Nek grmi jako

Sinoć mi je bila zanimljiva i ta nervoza na mrežama tokom duela. Jer ako Kamali ide bolje nego Bajdenu, pa je stigla do tesnog rezultata u anketama i u sving državama gde je Bajden gubio i sa 10 i više pp zaostatka, ako je Tramp beli supremista, kriminalac, lažov i ludak kome Amerikanci svakako neće dati svoj glas i dozvolu da po drugi put uđe u Belu kuću, čemu sva ta nervoza??!? Biće šta će biti, zato čuvajmo zdravlje i stop nervozi... I, naravno, kozumirajmo dosta tečnosti.

Prve projekcije pokazuju da debata nije pomerila iglu na kompasu kod neodlučnih, a demsi će ionako glasati za njihovu Mamalu, šta god da se desi, kao što će i repsi dati glas Trampu bez obzira na nekakve debate. Zato se i traži revanš, budući da je kod neodlučnih najvažnije izazvati strah da je Tramp pretnja za demokratiju, u čemu se sinoć nije uspelo. Na revanšu će insistirati onaj ko bude lošije stajao krajem septembra, dok onom ko bude bolje stajao takve avanture sa nepredvidljivim ishodom i ne trebaju. Tramp bi možda i pristao ako posle prve dve debate, koje su moderirale medijske kuće sa navijačkim odnosom prema njihovoj Mamali, treću organizuje Fox News, ali ako mu brojevi budu išli na ruku, može lagano da odbije i Foksovce.

Posle ovog TV duela samo sam utvrdio vlastitu poziciju u kojoj mi je bitnije da Filadelfija Filisi i Filadelfija Iglsi osvoje prvenstva nego ko će biti predsednik SAD, budući da moj kandidat i nije na listi. Jer, ako te dve MLB i NFL franšize budu šampioni, neko će barem imati koristi od toga, dok niko u Americi ne da neće imati koristi, već samo štetu od neumitnih događaja koji će uslediti, a koje Tramp, a naročito Haris, neće moći da zaustave. Zato nijedan kandidat nije ni pomenuo slanje NATO trupa u Ukrajinu, koja teško da može da se suprotstavi bez NATO vojnika neprijatelju koji je danas brojniji u stotinama miliona ljudi, i koja gubi deo po deo zemlje jer američki plan pomoći, uspostavljen u aktuelnoj administraciji, jednostavno ne funkcioniše. Kao što ne funkcioniše ni spoljna politika u kojoj se Kini prepušta primat u maltene svakoj oblasti širenja uticaja u svetu, i kao što ne funkcioniše američka ekonomija, a njene finansije lagano tonu u propadanje. Večeras niko od kandidata nije smisleno pomenuo Briks, i to ne zato što njih dvoje nisu čuli za tu organizaciju, jer je činjenica da je za Briks čula čak i Kamala Haris, već zato što nemaju pojma niti bilo kakvu vezu s mozgom kako da se zaustave zemlje koje su oformile tu organizaciju u cilju da konstantno slabe američki uticaj. Večeras takođe niko nije pomenuo dedolarizaciju, gubitak trke u nuklearnom naoružanju i gubitak prednosti u više od 70 odsto inovativnih tehnologija, i to ne zato što ne poseduju podatke koji su dostupni čitavom svetu, nego zato što je bolje da ne otvaraju usta kada je reč o tim problemima... Jer ako ih prećute i preskoče, barem će ispasti pametniji nego što jesu. Si i Putin su zapravo jedini dobitnici ovog dana, koji su uživo mogli da vide ko su osobe sa kojima će se koliko još sutra suočiti kada je reč o Ukrajini, Tajvanu, Bliskom istoku... Večeras se u Pekingu i Moskvi otvara šampanjac. Kao kad seljak nazdravi jer mu je rodila njiva.

Ovaj lik iz Hrvatske i ima gde da se vrati. Jer, konobari u dobrim restoranima širom obale i na ostrvima zarađuju više nego što on zaradi u Švedskoj kada se uračuna sve, od prihoda do rashoda, pa se dodaju i bakšiši... A i poslodavcu je bolje da uzme iskusnog konobara Hrvata, koji zna da preporuči gostu koja lokalna riba ide sa kojim lokalnim vinom, da pruži savet šta turista može da obiđe i kako da mu boravak bude što prijatniji, za razliku od nekoga iz Nepala kome treba dosta vremena da sve to nauči i da pohvata konce. Ali će, u slučaju da eks ju krene ka svojim domovima koje su napustili, kao i neki Mađari, Slovaci ili Poljaci, slika onoga što bi moglo da ostane u Švedskoj biti drugačija nego sada... A i sada je totalno drugačija nego pre desetak godina, što sam video svojim očima. Da ne pominjem da je sad kad sam bio u Švedskoj bilo 27 stepeni... Ljudi se u drugoj nedelji septembra kupaju u moru (temperatura vode 21 stepen), idu goli po ulicama... A ja nisam poneo ni šorts ni papuče, pa sam išao na obalu u trenerci i patikama. Sve se nekako okrenulo naopačke.

Okej, fer opaska.

Mama, jedan od likova koji su bili sa mnom živi u Kolumbusu, Ohajo, i pokazuje mi na netu planove za svoju kuću koji se tiču energije vetra i solarnih panela, o čemu sam prethodno mestimično znao jako malo do ništa, a zainteresovalo me je jer planiram da imam kuću u okolini Beograda. Jel mislite stvarno da gospođu Klinton more iste brige kao tog mog Amerikanca? Za nju su svi Amerikanci, i levi i desni, i gornji i donji, samo statistika. Ona vidi običnog čoveka samo kada greškom izlista neki rijaliti na svom teveu, a i to je u principu fejk jer rijalitiji imaju svoj šuting skript, produkciju i režiju. Tako da su političke elite jedno, a normalan svet nešto sasvim drugo čak i kad kao zabludela deca glasaju za političke elite.

Nije to bio slučaj... Naprotiv, reč je o klasičnoj random grupi dems glasača koji su se, prkoseći statistikama, okupili u jednom trenutku na jednoj neameričkoj tački planete, bez prisustva druge strane njihovog političkog spektra. I svi su duboko ubeđeni u pravilnost vlastitih iskaza, gorljivi u prezentaciji svog političkog doživljaja i odlučni da se na izborima oglase onako kako smatraju da je neophodno... Iako nemaju nikakvu korist od tzv. agitovanja, jer se bave poslom koji nije uskopolitičke prirode i sam po sebi neće trpeti bez obzira ko uđe u Belu kuću, iako ima dodirne tačke i sa dnevnom politikom. edit Zaboravio sam da pomenem kako je došlo do inicijalne razmene mišljenja, budući da su sa nama bili i Skandinavci, i Englezi, Nemci, Česi... Tokom prvog predavanja krišom sam gledao replay neke NFL utakmice na telefonu, jer nisam hteo da propustim start sezone, pa su me moji Ameri pitali - čekaj, ti koji si iz Srbije gledaš NFL utakmicu dok traje predavanje u Danskoj?! Tako smo počeli, a završili smo ko zna gde...

Draga Mama, znate kako - lepo je kad neko odvoji svoje vreme na nekoga i prepusti mu se do te mere do koje su se ti Ameri prepustili mojoj malenkosti u nameri da se družimo. Ima onaj film Nothing Hill, pa kad Hju Grant objašnjava ekipi zašto je odbio da izađe sa Džulijom Roberts, onaj jedan mu kaže - možda si pogrešio jer je inače lepo kad te neko pozove u zajednički izlazak... U takvim situacijama, već to je meni dovoljan razlog da redefinišem neke kriterijume koji umeju da budu i rigidni, pa da pokušam da na finoću odgovorim kako finoća i zaslužuje... To za koga će oni glasati, a koga organski ne podnose, jedna je u moru stavki koje ih definišu, pa sam odlučio da tu stavku prenebegnem i posvetim se onim stavkama koje nas čine - ljudima. I to u onom smislu na koji sam navikao još od malih nogu, putujući od Jordana do Finske i od Portugala do Rusije... Upoznajući po drugi put predele i ljude koje sam pethodno upoznao u literaturi i otvarajući riznicu onoga što nazivamo empirijskim doživljajima. I još nešto - ovi moji demsi su fini ljudi, a to svakako ne bih mogao da kažem i za Nensi Palosi. Prvo, jer je nisam upoznao, a i zato što mi vajbovi koje emituje u javnom prostoru odišu nekakavom drugačijom energijom. Pa tu dolazimo do paradoksalne situacije: vi, sa kojom imam neke zajedničke stavove o svetu oko nas, sada biste da me gađate jajima, a Amerikanci sa kojima politički ne gajim nikakvu konekciju pružili su mi nešto mnogo više od običnog poznanstva. Zanimljivo, zar ne?

Pisao sam na drugoj temi o svom putu u Skandinaviju, prvom posle rođenja drugog deteta koje sada ima 11 godina. To se toliko promenilo da su mi pojedine situacije dovedene do neprepoznatljivosti, ali bih se zadržao na svedočenju jednog konobara, Hrvata iz Slunja, koji mi je detaljno pojasnio zašto će se pred zimu vratiti u domovinu. Veli on, više će zaraditi u Hrvatskoj koja kuburi sa radnom snagom u ugostiteljstvu (uz dodatak da tamo danas konobar u restoranu pored plate može da ostvari i odnos sa bakšišem u razmeri evro na evro), jer u Švedskoj samo za stan, koji je sedam kilometara udaljen od centra, izdvaja 700 evra mesečno, dok kod kuće ne bi imao takve troškove. Rast cena i troškova života, kao i tenzije oko migranata samo su još više podstakli tu odluku da se nakon decenije i kusur vrati odakle je i došao. Pošto nisam dobro čuo iz prve koliki je taj stan, ja probah da ponovim - za 30 kvadrata plaćaš 700 evra kirije i dažbina?! A on će - nemoj mi dodavati kvadrat, stan ima 29 kvadrata... Znaš li šta ovde znači taj jedan kvadrat... Pitam ga ja da li je u razgovoru sa ljudima saznao možda da bi i migranti iz nekih drugih zemalja, koji su još od avganistanske krize i događaja u Siriji nagrnuli u Švedsku, napustili tu zemlju i otišli kući, a on kaže - nema šanse. Kaže, Hrvat, Poljak ili Srbin će se možda vratiti, ali Sirijac neće i ne pada mu ta pomisao na pamet jer je tu pustio korenje koje se ne može ni bagerom izvaliti. Onda smo se zajedno smejali od muke kad smo se prisetili onog štosa iz Top liste nadrealista, kada reporter dolazi u sarajevsku poslastičarnicu koju drži Albanac sa Kosova i u kojoj rade Šveđani - izbeglice. Koji su izbegli zbog nereda i narastujućeg nasilja... Kakvo predviđanje i hot take koji je postao stvarnost kada su izbili nemiri u toj zemlji,

Vratio sam se sa poslovnog produženog vikenda u Danskoj i Švedskoj, gde sam stekao nesvakidašnje iskustvo u vezi sa američkim predsedničkim izborima. Moji Amerikanci, a zovem ih mojima jer dugo sa njima sarađujemi i ima ih 15-ak koji su se pojavili na skupovima u Kopenhagenu i Malmeu poslovno-zabavnog sadržaja, svi do jednoga su glasači - Kamale Haris. To statistički svakako nije lako izvesti, a naročito ako dolaze sa svih strana Amerike. Do sada niti jedan jedini minut u druženju sa njima ili prepiskama nisam pominjao politiku, a nisu ni oni... Jednostavno, svesno sam bežao od te stavke do tačke kada bi to izgledalo i usiljeno, budući da su pojedini trendovi katkad snažno diktirali tokove nekih zajedničkih razgovora i razmišljanja, pa je bila neophodna socijalna gimnastika kako bi se oni izbegli. Ali moji Amerikanci izgleda više nisu mogli da ostanu iza zida političkog ćutanja, pa su se raspištoljili usred Skandinavije pominjući Haris i Trampa sve u šesnaest... I ne da nisu štedeli ovog drugog, nego su ga ocrnili na pasja usta dok smo mi, neamerikanci, slušali kako to izgleda. Pri tome, iako sam smatrao da solidno poznajem SAD, neke stvari vezane za ekonomiju, zdravstvo ili javni transport sam takođe prvi put čuo iz prve ruke, zahvaljujući pre svega bračnom paru iz Sent Luisa koji mi je dao ozbiljnu poduku i koji se potrudio da, na osnovu delovanja finih erudita kakvi jesu, saznam mnogo toga. Pa iako su ti moji amerčki drugari i kolege munjevito prelazili iz ugla edukatora u ugao ostrašćenih glasača Kamale Haris i velikih nezadovoljnika samom pojavom Donalda Trampa, političke razlike u nekim stavovima iz mog ugla, koje nisam želeo da im prikažem jer sam ostao mudro ćutljiv, uopšte me nisu pokolebale u onom generalnom stavu - da je zapravo reč o divnim ljudima. Neko bi možda rekao - pa mnogo toga može da izgleda divno uz podršku danskog kraft piva i smørrebrød sendviča, ali ne: sama spoznaja da neko iz US drži drugarsko široko i omnipotentno predavanje o tamošnjim prilikama, običajima, trendovima i kulturi nekom tamo iz Srbije, u trenutku kad su u Kopenhagenu mogli da rade hiljadu i jednu za njih korisniju stvar, zaslužuje poštovanje i reči hvale. Što me dovelo do pomisli da, ako je već moja malenkost mogla da se izdigne iznad političkih nesuglasica i prihvati te demse kao divne ljude, što oni zaista i jesu, ostaje mi nada da će i Amerikanci između sebe percepirati jedni druge kao divne ljude, kada prilike to zavređuju, bez obzira kakav politički pravac zagovaraju. I da im politička koprena preko očiju neće zamagliti osnovne postulate ljudskosti i dostojanstva.

Izborni štabovi su dogovorili uslove za debatu predsedničkih kandidata 10. septembra, ali ovoj ženi i ne treba debata kad ovako lepo debatuje sama sa sobom. Koga su demsi stavili na tiket, majko draga...

To za odbijanje Evropske unije da primi Tursku u članstvo, koje traje još malo pa skoro pola veka, svojevremeno me je zainteresovalo da pogledam prve ankete koje su s kraja osamdesetih objavljene posle ispitivanja Turaka, a da ih zatim uporedim sa našim anketama u Srbiji po istom pitanju. U prvim godinama pošto je Turska objavila da želi članstvo, nešto manje od 90 odsto Turaka je u pojedinim anketama iskazivalo želju da postanu deo EU, što je neverovatna brojka kada se suprotstavi našim ovdašnjim brojkama, koje nikad nisu bile ni blizu turskog profila... Koji lje skoro pa aklamacija.. A Briks će oberučke prihvatiti Tursku, kao uostalom i NATO što ih je prihvatio, iz gomile razloga, te osigurati svoje jugoistočno evropsko krilo kada je reč o trgovinskim putevima, sa idejom da Turska postane ozbiljan hab u smislu evroazijskih integracija po modelu Briksa. Pored turskog apliciranja, juče je upućen poziv Mongoliji. I kad sam okretao i obrtao zašto je do toga došlo i čime je Mongolija to zaslužila, setio sam se reči ser Vilijama Gledstona, koji kaže da kada se dve sile fizički približe jedna drugoj na nekom mestu planete u smislu interesne sfere, važno je da taj region uvuku u zajedničku saradnju da ne bi došlo do neprijatnih frikcija. Pa s obzirom na to da i Rusija i Kina gledaju na Mongoliju kao na dete iz svog dvorišta, poziv u Briks i u zajedničko delovanje je najjdnostavnije rešenje kako bi se raspetljao neželjeni eventualni čvor...

Turska podnela zahtev za punopravno članstvo u Briksu. https://apnews.com/article/russia-turkey-brics-bloc-developing-economies-525b68836de1301187c5805ead872b65 To je valjda prva članica NATO koja je ušla u pregovore sa Briksom oko članstva, osim ako ne postoji još neka članica koja pregovara a da se o tome ne zna. Uz Tursku, Azerbejdžan i Malezija su zvanično podneli prijavu, a Saudijska Arabija je u fazi dogovora pred apliciranje.

@Mama_mia Smatram da ste u poruci iznad dobili dobar savet, naročito ako se uzme u obzir predočena vam paralela koja opisuje životne situacije u kojima svakako nećete ulaziti u raspravu sa nekim koga smatrate nedoličnim i neprikladnim za društvenu interakciju. Jer, isuviše ste dobar forumaš i kontributor ovdašnjih misli i ideja da biste gubili energiju na šiomigađurotizme... Takođe, ulazeći u šiomigađurozonu, lišavate neke od nas, koji bismo rado pročitali šta mislite o ovome ili onome, te prilike koju traćite na šiomigađurobal. A na kraju krajeva, tu je i ignor lista, koju sam vam još davnih dana rado preporučio kao jednu vrlo lepu i korisnu opciju razvrstavanja i prava na selekciju. Na kraju krajeva, svako ima pravo da vam se smeje, da se kezi i da vas ismejava u ovom binarnom sistemu i digitalnim relacijama, kao što i vi imate pravo da mislite o nekome poput Volca ovako ili onako... I kao što imate i neotuđivo pravo na ignor listu. Probajte je, bićete mi jednog dana zahvalni 😄 (evo jedan smajli i od mene)

Ako kupovinu akcija posmatramo kao investiciju, što taj čin svakako i jeste, onda dolazimo na klizav teren oporezivanja investicije, a ne dobiti, budući da prilikom investicije nema garancije da li će ona biti u konačnom bilansu isplativa ili će investitor pretrpeti gubitak. Mi, u tom kontekstu i predmetnom slučaju, zapravo polemišemo da li bi trebalo da bude oporezovan ulagač koji je investirao u akcije... Jer niko ne zna šta će biti sa tim akcijama i kakva će biti njihova vrednost danas, za nedelju dana, pola godine ili u periodu dužem od redovnog poreskog izveštaja. Danas vrede ovoliko, posle onoliko, a boga pitaj koliko će vredeti kada ulagač odluči da ih proda. Okej, razumemo da fali novca i da se od prvog uvođenja poreza do danas neprekidno razmišlja o ideji kako povećati poreski obim i svakojake namete poreskim obveznicima, ali zaista prvi put čujem da neko čak i hipotetički razmišlja o oporezivanju gubitka.

To ni meni nije bilo jasno. Kako možeš da platiš porez na dobitak ako vrednost akcija opadne? Ispadne da platiš porez na gubitak, a ne na dobitak?! Pa to bi bio jedinstvaeni slučaj, osim ako ne uzmemo u obzir Oktavijanov porez na neženje u Rimu, koji su gubitak u nemanju bračnog statusa morali da plate kao nekakav dobitak. Naravno, Oktavijan je tu jasan jer želi da podstakne instituciju braka kao moralni zamajac društva, ali ovo da platiš porez na dobitak kad imaš gubitak je baš čudno.

Ako sam dobro izračunao, na izlaznim transferima je ove godine uzeto nešto manje od 41 milion evra. Dakle Hvan 8, Mijatović 8, Nedeljković 7,6, Bukari 7, STamenić 5,5, Kraso 1,5, Stojić 1,2, Mijalilović 1,2 miliona i Kangva 800k. Verovatno i najviše para uzetih za godinu dana na osnovu izlaznih transfera u istoriji kluba.

Rade bolji igrač sa boljom karijerom, Meite nako ko nam možda više leži kao bolji trkač i fizikalac koji zna i lopte. Nećemo pogrešiti u oba slučaja, samo da Miloje ne parkira autobus... Jer parkiranim autobusom ni Bog ne može da upravlja.

Kako da ne pominjemo mržnju kada ona devojka urla i cvili u žalosti što Tramp nije ubijen, kao da je njoj neko ubio brata?!? https://www.facebook.com/watch/?v=1036473104661602 Pa to nije ni sažaljenje ni prezir, već mržnja par ekselans... Dovoljno je otići na komentare na mrežama povodom tog atentata i videti koliko je zaista sati, budući da su prve reakcje u najvećem delu slučajeva i one najiskrenije. Situacija je grozna po tom pitanju i ne postoji verbalna gimnastika koja će je ulepšati, kao što još nije izmišljen filter koji će ulepšati sliku svinja dok se valjaju u blatu. Jer, mis Pigi je i dalje svinja čak i kad joj u Mapetima stave karmin na usne.

Kako Vučić da bude za EU i US faktor stabilnosti na Balkanu ako ga ne naoružaju i ako Srbiji ne uzmu milijarde za to naoružanje?! Izem ti taj faktor stabilnosti bez rafala... Po jednima, u vreme kad se svi užurbano naoružavaju nije ni logično da Srbija ne bude deo tog trenda, dok po drugima Vučić i nije baš imao previše manevarskog prostora kojim bi se polsužio da bi odbio tu vrstu saradnje sa Francuskom. Podmirio je i Kineze na rudarskom istoku Srbije kao i sa Ling Longom i Smederevom, i Ruse sa rudnom rentom i energetikom, i Francuze sa aerodromom, energanom i sada sa rafalima, Nemce i još ponekog sa litijumom, Amerikance sa svačim po malo... A i pitanje je da li bi Vučić uopšte smeo da kupuje avione od Makrona da Amerikanac nije rekao i jednom i drugom - all right. E to je stabilokratija na način da ga svi živi koji se pitaju nešto u svetu gledaju kao partnera, pa sa nama može da radi bukvalno šta mu se prohte.

Mi to ovde imamo sa našim predsednikom, koji nam namenjuje široki spektar epiteta, sa krovnim sadržajem po kome smo mi neke ustaše i strani plaćenici (kao što je pola Amerike danas prorusko Putinovo stado u očima njihovih protivnika), tako da smo naviknuti da šef države pola svoga stanovništva ne može da gleda očima. Ali kad je reč o Amerikancima, hejt je zakačio neki poseban nivo, koji može da se vidi u onom čuvenom klipu kada devojka, plavuša koja ima oko 20 godina, kuka i zapomaže u svojim kolima zato što je onaj lik promašio Trampa i što ga nije ubio, a takvih sadržaja ima na tone na mrežama. Što mi zapravo daje neku novu perspektivu u namerama da se ukine Drugi amandman, jer ako nekoga već toliko mrziš, u krajnjoj perspektivi se pojavljuje i želja da ga eliminišeš. A veoma je teško eliminisati u tom smislu onaj deo Amerike koji podržava Trampa, jer njegov prosečni glasač ima tri puške, od kojih je jedna automatska, sedam pištolja i onoliko bombi koliko je imao i Boško Buha... I nema problem da puca u bilo koga ko namerava da mu nepozvan uđe u dvorište sa nekakavim lošim namerama. edit Dopala mi se i paralela Gluvog glamočkog kola sa stepovanjem. To je, recimo, duhovita opaska i ne liči na banalnu uvredu, već na dobro zezanje.

Ma ne, Ters, generalno govoreći, ni Šešelj nije vređao Amerikance i ismevao ih na način na koji se vređaju i ismevaju glasači repsa. I to ne traje od juče, niti samo tokom ove kampanje, nego još od Trampove pobede 2016. godine, kada su protivnici takvog razvoja događaja ocrnili američke glasače na pasja usta, kao da je reč o hitlerjugendu ili SS trupama... Kada bismo sabrali sve te uvrede, naravno ne samo ovde nego na svim mrežama, forumima, podkastima etc, dobili bismo zaleđeni okean antagonizma prema milionima Amerikanaca, što nije bio slučaj ni u vreme bombardovanja, kada je mržnja bila mahom i u najvećem delu usmerena na rukovodstvo SAD, a ne na narod koji ih je izglasao.

Ovde se lošije komentarišu Amerikanci, naravno onih 70 miliona koji su glasali za Trampa, nego u u Drugom dnevniku Radio televizije Beograd tokom bombardovanja Generalno, urednici tadašnjih Miloševićevih medija pokazali su mnogo manje inventivnosti u vređanju Amerikanaca, a da su imali ove stranice kao podlogu i mentalni vodič kroz šumove uma, opleli bi i oni još jače po Amerima. Ili njihova mržnja u odnosu na, iz njihovog ugla, tadašnjeg neprijatelja jednostavno ne može da se meri sa osećajem koji se ovde gaji prema Trampistima i Magašima... Šalu na stranu, jer đavo je odneo šalu kada se vidi koliko je tamo društvo podeljeno. A običan narod do zuba naoružan.

Nakon završenih konvencija, kampanje ulaze u novu etapu u kojoj ih čekaju nova iskušenja. Neka od njih opisuje WSJ u tekstu Democrats Jump for Joy but Could Head Back to Earth: Many inside the Harris cam belive they can ride the magic carpet od left-leaning media bias. But Cinderella stories get stale fast in our social-media-driven, short-attention-span world... And when they do, the media looks quickly for the counternarrative. The worm always turns: when it does, no reporter wants to be lef behind. Reč je, dakle, o jednostavnoj činjenici po kojoj je najveća vrednost bilo koje kampanje - sam kandidat. Pa ako kandidat nije organski, ako mahom čita sa telepromptera, koji se u našem slengu naziva i "idiot", biće mu mnogo teže da glasačima prikaže vlastite vrednosti i ono za šta se zalaže. Kampanja Kamale Haris, u očiglednoj nameri da je zaštiti od javnosti tako što neće dozvoliti da izađe iz zone telepromterskog komfora, sad udara u drugačiji zid, budući da moraju da pronađu neki drugi način kako bi od sintetičke, skoro pa AI kampanje, stvorili nešto što barem liči na organsku kampanju. To svakako neće biti namešteni intervjui, poput ovog jedinog koji je emitovao CNN i koji je svakako više predizborni spot i krindž propagandistički akt nego novinarstvo u svom izvornom smislu, zbog čega ta kuća i ima užasno slabu gledanost u SAD u poređenju sa njenim zvezdanim danima. Sada, kada je medeni mesec njene kampanje na izmaku nakon konvencije Demokratske stranke, a pred ulazak u sam finiš izborne trke koji počinje od septembra i trajaće dva meseca, ostaje nam da vidimo da li će njen tim pronaći način da glasačima pokaže u šta ona zaista veruje, koji su joj planovi i kako namerava da ih ostvari... A da ta vrsta bondovanja sa glasačima ne bude obična generička opcija koja više liči na skriptovani rijaliti šou, nego da barem zamiriše na stvaran život. Stvaran u smislu u kome je stvarno da će Kamala Haris dobiti sigurnosne kodove za lansiranje nuklearnih raketa ako pobedi na izborima, i to u vreme kad mnogi koriste nuklearne pretnje u svakodnevnoj retorici, a glasači barem zaslužuju da znaju kome daju te kodove u ruke (nekada su ih dali i Trampu i barem znaju kako su tada sa tim prošli, jer ne da nije ništa tu zabrljao, nego nije pokrenuo ni neki običan rat, a kamoli nuklearni).