robespierre

Kuzmić na listi podrške Vučiću. I Lazić.

Zvezda u EL ima suđenje kakvo razni Borci, Igokee i ostale Krke imaju kad dođu da igraju u Beograd protiv Zvezde u ABA ligi. U toj priči postoji samo dva problema: Ne vidim da je neko zabrinut što abaligaška bornija ima takav sudijski tretman protiv Zvezde RSB bratija je toliko odvaljena od realnosti da zapravo misli da Zvezda ima loše suđenje u abi

Moje izdanje je iz one edicije što se kupovala uz Novosti, u principu je okej, osim odvratnog omota koji krasi svaku knjigu. A kada sam pokušao da je kupim ustanovio sam da osim tog izdanja postoji neko B92 izdanje od pre 20-25 godina, i neko relativno novo Lagunino izdanje, a njihova izdanja gledam da izbegnem kad god mogu jer im je prezentacija krš. Kad smo kod politike izdavačkih kuća, letos sam čitao Bolanjov 2666 u Laguninom izdanju, izgleda da su prvi tom odštampali u dosta većem tiražu, s obzirom da sam ga uredno kupio u knjižari, a prvi tom je nemoguće kupiti čak i polovan, pa sam bio prinuđen da odem u biblioteku. Normalno, svoja izdanja nikada nemaju reizdanja.. Što se tiče Kartareskua koga smo ranije pominjali, to je Kontrast izdanje iz 2017, i verovatno je najgore lektorisana knjiga koju sam ikada pročitao! Na svakih nekoliko strana promašen predlog, padež, progutano slovo. Knjiga je toliko dobra da se čak nisam ni iznervirao, samo sam bio razočaran. Makarti je takođe njihovo izdanje, i tu je situacija već dosta, dosta bolja, grešaka u knizi ima za prste jedne ruke, tako da se nadam da će i dva naredna dela Kartareskuove trilogije dobiti takav tretman. Takođe mi je nejasno zašto Murakamijeva Hronika ptice navijalice nikada nije objavljena u Srbiji, njegov najbolji roman, Geopoetika je uredno objavila sve ostale, a ovde se može čitati samo u izdanju Šahinpašića iz Sarajeva.

Čitao sam Saramaga, komentarisali smo baš tu knjigu letos, ali si zaboravila. Skoro sam hteo da je kupim da je poklonim, ispostavilo se de je trenutno nema u knjižarama. Šta ne valja kod Išigura?

Pročitao sam Uelbekovu Kartu i teritoriju. Ovo mi je prvi susret sa gospodinovim delom. U principu bih joj dao pozitivnu ocenu, valjda to što sam je pročitao za dva dana znači nešto, mada je prilično siromašnog stila (svidela mi se autoironija u vidu zahvalnice wikipediji na kraju). Očekivao sam nešto dosta ekstremnije, u odnosu na Bolanja koga sam letos čitao sve što se dešava u ovom romanu deluje kao blaga neprijatnost. Verovatno bih trebao da pročitam Elementarne čestice i Mogućnost ostrva. Predstojeći vikend će biti popusti u Laguni. Planirao sam da uzmem nešto od Išigura, s obzirom da ga nisam čitao. Pišite šta bi još valjalo pogledati.

Opet gomila relativizacija sa sve ovom gadosti o silovanju. Odustao sam od ove diskusije, ali možda neko nauči nešto korisno. Rukovanje senzitivnim podacima je definisano čak i ISO standardom (ISO 27001), jedan od postulata je da se uređaji koji sadrže sensitive data ne ostavljaju na vidna mesta u slučaju provale, i da takvi uređaji obavezno moraju imati enkripciju. Čak i incident iz skupštine spada pod isti ISO standard, jer je dobra praksa da se pri rukovanju senzitivnim podacima na mobilnom uređaju onaj koji podacima rukuje uveri da niko ne sedi iza njega! U ovom slučaju se radi o pornografiji, u mom slučaju se radi o senzitivnim finansijskim podacima, suština je ista. Ali dobro, bože moj, niko nije savršen. Jedem das Seine.

Teška relativizacija i whataboutism, niko mu ništa nije podmetnuo nego je držao senzitivan sadržaj na lako dostupnom uređaju bez enkripcije. Takvim potezima se eliminišeš za bilo kakvu poziciju u ozbiljnom sistemu, ili sistemu koji pretenduje da bude ozbiljan.

Ne radi se o moralu, nego o tome da je ispao glup. To što su ga namagarčili kriminalci ne umanjuje odgovornost kad čovek ispadne glup. Odgovarajuća posledica nije prolaženje kroz toplog zeca sns toaletoida, što mu se nažalost dešava, već upravo isključivanje iz političkog života, što bi trebao da uradi on sam, a ako ne on, u krajnjem slučaju partija kojoj pripada.

Ovo se može shvatiti na različite načine, s obzirom da se radi o jednom od najvećih pisaca druge polovine dvadesetog veka. Ali ne brini, ja se u životu često zabavljam jednom, čak i za moje standardne previše pretencioznom, mišlju drugorazrednog nemačkog filozofa, Šopenhauerovog učenika, Filipa Mejnlendera, koji o sebi piše u trećem licu: mi nismo obični ljudi i moramo skupo platiti obedovanje s bogovima. Nadam se da ovo ne provejava iz mog pisanja, s obzirom da ja u objektivnom smislu apsolutno doživljavam psihologiju i psihoterapiju kao nauke (mada mi je skoro u jednom razgovoru ove vrste doslovno rečeno da ja ne verujem u psihologiju..). Ali, ja, kao izraziti solipsista, koji zaista mnogo (previše) vremena provodi u introspekciji jednostavno znam da ne postoji ta terapija koja može meni objektivno da pomogne. Ovo je obrađeno i u knjizi, ali ne mogu da otkrijem na koji način jer bih u tom slučaju nekome pokvario užitak u čitanju. Recimo da pacijentkinja otkriva psihijatru određene nezamislive stvari kako bi sakrila nešto veće, a psihijatar joj zauzvrat to i predočava na način na koji si ti objasnila. Opet, fascinantno da čovek (pisac) koji nema nikakvo formalno obrazovanje zađe tako duboko u fino psihološko tkanje. Uh, ne znam da li da se nadam da je samo po tonu, suprotno bi značilo da osim što ostavljam utisak nadrndanosti imam problem i da artikulišem svoje misli. Niti sam ovoliko nadrndan i ljut na svet, niti je ovo razmišljanje blisko mojoj filozofiji. Iako bih voleo da prodiskutujemo na ove metafizičke teme, kako ne bismo davili druge pokušaću da budem što kraći. Ja jesam izraziti fatalista. Svaki dan mnogo (previše) razmišljam o smrti. Smrt je tragična i beskrajno me rastužuje. S druge strane, ovo je jedna besciljna šetnja po polju snova i taj beskrajni pad u beskrajno ništa oslobađa. Šopenhauer otprilike kaže da ni jedna normalna osoba na kraju svog života ne bi izabrala da ponovo prođe kroz sve ovo. Ergo, idealno stanje je ne-biti, a ne umreti. Za kraj bih dodao da sam od subote pročitao poslednja četiri pasusa prve knjige, Putnika, još minimalno dvadeset puta, i svaki put, bez greške, je knjiga učinila da mi krv proključa.

Mora da moderatoriše, jače je od njega. I kao vrhunac ovo odurno poređenje, Danas/N1 i Informer su isti hehe, i još veći bezobrazluk gde se porede ljudi koji ovde napišu nešto protiv doktora robotike i oni koji 100 puta mere ne bi li sačuvali privilegije prisustva novogodišnjem koktelu, pripremnoj utakmici zatvorenoj za javnost i slično.

Ja imam utisak da je u korporaciji daleko gore što se ovoga tiče, s obzirom da imaju veliki broj zaposlenih pa imaju mogućnost da te guraju da se specijalizuješ za jednu stvar. Meni rad u malobrojnijoj firmi prija jer nisam vezan za jednu vrstu taskova već je posao dosta dinamičan. Mana je naravno što smo svi devojke za sve, pa smo onda često prinuđeni da angažujemo eksternog konsultanta koji je zaista ekspert za određenu oblast. U pitanju je tehnički konstalting, a na osnovu vaših razgovora sam stekao utisak da je struktura posla dosta slična marketinškom, klijenti te jašu od jutra do sutra ne bi li im odradio što više posla za što manje novca.

Završio Putnika / Stelu Maris pre nekoliko sati. Radi se o dva različita romana koja se radnjom i glavnim likovima, bratu fizičaru i sestri matematičarki (ergo, fizici i matematici kao sestrinskim naukama u specifičnom odnosu), čiji je otac radio na Triniti projektu, naslanjaju jedan na drugi. U Americi su originalno izdati u dva toma, dok su ovde u sklopu jedne knjige. Još uvek mi je teško da u potpunosti saberem utiske ali ovo je neumitno najbolje Makartijevo delo uz Krvavi meridijan. Ovo je nešto nalik osećaju koji se u čoveku javlja kad stoji ispred neke monumentalne građevine i oseća celokupnu infinitezimalnost svog postojanja. Tema Putnika je fizika, preciznije kvantna mehanika, ali obučena u makartijevski triler, dok je druga knjiga... filozofsa polemika, o matematici i poimanju objektivnog sveta i realnosti, između psihijatra i pacijenta? Ja sam završio tehnički fakultet, radio sam neku matematiku na univerzitetskom nivou, ali nisam ni blizu nivoa da uopšte počnem da razumem probleme o kojima gospodin piše ovde. A opet, to radi toliko pitko i jednostavno da je to zastrašujuće. Prilično fascinantno za nekoga ko nema nikakvo formalno obrazovanje, a naročito iz domena matematike. Prisutna je prilična doza njegovog uobičajenog fatalizma i tragedije, u ovom slučaju obrađenih ne kroz nasilje, već kroz jednu daleko kontroverzniju temu, ali o ovome ne bih previše otkrivao jer može nekoga bespotrebno odvratiti od čitanja. Prosto je fascinantno da je ovakvo kapitalno delo uobličeno u devedesetoj godini života, mada je na delu počeo da radi još sedamdesetih godina. Nisam još čuo da je neki roman pisan skoro pedeset godina kao ovaj? S druge strane je apsolutno logično, ne smem ni da zamislim koliko je literature iz filozofije, matematike i fizike moralo biti pročitano kao podloga. Gospodu koja sede u Švedskoj akademiji treba da bude sramota što im je ovaj voz otišao sa stanice, svima ostalima su neke stvari očigledne, a ovakav epitaf je samo kruna celokupnog opusa verovatno najvećeg pisca atomske ere. Ovaj deo me podsetio na onaj naš pređašnji razgovor o psihoanalizi, kao i na temu koju si pokrenula o psihologiji kao nauci. Kao da sam ga ja pisao, a ti se verovatno uopšte nećeš složiti. :) P.S. Imaj na umu da Makarti nikada ne naznačava dijaloge između likova u svojim delima.

Ako budeš u prilici i voljna, pročitaj zbirku kratkih priča Vrata neba i druge priče, mene je tu Kortasar oduševio. Čitao sam je odmah nakon Markesove zbirke Dvanaest hodočasnika, nisam stekao utisak da zaostaje kvalitetom za Markesom, naprotiv. Tajno oružje i Barka, ili nova poseta Veneciji su mi među najboljim kratkim pričama, kvalitetom mogu da se mere sa Borhesom (rekao bih da je on bolji etalon, s obzirom da je u časopisu u kom je HLB bio urednik prvi put objavljena neka Kortasarova priča), Asterionovim domom, Alefom, i mojom favoritkinjom iz senke, Pričom o dva kralja i dva lavirinta.

Meni je knjiga baš bila mučna, valjda zato što sam se malo poistovetio sa glavnim likom, samo što moja glad nije fizičke prirode kao njegova, već glad duha, sa sve nedostupnom ženom koja svojim intelektom, mudrošću, duhom to smiruje, i potrebom da se ode negde daleko i zaboravi sve ovo ovde. I ja mislim da mi se Plodovi zemlje ne bi svideli, ali planiram da pročitam Pana čim završim sa Putnikom / Stelom Maris. Zapravo, u knjižaru sam ušao da pogledam novo izdanje kompletnog Kortasarovog rada, setio se da bih mogao da kupim Pana, a onda kupio Glad jer me je privukla Munkova slika na koricama, predstavu nisam imao o čemu se zapravo radi. A kad smo kod Makartija, s obzirom da sam već uspeo da pročitam nekih 300 strana, malo je reći da sam oduševljen. Nasilje i atavizam Krvavog meridijana su zamenjeni sardoničnim rvanjem sa bogovima. Pitko i jednostavno napisan, jednostavno te ubaci u samo još nekoliko strana režim i ne dozvoljava da staneš. Verujem da bi ti se roman svideo.

Ha, Dalijev nadrealizam je sasvim sigurno insipracija autoru, leptir je lajtmotiv kroz doslovno čitavo delo, od korica knjige do poslednjih strana teksta. Meni, koji sam na određeni način opsednut dualizmom i tražim ga u svim stvarima i iskustvima, se naročito svidela ideja da ako je čovek, to jest vreme, to jest čovek u vremenu jedan leptir, odnosno njegovo telašce, koje ima prošlost kao levo krilo, zašto je slep za desno krilo, iako je ono sasvim sigurno tu? Jutros sam poranio kako bih pre posla završio Hamsunov roman Glad. Užasno težak i mučan za čitanje, baš onako kako volim. Večeras krećem sa Makartijevom Stelom Maris, a skoro sam kupio i Kjubrik: između slikarstva i filma, pa se po malo čita i to. U pitanju je doktorska disertacija Dijane Metlić, profesorke istorije umetnosti, koja je adaptirana u knjigu.

Daleko je manje zato sto su svi prinudjeni da provode enornmno mnogo vremena za racunarom, odnosno da imaju ceo tim sekundanata koji ce to da radi za njih. Magnus je zato odustao od odbrane titule, nece da se smara sa racunarima mesecima pre meca. Mnogo obkektivniji nacin za odrediti ko je bolji sahista, sto je Magnus i potencirao za vreme poslednjeg turnira kandidara u pregovorima sa FIDE, je da se poveca broj partija, a redukuje vremenska kontrola. Sledstveno, da su Radzabov i Grk igrali po tom principu Azer bi ga oduvao sa table jer je jednostavno kvalitetniji sahista.

Radžabov je defacto igrao protiv Stockfisha, ovaj je samo memorisao poteze. Pričali su više puta o tome teškaši, Magnus i Hikaru pre svega, da to na neki način ubija šah.

Da odgovorim ovde s obzirom da je prigodnija tema. Knjiga je mešavina postmodernizma i magičnog realizma, ali u sebi sadrži i određenu notu amalgama paganizma i pravoslavlja na Balkanski način, što me podseća na Seobe i Korene (dobar deo knjige posvećen je porodici glavnog lika, istog imena kao i autor, i dešava se na selu). Ja sam oduševljen knjigom, ali s obzirom da si rekla kako ne voliš Pinčona, mislim da nije za tebe, s obzirom da ima pregršt pinčonovskih gadosti. Selo koje poludi od makovog ''soka'', pijanac koji obrije glavu devojčici kako bi joj na lobanji tetovirao univerzum, fantaziranje o prvim seksualnim iskustvima majke i tetke (naravno, lezbijskim i sadomazohističkim, u najboljoj Pinčonovoj tradiciji), žena koja porodi ogromnog leptira, itd. Kako je sam Kartaresku rekao - beskrajni niz stvarnost-halucinacija-san. Kartaresku je prvo pisao poeziju (sada mi je palo na pamet, da je branko Miljković probao psihodelike i slušao The Doors i King Crimson, napisao bi ovakvu knjigu), i to se vidi u kitnjastom stilu, sa gomilom istorijskih, mitoloških, religijskih, okultnih i pop-kulturnih referenci, ali u ovom slučaju i mikrobioloških i biohemijskih(!). Meni to prija, verovatno zato što ja kad pokušavam da piskaram nešto uglavnom dobijem kritike da treba da obuzdam jezik i reference... ali koja je poenta biti erudita ako ne nabiješ drugima na nos to? I, za kraj, jedan lični hajlajt, koji kao da je ispao iz nekog Sioranovog eseja. Prezirem, dakle postojim!

AD-ovci se nikad nisu palili na ppg ili MVP titulu, nego na DPOY.

Sledi goldbergovanje drugog projekta već u utorak, pa zatim i u četvrtak, moći ćeš i ti jednom.

Čini mi se da je u Memedovićevoj emisiji bila slična priča, gde je divlji vuk razvio sličan odnos sa jednim monahom koga je povremeno posećivao u manastiru po sopstvenom nahođenju, ali možda se loše sećam.

Ne bih rekao da se radi o tome šta odgovara državi, već oni dobro znaju koje su teme tabu ovde i toga se drže. Umesto da se to posmatra kroz direktnu kontrolu i poslovne interese, rekao bih da je u pitanju jedan prećutan kohabitacioni odnos, gde i jedna i druga strana pokušavaju da ne gaze po prstima one druge. Dakle, toleriše im se vređanje Brnabićke, Vulina, pravljenje cirkusa po fasadama i prevrtanje policijskih vozila za prošlogodišnju gej paradu upravo zato što ne skandiraju nepomeniku. Dobro oni znaju šta je tabu ovde i toga se drže.

Možda je još uvek rano da se priča o tome, čini da je liga nikad ujednačenija, svako svakog može da dobije. Dodatni plus je i to što osim tradicionalno odurnog Vašingtona i pancer divizije Memfis svi pokušavaju da igraju nešto.