bukvalno, svakodnevno na delu, kultura u kojoj zivimo, nas svet, postao je toliko zahtevan, slozen, nametljiv, da se gubimo u uzrocima i posledicama nasih svakodnevnih izbora. A mozda ne zelimo da biramo? Mozda nam treba predah od sveta oko nas? Utociste? Sigurno mesto? Moje sigurno mesto sam ja sama, to nisu drugi, cak ni moja dece koja su, na mnogo nacina, produzetak mene same. Imala sam 24 godine i bila sam bolesna, teska anemija me je potpuno onesposobila za zivot. Roditelji su sve cinili da mi pomognu a ja sam nestajala. Porodicni prijatelj, pedijatar koji me je poznavao od rodjenja, predlozio je razgovor sa kolegom, decijim psihologom, verovatno kao iznudjeno resenje jer nista drugo nije pomagalo. Govorim o sedamdesetim godinama proslog veka, svet je otisao dalje, kod nas, ici kod psihologa je bila jeres, njima je radno mesto bilo u psihijatrijskog bolnici a ko tamo ide, taj je lud. Otisla sam, srela mog "dragog Pavlovica" i dobila podrsku da nadjem i izgradim svoje utociste. Zato psihoterapija, zato nauka. Izmedju presude (rodjenja) i egzekucije (smrti) osudjeni smo na sobodu izbora. Paradoks? Ne, zivot. P.S. Kako vam zavidim na mogucnosti da zivite u Saudijskoj Arabiji! Magija pustinje, ishodiste velikih pesnika, naucnika, filozofa....sokolov let.....bas ste sreckovic!😊

Zasto mislite da treba da se "ogolite" pred terapeutom? Ono sto mu pokazujete je vase zivotno iskustvo sazdano od racia i empirije, na zalost, matori Lok nije bio u pravu, ne radjamo se kao "tabula raza", nismo bas za sve odgovorni ima nesto i u genetskom pamcenju, retko ko sam moze da dopre do toga. Sta to tako jedinstvenog ima u vama sto profesionalac vec nije video u praksi, sto nije opisano u strucnoj literaturi? Njegov zatatak i jeste da vas bezbedno provede kroz faze terapeutskog rada, sigurno nece s vrata da vas pita koliko ste dugo proveli na majcinim grudima, da li sanjate da letite ili da ubijete rodjenog oca. Taj odnos se gradi po odredjenim protokolima, metodama, koje terpeut bira shodno utisku o tome kako reagujete na, za pocetak, skoro banalne teme. Kako mislite da popravite odnose na dobrovoljnoj bazi ako niste u stanju da ucestvujete u odnosu koji je strogo kontolisan? Placate necije znanje, identicno nacinu na koji i vi sami prodajete svoje znanje. Ljuta sam, tako ste ruzno okarakterisali nesto sto je meni ne samo obogatilo zivot vec me je, bukvalno, spaslo od gluposti kao sto je suicid. Zivot nije lak, nikad i nikom. Ja sam, uz pomoc mog terapeuta, odabrala da ne hodam po srci, da ne zivim u pustinji neddosanjanih snova. Ja sam bila hrabra.

Potsecate me na moju cerku, 43 godine, "ne mogu, mama, nije to za mene", tako reaguje kad god joj spomenem tu vrstu rada na sebi sto za mene psihoterapija i jeste, rad na sebi. Ziveti u kuli od slonovace, koliko god da je ta pozicija stecena vlastitim trudom i koliko god da deluje udobno, nije dovoljna. U njoj ima toliko zamki, jedna od njih je i praznina tastine sadrzana u "ja sam ok, ti si ok". Tesko da u nama, protokom vremena, sve moze uvek da bude ok, nema ravnoteze zauvek, i kada stigne do svog usca, reka se i dalje krece, u moru. Meni je pomagao paradoks: i jesam bila sebi vazna i nisam. Vazna, od najranijeg detinjstva me je fascinirala cinjenica da sam se rodila, da sam emanacija neceg tako jedinstvenog kao sto je Zivot. I nisam vazna jer sam samo iskrica u velikom ognju i koliko god da sam mala, ja sam i tajna, kako drugima, tako i sebi. Pa sam htela da otkrijem tu tajnu a nije moglo drugacije nago da zaronim u sebe. Srecom, podrsku na tom putovanju mi je vise od 2 decenije pruzao divan psiholog velikog iskustva i zananja. I zato sad, u 73, mogu da kazem da znam ko sam, zasto sam i kako sam, da mi je ta samospoznaja pomagala da razumem druge, da im prastam i da ih molim za oprostaj a to je vazno, da ne ostane dug prema zivotu i zivotima. Budite radoznali, smeli, ceo univerzum je u vama pa kad pogledate u zvezdano nebo, znate da ste jedno. I to osecanje zajednistva sa univerzalnim koliko raduje, toliko i oslobadja.

Buka na poslu Imate telefon i slusalice? Napravite svoju plej listu na telefonu, stavite slusalice u usi i bog da vas vidi! Preporucujem Shopenove nokturne, ima ih 21, milina jedna. Shalim se, odaberite muziku koju volite, meni su prijali instrumentali. Moj hendikep je bio nuznost komunikacije sa saradnicim pa sam uvek imala samo jednu slusalicu u uhu i tako radila😊 Traljavost drugih, neazurnost, neorganozovanost? Necete verovati, na jednoj katedri za kvantnu fiziku, ciji je nacelnik dobitnik Nobelove nagrade a sve to na uglednom koledzu u USA - ista prica. Mozda je resenje u onoj lepoj i mudroj izreci: "Gospode, daj mi strpljenja da izdrzim ono sto ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono sto mogu i mudrosti da razlikujem ta dva".

Meni je lek bilo (i ostalo) pesecenje. Radila sam u sektoru prodaje lekova, 2 telefona i fax na radnom stolu, 17 saradnika na terenu plus ceo najvisi menadzment, redovni mesecni, kvartalni i godisnji izvestaji....dogodilo mi se da se 2 sata nakon dolaska sa posla, na zvonjavu fiksnog telefona javljam poslovnom frazom sa sve imenom firme na pocetku. I tako godinama dok jednog poslepodneva vise nisam imala snage ni da izadjem iz kancelarije, fabrike....ipak, krenula sam kuci peske jer je fabricki prevoz odavno otisao a ja nisam vozac...nogu pred nogu, presla sam 4.7 km i vec na polovini te putanje snaga je pocela da mi se vraca, stigla sam u stan savrseno odmorna, bistre glave, potpuno sabrana. Naravno da je moje pesacenje do posla ili sa posla, kako kad, naislo na uzasavanje motorizovanih kolega i najteze mi je bilo da im objasnim da mi ne treba prevoz, da hodam zdravlja radi. Ne mora da bude pesecenje, kretanje je lek za mnoge boljke naseg vremena. Mozda odlazak na plivanje nakon posla, uvek sam to zelela ali bazena nije bilo u mom gradu.

Bas tuzno, nisu to godine za umiranje. Gledala sam njegov intervju, jedan od retkih koji kaze da je samokontrola, u smislu bavljenja sobom, introspekcije, jedini nacin da covek ostane slobodan i svoj. Talenat, skromnost, samosvojnost, nedostajace.

Australian Pygmy Possum World's smallest Possum Medenjak!

Pleased to meet you! https://www.facebook.com/watch?v=2488623691305264

"Aliens? Vegetables? Nope, vegetable and animal bridge mushrooms. They're the myxomycetes, and they can move and hunt for prey or look for the best environment for them. They are born from spores, like mushrooms. Myxomycetes move like huge amoebas, like pulsating masses; their movements seem to be dependent on microfibrils that remember the fibers of the muscles. These "blobs′′ crawl (at a speed of 1 cm per hour) phagocusing bacteria, algae, yeasts, protozoa and other organic material as they go; they digest them and expel the remains outside. Not randomly, mixomycetes proliferate where there are plenty of prey - on decomposing logs or on carpets of dead, wet leaves. And so they're often found in the woods, yellow, purple, blue, red, thanks to the pigments they contain."

Osim dva, tri ovde pomenuta, unuk i ja smo odgledali sve crtace, njemu omiljeni serijal je o porodici Adams a meni ovaj: ....zato sto pomalo lici na "rat" sa mojoj cerkom tokom njenog puberteta, umesto na konju, moja cerka je vilenila na rolerima, ostalo - manje ili vise - isto😍...i naravno, veverica iz "Ledenog doba", tako sam nekako i ja provela svoj vek....😊

Jos razloga za paniku.....snimak od juce, nije moj, prosledila mi ga je prijateljica: breg sa kulom, simbolom naseg grada i nesto tako zlokobno nad njim, usledio je pravi potop, srecom, bez grada koji je u drugim krajevima Vojvodine omlatio kukuruz:

Pre 2 dana: posaljem cerki 2, 3 snimka ruza, tek da da joj pozelim lep dan i podelim moju fascinaciju ruzama, vidim da je videla ali nema malog ljubicastog srdasca uz snimke koje mi obicno posalje....cekam, nista, posaljem poruku "kako si", vidjena je, nema srdasca, cekam....posaljem "da li si dobro"....poruka vidjena, srdasce nema....i tu mi krene nesto iz stomaka," vidim" je u bolnici, vidim je kidnapovanu, saljem poruku na engleskom i trazim od tog koji cita poruke i ne odgovora da mi "please, please, please", kaze gde mi je cerka, zovem cerkinog supruga i pitam gde mi je dete....covek zbunjen, kaze da je na poslu, javice mi....stize poruka od cerke: "mama, ne panici, sve je u redu, u obilasku sam sa gostima, javicu ti se kasnije"...cerka je od skoro na novom poslu, vise nije sama u ofisu kao pre, okruzena je ljudima i ne moze da shalje srca kad god se meni prohte, znam da je na novom poslu ali nisam znala detalje niti smo pricale o tome kad i kako komuniciramo, postujem pravila ukoliko ih znam. Evo vam mojih ruza da vam ulepsaju dan, ne morate da mi shaljete srdasca, znam da ste zauzeti......