Div

Jel to znači da paprika nije jednogodišnja biljka?

Kad je objavljeno da Mića prodaje Megatrend neka TV ekipa pravi reportažu, razgovaraju sa studentima, pitaju ih šta misle o aktuelnim dešavanjima. Odgovor većine njih može da se sažme u jednu rečenicu, otprilike, nije me briga, ja sam tu samo da uzmem papir, pa idem napolje. Reklo bi se da je većina tu svesna da kupuje papir, znanje ih ne zanima ni kao nusproizvod uz diplomu. Nažalost, nisu svesni da im ta diploma neće obezbediti egzistenciju napolju kao što očekuju, tamo se više traži znanje, mnogi će se vratiti ovde, postaće članovi, aktivisti, tražiće i dobiće pozicije u JP, upravi, vlasti. Umesto njih, van će da idu deca sa normalnih fakulteta, deca koja su naučila da rade, koja imaju znanja i želje da se usavršavaju. Strašno je što će ovi prvi biti i profesori i raktori na nekim drugim megatrendima. A, mi, mi ćemo trpeti naše zlatno doba, nije nam prvo, navikli smo se već.

– To je njegova volja, čovek ne treba da pita mene šta da radi sa svojom privatnom imovinom. Ako je ta grupacija koja treba da kupi „Megatrend” neozbiljna, nije uplatila kaparu, pa normalno je da on traži druga rešenja. Ja bih na njegovom mestu prodao dva, tri fakulteta, sačuvao glavnicu univerziteta i nastavio da radim dalje – naglasio je ministar Šarčević. Šta li bi rekao ministar, doktor Stefanović? Mogao je Mića za crni petak da prodaje diplome upola cene. Ili platiš dve, dobiš tri.

I neka se Konstantim izvini što je Denis pokušao na najniži mogući način da ga omalovaži...

E, neka si ti živ i zdrav, lako ćemo i za paprike i za veverice i za pacove. I za bob. Ni ja nisam desetak dana na placu, u Beogradu sam. Ostavio sam ga onako lepo izniklog, bujnog, veselog, milina ga je videti, opet, strah me je od mrazeva kad dođu. predugo je trajalo ovo babje leto, tek je zadnjih dana temperatura pala pa će i rast prestati, ako bude sreće, ojačao je da preživi do proleća. Za svaki slučaj, obezbedio sam još semena za prolećnu setvu.

Sad se dele po pitanju ujedinjenja.

Mladene, ako se ova tema pretvorila umesto o Život u SFRJ, u Raspad SFRJ, onda je dobro što se javljaš, ipak daješ najrealniju sliku sranja i dešavanja u to vreme. Naravno, bezbroj faktora je uticalo na tok dešavanja, moglo bi se o nekim detaljima polemisati, drugačije oceniti, ali u suštini to je to.

Ako se dobro sećam, prvi su nekim štrajkom izvukli 1000 maraka u Sloveniji. Mašinovođe? Pa, nisu propali. Ja sam znao, krajem osamdesetih, početkom devedesetih, da imam nerealno visoku platu, nije iz budžeta, naravno nisam je se odrekao, samo sam bio svestan da ču morati kad tad da vratim. Da sam odbio tada visoku platu, svejedno bih kasnije na ovaj ili onaj način vraćao. Ne radi se uvek o nerazumevanju, nego, i u apsurdnim okolnostima se treba ponašati racionalno. Uzmi što ti se pruža.

Verovatno je Yoyogi sam, zbog bana, stavio tu sliku na linkove na kojima su bile druge slike. Pozdrav, Yoyogi. 👍

Bravo, Zorane. I, hvala Barracuda, što si sačuvao ključnu rečenicu Zoranovog posta, ja je inače ne bih video mada je ona briljantan sažetak rečenog u ostatku posta, čak ni uklanjanjem te rečenice nije promenjen smisao Zoranovog upisa, samo je pokušano da mu se oduzme efektna poenta.

Ajde, bre, Kočo. Ne možemo da se složimo šta je stvarno bilo, kako ćemo tek, šta bi bilo da je bilo. 😃

-Jel si se stvarno oženio bliznakinjom? -Jesa. -Kako ih razlikuješ?

Sećam se jednog dijaloga iz firme, negde osamdesetih, pred 29. - Gde ćeš za 29.? -Kod tasta i tašte. -Ideš da kolješ? -Ma, ne. Umreće sami, valjda.

Ja se već izlečio.

Da, bukvalno, zaboravio.

Da, rizik postoji, ali se meri šta je veći rizik, imati Dačića uz sebe ili naspram sebe. Realno, mislim da Dačić ne može bitno da ojača, a zasad nema ni neke druge ličnosti niti grupacije kojoj bi mogao da se pridruži, da bi mogao da ugrozi neprikosnovenost, nekako mi se čini da je Avu najbolje da je Dačić tu negde, ne izdizati ga mnogo niti ga gurati od sebe.

Ne deluje mi realno, ne da ne može Čeda u vlas sa naprednjacima nego da u koaliciji zauzme mesto SPSa ili Dačića. Dačić takav kakav je, pijan, izgubljen, donosi nešto glasova koaliciji, Čeda ne vidim koje bi glasove doneo, odakle mu. Ima SPS i partijsku infrastrukturu, pojedince u državnom aparatu koji verno služe pariji i koaliciji, Čeda nema, ne vidim šta bi doneo u miraz.

@basara : Što ne reče, čoveče, ranije da si protivnik AVa, nikad ne bismo pogodili. Još se i hrabro borio protiv politike AVa, sve dok se nije DS raspala, sad je lakše boriti se protiv DS, raspale, što bi protiv Vučića, s njim je prijatno ćaskati.

Ne znam koja je zavisnost najteža, verovatno zavisi i od toga kao po čemu određujemo težinu, po uticaju na čoveka, fizičko i psihičko zdravlje, po uticaj na okolinu, porodicu, prijatelje, kolege, po mogućnostima odvikavanja, posledicama... Duvan i alkohol su možda najčešći uzročnici zavisnosti sa kojima imamo iskustva, bilo da ih sami koristimo, bilo da vidimo nekog iz okruženja ko je zapao u problem, on što obično, bar na prvi pogled, zaključujemo je, duvan šteti pojedincu, alkohol i pojedincu i porodici, duvan ugrožava fizičko zdravlje, alkohol i fizičko i mentalno, moglo bi se reći i socijalno. Mada ove konstatacije nisu potpuno tačne, grubo se mogu uzeti kao osnov za poređenje. Zavisnika od nikotina nećemo prepoznati po spoljašnjim znacima, zavisnika od alkohola, uglavnom, možemo, bilo da je u krizi bilo da je zadovoljio potrebe. U Srbiji, koliko vidim i čitam, sve je raširenija zavisnost od kocke, najviše od klađenja, neverovatno koliko ljudi je sigurno da baš sada ima pravu kombinaciju, da sigurno dolazi dobitak, da samo ako nađe od koga da pozajmi za uplatu, bogatstvo je tu. Kad ne prođe tiket, onda su svi krivi, nameštene utakmice, korumpirani treneri, igrači, mafija. Ali, nema veze, sutra je nova šansa, ovaj put, nema greške. Kažu neka istraživanja da se oko trećine tinejdžera u Srbiji aktivno kocka, da je nekoliko procenata patološki zavisno. A, kladionice na svakom koraku, viđao sam u Bgd 5-6 u nizu, jedna zgrada sa 3 ulaza, lokali u prizemlju, po dva na ulazu, 5 kladionica i jedna frizerska radnja. Slikovitiji je raspored lokala menjačnica, pekara, kladionica, šta više treba čoveku.

Te, male mudrice. Uvek od njih možemo naučiti nešto.

Jeste teško ukazati nekome na zavisnost, na posledice, mogućnost odvikavanja, lečenja. Svi, i kad već pokazuju znake zavisnosti, pa i patološke, tvrde da mogu da prestanu sa pićem, pušenjem, kockanjem, a malo ko stvarno može, malo ko samoinicijativno i pokuša. Meni je u tekstu koji sam delom citirao u početnom postu pažnju privukla tvrdanja autora da je zavisnost posleddica nekog nedostatka u detinjstvu, i da u procesu lečenja treba otkloniti uzroke, ne samo posledice. Ne videh koji su to uzroci na primerima a kako su izazvali, i koji vrstu zavisnosti. Jasno mi je da svima nama detinjstvo, traume, navike, uslovi života u dobroj meri određuju kasniji život, ali nisam dosad mislio da će neka trauma imati za posledicu , zavisnost od, recimo, kocke. Za sebe mogu reći da sam se oslobodio zavisnosti, relativno lako, sam, bez pomoći stručnjaka ili okoline, jednostavno, bilo mi je dovoljno da shvatim i prihvatim problem. Ni sada ne mogu da povežen to sa bilo čime iz detinjstva, nisam ništa bitno menjao, nisam mnogo analizirao, jednostavno sam odlučio, dosta.

U koje vreme i ko je propisao obavezu? CK?

Taj mit vlada u tvojoj glavi, da ne kažem, izmisliš neku tezu, plasiraš je kao da je to neko rekao i onda polemišeš sa njom. Na stranu to što podaci iz statističkih izvešzaja nisu potpuno tačni, znam poprilično kako se prikupljaju, kako se obrađuju i kako se plasiraju, isti podacima se mogu dokazivati sasvim suprotne teze. SFRJ je bila zaostala, pre svega agrarna, zemlja, bez industrijske tradicije, razorena u ratu, ono malo industrije i građevinarstav je u početku imalo problem da nađe radnike, pedesetih je još vođena propaganda da se mladi zapošljavaju u fabrikama, a već šesdesetih više nije trebalo nikoga ubeđivati da pređe u grad, u fabriku, već se pojavio višak onih koji traže posao, zato su otvorene granice, moglo se slobodno tražiti posao u Nemačkoj, austriji, Francuskoj, a da se ne iseli trajno, tzv privremeni rad, makar kod nekih trajao i decenijama. Nezaposlenost je postojala do kraja, ali statistike jednostavno nisu precizne, nisu ni ove današnje. Znam da je bilo ljudi koji su se prijavljivali na evidenciju nezaposlenih, sticali su vremenom neke prinadležnosti, a da nisu želeli da rade, bilo zato šro rade na svom imanju koje ne žele da napuste, bilo da rade "na crno". Valjalo bi videti u tim statističkim pregledima gde je poljoprivredno stanovništvo, broje li se u zaposlene ili u nezaposlene.

Sfrj, od 45 do pred kraj osamdesetih, dakle tek nešto preko 40 godina, teško da može da se opiše, da se oceni život u njoj, kvalitet, standard, osećaj zadovoljstva ili nezadovoljstava a da se ne uzmu u obzir specifičnosti različitih perioda. Kraj rada, početak obračuna sa "unutrašnjim neprijateljem", izdajnicima, profiterima, nacionalizacija, eksproprijacija, prisilno udruživanje u zadruge, nekoliko godina, pa se menjaju prioriteti, sukob sa SSSRom, novi neprijatelji, nove metode obračuna, Goli otok. Onda, pedesetih, odustajanje od zadrugarstva, pomirenje sa SSSR, radničko samoupravljanje, šesdesetih promena ustava, pad Rankovića, uspon fedaralista, privredna reforma, studentski nemiri, onda obračun sa nacionalizmom i liberalizmom, svetska naftna kriza, ZUR i opet promena ustava, Titova smrt, kriza dugova, pobuna na Kosovu, borba za pozicije u republikama i pozicije republika u federaciji. Nije bilo perioda od pet godina da nije bilo "prelomnih" i "istorijskih" zaokreta. Ne može se govoriti o demokratiji, jednopartijski sistem i demokratija se isključuju, ali postoji velika razlika između prve decenije, kada se lako gubila glava, zatvor, gubitak građanskih prava, imovine, nemogućnost slobodnog putovanja, izlaska iz zemlje, ipak, bitno je drugačije već šesdesetih i kasnije, niko od smenjenih rankovićevih saradnika nije završio u zatvoru, dobili su pristojne penzije, zadržali stanove, deca su im se školovala, jesu bili pod pojačanom prismotrom, ali, oni su to znali, to su njihove metode. Kasnije, kritičari sistema su udaljeni iz nastave na fakultetima, profesori i asistenti, dobili posao na institutima uz iste plate a sa manje odgovornosti, nisu ništa izgubili , a dobili su "zvanje" disidenta, dobodošlo kasnije u za CV. Standard građana, prvih deset, petnaest godina, borba za preživljavanje, nema robe, novac ne znači mnogo i ako ga neko ima, nema šta da kupi, cveta crna berza, snalaženje, u tom periodu je bilo bežanja preko granice, iz nužde ili avanturizma, već šesdesetih se išlo preko sa pasošem, pa ko se ne snađe lepo se vrati. Počinje veća proizvodnja za široku potrošnju, uvoz, slobodno putovanje u Trst i Solun, novac postaje najvažniji, i uz povremene nestašice sve se moglo kupiti. Sedamdesetih se masovno kupuju automobili, grade vikendice, počinju putovanja u inostranstvo na letovanje, turistički i u šoping. Masovno ne znači da su svi kupovali automobile i vikendice, ali to više nije bila privilegija samo najužeg kruga privilegovanih. Sećam se da je u selu, do pred kraj šesdesetih, bilo 2-3 traktora, par priključnih mašina, oralo se i sejalo sa konjima i govedima, već tokom sedamdesetih, desetine traktora, uglavnom novih, isto toliko i automobila. Bilo je i siromaštva, onog ekstremnog, a kao zemlja smo bili siromašni u odnosu na razvijeni zapad, bogati u odnosu na susede sa istoka, a što je značajnije, bivali smo bogatiji u odnosu na predhodne godine, imali smo perspektivu, realnu nadu da će nam biti bolje. iž bivalo je sve do devedesetih, onda nastaje druga priča. Zaostajanje za zapadom se povećava, istok nas prestiže, mi se ili vraćamo nazad ili vrtimo u krug. Danas, ne možeš da prođeš kroz grad od brojnih automobila, tržni centri puni i robe i ljudi, beži se masovno, ne vidi se perspektiva. Kako sam živeo pre 30-40-50 godina ne merim markom auta, bojem komada cipela, odlascima na more nego ličnim osećajem zadovoljstva i sreće.