Nek grmi jako

Važi. Ide u spojler. Ovaj poslednji ne mogu, istekao edit.

Kada smo sagledali unutrašnju situaciju u SAD i zašto Amerikanci smatraju da su finansijski i fizički nebezbedni u doba vladavine aktuelne administracije, red je da konstatujemo i kako se ta ista administracija ponašala na terenu spoljnih odnosa i u slučaju kolektivne bezbednosti, odnosno da li se barem američki saveznici osećaju bezbedno kada to već nije slučaj sa domicilnim stanovništvom. Do odgovora na to pitanje stićićemo jednostavno prateći aktivnosti nečega što su zapadni analitičari i novinari nazvali Osovinom zla, kao i reakcijom američke administracije na te postupke. Ko je, dakle, najveća pretnja kolektivnoj bezbednosti? Svakako, to su Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja... Ali na koji način su oni ojačali Osovinu do te mere da ih sada sve više posmatramo grupno, a sve manje kao pojedinačne pretnje? Za sve one koji nešto sporije shvataju šta se zaista iza brda valja, Vladimir Putin i Kim Džong-un pružili su veoma korisne informacije tokom nedavnog sastanka u Pjongjangu. Kim je Putinu priredio starinski prijem iz 1930-ih, zajedno sa ogromnim zastavama, crvenim tepisima i privremeno dobro uhranjenom decom. Njih dvojica su potpisali pakt kojim su se obavezali na uzajamnu pomoć u slučaju agresije na obe zemlje. Putin je nagovestio razvoj vojno-tehničke saradnje, što je najmanje što može da učini u zamenu za desetine balističkih projektila i 11.000 kontejnera sa municijom koje mu je, prema američkim obaveštajnim podacima, Kim poslao da nastavi agresiju na Ukrajinu. Sa cinizmom dostojnim Staljina, Putin je zahvalio Kimu za njegovu doslednu i nepokolebljivu podršku protiv hegemonističke i imperijalističke politike Sjedinjenih Država. Kim je relativno novi regrut za Osovinu koja je nastala u Pekingu tri nedelje pre ruske invazije na Ukrajinu, kada je Putin potpisao bezbednosni pakt "bez ograničenja" sa Si Đinpingom. U martu 2023. dva diktatora su se ponovo srela: Trenutno postoje promene, kakve nismo videli 100 godina, rekao je Si Putinu u Kremlju. I dodao: "A mi smo ti koji zajedno pokrećemo ove promene". Da li postoji neko ko ne shvata implikacije tih Sijevih reči i nije blagovremeno apdejtovan pa još živi u svetu u kome Kina i Rusija nisu u savezništvu??? Četvrti član Osovine je Islamska Republika Iran. Posle Hamasovog napada 7. oktobra u Izraelu, Kina je odmah stala na palestinsku stranu u Ujedinjenim nacijama, kao i na društvenim medijima, gde je TikTok bio ključni kanal za antiizraelsku propagandu. Nedavno je organizovala i sastanak svih palestinskih organizacija, u cilju unificiranja fronta protiv Izraela i SAD. Kinezi su, naravno, najveći kupci iranske nafte, dok Rusi u međuvremenu kupuju dronove od Iranaca i ogromne količine hardvera dvostruke namene od Kine. Takođe, britanska vlada veruje da Kina sada Rusiji takođe šalje oružje (https://www.reuters.com/world/uk-defence-minister-says-china-working-supply-lethal-aid-russia-2024-05-22/). Zaključak je, dakle, da je Osovina zla o kojoj je Džordž V. Buš govorio nakon 11. septembra bila maštarija pisca tog njegovog govora, koji je duboko u duši bio skriveni lirik, ali ova Osovina je stvarna. I postaje sve bolje organizovana svakim mesecom. Isto tako, Kina i Rusija ostavljaju po strani vekove međusobnog antagonizma da bi održale današnju Osovinu, a ono oko čega se sve četiri članice Osovine mogu složiti, uprkos nekim njihovim razlikama, jeste da era američkog primata treba da se prekine. Štaviše, oni dobro rade posao ubeđivanja mnogih zemalja u razvoju na takozvanom Globalnom jugu da stanu na njihovu stranu, okrivljujući rat u Ukrajini za širenje NATO-a i sada tvrdeći, kako je Si rekao Ursuli fon der Lajen, da Vašington pokušava da podstakne Peking da napadne Tajvan. Osovinu je, naravno, ohrabrila preferencija Džoa Bajdena za deeskalaciju u odnosu na odvraćanje. Takođe je svakim danom ohrabruje i situacija u Ukrajini, kao i činjenica da SAD čak nisu u stanju ni da obezbede trgovinske rute u Crvenom moru. Pošto nije uspela da odvrati talibane u Avganistanu (2021), Ruse u istočnoj Evropi (2022) i Irance i njihove zastupnike na Bliskom istoku (2023), Bajdenova administracija sada izgleda alarmantno sposobna da ponovi taj proces i na Dalekom istoku. U izveštaju senatora Vikera stoji da "američkoj vojsci nedostaje moderna oprema, da oseća nedostatak sredstava za obuku i održavanje i ogroman zaostatak infrastrukture". Viker zaključuje da je vojska SAD nedovoljno jaka i previše loše opremljena da bi ispunila sve misije koje su joj dodeljene uz razuman nivo rizika. To Osovina prepoznaje i to je čini agresivnijom i bezobzirnijom. U Vikerovom izveštaju nalazi se i duga lista za kupovinu novog oružja kojim Pentagon mora da opremi svoje snage. Postoji samo jedan problem - prema jednom od poslednjih izveštaja Kongresne kancelarije za budžet, američki budžetski deficit će ove godine iznositi oko 1,9 biliona dolara – neverovatnih 6,9% BDP-a, u poređenju sa 5,6% koliko je prognozirao u februaru (https://www.cbo.gov/publication/60039). To je zapanjujuća cifra u vreme skoro pune zaposlenosti, kao i činjenice da će već ove godine kamate na savezni dug premašiti budžet za odbranu. S tim u vezi, postoji nekoliko istorijskih zakona koji su preživeli zub vremena i mogu da se primene i danas, a jedan od takvih zakona jeste i onaj koji kaže da bilo koja velika sila koja troši više na servisiranje duga nego na svoje oružane snage - ne ostaje dugo velika. . Svesna vlastite vojne sposobnosti, aktuelna američka administracija se ograničila na sankcije kao vid pritiska na Osovinu. Bez sumnje, protekcionističke carine i izvozne kontrole imaju svoje koristi. Ali kao i sa sankcijama koje upadljivo nisu uspele da osakate rusku ratnu ekonomiju, ne treba ih preuveličavati. Kina svakako trpi neuspehe kada joj SAD ograniče pristup najsofisticiranijim poluprovodnicima, ali su to privremeni zastoji. Zato bivši predsednik Gugla Erik Šmit kaže: "Za sada, Sjedinjene Države ostaju u vođstvu u veštačkoj inteligenciji. Ali Kina sustiže u mnogim oblastima i već je napredovala u drugim. Prema Critical Technologi Tracker Australijskog instituta za stratešku politiku, globalno vođstvo Kine se proteže na 37 od 44 tehnologije koje ASPI sada prati, pokrivajući niz ključnih tehnoloških oblasti koje obuhvataju odbranu, svemir, robotiku, energiju, životnu sredinu, biotehnologiju, veštačko inteligenciju, napredne materijale i ključne oblasti kvantne tehnologije. Ako bismo dali samo jedan upečatljiv primer, u proteklih pet godina Kina je bila autor nešto manje od polovine svih svetskih istraživačkih radova sa velikim uticajem o naprednim avionskim motorima, uključujući one hipersonične... Ovo bi trebalo da natera sve razumne Amerikance da dobro obrate pažnju na to, stavljajući sva svoja jaja u jednu korpu koju nose Bajden i Haris. Jer, ako Kina ne samo da sustiže, već je zapravo pretekla Sjedinjene Države u određenim ključnim oblastima odbrambene tehnologije, ništa ne može biti opasnije od konflikta sa Kinom u skorije vreme. Da, konflikta u kome bi Ameriku predvodila - Kamala Haris. Surova je realnost, izložena u više ratnih igara, da bi u takvom ratu Sjedinjene Države ostale bez ključnog oružja, kao što su protivbrodske rakete dugog dometa, za otprilike nedelju dana. A nije baš mnogo ratova u istoriji sveta završeno za nedelju dana... Ali možda će Kina pre blokirati nego napasti Tajvan. Ili će možda glavno žarište biti - Filipini. Jer, nedavno su se kineska obalska straža i filipinski mornari sukobili u blizini nekog grebena u Južnom kineskom moru na koji Kina polaže pravo, ali su tamo filipinski garnizoni. I sad, predsednik Ferdinand Markos mlađi kaže da bi svaku kinesku akciju u kojoj je ubijen Filipinac smatrao ratnim činom, a SAD imaju sporazum o međusobnoj odbrani sa Filipinima koji biih obavezao da se vojno odazovu ako izbiju neprijateljstva. Ili da se ponovo zadrže na onoj vrsti angažmana koji gledamo u Ukrajini... Osovina je već duboko involvirana u dva svetska požara, jedan u Ukrajini i jedan na Bliskom istoku. Treći požar u istočnoj Aziji bi verovatno bio mnogo veći. Zaista, to bi stavilo pred Bajdena ili Kamalu Haris oštar izbor — između globalnog požara ili ponižavajućeg priznanja kineskog primata u Indo-Pacifiku. Ovo drugo bi automatski značilo i primat Osovine u svetu.

Lord Melburn je, suočen sa jednom od pobuna odmah nakon krunisanja kraljice Viktorije, sa mesta premijera objasnio da nemaština i beda teraju ljude na netolerantnost i radikalne poteze. U svetlu te izjave, koju možemo bez problema da transponujemo u aktuelno doba, svedočimo da razne vrste pobuna, netolerancije i radikalizma postaju poligon za napade na političare, političke strukture i političke neistomišljenike, kao i za verske i socijalne sukobe. Na drugoj temi objavljena je stanovita anketa u kojoj je više od polovine ispitanih svedočilo da su prisustvovali nedoličnom ponašanju na društvenim mrežama, te širenju uvreda i poziva na nasilje. Pretnje se, dakle, šire na mreži, politički lideri trguju uvredama, a uvrede su sastavni deo i mejnstrim medija, koji propagandistički napadaju političke oponente ne birajući ni reči ni dela. Istovremeno postoji racionalna zabrinuti da bi talas političkog nasilja mogao da zahvati ceo zapadni svet, počevši od Sjedinjenih Država, gde je izvršen atentat na predsedničkog kandidata posle sličnih pokušaja da ubiju slovačkog premijera i bivšeg brazilskog predsednika. Kada se tome dodaju i nedavni protesti u Evropskoj uniji, pa onda i trenutni neredi u engleskim gradovima, postajemo svesni da u tom loncu situacija zaista ključa. Koren toga bismo verovatno mogli da pronađemo u samim institucijama sistema, jer kako je moguće mirno društvo kada se vlastodršci upuštaju u opasne ekscese? Drugim rečima, granice ispravnosti, naravno, zavise od toga ko ih postavlja… Malo istorijske perspektive čini da ideja o vlastima koje učtivo i dostojanstveno rešavaju razlike sa oponentima, kako bi služili kao primer ostatku zemlje, izgleda prilično iluzorna. U parlamentima se uvek trgovalo uvredama, sa svih strana i u svim epohama: idiote, kopile, psu, razbojniče, lažove, Judo, izdajniče, ubico, nitkove, varalice, kukavice, lopove... Savremeni period i aktuelne političke elite se u tome ističu uglavnom po nedostatku inventivnosti, vrteći iste prostote ukrug, kao što se ističu nedostatkom inventivosti kada je reč o političkim projektima koji će njihovim narodima doneti prosperitet, a ne očaj, bedu i ratove. U poslednje vreme bilo je mnogo razloga za nezadovoljstvo. Socijalna situacija se pogoršava, a nepopularnim reformama nema kraja. Protesti se ignorišu onda kada nisu aktivno potisnuti. A izbori, koji se za mnoge svode na izbor najmanje loše opcije, izgleda više nisu sposobni da donesu promenu jer diskreditovani tabori političkih elita, uprkos tome što u javnosti imaju rekordno nisko poverenje, i dalje se drže vlasti kroz politikanstvo i institucionalnu manipulaciju. Da li je onda čudo što antagonizmi rastu, a atmosfera sukoba jača?

U demokratiji glasači biraju one koji će raditi u njihovu korist, a ako pojedinci ili grupe koji su dobili podršku na izborima ne rade u korist glasača i ako čine bilo kakvu štetu njihovim životima, onda ili je ta vlast pogubna, ili to nije demokratija. I pošto su nam brojevi jasno i nedvosmisleno pokazali kakvo je stanje u američkim domaćinstvima, odnos između plata i cena osnovnih potrepština, nepravednu raspodelu bogastva u kojoj jedan odsto najbogatijih zarađuje više nego cela američka srednja klasa, kao i lošu finansijsku situaciju koju Amerikanci svakodnevno opisuju u anketama sve više ne verujući ni u američki san a ni u institucije sistema, možemo da pogledamo da li su građani SAD barem bezbedni... Odnosno, ako su već ekonomski i finansijski ugroženi, da li barem osećaju fizičku bezbednost. Jer, ako vlast ne može da im finansijski priušti život dostojan čoveka, valjda može da ih učini sigurnim u uverenju da će glava da im ostane na ramenima. Ali ova vlast ne može ni to, što je osnovni zadatak svake vlasti. Jer, naime, četrdeset odsto Amerikanaca, što je najviše u poslednje tri decenije, kaže da bi se plašili za svoj život ako bi se šetali sami noću u krugu od jedne milje od svog doma. Ovaj pokazatelj straha od kriminala poslednji put je dostigao ovakav nivo 1993. godine, kada je, tokom jednog od najgorih talasa kriminala u istoriji SAD, 43% ljudi reklo da se plaši za vlastitu bezbednost. Galup je merio osećaj lične sigurnosti Amerikanaca od kriminala koristeći ovo pitanje od 1965. godine, otkrivši rekordnih 48% zabrinutih u januaru 1982. To je bilo pri kraju još jednog perioda visokog kriminala i pošto je alarmantno visoka stopa ubistava u Njujorku privlačila široku pažnju. Najniži nivo od 29% zabeležen je u oktobru 2020. godine, međutim, do sledeće godine se vratio na nivo pre pandemije od 37% pre nego što je danas porastao na 40%. Najnoviji rezultati su iz Galupove godišnje ankete o kriminalu, koja takođe pokazuje da relativno veliki procenat Amerikanaca ocenjuje problem kriminala kao ozbiljan i veruje da se pogoršao tokom prošle godine. Kao što je tipično, strah od samostalnog hodanja noću je mnogo veći je kod žena nego kod muškaraca. Odražavajući razlike u stopama kriminala u oblastima u kojima ljudi žive, strah od kriminala je takođe veći među odraslima koji žive u domaćinstvima koja zarađuju manje od 40.000 dolara godišnje (49%) nego među onima koji zarađuju od 40.000 do 99.999 dolara (39%) ili 100.000 dolara ili više (31%). I veći je među stanovnicima gradova (50%) nego onima koji žive u predgrađima (39%) ili ruralnim područjima (30%). Nova anketa takođe postavlja pitanje Amerikancima koliko često brinu da će doživeti razne specifične zločine. U skladu sa prethodnim godinama, najčešća zabrinutost zbog kriminala jeste da ispitani bude žrtva krađe identiteta. Sedamdeset dva procenta odraslih u SAD kaže da često ili povremeno brine da će im se ovo dogoditi. Pored toga, polovina odraslih u SAD brine da će im automobil biti ukraden ili provaljen, dok 44% brine da će im dom biti provaljen kada nisu tamo. Četiri od 10 brine da če biti opljačkano ili biti napadnuto tokom vožnje. Najveća zabrinutost javnosti za skoro sve ove zločine zabeležena je u godinama od 2020. Jedini izuzetak je strah Amerikanaca od provale u njihove kuće kada nisu tamo, koji je dostigao najviši nivo od 50% 2006. i trenutno iznosi 44%. Galup je pratio zabrinutost javnosti zbog ovih zločina skoro svake godine od 2001. Strah od kriminala najčešće ograničava mobilnost ljudi i eventualno konzumerizam, sprečavajući ih da uđu u određene delove grada ili grada u kojima žive. S tim u vezi, čak trećina ispitanih kaže da izbegava posetu centralnim delovima obližnjih gradova, što ugrožava ekonomske aktivnosti u tim centrima. Amerikanci takođe mogu da propuste zabavu ili društvene interakcije, jer strah od kriminala sprečava velike segmente da prisustvuju koncertima i drugim događajima sa velikim brojem ljudi, ili čak i da razgovaraju sa strancima. Slično rodnom jazu koji se vidi u strahu od noćne šetnje u lokalnoj oblasti, žene češće od muškaraca kažu da ih je strah od kriminala sprečio da šetaju, džogiraju ili trče same u njihovoj oblasti. Takođe je znatno manje verovatno da razgovaraju sa strancima, idu u tržne centre ili parkove i posećuju događaje prepune ljudi. Iz svega ovoga jasno se vidi da je osećaj sigurnosti Amerikanaca uzdrman poslednjih godina. a pojačani strah od kriminala može dovesti do toga da Amerikanci promene svoje ponašanje na načine koji imaju duboke efekte na ekonomiju i društveno tkivo nacije. Jer, kakav je to život kada se bojiš nemaštine, nemogućnosti da dobiješ adekvatan zdravstveni tretman i da će te neko opljačkati, silovati, ubiti... Kako je to kad se bojiš - svega?

Kad smo već kod žena, mogli bismo da vidimo kako njima ide, šta kažu o vlastitoj budućnosti i kako su prošle sa aktuelnom administracijom. Ako pogledamo dve ankete u kojima su učestvovale žene od 25 i više godina, koje su naručili Nacionalni savet za starenje (NCOA) i Ženski institut za sigurnu penziju (WISER), videćemo da polovina Amerikanki danas ima finansijskih problema, što otežava planiranje bezbednog odlaska u penziju. Nešto više od polovine žena starosti 25 i više godina reklo je, naime, da se ne smatra finansijski bezbednim, a 77% žena sa niskim primanjima izražava zabrinutost za budućnost (https://www.ncoa.org/article/half-of-american-women-report-struggling-financially-today-leaving-them-worried-and-uncertain-about-retirement). Najveće brige vezane su za troškove stanovanja, socijalnog osiguranja i zdravstva, kao i za nedostatak ušteđevine za odlazak u penziju. Skoro polovina starijih ispitanica je izjavila da nema uopšte ni bilo kakav plan ili ideju za period kada odu u penziju. U anketi koju je objavio Marketwatch, 7 od 10 žena, tačnije 72 odsto, živi od plate do plate (https://www.marketwatch.com/), Polovina navodi da su žrtvovale bar jednu osnovnu potrebu u poslednjih šest meseci zbog troškova. Osnovne potrebe uključuju posete lekaru, lekove, zdravu hranu i siguran smeštaj, a ovakav odnos nekada se podrazumevao za zemlje u razvoju, čak i neke zemlje trećeg sveta... Dvadeset osam odsto kaže da su zbog bespraice ostale bez najmanje dve osnovne potrebe. Dakle, moraju da biraju, recimo, ili hranu ili lekove, jer im nemaština ne dozvoljava i jedno i drugo. Takođe, tri od četiri žene sa niskim primanjima izjavile su da nemaju štednju za hitne slučajeve. Većina žena kaže da su "zabrinute" i "nesigurne" kada razmišljaju o penzionisanju, a trećina žena sa niskim primanjima je "prestrašena". Nema veće ironije od one kada neko ko je uskraćen za osnovne potrebe glasa za one koji su ga doveli u tu bednu situaciju, punu straha i neizvesnoti za puku egzistenciju, i kada gologuzani svojim glasom na izborima nagrade vlast koja ih ostavlja bez gaća... Pa kad već pomenuh "gaće", često se setim Puzigaće, čije su me preferencije nekada i sekirale, pogotovo kada je tvrdio na ovom mestu da su glasači i vlast u vezi u kojoj zaslužuju jedni druge. Što sam stariji, shvatam da je bio u pravu, ma koliko me to rastuživalo i ma koliko želim da odreknem takvu konstataciju. Srbi zaslužuju Vučiča, a gologuzani u Americi, oni što duguju više od hiljadu milijardi dolara na kreditnim karticama, koji se osećaju po vlastitim rečima prestrašeno i koji ne mogu da plate stanarinu i osnovne namirnice, a kamoli da kupe kuću i obezbede deci školovanje, zaslužuju - Bajdena i Haris. Što kaže Krleža, kao gazde i psi čuvari - neraskidivo povezani na dva kraja istog lanca.

Ne možemo zasigurno znati kakvi su rezultati izbora u Venecueli, ali možemo da pretpostavimo. Lično pretpostavljam da kradu na izborima i na boga ne misle. Takođe pretpostavljam da bi sve bilo drugačije da je reč o američkom satelitu. Jer da idu uz dlaku Amerikancima, krađa na izborima ne bi bila vest i bio bi im očišćen put da bez problema pljačkaju svoj narod, da ga maltretiraju i ubijaju. I niko ne bi ni prstom mrdnuo, niti bismo gledali priloge o zločinima takve vlasti... Kao što je bio slučaj sa nekim našim ovdašnjim bivšim i sadašnjim drugarima koji su imali ili imaju podršku SAD, poput Đukanovića, Vučića, Rame... Pa jel smo mi ovde manje vredni kao ljudi od stanovnika Venecuele, pa kad nas pokradu na izborima, onda nikom ništa? I ne samo da SAD dozvoljavaju da nam lokalne autokrate rade šta im je volja, već i učestvuju u konstantnoj izbornoj kampanji dajući podršku vlastima tako što šalju predstavnike vlastitih institucija da se grle i smeju zajedno sa ovdašnjim predsednikom, dok ambasador SAD koristi svaku priliku da mu se nađe pri ruci dok zajednički otvaraju pogone fabrika i razne američko-srpske forume... Ali budući da vlasti Venecuele preziru Vašington, ne otvaraju sa američkim diplomatama fabrike, nemaju sa njima zajedničke forume i nisu u vazalnom položaju kao ovi naši, i uz to još imaju naftu koju neko drugi želi za sebe, a oni im ne daju pristup, mediji u slučaju njihovih izbora udaraju u bubnjeve kao kad dobuje kiša u ritmu tam-tama, u pokušaju drenaže terena za obojenu revoluciju.

I moja supruga isto misli za lik Džej Dija. Još tokom konvencije mi je rekla da joj nešto smeta u tom pogledu i toj faci. Pa ako još neke žene tako misle širom Amerike, repsi će morati da se uzdaju u pretpostavku i uvreženo mišljenje da broj jedan na tiketu odlučuje izbore, a da broj dva ne donosi neku bitnu razliku.

Ma sad oni tu akciju mogu da nazovu božjim delom, dodirom milosrdnog anđela ili rajskom pastoralom, ali činjenica je da se od onoga - nema pregovora sa Putinom, došlo do toga da se sa Putinom pregovara. I to ne da se pregovara, već se pregovara sa velikim P, mesecima unazad, uporedo sa izjavama da nema pregovora sa Putinom, koje sada zvuče idiotski. I da su to obične diplomatske aktivnosti, takve razmene bi se vršile regularno u određenim vremenskim razdobljima, a kada je izvršena poslednja ovakva razmena? Ili razmena pre te razmene? Neka samo provere da li je neko od razmenjneih možda poneo sa sobom iz Rusije softver kojim će Rusi da nameste izbore za Trampa, kao 2016. godine. Jer nikad se ne zna, hoće to tako sa tim čudesnim ruskim softverima koji teraju ljude da glasaju za ovoga, a ne za onoga... Kako je počelo sa ovim pregovorima i razgovorima, i kako se već godinama bulazni i masno laže o ruskom uticaju na američke izbore, još će i Bajden da nauči ruski jezik, iako je kognitivno nesposoban... Slab, ne zna gde se nalazi, bolestan, a zna da se dogovori sa Putinom?! Ukrajinci sad sigurno skaču od sreće zbog toga. Al zamalo... Još da se Bajdenova administracija nešto dogovori sa Hezbolahom, Hamasom i Hutima oko neke razmene i kakvog drugog dila, kao što su dozvolili Iranu da prodaje naftu, pa da i Izraelci budu tako srećni kao Ukrajinci.

Verovatno im izgleda tako da im dođe da zakukaju od muke, jer njihov neprijatelj pregovara sa njihovim prijateljem. Zamislite ovako: vi meni zveknete šamarčinu i udarite me pesnicom u stomak najjače što možete, pa me prevrnete na zemlju... A onda moj prijatelj koji treba mene da brani i da me zaštiti od vas, da me više ne bijete, odluči da razgovara sa vama ne oko tog prebijanja, već oko prebijanja nekog duga koji imate međusobno... I dogovorite se da prebijete taj dug, dok ja ležim prebijen u bolovima na zemlji. Nije prijatno, ali ko mene pita sve dok ste se vi lepo izdogovarali.

Tajming je legitiman, logično je da su u predizbornoj kampanji ovakve stvari dobrodošle. Razmena dokazuje i da američka i ruska administracija komuniciraju i pregovaraju, odnosno da su besmislena ona bulažnjenja tipa - nema pregovora sa Putinom... Evo, baš vidimo kako nema... Tramp je tu skoro pa nevažan, a mnogo važniji je to što se sada Ukrajincima prevrće stomak dok se pitaju: da li Amerika i Rusija razgovaraju i pregovaraju još o nećemu.

Udeo odobrenih kredita na karticama koje su poslovne banke u SAD izdale građanima, a čija naplata kasni, dosegao je rekordni nivo u poslednjih 12 godina, prema izveštaju američkih Federalnih rezervi. Reč je o udelu od 3,16 odsto u ukupno plasiranim kreditima koje su američke banke izdale na karticama. Koliko građani mogu da se nose sa dugom na kreditnoj kartici i da ga servisiraju, najbolje pokazuje podatak da su Amerikanci na kraju prvog kvartala ove godine ukupno dugovali 1,12 biliona, ili hiljadu i 112 milijardi dolara na svojim kreditnim karticama. Da situacija ne ide nabolje, pa čak i ne stagnira već juri nezadrživo nadolei, govori nam prosečni saldo duga na kartici po potrošaču, koji je iznosio 6.218 dolara, što je 8,5 odsto više u odnosu na prethodnu godinu. Kao najveće uzroke povećanom kašnjenju u plaćanju rata sa kartica izdvaja se inflacija i rast kamatnih stopa. Amerikanci su se suočili sa povećanim troškovima života, rastom cena stanarina i rata za kredite pri kupovini vozila i nekretnina, dok realan rast plata ne može da izdrži trku sa potrošačkom korpom. I kao logičan zaključak, na bazi prosečne godišnje kamatne stope od 20 odsto na dug po kartici, nameće se sledeće: pod uslovom da vlasnik kartice redovno podmiruje minimalna plaćanja prema prosečnom saldu kreditne kartice od pomenutih 6.218 dolara, razdoblje otplate duga proteže se na 18 godina, uz ukupni trošak kamate od 9.200 dolara (https://www.cnbc.com/2024/05/16/credit-card-balances-jump-8point5percent-year-over-year-delinquencies-rise.html). To je, dakle, i sadašnjost i budućnost: za samo jednu godinu skoro 10 odsto više prosečnog duga po kreditnoj karici... Pa ako im je to u redu - onda ništa. Dok ima šišanja, biće i vune.

E ako je Vučić rekao da je lik muškarac, ja sada menjam mišljenje. Nije lik muškarac, lik je žena. Sa Vučićem ni u gradski autobus, a kamoli u gender priče.

Da li bi nešto moglo bolje da sumira naš novi pokret za prava muškaraca. Ovo je muškarac koji zna da ga štiti mizogeni sportski establišment, koji uživa u nevolji žene koju je udario pesnicom u glavu, i čiju je životnu ambiciju upravo uništio. Ove rečenice nisu moje, parafraziram šta je o ovom slučaju napisala JK Rouling,

Američki san je u srži građana SAD koji se, generalno gledano, generacijama unazad ponose idejom da, za razliku od drugih mesta, uz dovoljno napornog rada i odlučnosti, svako u Americi može da ima uspešan život barem unutar srednje klase. Međutim, pitanje je da li je to danas istina? Danas postoje milioni Amerikanaca koji su izgubili veru u američki san ako se uzmu u obzir jasni brojevi. Nejednakost u dohotku je na istorijskom maksimumu: 1 procenat Amerikanaca danas ima više bogatstva od ukupne neto vrednosti američke srednje klase, a taj se trend i dalje povećava. (https://www.usatoday.com/story/money/2023/12/06/top-1-american-earners-more-wealth-middle-class/71769832007/). Plate stagniraju, pa su uprkos ekonomskom rastu zarade radnika sa srednjim i nižim primanjima jedva realno porasle. Skoro trećina Amerikanaca koji imaju posao danas jedva uspevaju da sebi priušte osnovne namirnice, što je nekada bio odnos koji je važio za zemlje u razvoju, ili čak neke zemlje trećeg sveta (https://www.cnbc.com/2024/04/29/29percent-of-us-households-have-jobs-but-struggle-to-cover-basic-needs.html). Troškovi stanovanja su porasli, sa srednjim cenama kuća koje su sada nedostižne za mnoge prosečne porodice u velikim gradovima (https://www.npr.org/2024/06/20/nx-s1-5005972/home-prices-wages-paychecks-rent-housing-harvard-report). Ove brojke daju jasnu sliku ekonomije u kojoj tradicionalni putevi za uzlaznu mobilnost nestaju. Ali iza ekonomskih podataka leži i dublja bolest. Ankete pokazuju da Amerikanci imaju manje poverenja nego ikada u budućnost. Konkretno, oni su izgubili veru u još jedan princip američkog sna: da će životi njihove dece biti materijalno bolji od njihovih. Da li o tome pričaju u liftovima, u kafićima, na poslu, dok šetaju pse ili samo kada ih anketari priupitaju, zaista ne znam, ali brojevi su veoma jasni i upućuju da situacija nikako ne valja.

Ne mogu da govorim o situaciji u SAD, ali kada je reć o Evropskoj uniji, tu već imamo egzaktan prikaz o političkoj ostrašćenosti i neprimerenom ponašanju u komunikaciji. U 2023. godini, skoro polovina (49%) populacije Evropske unije starosti od 16 do 29 godina, koja je koristila internet u poslednja 3 meseca, izjavila je da je naišla na poruke na mreži za koje smatraju da su neprijateljske, ponižavajuće ili uvredljive prema grupama ili pojedincima. Među zemljama EU, njih 12 ima udeo iznad 50% kada je reč o onlajn uvredama i ponižavanjima. Estonija je prijavila najveći udeo sa 69%, a zatim slede Danska i Finska (obe 68%). Najmanje udela zabeleženo je u Hrvatskoj (24%, bravo za Hrvate), Rumuniji (27%) i Bugarskoj (31%). Da ono čemu svedočimo na ovom forumu ipak nije grebanje dna kašikom pokazuje i činjenica da je kategorija "politički ili društveni stavovi" zabeležila najveći udeo u EU među korisnicima interneta od 16 do 29 godina, sa 35 odsto onih koji su iskazali da su grupe ljudi ili pojedinci na meti neprijateljskih ili ponižavajućih poruka na mreži. Ova kategorija je bila najveća u Estoniji (60%), zatim u Finskoj (56%) i Danskoj (49%). Znači - nismo ni mi ovde najgori kada je reč o vređanju neistomišljenika. Druga najveća stopa u EU registrovana je za grupu "seksualna orijentacija" sa 32%. Ova grupa je imala najveći udeo u Estoniji (46%), Slovačkoj i Portugalu (obe po 44%). Kategorija "rasno ili etničko poreklo" imala je treću najvišu stopu sa 30%. Najviše stope za ovu kategoriju registrovane su u Holandiji i Portugalu (po 45%) i Estoniji (44%). Zato kad god vidim uvredu na ličnom nivou zarad političkog stava, iako me onaj koji me vređa i ne poznaje niti sam mu lično nešto nažao učinio, to posmatram kroz prizmu fenomena objašnjenog u gornjim brojevima... Tada one koji vređaju prestajem da posmatram kao misaona bića. Gledam ih kao - pojavu. Statistika je tu pojavu detaljno objasnila i pokazala nam, zapravo, da mi, koji je primećujemo, nismo sami. Primećuje je skoro polovina ispitanih u jednoj starosnoj kategoriji unutar Evropske unije... A neprimerene pojave suzbijaš i odstranjuješ iz vlastitog života tako što ih jednostavno ignorišeš. Ne čitaš ih, ne slušaš ih... Ne vidiš ih...

Ne znam, video sam udarac, penis nisu prikazali. Da ne bismo išli dalje, u čemu je problem sa tom osobom koja se takmiči sa ženama u borlačkom sportu? Čemu sve ovo ako je sve regularno? Zašto se na klipovima širom sveta kači da je muškarac prebio neku ženu ako to nije muškarac?! Gledam ovaj naslov https://www.mozzartsport.com/ostalo/vesti/a-sta-ste-ocekivali-italijanska-bokserka-posle-46-sekundi-predala-mec-protiv-bioloskog-muskarca/488513, piše - biološki muškarac. I sad pošto ne znam genezu njegovog slučaja, da li se operisao ili nije, niti kakve ima reproduktivne organe, ostaje mi jedino da verujem svima koji ga nazivaju muškarcem.

Italijanka kaže da ju je toliko zabolelo posle prvog čistog udarca u nos, da nije mogla da nastavi meč, što je i logično jer je dosad imala prilike da se suoči samo sa udarcima koje upućuju žene. Mogu samo da pretpostavim kako se osećala kad je zveknuo u nos biološki muškarac... A takvih je slučajeva bilo i ranije, kao kad je neki lik koji igra kao žena odbojku na koledžu u US odvalio smečom neku ribu u facu, pa je ova dva sledeća dana išla unatraške. Takođe je dasa koji se takmiči kao žena u hokeju na travi izbio devojci zube, pa se može reći da je onaj plivač koji se takmiči kao plivačica i ostavlja iza sebe konkurenciju kao od šale još i pozitivan primer, jer nikoga nije povredio.

Nisam imao tu priliku da na ovom mestu uporedim Anu Brnabić i Kamalu Haris, niti želim da ulazim u ispravnosti tih paralela, ali mi je ipak upečatljiva jedna sličnost koju niko nije pomenuo, barem onako na prvu loptu: Anu Brnabić su na početku ismevali čak i neki njeni naprednjaci, a koalicioni partneri poput Palme su joj javno udarali na seksualno opredeljenje, Slično je i na ovom mestu ismevana Kamala Haris, a dovođenje u pitanje njenih kompentencija čak su činili i oni koji ne mogu očima da gledaju Trampa. Prelistajte temu unazad i videćete kako su ovde okarakterisali Haris oni koji nikada ne bi dali glas Trampu, kao i to da su pojedini tvrdili da republikanci mogu da izgube od Haris samo ako u međuvremenu ogromni meteor zvekne drito u planetu. Pa i njene stranačke kolege su, u nebrojeno navrata tokom godina mandata a i kada je ušla u trku na prošlim izobrima, tvrdile da je ona nepodobna čak i za kandidata, a kamoli za predsednika SAD. I kad se uporede ti pogledi na te dve žene, jasno je da čak i pojedini njihovi stranački kompanjoni i zagovornici pobede kandidata SNS i američke Demokratske stranke smatraju da su umesto njih mogle da budu i lutke,... Čak i hologrami... Sad, naravno, ide pranje od tih napisa koji su nekada pružali jasnu i nedvosmislenu karakterizaciju Kamale Haris, ali to je i očekivano i legitimno... Jer knjiga je spala na nju. I sad nema nazad.

Bivši američki državni sekretar Majk Pompeo izložio je u autorskom tekstu, koji je objavio WSJ, kako izgleda plan Donalda Trampa za Ukrajinu ako pobedi na predsedničkim izborima. Čudi me da taj plan, koji uključuje povećanje vojne pomoći Ukrajini i njeno članstvo u EU i NATO, neko već ovde nije pomenuo... Pompeo tvrdi da nema dokaza i da je neistina da bi Tramp, ako bude izabran za predsednika, gurnuo Ukrajinu ka kapitulaciji. Naprotiv, podvlači da bi Trampovi određeni potezi bili kudikamo odlučniji od poteza aktuelne administracije. Prema tom planu, Tramp bi aktivnije realizovao sankcije protiv Rusije i povećao njihov obim, sa većom kontrolom zemalja koje sprovode režim sankcija a kupuju rusku prepakovanu robu preko trećih zemalja. U to bi se uključilo ukidanje izuzeća za ruske banke involvirane u ekstrakciju energije, što je ključni izvor prihoda za vojnu mašinu Kremlja. On bi proširio američku odbrambenu industriju i zahtevao od NATO saveznika da troše najmanje 3% svog BDP-a na odbranu. Uspostavio bi lend-lease program za Ukrajinu vredan 500 milijardi dolara, koji uključuje pružanje vojne pomoći na osnovu zajma, a ne kao grant. Uklonio bi sva ograničenja u pogledu vrsta oružja koje Ukrajina može da primi i koristi... Pa iako postoji ta mantra da svi oni koji su protiv Bajdenove administracije automatski podržavaju sve što Tramp kaže i uradi, netačnost te tvrdnje ogleda su u slučaju ovog plana. Jer, evidentno je da on ima rupe i da je neostvariv, što bi priznao svaki objektivni posmatrač čak i ako smatra da je Bajdenova politika pogubna za Ukrajinu. Prvo i osnovno, plan ne pominje šta bi se dogodilo sa teritorijama koje Rusi trenutno drže. U slučaju da se prizna status kvo, logično je da bi to bila devastacija Ukrajine čak i ako bi nakon toga bila primljena u galaktički savez, a ne samo u EU i NATO (jer je to bedna kompenzacija), a Rusija svakako ne bi uopšte ni uzela u razmatranje nekakav ozbiljan teritorijalni ustupak. Pri tome, ekonomski štap kojim se preti u vidu sankcija dosad nije davao rezultate, između ostalog zato što je od njihovog uvođenja porastao trgovinski bilans, recimo, Kazahstana sa određenim državama EU, i to u meri koja nije normalna i koja ukazuje da se na taj način, preko trećih zemalja, sankcije namenski premoštavaju. Uz to je Rusija napravila prodor i etablirala se na drugim tržištima... A kada dođemo do lend-lease programa za Ukrajinu od 500 milijardi dolara, shvatamo da Tramp zapravo ne haje mnogo iz ljubavi ni za Ukrajinu ni za Rusiju, kojoj zapravo tim činom planira da smesti uz granice ogromno bure baruta. On tu samo voli američki vojno-indstrijski kompleks i samo gleda kako će da ga progura kroz nos svima i na svakom mogućem mestu. I tu dolazimo do njegove namere da se NATO članice dodatno stegnu u mengele plaćajući u zajedničku kasu 3 odsto od BDP-a, što bi bilo možda i najveće bustovanje američke vojne industrije svih vremena, i to u situaciji kad mnogi zbog finansijske krize ne mogu da ispune ni dosadašnjih 2 odsto (a nisu uplaćivali ni kada su to mogli). I normalno je da će mnogi da se bune, pogotovo oni koji znaju da ih niko neće napasti i koji na to povećanje jednostavno gledaju ne samo kao na nepotrebni trošak, nego kao na - globu. Zašto bi se, recimo, Danska radovala tome? Ili Holandija, Italija... Kad, međutim, pogledamo deo plana koji bi uklonio sva ograničenja u pogledu vrsta oružja koje Ukrajina može da primi i koristi, to jasno implicira da isto važi i za nuklearno naoružanje. A Rusija bi svakako pre ratovala sledećih 100 godina nego da pristane na tako nešto, pa čak i ako joj se garantuju prava na svaki pedalj dosad osvojene teritorije. Tako da je ovaj plan za Ukrajinu samo jedan spisak lepih želja, kao što je to i plan za Kinu (o tome drugom prilikom), a priča da će okončati rat za jedan dan je obična Trampova predizborna floskula. A sad nazad na gledanje streličarstva na OI...

Kinezi su doktorirali "relativno konkretno" i mogu da otvore katedru na tu temu :) Šalu na stranu, kada Severna Koreja naoružava Rusiju, meni odmah nekako blinka Kina, kao tiltovanje na fliperu. I ne samo meni, o tome zapravo pišu javno mnogi kao o nečemu što čak nije ni tema zavere, već sumorne realnosti. Izvinite što skrajućem odogovor, krećem da šaltam NBC mrežu za prenose OI u Parizu, zbog čega ću mnogo manje posvetiti vremena ovom topiku jer ću gledati na Igrama šta god fizički budem stigao, od slobodnog penjanja do frizbija.

Kinezi sigurno neće transparentno vojno pomagati Rusiju, jer bi to ugrozilo njihovu zvaničnu poziciju neutralnosti kojom se diče i mašu njome kad god potreba to nalaže, glumeći svetsku pravdu i zaštitinike svih obespravljenih i nemoćnih na kugli zemaljskoj. Opet, s druge strane, svi mi ovde jako dobro znamo koliko je Kina zaista neutralna kada je reč o Rusiji i kada se sublimiraju sastanci Sija i Putina, koji se zaključuju zajedničkim saopštenjima o nekakvom novom svetu, kao što to dobro znaju i naglašavaju skoro svi zapadni mediji te gomila analitičara koji te države posmatraju ne više samo kao pojedinačne pretnje, već kao - osovinu: https://cepa.org/article/china-russia-axis-heralds-an-ominous-future/ https://news.sky.com/story/the-new-axis-powers-china-russia-iran-and-north-korea-are-forging-closer-ties-how-worried-should-we-be-13176969 https://asia.nikkei.com/Spotlight/Comment/China-Russia-Iran-North-Korea-axis-heightens-the-risk-of-WWIII https://www.bloomberg.com/opinion/articles/2024-06-25/us-may-have-to-fight-a-third-axis-of-china-russia-north-korea-iran Pa ako sagledamo opštu sliku i ceo kontekst, kao i samo značenje termina "osovina", ne verujem da su svi ti ljudi neuki i da ne znaju o čemu govore... I da li nam treba uopšte nekakav ultimativni sporazum, koji bi se valjda zvao "Smrt Americi" ili tako nekako, da bismo shvatili da Kina i Rusija danas sviraju u klavir svetske politike mahom u tandemu, kao kad pijanisti sviraju u četiri ruke. To ide do te mere da je tandem Si-Putin u narativima postao jednak tandemima Prle i Tihi, Miki i Šilja, Stanlio i Olio, Betmen i Robin, Tika Špic i Đoša... Nerazdvojni u frazama, govornim običajima i političkoj artikulaciji današnjice... Što se pak tiče naoružavanja, da li može bilo ko da se zakune da kontinegnt oružja i municije koji je iz Severne Koreje stigao u Rusiju nije i iz kineskih vojnih magacina? A kad imaš takve "neutralce", saveznici na papiru ti i ne trebaju.