zoran59

Pridruzujem se cestitkama! Sve najbolje Vam zelim!

Ako ga opet vidis, pozdravi ga i reci mu da nam fali...

Da se vratimo, ima i kod mene i cvjetova i plodova: A ove dvije ce danas zrtvovati svoju ovozemaljsku egzistenciju u jednoj tavi mijesanog dinstanog povrca:

Mel, nema potrebe da se nas dvojica svadjamo. Stavise, ja se s tobom u ovome slazem. Nisam ni pokusao da opravdavam stanje - nego samo da objasnim zasto je takvo kakvo jeste, i zasto razumna resenja koja bi ti predlozio ovde naprosto nisu moguca. To me podseca na druge razgovore koje sam imao ovde. Amerikancima nikako nije jasno zasto se Srbi i Hrvati svadjaju ili ratuju, a govore istim jezikom i zive na istom prostoru i u istom ekonomskom sistemu. Mnoge stvari je onima koji zive okruzeni drugacijim mentalitetom naprosto nemoguce objasniti. Sve ovo ce se promeniti, mora se promeniti, ali su potrebne generacije. Nista ne ide preko noci i dekretom. Kao dete u osnovnoj skoli u SFRJ sam ucio i svetsku istoriju. Tako sam zakljucio: Amerikanci su imali robovlasnistvo, pa gradjanski rat kojim je ukinuto, pa su tako svi postali ravnopravni. Glupost. Za rasnu ravnopravnopravnost je trebalo jos skoro 150 ili 200 godina, a jos uvek nije sve i svuda idealno. Kad-tad, doci ce i do premena zakona o licnom naoruzanju. Bice bundzija, a trebace par generacija da se takav neki novi zakon pocne stvarno primenjivati.

1. U mnogim aspektima kulture, Kanada je evropska drzava na americkom kontinentu. 2. Nisu naoruzani? Mozda kod tebe u neposrednom komsiluku, u velikom gradu. Jesi li posetio Dawson City ili Fort Nelson? Ja jesam, vise puta. Naoruzanja koliko hoces...

Citam raspravu i jedino sto vidim je da je sve ovo sto se tice oruzja nemoguce objasniti ljudima koji ovde nisu ziveli i dobro upoznali kulturu (ko hoce, moze i "nekulturu"). Cak i Angelia i Mrd zive u najcivilizovanijim delovima USA. Ja sam ziveo na Aljasci, u jugozapadnom Kansasu, pa na jugu Texasa, a sada sam u semiruralnoj Alabami. U celoj prici ima vise faktora i aspekata. Ovo je ogromna drzava i nisu stvari iste u svim delovima. Severoistok je vec bio urbanizovan i delimicno licio na Evropu dok je u zapadnoj polovini jos trajalo ratno stanje, delom sa Indijancima, delom medjusobno. Evropljani zaboravljaju da su kod njih vec postojali sudovi i skolovani advokati dok su se ovde ponegde jos pre samo 100 godina stvari resavale dvobojima. Zato u velikom delu drzave postoji Evropi nezamisliva tolerancija za nasilno ponasanje. Jednom sam koleginici objasnjavao da sam tokom citavog skolovanja u Yu video dve ili tri tucnjave, a ona je rekla da ne bi nikada ni pogledala decka koji ne bi branio svoje stavove, pa i sakama. U njenoj okolini je to bila nomalna i svakodnevna pojava. Posto je zemlja ogromna, gustoca naseljenosti je nekoliko puta manja nego u Evropi - i to u proseku. Kad se uzme u obzir gusta naseljenost severoistoka i zapadne obale, ostatak je toliko retko naseljen da mnogi ljudi zive u (polu)divljini. Mojoj sestri su na Aljasci i medvedi dolazili do kuce, ona nije izlazila ni da baci djubre bez revolvera napunjenog nekakvim (ilegalnim!) eksplozivnim mecima. Ranceru u Montani ili Texasu ne pada na pamet da obilazi posed i stoku bez pistolja i puske. Zbog gomile istorijskih okolnosti, oruzja ima koliko hoces, moze ga se lako nabaviti a i kultura je takva, pa je Yoyogijevo resenje neprimenjivo i nemoguce. Tome treba dodati da u USA postoji izrazen individualizam i slabo poverenje u drzavu. Koreni toga su delom istorijski, a delom opet u geografskoj velicini. Kakav god zakon da bude donet, ko ce ga sprovoditi uvek i svuda? Jos dok je postojalo federalno ogranicenje brzine na 55 mph, ja sam (kao i drugi) kroz Oklahoma Panhandle vozio 110 - jer tamo na 100 milja postoje 3 farme od kojih su 2 napustene. Nigde nikoga. Taj invidualizam se izrazava ne samo kroz odnos prema oruzju nego ima veze i sa ranijom raspravom o zdravstvenom osiguranju. U prilog zakonskom ogranicenju naoruzanja kao i univerzalnom zdravstvenom osiguranju se moze navesti, uopsteno i pojednostavljeno, isti argument: tako ce ljudi biti bezbedniji. Ali od mnogih Amerikanaca ces na to dobiti isti odgovor: "ja necu da mi drzava garantuje bezbednost nego hocu da me pusti na miru da se obezbedim sam!" Neki moji drugari i kolege po hobiju, motociklisti, nikada ne sedaju na motor bez kacige. Bezbednost pre svega. Ipak, i oni su ostri protivnici zakona o obaveznom nosenju kacige. Njihov rezon je: sta mu ja mogu ako je neko budala i hoce da razbije glavu? Neka mu bude, a meni zakon ne treba! Postoji jos jedna stvar koja moze izgledati kao parodoks. Amerikanci su, per capita, prvi na svetu po prilozima dobrotvornim organizacijama i volontiranju na razne nacine. Dovoljno je videti reakcije nakon nekog tornada ili uragana - ogromna pomoc svih oblika stize odmah. Ali to je zato sto oni tako hoce a ne sto ih neko tera. Jer, ako vlast pokusa da im podigne poreze, cak i za manju cifru nego sto negde dobrovoljno uplacuju - pobunice se. Licno, nikakvo oruzje nemam a zdravstveno osiguranje imam. Ali razumem ljude u komsiluku kod kojih je stanje obrnuto. Ne odobravam - ali razumem. Nadam se da ce jos nekome ovo olaksati razumevanje.

Ma, naravno. Ali pisao sam onaj post za forumase u Srbiji i nisam hteo da "picajzlam". Ko ce nekome tamo objasniti da je ovde ponegde "sistah" = "sister".

Cek' sad, Dive, dok dodje Bljax i kaze ti da takvu bamiju sigurno djubris nuklearnim otpadom...

Postoji velika razlika. Za svih ovih decenija u USA, nisam osetio ko je ne vlasti. Politika je uglavnom show na TV, a posao se odvija normalno. Nikada me niko prilikom zaposljavanja nije pitao za politicko opredeljenje. To je bitno drugacije nego kad ti posao zavisi od rezultata izbora. Voleo bih da ovaj USA nacin zivota dodje i u Srbiju, ali sam uveren da to necu doziveti...

Jbt, ovo vreme u Brnu je za popizdit'. Trka malo odgodjena, delovi staze su suvi a drugi mokri. A prognoza je juce bila "suva". Vise niko ne zna koje ce gume izabrati u poslednjem trenutku, a plasim se da ce biti padova...

DASUBO, hvala ti za ovu izuzetno zanimljivu pricu! Imao sam drugaciju, ali donekle slicnu zgodu ranih '90-ih. Moja zena je dosta dugo imala VW Jetta, bice valjda '88. godiste ili tako nekako. Nisam vise siguran, ili 1800 ili 2000 kubika, sa ajnspricom.To je sluzilo kao "pouzdani porodicni auto" jer sam ja stalno menjao neke krseve i sredjivao ih. I tako, bili smo negde podalje i srecom sam ja vozio a ne ona. Krenem lagano sa raskrsca, a auto pocne da ubrzava punim gasom. Stanem na kocnicu, al' je masina jaca od kocnica, auto ide sve brze. Videvsi da necu moci stati, upalim sva 4 pa okrenem kljuc i ugasim masinu, skrenem pored puta. Zavirio sam pod haubu i stvarno, poluga na "throtlle body" se nekako zaglavila u polozaju za max. gas. Rukom sam je vratio, zena je nekoliko puta stisnula papucicu i sve je radilo kako valja. Kad smo dosli kuci, nije mi padalo na pamet nista bolje nego sam samo dobro podmazao sve od papucice do masine, misleci da se negde nesto zaglavilo zbog prljavstine ili oksidacije. Taj problem se pojavio samo taj jedan jedini put, mada sam ja jos neko vreme "cvikao" kad bi zena negde otisla sama. Tek kad smo vec prodali auto, saznali smo da je Jetta imala taj potencijalni problem sa par godista, da se to desilo i drugima, pa je bilo i nesreca, i u neko vreme (kad su auti vec bili vise godina stari) je VW izdao "recall" za nekoliko stotina hiljada auta i u servisima je radjena nekakva korekcija. U tvojem incidentu, u retrospektivi, zanima me da li mislis da bi bilo bolje da si ugasio masinu? Jasno mi je da onda nemas servo ni za volan ni za kocnice, ali pitam zato sto si napisao da ti inicijalno auto nije dao da saltujes u nize brzine zbog previsokih obrtaja.

1. Marquez 2. Dovizioso 3. Rossi

Licna opservacija, nikako nije univerzalno pravilo... Ovde u USA imam par poznanika, jednoga cak mogu i da nazovem prijateljem, koji su Albanci. Kad pricamo, ovaj prijatelj ponekad i sam kaze "ma, znas, mi Siptari..." itd. Ali meni nikada ne bi palo na pamet da se tako izrazim, ni u njegovom drustvu, jer to mnogi drugi koriste kao prezirni i omalovazavajuci izraz. Odgovarajuca analogija bi bila u USA koriscenje izraza "nigger" za Crnce. Nije neuobicajeno da se njih dvojica pozdrave sa "hey, nigger, how are you" jer znaju da je to zajebancija. Ali ako dodje od mene belca, ovaj ne zna u kojem je kontekstu, sta hocu da kazem, i moze se uvrediti. Isto vredi i za Hispanike i izraz "pendejo" koji se moze priblizno prevesti kao "kopile". Naprosto, pristojan covek ce u drustvu (pogotovu nepoznatih) paziti da izbegne i samu mogucnost da nekoga povredi.

To si ti samo ostareo, pa nisi vise tako izbirljiv...

Za sudiju i striktno postovanje pravila...

Cine mec zanimljivijim, barem meni, jer sam u mnogim mecevima neutralan, gledam samo zbog igre. A kad igra jedan od njih dvojice, navijam za protivnika, ko god da je, pa je uzbudljivije...

Ima i kod mene malo napretka... Ove "Yellow Hot Banana Peppers" i nisu bas "hot". Ubacio sam par komada u omlet, bilo je dobro, a slijedi put cu ih iskoristiti u grahu. I bamija raste, ali je jos ima premalo za ozbiljnije jelo, samo nekoliko komada:

Ljudi, pratim vas ali ne pisem jer nemam pojma. Jos ucim, za sad teoriju... Nego, dobio sam danas email, reklamu, pa me zanima zna li netko nesto o ovome:

Dakle, u ranijem postu sam donekle objasnio svoju vezu sa motociklima en general i specificno BMW. A sada cu malo zajebavati i objasniti svoju skoro pa genetsku vezu sa auto-moto sportom. Ludnica, drogirasi bi rekli "trip". Deda je bio prvi. Cale i ja smo se vec verovatno nadisali vise benzina nego sto smo popili majcinog mleka. Elem, deda je bio zaljubljen u mehaniku i aute, ali siromasan. Njegov domet je bio bicikl, a i to je bio luksuz u Kraljevini ranih 1930-ih. Ali, onda su na trkama skoro uvek sudelovala dvojica. Vozac i mehanicar. Tako je deda nekako nasao ekipu, bolje stojece ljude koji su imali para za aute, a on se vukao kao mehanicar pa tokom trke menjao probusene tockove i opravljao sta je vec puklo. Cale nije imao para za trke. No, upisao je medicinu. Onda je sve jos bilo improvizovano, pa je stari kao nekakav "medicinar" (vec kao student) volontirao na trkama kao neki dezurni i pomocni kadar. Tako je besplatno gledao trke, ulaznice su bile skupe. I, jebiga, vodio i mene. Imao je prijatelja, taj je zavrsio elektrotehniku, inzenjer, i bio sef komunikacija, razglasa i tih pizdarija na GP Jugoslavije kad se trka vozila u Opatiji. Onda je jos bio obicaj da se pobednik proveze po stazi u kabrioletu sa lovorovim vencem oko vrata i sa par devojki u bikinijima i svi su mahali gledaocima. Taj caletov drugar je uvalio svoju cerku da bude jedna od tih bikini-devojki, mislim da je cak i dobila neke neke pare za to. A cale je bio "dezurni medicinar". Tako sam se vrzmao po stazi, sa sve propusnicom. Zajebavao sam i dosadjivao, radoznalo dete. I nekako smo zavrsili za stolom sa Rossijem (Grazianom) i ocem danasnjeg Valentina. Naravno, postao sam navijac. Tesko je to objasniti, no medicinska "zajednica" na trkama je mala. Svi se poznaju. Vozaca i gledaoca ima u ogromnim brojevima, a "medicinari" se broje tucetima. Tata je stekao "veze" i poznanstva. Poceo je da se (tj. nas) vuce i po Evropi, po svetskim sampionatima na 2 i 4 tocka. Volonterski, onda to jos nije bilo placeno, ali dobili smo ulaznice i propusnice. Tako sam krajem '60-ih video uzivo i Monzu i Zeltweg i Nurburgring. Bez previse razumenja, danas vise znam nego onda. I tako je '69. neki cupavi decko, zvao se Jackie Stewart, mene 10-godisnjaka pomazio po glavi. Nista ja nisam znao ni razumeo, ali je taj jebivetar postao sampion F1 te godine. Ma, bio sam budala i dete, pa sam se cak i sapleo preko noge Kena Tyrrella koji je onda bio sef Matrinog tima. Naslusao sam se prica koje su nekako ostale, a tek sam ih godinama i decenijama kasnije razumeo. I tako sam kasnije poceo da vozim trke. Samo amaterski. Nisam imao ni para ni talenta de se profesionalno bavim time, ali jesam uzivao i zajebavao se (i druge). Nisam nikada i nigde pobedio. Spadao sam u onu grupu takmicara koji sacinjavaju drugu polovinu dospelih do cilja. Nasa imena se mogu naci samo u opskurnim biltenima, u rubrici "popis ucesnika". Jedina sansa za osvajanje nekog poena se pojavi ako vise vodecih izlete sa staze ili imaju mehanicke probleme. Ali prijateljstva koja sam stvorio, pa i sa sampionima, to je nenadjebivo i nenadoknadivo. Zamisli, Dave Roper (googlaj ko ne zna), majstor i sampion, nikada nije nije cuo za cevape dok mu ih nisam ja spremio. Kel Carruthers, svetski sampion '60-ih i kasnije ucitelj Kena Robertsa seniora, je sedeo za stolom sa mnom i objasnjavao mi kako da bolje i brze vozim. Majko mila, ja amaterska budala a ovaj me tretira kao da smo ravnopravni! Opet se pokazujem kao sentimentalni emotivko. No, da sam ziveo "obicni" zivot, bilo bi bedno. Auto-moto "zajednica" je bliska, tu se stvaraju zivotna prijateljstva i veze, racunamo jedni na druge i uvek cemo si medjusobno pomoci. Ovde na forumu, nisam stekao prijatelje na Politici. Tamo seremo i lajemo. Ovde, jesam. Hertzog, kako se zove cerka? Moze na PM, ne treba javno. Hteo bih da joj nesto posaljem za rodjendan, a ni taj datum ne znam.

Dragi moji ljudi i forumski kolege, volim vas neizmerno i stvarno cinite ovo najlepsim mestom na internetu. Eh, DASUBO, tebi treba da posebno odgovorim na ovo citirano. Moj bliski prijatelj, komsija i skolski kolega, sin narodnog heroja iz WW2, se izvukao od sluzenja vojske jer je neki psiholog zvanicno utvrdio ga de decko "ne podnosi disciplinu". Moj zivotni put je pak bio skroz kontra. Imao sam uslove da se medicinski oslobodim vojske. Sa 16 godina sam se sjebao motorom, imao teski potres mozga, slomio lobanju i vrat. Mogao sam da serem kod kuce. Sjebala me sudbina. Zaljubio sam se, jos uvek je volim, u cerku pukovnika JNA. Ima tome vec okruglo 40-ak godina. Nisam mogao da kazem "ja sam zajebao tvoju firmu ali hocu da zenim tvoju cerku". Imam toga da se izlajem, tema je siroka ali ipak idem na spavanje,...

Koliko ste me usrecili! Stvarno izgleda da ovo neko cita, nije "pisanje u vetar". I nismo "macho" bahati kabadahije, ne stidimo se neznih emocija. Zahvalan sam svima na reakcijama i javljanju. DASUBO, plakao sam procitavsi tvoj post. Delimo neka iskustva i emocije, odlicno te razumem. Drugi mozda ne, ne zato sto su bezosecajni nego niko to ne razume ako nije probao i doziveo. Hertzog, javi se. Imas cerku, a imam i ja. Moja je, istina, 20-ak godina starija, ali delimo neka iskustva. Kako si sredio onaj kljuc sto je mala razjebala? Jesi li joj kupio neki auto ili motor, onako deciji i elektricni? Ostali, javite se. Nije ovo neciji licni blog. Ako se vec pojavljujete na auto-moto pdfu, imate neki interes i iskustva vredna opisa.Evo, ako nemate inspiraciju, postavicu direktna pitanja. Ko je imao NSU, Zastavu, Opel itd., zasto, sta se desavalo? Necu u ovom postu preterano srati i dosadjivati, bice toga jos.

Jao, mila majko... Necu da citiram pojedine postove, ispala bi citava stranica. Hvala vam. Pokazali ste se kao mocni i cvrsti ljudi kojima ne smeta da pokazu i neke emocije, necete tako ispasti "slabiji", sve je to normalno i ljudski. Ja sam mladi i novi penzioner, novo mi je sve to, imam vremena. I za raziku od proteklih 40-ak godina, mogu da rastegnem vreme. Kad opet dodjem u domaju, ima da se sa nekoliko vas nadjem, da zderemo i pijemo do kasno u noc. I ta domaja je fleksibilna, ja sam iz ex-Yu i ne hebem te neke nove granice. Ne znam kako cu doci. Brat mi nudi svoj BMW 1200GS, motorista. Najbolji prijatelj mi daje Ford Focus, a ima i Citroen Dianu koja je skoro pa moja - pre okruglo 30 godina sam mu uradio generalku, stavio nove cilindre i klipove. Circa '79. se na "Majskom susretu motorista" u Osijeku pojavilo 29 momaka iz Subotice, stvorio sam neka prijateljstva, cak sam do nedavno mudrovao da kupim kucu i penzionisem se tamo. Strasni decki, neki jos uvek voze. Za popizdit', ali je stvarno lepo kad covek ima izboir.

Kome dosadjujem, neka preskoci. Ipak je deo naslova teme "secanja". Hteo bih da objasnim svoju zivotnu vezu sa BMW motociklima. Deci nista ne znaci, to je svakodnevica, a matorcima izgleda kao hvalisanje jer je to u Jugoslaviji bio luksuz. Ispasce kao neki esej, podugacko, pa kazem - koga ne zanima, neka preskoci. Bice cak i "politike". Jebiga, mi matorci gnjavimo pricama od nekad. Deda, rodjen 1911., je bio ratno siroce. Otac mu je poginuo u WW1, a majka umla od tuberkuloze. Postao je sluga kod drugih seljaka. Tako je dospeo kod seoskog kovaca i dogovorio - u radno vreme, bice segrt u radionici, a ostatak dana sluga. Spavao je na senu, u stali. Imao je 15 godina kad je polozio majstorski ispit, za kovaca. Ta beda njemu ambicioznom nije bila dosta pa je pobegao i zaposlio se u Shell rafineriji (danasnja INA) u Sisku. I tamo je ucio i ubrzo polozio majstorski ispit prvo za varioca a onda za masinbravara. Kao "bogat" covek, kupio je bicikl. Vozeci do posla kroz selo, zapela mu je za oko moja baka i nekako ju je zaprosio i ozenio. Zivotnim putem, onako siromasan, postao je komunista. Bio je jedan od organizatora famoznog strajka u Shellu 1936. i fasovao zatvor i otkaz. Nakon toiga, selio je po Kraljevini "trbuhom za kruhom" i tako je moj otac rodjen u Beogradu 1938. a deda je radio u zelezari u Niksicu, CG, i kupio svoj prvi motocikl, NSU Quickly, polovni, iz '36. Onda je dosao rat. Deda se prikljucio kao partizan i izasao kao major OZNe. Demobilisao se rane '48-e, taman pre rezolucije Informbiroa i razlaza sa Rusima. Kao partizanski kadar i predratni komunista, dobio je posao kao direktor IKOM-a (Industrija i kovnica Oreskovic Marko). Tamo su se, medju ostalim, pravila sva odlikovanja i znacke itd. u SFRJ. Pojma nije imao, seljacko dete i komunista, firmu je vodio predratni kadar, par prezivelih Jevreja, a deda je "vodio firmu" hodajuci po partijskim sastancima. Ali, tako je dobio pristup tada najmodernijim masinama - svas-aparatima, glodalicama, drebankima i svasta, ni ja ne znam. Nekako je nabavio Matchless 600 koji je ostavila neka saveznicka vojska u WW2. Nekako ga je sredio i sredjivao do smrti, 1969., praveci delove od nule, izlivajuci ih u improvizovanim kalupima, fino ih obradjujuci na tim nekim masinama. Uspeo je i da napravi finu kucnu radionicu, gde sam i ja ucio. Ja sam slucajno, nezeljeno dete. Majka nikada nije ni zavrsila srednju skolu. Tata je na brzinu odsluzio vojsku koja je tada trajala duze. Navodno, po pricanjima, posetio nas je par puta i ja sam, kad me majka nosila u rukama, za svakim vojnikom u uniformi na ulici vikao "tata!" sto je mamu smetalo... Prekinuo je studiranje. Po povratku, radio je u miliciji (zahvaljujuci dedinim partizanskim vezama). Onda se vratio, gimnazijalac i sav sjeban. Unajmili su sobu (ma, kakav stan, to je bilo nedostizno!). Imali su malo elektricno kuhalo i limenu kadu, a vodu su nosili iz cesme u dvoristu. I onda su, kao zaposleni par sa detetom, digli prvi kredit u zivotu. Tata je kupio NSU Maxi 175, po nemackoj licenci ih je pravio Pretis u Bosni. Odmah ga je prodao. Onda su postojale liste cekanja, proizvoda je bilo manje nego kupaca, pa je cak i nesto malo zaradio - i za te pare kupio polovni BMW 250. Naravno, mnoge detalje ne pamtim. No cale me stavio na saputnicki sic, sa posebnom ruckom, i provezao. Secam se da sam se usr'o jer se stari naginjao a to je bilo potpuno suprotno mojem horizontalnom svetu. Onda je starcima dopizdilo. Ne znam detalje, ali je nekako deda pristao da nas uzdrzava dok stari ne zavrsi fakultet. I otisao moj svet u picku materinu. Studiranje medicine je zahtevno, trazi citav dan. Tata je nasao nekakvu koleginicu. A majka je nasla nekakvog jebaca (svojeg sefa) u firmi gde je radila. Razveli su se, katastrofa za dete koje ne razume. Onako sjeban, nasao sam utociste u dedinoj radiionici. Deda me je strahovovito voleo, a i ja njega. Naravno, smetao sam. Ali... "Zorane. ovo je engleski gevint, treba drugaciji kljuc od metrickog..." i slicno, to necu nikada zaboraviti. Moj mili deda, umro je vec davno, ali je moja dusa ostala u toj radionici. Nisu me roditelji vaspitali, deda je. No, da ne zajebavam emocijama. Jesam osetljiva dusa, placem k'o mlada cura na svaku sitnicu, a tome nema mesta na auto-moto temi. Deda je cuvao svoj ratni Matchless do smrti. Gde je zavrsio, ne znam. Valjda ga je cale prodao. U medjuvremenu, kupio je Skodu 1000MB, #6 prodanu u Jugoslaviji sredinom 60-ih kad ih je pocela uvoziti Balkanija iz BG. Ne znam gde je zavrsila. Tata je prodao motor, praveci se da je ozbiljan, taman toliko rano da ga se jedva secam. Kupio je auto, Fiat Topolino iz 39. "Sportski dvosed" sa pomocnim sedistem, mozda 15-ak konja... Jedini motor u porodici je bio dedin. Kad je diplomirao (ja bio cca u 6. razredu osnovne), uz rane fice je kupio i BMW 250, star 20-ak godina, da se vrati u mladost. A onda i BMW 500 (R50/5) da se "modernizuje". Kad ga je spopao rak, obecao je sam sebi novi motor za inspiraciju, ako ozdravi. Izgledalo je kao izlecenje, stari je kupio BMW R850 i malo ga vozio. Onda se rak vratio, stari je ubrzo umro, a moj brat se napio i napravio totalku tatinim BMW-om. Jebiga. zivot ide dalje. Ja sam promenio milion auta i motora, jedina konstanta je barem jedan BMW motocikl. Nikada nov, nisam pun para, ali kupujem polovne. Pre "kacenja upravljaca" sam vozio neke trke veterana. Sada, u penziji, mozda opet probam. Nisam jos odlucio. Sta kaze narod, "lud pa zivi". Nista ne znam. Ali dok postoji svest ili neko stanje pre smrti, pamticu i imati jasnu sliku caletove voznje na BMW 250 sa mnom za ledjima, kako mi nikako nijs jasno zasto se tata naginje.

Momci, ja se stvarno izvinjavam, najverovatnije gnjavim sa besmislicama. No, kad otvorim Mozillu, na mojim cesto posecenim sajtovima se pojavi ovo: Tako sam pomislio da je ova 92-ojka logo sajta. Cak mislim da je negde na gornjim spratovima neko nesto komentarisao o lepoti dizajna, ali vise nisam siguran a mrzi me da cackam milion stranica. Eto, po nekoj ideji, isla bi rec "vox" ispred cifre, a manjim fontom bi pisalo "auto-moto pdf.". Sve skupa na nalepnici visokoj nekoliko cm a sirokoj 2 do 4 puta toliko. Tako da je vidljiva, ali ne smeta i ne zauzima previse mesta, I tehnicki, na cemu da to printujemo i kako se lepi?