Div

Sećam se jednog dijaloga iz firme, negde osamdesetih, pred 29. - Gde ćeš za 29.? -Kod tasta i tašte. -Ideš da kolješ? -Ma, ne. Umreće sami, valjda.

Ja se već izlečio.

Da, bukvalno, zaboravio.

Da, rizik postoji, ali se meri šta je veći rizik, imati Dačića uz sebe ili naspram sebe. Realno, mislim da Dačić ne može bitno da ojača, a zasad nema ni neke druge ličnosti niti grupacije kojoj bi mogao da se pridruži, da bi mogao da ugrozi neprikosnovenost, nekako mi se čini da je Avu najbolje da je Dačić tu negde, ne izdizati ga mnogo niti ga gurati od sebe.

Ne deluje mi realno, ne da ne može Čeda u vlas sa naprednjacima nego da u koaliciji zauzme mesto SPSa ili Dačića. Dačić takav kakav je, pijan, izgubljen, donosi nešto glasova koaliciji, Čeda ne vidim koje bi glasove doneo, odakle mu. Ima SPS i partijsku infrastrukturu, pojedince u državnom aparatu koji verno služe pariji i koaliciji, Čeda nema, ne vidim šta bi doneo u miraz.

@basara : Što ne reče, čoveče, ranije da si protivnik AVa, nikad ne bismo pogodili. Još se i hrabro borio protiv politike AVa, sve dok se nije DS raspala, sad je lakše boriti se protiv DS, raspale, što bi protiv Vučića, s njim je prijatno ćaskati.

Ne znam koja je zavisnost najteža, verovatno zavisi i od toga kao po čemu određujemo težinu, po uticaju na čoveka, fizičko i psihičko zdravlje, po uticaj na okolinu, porodicu, prijatelje, kolege, po mogućnostima odvikavanja, posledicama... Duvan i alkohol su možda najčešći uzročnici zavisnosti sa kojima imamo iskustva, bilo da ih sami koristimo, bilo da vidimo nekog iz okruženja ko je zapao u problem, on što obično, bar na prvi pogled, zaključujemo je, duvan šteti pojedincu, alkohol i pojedincu i porodici, duvan ugrožava fizičko zdravlje, alkohol i fizičko i mentalno, moglo bi se reći i socijalno. Mada ove konstatacije nisu potpuno tačne, grubo se mogu uzeti kao osnov za poređenje. Zavisnika od nikotina nećemo prepoznati po spoljašnjim znacima, zavisnika od alkohola, uglavnom, možemo, bilo da je u krizi bilo da je zadovoljio potrebe. U Srbiji, koliko vidim i čitam, sve je raširenija zavisnost od kocke, najviše od klađenja, neverovatno koliko ljudi je sigurno da baš sada ima pravu kombinaciju, da sigurno dolazi dobitak, da samo ako nađe od koga da pozajmi za uplatu, bogatstvo je tu. Kad ne prođe tiket, onda su svi krivi, nameštene utakmice, korumpirani treneri, igrači, mafija. Ali, nema veze, sutra je nova šansa, ovaj put, nema greške. Kažu neka istraživanja da se oko trećine tinejdžera u Srbiji aktivno kocka, da je nekoliko procenata patološki zavisno. A, kladionice na svakom koraku, viđao sam u Bgd 5-6 u nizu, jedna zgrada sa 3 ulaza, lokali u prizemlju, po dva na ulazu, 5 kladionica i jedna frizerska radnja. Slikovitiji je raspored lokala menjačnica, pekara, kladionica, šta više treba čoveku.

Te, male mudrice. Uvek od njih možemo naučiti nešto.

Jeste teško ukazati nekome na zavisnost, na posledice, mogućnost odvikavanja, lečenja. Svi, i kad već pokazuju znake zavisnosti, pa i patološke, tvrde da mogu da prestanu sa pićem, pušenjem, kockanjem, a malo ko stvarno može, malo ko samoinicijativno i pokuša. Meni je u tekstu koji sam delom citirao u početnom postu pažnju privukla tvrdanja autora da je zavisnost posleddica nekog nedostatka u detinjstvu, i da u procesu lečenja treba otkloniti uzroke, ne samo posledice. Ne videh koji su to uzroci na primerima a kako su izazvali, i koji vrstu zavisnosti. Jasno mi je da svima nama detinjstvo, traume, navike, uslovi života u dobroj meri određuju kasniji život, ali nisam dosad mislio da će neka trauma imati za posledicu , zavisnost od, recimo, kocke. Za sebe mogu reći da sam se oslobodio zavisnosti, relativno lako, sam, bez pomoći stručnjaka ili okoline, jednostavno, bilo mi je dovoljno da shvatim i prihvatim problem. Ni sada ne mogu da povežen to sa bilo čime iz detinjstva, nisam ništa bitno menjao, nisam mnogo analizirao, jednostavno sam odlučio, dosta.

U koje vreme i ko je propisao obavezu? CK?

Taj mit vlada u tvojoj glavi, da ne kažem, izmisliš neku tezu, plasiraš je kao da je to neko rekao i onda polemišeš sa njom. Na stranu to što podaci iz statističkih izvešzaja nisu potpuno tačni, znam poprilično kako se prikupljaju, kako se obrađuju i kako se plasiraju, isti podacima se mogu dokazivati sasvim suprotne teze. SFRJ je bila zaostala, pre svega agrarna, zemlja, bez industrijske tradicije, razorena u ratu, ono malo industrije i građevinarstav je u početku imalo problem da nađe radnike, pedesetih je još vođena propaganda da se mladi zapošljavaju u fabrikama, a već šesdesetih više nije trebalo nikoga ubeđivati da pređe u grad, u fabriku, već se pojavio višak onih koji traže posao, zato su otvorene granice, moglo se slobodno tražiti posao u Nemačkoj, austriji, Francuskoj, a da se ne iseli trajno, tzv privremeni rad, makar kod nekih trajao i decenijama. Nezaposlenost je postojala do kraja, ali statistike jednostavno nisu precizne, nisu ni ove današnje. Znam da je bilo ljudi koji su se prijavljivali na evidenciju nezaposlenih, sticali su vremenom neke prinadležnosti, a da nisu želeli da rade, bilo zato šro rade na svom imanju koje ne žele da napuste, bilo da rade "na crno". Valjalo bi videti u tim statističkim pregledima gde je poljoprivredno stanovništvo, broje li se u zaposlene ili u nezaposlene.

Sfrj, od 45 do pred kraj osamdesetih, dakle tek nešto preko 40 godina, teško da može da se opiše, da se oceni život u njoj, kvalitet, standard, osećaj zadovoljstva ili nezadovoljstava a da se ne uzmu u obzir specifičnosti različitih perioda. Kraj rada, početak obračuna sa "unutrašnjim neprijateljem", izdajnicima, profiterima, nacionalizacija, eksproprijacija, prisilno udruživanje u zadruge, nekoliko godina, pa se menjaju prioriteti, sukob sa SSSRom, novi neprijatelji, nove metode obračuna, Goli otok. Onda, pedesetih, odustajanje od zadrugarstva, pomirenje sa SSSR, radničko samoupravljanje, šesdesetih promena ustava, pad Rankovića, uspon fedaralista, privredna reforma, studentski nemiri, onda obračun sa nacionalizmom i liberalizmom, svetska naftna kriza, ZUR i opet promena ustava, Titova smrt, kriza dugova, pobuna na Kosovu, borba za pozicije u republikama i pozicije republika u federaciji. Nije bilo perioda od pet godina da nije bilo "prelomnih" i "istorijskih" zaokreta. Ne može se govoriti o demokratiji, jednopartijski sistem i demokratija se isključuju, ali postoji velika razlika između prve decenije, kada se lako gubila glava, zatvor, gubitak građanskih prava, imovine, nemogućnost slobodnog putovanja, izlaska iz zemlje, ipak, bitno je drugačije već šesdesetih i kasnije, niko od smenjenih rankovićevih saradnika nije završio u zatvoru, dobili su pristojne penzije, zadržali stanove, deca su im se školovala, jesu bili pod pojačanom prismotrom, ali, oni su to znali, to su njihove metode. Kasnije, kritičari sistema su udaljeni iz nastave na fakultetima, profesori i asistenti, dobili posao na institutima uz iste plate a sa manje odgovornosti, nisu ništa izgubili , a dobili su "zvanje" disidenta, dobodošlo kasnije u za CV. Standard građana, prvih deset, petnaest godina, borba za preživljavanje, nema robe, novac ne znači mnogo i ako ga neko ima, nema šta da kupi, cveta crna berza, snalaženje, u tom periodu je bilo bežanja preko granice, iz nužde ili avanturizma, već šesdesetih se išlo preko sa pasošem, pa ko se ne snađe lepo se vrati. Počinje veća proizvodnja za široku potrošnju, uvoz, slobodno putovanje u Trst i Solun, novac postaje najvažniji, i uz povremene nestašice sve se moglo kupiti. Sedamdesetih se masovno kupuju automobili, grade vikendice, počinju putovanja u inostranstvo na letovanje, turistički i u šoping. Masovno ne znači da su svi kupovali automobile i vikendice, ali to više nije bila privilegija samo najužeg kruga privilegovanih. Sećam se da je u selu, do pred kraj šesdesetih, bilo 2-3 traktora, par priključnih mašina, oralo se i sejalo sa konjima i govedima, već tokom sedamdesetih, desetine traktora, uglavnom novih, isto toliko i automobila. Bilo je i siromaštva, onog ekstremnog, a kao zemlja smo bili siromašni u odnosu na razvijeni zapad, bogati u odnosu na susede sa istoka, a što je značajnije, bivali smo bogatiji u odnosu na predhodne godine, imali smo perspektivu, realnu nadu da će nam biti bolje. iž bivalo je sve do devedesetih, onda nastaje druga priča. Zaostajanje za zapadom se povećava, istok nas prestiže, mi se ili vraćamo nazad ili vrtimo u krug. Danas, ne možeš da prođeš kroz grad od brojnih automobila, tržni centri puni i robe i ljudi, beži se masovno, ne vidi se perspektiva. Kako sam živeo pre 30-40-50 godina ne merim markom auta, bojem komada cipela, odlascima na more nego ličnim osećajem zadovoljstva i sreće.

Ovo. na slici ti je Renault 4, a ne 6. Ja sam imao istog, '77 godište, motor od 1100 kubika, standardno su se radili od 900 tako da sam imao pravog malog diva. Rekao bih da je i boja ista, tamno zelena metalik.

Kanadski lekar Gabor Mate smatra da moramo da preispitamo vlastiti pristup prema lečenju zavisnika.Stručnjak za zavisnost i autor bestselera poznat je po radu na očuvanju mentalnog zdravlja sa pacijentima koji zloupotrebljavaju narkotike u centru Vankuvera, oblasti sa najvećom koncentracijom upotrebe droga u Severnoj Americi.Njemu je 2018. godine za njegov rad dodeljen Kanadski red, najveća građanska počast ove zemlje.U srži svih njegovih verovanja jeste ono da su sve zavisnosti ukorenjene u traumi: "Ukoliko čovek zna kako da prepozna koja je to trauma", kaže on. Namerno nisam ovu temu otvorio na Medicini, medicinom se bave stručnjaci, nekako očekujemo da od lekara dobijemo dijagnozu i terapiju, naše je samo da se pridržavamo saveta i uputstava i da ozdravimo. Malo površno, ali, najčešće je tako. Zavisnost najčešće ne prepoznajemo kao bolest ili kao neko neprirodno stanje, svesni smo ga tek kad nas dovede do fizičke manifestacije, do teških posledica, a oblike koje pominje doktor u tekstu, zavisnost od rada, kupovine, seksa, izgleda, obično i ne primećujemo, nismo je svesni. Dakle, kako se mi, kao laici, odnosimo prema pojavama i oblicima zavisnosti kod sebe, naših bližnjih, kolega, poznanika.

Šta je tu skrnavljenje svetinja? I kome to? Nama? Jel problem što je re albanska ili što je pevačica ili što je polugola? Može tu da se postavi pitanje vlasništva objekata SPC, i to je pravno pitanje, treba da ga rešavaju Kosovo i SPC.

Još jedna folija bi ubrzala rast, počelo bi cvetanje, možda tek kad krenu mrazevi ako dotad biljke budu u formi. Nego, gde nam je glavni baštovan? Ne javlja se već dugo.

Naravno, nije to nikakva nesreća, sedneš, ispišeš stranicu dve, pomeneš 3-4 pta Sebastijana Kurza, srećan si, svi se zacene od smeha, srećni su, kažu Basara genije. Ko bi drugi bio toliko lucidan da pominje Sebastijana u novinama.

Sme li se komentarisati moderatorska. Ajde da pretpostavim da su dve zadnje alineje ovog saopštenja nehotice tako izrečene, vređanje, omalovažavanje, nepoštovanje je znak da neko nije dorastao, a implicitno upiranje prsta na moderaciju će biti strogo kažnjeno. Nego u kvotovanom, šta znači primarni antiamerikanizam? Postoje li i drugačiji, u čemiu se ogledaju, kako se tretiraju?

Da, da. Može da bude maneken za vinjak.

Zbog poznavanja proizvoda. znanje na prvom mestu.

Produžilo se leto, bojim se da nije na dobro. Kad sam sejao bob bila je najava zahlađenja, pa sam mislio da je pravo vreme za setvu, međutim, par dana je bilo hladno, onda opet ide do i preko 20 stepeni, biljke rastu kao da je proleće, hoće li izdržati kad dođe prava zima: Evo, niče i beli luk, za njega ne bi trebalo da bude problema sa zimom:

Šta če mi to, mene ne zanima politika. edit: Ajde, ljudi, pobrišite ovo, nije mesto. Izvinjavam se.

Ma, dobro to, nego, što mi šalje neke gole ženske?

Ne znam kako to funkcioniše, na laptopu ne vidim reklame, a na mobilnom ih ima. To nisu reklame koje idu na Forum, nego reklame koje idu na svakog od nas, pojedinačno, prema profilu kako nas Google vidi. Ili, kako vi kažete.