vilhelmina

Ovo mi je bas cudno. U Makedoniji/Ohridu vazi pravilo da nijedan stranac koji poseduje nekretninu (a ima nas pola grada) ne mora da se prijavljuje. U mom slucaju to vazi za mene i clanove moje uze porodice, iako oni nisu nigde upisani. Ja jesam u katastru, jer placam porez na stan, i to je sve. Mene niko nikad nije nista pitao, a moju decu su hvatale rutinske kontrole kad nocu bazaju po kaficima. Uvek je bilo dovoljno da kazu sta tu rade i da su u svom stanu, dok su njihovo drustvo prvom prilikom iskritikovali sto se nisu prijavili, a od onda se uredno prijavljuju svi koji su s nama, a nisu porodica. Ali ni oni ne moraju nista da placaju, samo da se prijave. Tako sad u stanu imamo gomilu tih kartoncica, pa svi koji dodju popune to i ostave u policiji, koja nam je, uzgred, blizu. Nema zadrzavanja, samo ostave taj karton, ovi odcepe deo za sebe, a na drugi deo udare pecat i vrate coveku. Za Srbiju znam da nekad prave probleme, ali cini mi se da je iz ciste zlobe, kad se nameris na nadrndanog sluzbenika. Ja idem retko, a i onda samo u hotel, pa me valjda oni i prijave. Nikad me na granici nisu pitali, pa ne znam kako bi islo s tim. Ni mog sina nikad nisu pitali, iako ide bar jednom godisnje. Cerku su dva puta nesto gnjavili, ali nista joj nisu uradili, osim sto su je iznervirali. Koliko znam, ni ne mogu nista i da hoce, samo neki vole da se prave vazni. Mislim, sta bi mogli da nam urade? Adresu u Srbiji nemamo, pa da nam tamo salju kazne. Samo da nas uhapse i ne puste da napustimu Srbiju, ali toliko blesavi ipak nisu.

Bilo bi dobro da naglasis da govoris o USA. U evropskim gradovima je to prakticno pitanje, posebno ako nemas stalni posao i stalno si u potrazi za novim. Prigradska naselja, udaljena od centra (u mom slucaju i od metroa) te u tome ogranicavaju. Ima ljudi koji dobro funkcionisu ziveci izvan grada, ali to je daleko skuplji nacin zivota i nije za one koji tek grade nekakvu osnovu. Vezano za to, primecujem jednu novu pojavu u Stockholmu. Ranije je imigrantima bilo prilicno tesko, skoro nemoguce da iznajme, pa cak i da kupe stan u centru. Cene su bile znatno vise nego na periferiji i izvan grada, a postojao je i otpor domacih. To se sada menja, i na dobro i na lose. Razloga je vise, ali glavni vidim u tome sto je nestasica stanova (za izdavanje, ali i za kupovinu!) tolika, da se cene u centru i na periferiji priblizavaju. Dostigle su plafon, na teritoriji celog grada, i vise nema dalje. U toj situaciji sve vise njih zeli da iznajmi u centru, sto je i logicno, ali to su iznajmljivanja na crno, na kratak rok. Znaci sve vreme nesigurnost, strah od otkaza, stres i ceste selidbe. Sto se vlasnika stanova tice, oni zele da iznajme po sto vecoj ceni, a tesko je mogu dobiti od domacih, imigranti su uvek spremni da plate vise. Nekad iz pomodarstva i snobizma, ali i zbog nemanja izbora. I da, suprotno zabludama nekih starijih i bolje etabliranih dijasporaca, novopridosli bi najradije u centar i da nemaju nikakve veze s ostalim imigrantima. Ne zele da budu obelezeni, zele da zive medju domacima kojih je jos uvek znatno vise u centru, i to je razumljivo. Nekima se posreci, bar na kratko, drugima ne.

Aman ljudi, sta je vama, je l´vam dobro 😂? Morala sam ponovo da procitam sopstveni post od pre nekoliko dana, da vidim da slucajno nisam pomenula neki povratak. Jok, bila sam vise nego jasna da u Svedskoj necu moci da ostanem da stalno zivim, jer necu stici da zaradim penziju dovoljnu za zivot, pa bih morala na socijalu. Znaci, ne sto necu, nego zato sto ne mogu. Zato cu morati da deo vremena provodim negde drugde. To ce biti ili Hrvatska gde sam rodjena i odrasla, ali gde sam u poslednjih 28 godina bila samo jednom, na nedelju dana, i to pre dve godine. Ili ce biti Makedonija, tacnije Ohrid, gde imam stan. Obe te zemlje su za mene inostranstvo, u obe sam potpuni stranac. U Srbiji imam drzavljastvo, ali nemam ni adresu, ni licnu kartu, ni pasos, niti mi bilo sta od toga treba. Ne znam kad sam poslednji put bila tamo. U Srbiji imam nesto rodbine, s kojom nemam nikakvog kontakta, a u Hrvatskoj nesto prijatelja. I to je to. U Makedoniji nemam nikoga. I gde bi vi to mene vracali? Moji planovi se ni po cemu ne razlikuju od onog sto ogroman broj Svedjana radi kad odu u penziju. Ranije je bilo popularno da se sele u Spaniju, a danas je sve cesca penzionerska destinacija - pa ona ista Hrvatska o kojoj i ja razmisljam! Ako uz to budem mogla da zadrzim stan u Stockholmu, super, a ako ne gostovacu kod dece kad budem dolazila. I stvarno bih volela da mi neko kaze po cemu ta prica lici na price onih koji se po odlasku u penziju vracaju u zavicaje? Ja zavicaj nemam i slobodna sam da idem gde hocu. Biram neku od zemalja gde poznajem jezik, razumem humor, odgovara mi klima i gde je jeftinije nego u Stockholmu. I da ima neka veca voda u kojoj leti moze da se kupa, a zimi da se pored nje sedi i uziva na suncu.

Da se i ja potpisem ispod ovoga. Raniji forum je oduvek malo naginjao tome, a u poslednje vreme je i postao prava macho jazbina. Nije to nista lose samo po sebi, ali dosadno brate ☹️.

Pretpostavljam da ce koristiti neki od screening testova koje svako moze da koristi, npr MADRS-S ili DSM-5, pa kasnije ljude upucivati psihijatru, ako se pokaze potrebno. Ima tih testova i online, za selfscreening. To nije tako lose za pocetak, kao prvi korak u dijagnostikovanju depresije, jer ipak daje neke naznake u kom pravcu bi dalje trebalo ici. Problem ce biti, bar po mojoj proceni, da niko to nece uzimati zaozbiljno. To dalje znaci da sami lekari nece dati potrebna uputstva ljudima pre ispunjavanja testa, sto vec narusava validnost rezultata. Mnogi nece znati ni da protumace rezultate testa, jer ce ih mrzeti da procitaju prirucnik ili se na drugi nacin informisu sta i kako. Zato nisam bas optimista, ali opet bolje ista nego nista. Bar ce se na neki nacin skrenuti paznja na problem. Mozda ce ljudi i sami poceti da misle o tome, mozda neko shvati da nije lenj i razmazen, nego deprimiran. Mozda i sami lekari opste prakse, bar oni savesniji, pocnu i o tom aspektu zdravlja da vode vise racuna nego do sada. Neke vajde bi moglo da bude, cak i ako ne bude odradjeno perfektno.

Posao psihijatra i jeste da prepise lekove, i to onda kad dijagnostikuju bolest koja to zahteva. Razgovor s pacijentom je njima samo srestvo da postave dijagnozu, ne i sredstvo terapije. Barem je tako u Evropi, gde su psihijatri uglavnom u sistemu socijalnog osiguranja, dostupnog svim gradjanima. Pitanje je da li je tvojoj ex to uopste bilo potrebno, ili je bilo boljih nacina da joj se pomogne. Lekovi gde im mesto nije, mogu da naprave vise stete nego koristi. Gotovo da ne postoji psihijatrijski lek koji nema nuspojave. Nekada su lekovi, naravno, neophodni. Ali nisu u situacijama koje bi se u ostatku medicine moglo porediti s virusnom infekcijom, recimo prehladom, makar bila i neka teza. Te stvari prolaze same od sebe, ali je bitno spreciti da se ne iskomplikuju u nesto sto moze ozbiljnije da ugrozi zdravlje, pa i zivot. I kao sto ne ides kod lekara svaki put kad se prehladis, tako ne treba trcati ni psihijatru za svako emotivno stanje koje odstupa od normale i tek u nekom ogranicenom vidu remeti zivot. Koliko znam, u tom medjuprostoru izmedju potrebe za lekarskom intervencijom i samopomoci, u Srbiji jos ne postoje odgovarajuce alternative. Ovde kod mene ih ima, sto opet ne znaci da su lako dostupne, ali svakako je to bolje reseno. U laksim slucjavima, kao sto su ranije opisani povremeni napadi panike, anksioznost, pa i depresija koja nije stigla do nivoa dijagnoze... moze se dobiti pomoc od psihoterapeuta, koji je obicno psiholog, ali moze imati i drugo osnovno obrazovanje, s dodatnim obrazovanjem u psihoterapeutskim tehnikama. Postoji i nivo koji je jos nizi od psihoterapije, i ima pre svega preventivnu svrhu, dakle da spreci da stvar eskalira ili da uputi osobu dalje, psihoterapeutu ili psihijatru, zavisno od procene i potrebe. oze i obrnuto, da psihijatar salje pacijenta nizim nivoima u okviru zdravstvenog sistema, kad proceni da slucaj nije za njega, ali ni za otpisivanje. To se ovde zove kurator, i on u osnovi ima obrazovanje socijalnog radnika. Sama sam taj posao radila nekoliko godina. Sretala sam ljude u kriznim situacijama, kad dobiju tesku dijagnozu, ili u slucaju smrti bliskih ljudi, ili jednostavno kad su vec u bolnici zbog neceg drugog, pa pozele da otvore dusu. Ili ako sestra ili lekar procene da postoji potreba. Bilo je ovakvih kao gos´n Puzigaca, koji bi me napujdali samo tako, kao sta mi ovde upadas, ko te zvao 😀, ali i to je deo posla. Ponekad je i samo saznanje da postoji lako dostupna pomoc dovoljna da covek sam sagleda svoje potrebe i angazuje resurse da bi mu bilo bolje. Ili bar da shvati kad mu je potrebna pomoc psihoterapeuta ili psihijatra. Mislim da Srbiji nedostaju ti razliciti nivoi pomoci, posebno u delu prevencije ozbiljnijih psiholoskih poremecaja. Naravno, onda kad je prevencija delotvorna. Svakako da nije kod bipolarnog poremecaja, psihoza i slicnih bolesti, daleko bilo. Tu vec nema srece bez psihijatra i lekova.

Meni je forum vazan deo zivota, i to je tako od trenutka kad sam se registrovala na onaj stari. To je bilo u prvim danima mog zivota u emigraciji, pa time i obelezava poslednjih petnaest godina mog zivota. Bilo je perioda kad sam provodila mnogo vremena na forumu, a danas je to uglavnom ovaj jutarnji sat, pre posla. Nije da ne mogu da forumasim i na poslu, ali mi nije zadovoljstvo, pa ga ostavljam za slobodno vreme. To je, dakle, jedan od nacina na koji ja to vreme provodim i dugo sam imala osecaj krivice, jer zaboga, trebalo bi izlaziti, druziti se sa zivim ljudima, raditi nesto korisno... Zrnce te dileme postoji i danas, ali znatno manje i valjda nije cudno za nekog ko nije odrastao uz internet. No kad pogledan omladinu, koja za svaku aktivnost primerenu njihovim godinama, ima i onlajn varijantu, pomislim da je ovo ustvari udoban nacin da se zadovolji potreba za razgovorm, a da se pri tome ne gubi vreme na prevoz do mesta sastanka. Ne moze u potpunosti da zameni zivi susret, daleko od toga, ali je njegova jednostavnija, mozda i malo povrsna varijanta. Onako, za svakodnevnu upotrebu, bez obaveze da se unapred planira, priprema i uklapa u ostale svakodnevne aktivnosti i obaveze.

Ima razlike izmedju deljenja saveta opste prakse i odgovaranja na konkretna pitanja. Zablude su uglavnom vezane za ovo potonje. Ja mogu govoriti samo za moju zemlju, i to ne mora obavezno biti vezano za struku. Moze i za socijalni ili penzioni sistem, mogucnost nalazenja stana, funkcionisanje zdravstvenog sistema, mogucnost skolovanja, ucenja jezika, priznavanja diploma, nalazenja posla, brigu o deci, starima i invalidima... Nista od toga nece uticati na neciju odluku da spakuje ili raspakuje vec spakovane kofere, ali moze koristiti na druge nacine. I moze biti zanimljiva tema za diskusiju, pa makar nikome i nicemu ne koristilo. Navescu ti par primera zabluda na koje ja smatram da je sasvim u redu reagovati i objasniti ljudima kako stvari stoje, a oni kako hoce. Naravno, nije obavezno. Onu gore medicinsku sestru nisam pomenula slucajno, jer sam nedavno dobila pitanje vezano za to. Pitalac je poznanik, nikakva bliska osoba. Pitanje je kakve su sanse njegove rodjake da nadje posao medicinske sestre u Svedskoj, pa da kasnije na osnovu toga dovede celu porodicu. On cuo da su dobre. Kad sam rekla da su ustvari male i nikakve, bar ne u struci, covek pocinje vidno da se nervira i nekako pokusava da me ubedi u suprotno. Navodi mi primer neke druge koja eto vec godinama radi kao sestra u starackom domu, sa srpskim obrazovanjem. Pitam ga sta ona tamo radi, on kaze (povisenim tonom) - pa neguje starce, sta bi drugo radila, to joj je struka. Probam da mu objasnim da joj to nije struka, jer posao negovateljice u starackom domu moze raditi bilo ko, ne trebaju nikakve posebne kvalifikacije. Covek tu vec lagano zapenio, pita sto ja njega lazem kad on zna da se u Svedskoj zna red, ne moze neko nestrucan da radi u zdravstvu. Ja ovakva uporna i tvrdoglava, nastavim da mu objasnjavam da staracki dom nije zdravstvena, vec socijalna ustanova i da je nega ljudi koji tamo zive nekvalifikovan posao. Nesto sasvim drugo su rehabilitacioni centri i odeljenja gerijatrije, u kojima se neki zadrze dugo, po vise meseci, ali tamo se ide s uputnicom lekara. Staracki dom to nije, njega odobrava socijalni radnik u opstini. Tu ga nekako ubedim, ali sad on ima novi argument. Kaze dobro, mozda je tako, ali ima nova lista deficitarnih zanimanja na sajtu svedske ambasade, i tamo pise da medicinske sestre i ostali deficitarni mogu da dodju i pocnu da rade bez boravisne i radne dozvole, pa da je tek naknadno traze. Jaooooo... Jeste, tako je, to su deficitarna zanimanja i ima ih mali milion. Osim medicinskih sestara, tamo su i lekari, vaspitaci, ucitelji i nastavnici, psiholozi, defektolozi... Sve su to deficitarna, ali i licencirana zanimanja, i zato se ne mogu raditi bez svedskog obrazovanja. Ne moram ni da kazem da me tip na kraju od...bao jer necu da pomognem, a i nemam pojma sta pricam. Naravno, mogla sam i da ga izbegnem, da se uopste ne upustam u razgovor, neka se snalazi kako zna. Ali ja tako ne radim.

Ne vidim cemu ovaj ton? Objasnila sam, uopste nije bitno da li je ladno al standard, ladno bez standarda ili standard bez ladnog. Poenta je u tome sto tip sam pita i sam odgovara. Valjda pitas kad nesto ne znas, pa cekas da ti onaj koga si pitao odgovori. Ali moze se znati i bez da se pita. Evo gore tebe, koja nikad nikom i nista ne sugerises, gde siris zablude 😉. Skandinavske zemlje (dakle, Svedska i Norveska) se vrlo razlikuju, a ako dodas i ostale tri nordijske, sarenilo je jos vece. Definitivno, zdravstveni radnici u Svedskoj su lose placeni, to ovde i ptice na grani znaju. Za IT je tesko reci, jer su razlike unutar sektora velike. Sto se tice savetovanja drugih, nije to samo kad te neko pita da li da se seli ili da ostane gde je. Niko normalan nece tako nesto ni pitati, a ni odgovarati na takvo pitanje. Ljudi pitaju konkretne stvari, npr kakve su sanse za posao medicinske sestre sa srpskim obrazovanjem u Svedskom. Naravno da cu reci da su nikakve, zasto bih ikoga zamajavala, ako vec znam koja pravila vaze i kako se primenjuju? Doduse, niko me to nije pitao, bar ne direktno, jer ljudi u Srbiji znaju da je ovde manjak sestara, da ih jedva cekaju, dele boravisne i radne dozvole sakom i kapom, i placaju suvim zlatom.

Pobogu, nije mi ni na kraj pameti da igram sah sa zemljacima 😂. Uopste se ne radi o povratku. U istom tom postu sam objasnila da ja i ne znam gde bih se to vracala, cak i kad bih htela. Ima drugih razloga, zbog kojih planiram kombinaciju s ex-yu kad odem u penziju, ali nijedan nije ni blizu tog sto si ti opisao. Prvo i osnovno, Svedska prolazi kroz proces reforme penzionog sistema, sto ce trajati jos par decenija dok se ne stigne do cilja. Cilj je da sve penzije budu u potpunosti zaradjene, ali to ne biva preko noci. Zato u ovom prelaznom periodu razlicite generacije odlaze u penziju pod razlicitim uslovima. Moglo bi se reci da je ta reforma nekom majka, a nekom maceha. Za moju generaciju, buduca penzija ce se sastojati od onog sto do dana odlaska osoba uspe da zaradi i od garantovanog dela. Garantovani deo sluzi da ljudi cije su ranije uplate za penziju odlazile u budzet, a ne kao danas u fondove, ne bi trpeli stetu. Taj garantovani deo je trenutno oko 800 eura za one koji su u trenutku penzionisanja ziveli u swe najmanje 40 godina, i srazmerno manje za one koji su tu krace vreme. U mom slucaju ce zivotni staz ovde biti 25 godina, a radni 24. Zato cu ukupno u prvih pet godina dobijati oko 800 eura, isto onoliko kao i neko ko je samo ziveo ovde 40 godina i nikad nije radio, a kasnije nesto manje od toga. Dodatni problem mi je i sto mi je prvih desetak godina ovde i prihod bio znatno manji nego sto je danas, pa je jasno da ce to biti prilicno mizerna penzija. No naravno, ovo je Svedska, pa i za to postoji resenje. Ljudi cije penzije ne dostizu egzistencijalni minimum, imaju pravo na razlicite vidove socijalne pomoci. ali tada nisi slobodan covek, jer moras da boravis ovde, ne smes duze da odsustvujes i moras da polazes racune o tome sta radis. To ne zelim i zato nameravam da deo godine provodim tamo gde ce mi zivot biti jeftiniji, i naravno da ce to biti zimski period, jer ovdasnja hladnoca i mrak uopste nisu prijatni. Neku alternativu tome ne vidim, a i ne mislim da je ovako lose, bar dok sam zdrava. Kad to vise ne budem, nece biti dileme gde cu se leciti.

Stvarno je sad nebitno sta sam mislila, ali da otklonim svaku dilemu, jedna od opcija je bila da topic nazovem "´ladno, al´standard". Problem je sto bi onda mnogi shvatili da je prica iskljucivo o Skandinaviji, pa sam ga nazvala drugacije. Ali ta recenica je odlicna ilustracija za ono o cemu sam zelela da se prica. Verujem da svi znaju scenu iz Lepa sela lepo gore, kad Dragan Petrovic to izgovara u vidu sopstvenog monologa, sedeci u onom kamionu pored sofera. Dakle, on sam pita "kako je kod vas u Svedskoj" i niti ne pokusava da dobije odgovor od coveka kojem se obraca, vec sam odgovara ono cuveno "´ladno jel´da... al´standard, jbg". Covek zna, ne vredi mu bilo sta objasnjavati. E, na to sam mislila. I jos sam mislila da bi to moglo da bude zanimljivo i drugima, jer ta prica je prisutna i vrlo aktualna u gotovo svim porodicama u Srbiji, na ulici, u medijima, u kafanama, na radnim mestima, u skolama i fakultetima... No jos jednom, stvarno je nebitno sto je otislo u drugom pravcu. bilo bi suvisno i sasvim nepotrebno je da sirimo diskusiju na tu temu.

Ma nije bitno, sad je vec zaziveo ovde i okey je. Samo se ascariev post namestio tako da sam pozelela da pojasnim da sam prilikom postavljanja topica imala u vidu zablude ljudi u Srbiji, a ne nase. Mi koji zivimo napolje mozemo imati razlicita iskustva i dozivljaje, ali to nisu zablude. Doduse, i mi sami nekad pridonosimo sirenju tih zabluda, ali licno mislim da je vise do slusalaca koji su skloni da cuju samo ono sto im prija uhu i sto zele da cuju.

Samo da napomenem, mada sad vise nije vazno. Ja sam ovaj topic i zamislila kao pricu o zabludama kod ljudi koji samo razmisljaju o emigraciji, za nju se pripremaju ili u nju upravo krecu. Zato sam je i postavila na Drustvu i razgovor je krenuo uopravo onako kako sam ga zamislila, jer su mu se prikljucili i ljudi koji zive u Srbiji. Pretpostavljala sam da ce se prebacivanjem na Dijasporu svesti na medjusobnu razmenu emigrantskih iskustava, sto se i desilo, ali sta da se radi. Pa kad je vec tako, da se prikljucim 😊. Meni je sam odlazak tesko pao, ali ne zbog neceg drugog nego zato sto sam ostavljala roditelje koji su vec tada bili veoma bolesni. Ne i posebno stari, bar ne iz ovdasnje perspektive, jer su bili u ranim sedamdesetim, ali onda mi se i to cinilo. I zaista se desilo da su oboje umrli u naredne tri godine, i da ja nijednom od njih nisam bila ni na sahrani. Pravo ocajanje je krenulo na jedno nedelju dana pre samog odlaska, i zavrsilo se u avionu, negde iznad Poljske. Nikada nakon toga nisam osetila zelju da se vratim, ili se pokajala sto sam otisla. No nikada nisam osecala ni posebnu euforiju oko svega toga. Nekako je sve izgledalo neminovno i sasvim logicno, zivot se nastavio na drugom mestu, ali to je svakako bio i ostao moj zivot. Na osecanje da sam stranac sam se navikla jos za onih petnaest iznudjenih godina, koje sam provela u Srbiji, nakon sto sam, opet iznudjeno, napustila mesto koje sam smatrala svojim domom. U medjuvremenu je negde nestala potreba da se ima takvo neko mesto, i danas ni na ovo ne gledam kao dom, niti postoji neko mesto za koje bih zelela da to postane. Uopste ne zelim da imam taj dom, da negde budem kod kuce. Valjda iz nekog potisnutog straha da ga opet ne izgubim, kao onomad pre trideset godina. Zivim u velikom i lepom gradu, kojem poznajem ulice, znam kako dise, a zahvaljujuci sadasnjem poslu, zalazim u domove i zivote velikog broja razlicitih ljudi, pa mogu da ga sagledam i iz uglova koji nisu i nikada nece biti moji. Zahvalna sam na tome, ali i duboko svesna da tako necu moci da zivim kad prestanem da radim, jer ce mi tada ovaj grad postati preskup. Zato spremam neku kombinaciju s ex-yu, gde cu moci da opstanem sa zaradjenom penzijom, ali jos ne znam gde ce tacno biti. Kandidati su Makedonija i Hrvatska i za sada je mrtva trka izmedju njih. Resice se u narednih desetak godina, koliko je ostalo do trenutka kad cu morati da donesem tu odluku. U medjuvremenu odlazim tamo jednom ili dva puta godisnje. U Srbiju vise ne idem, ali mi je zanimljivo da saznam sta se tamo dogadja. Zato ovaj forum, a pratim i Vreme. Dobijem neku generalnu sliku i to mi je dovoljno.

Naprotiv, znam da kazu mnogo vise nego sto te fraze znace u bukvalnom smislu, dovoljno dugo zivim ovde. No i dalje ne bih rekla da je to deo kulture, pre ce biti da je novijeg datuma. Nedeljno, u okviru svog posla, upoznam bar po jednu novu osobu 80+. Dobar deo njih jeste dementan (ne u ukupnoj 80+ populaciji, nego medju onima koje ja srecem!), ali ostali se bitno razlikuju od svojih mladjih sunarodnika. Pricljiviji su, opusteniji, otvoreniji, i kao takvi meni prijatnije drustvo od mladjih. Ako je i kulturoloski fenomen, to samo pokazuje kako nista nije zapisano u stenu i kako se kulture menjaju. Doduse, moglo bi to biti i potvrda one Kierkegaardove teorije o tri faze kroz koje prolaze sva ljudska bica (esteticka, eticka, religiozna), gde se ovi mladji jos bakcu s estetikom i etikom, dok ovi koji se priblizavaju susretu s nebeskim stvoriteljem, manje polazu na formu, a vise na sustinu. U tom slucaju bi se dalo zakljuciti da su mladji ljudi skloniji priklanjanju zajednickim obrascima ponasanja, neiskakanju iz grupe, dok se individualizam skoro pa neminovno razvija s godinama i stecenom mudroscu. To zato sto su estetika i etika stvar drustvenog dogovora, a odnos prema bogu, bar prema Söranu Kierkegaardu, stvar licnog, intimnog dozivljaja. Dakle, upravo suprotno od onog sto se obicno veruje, da su mladji ti koji su slobodni mislioci i individualci, a stariji oni koji se greju i traze zastitu u zajednickom toru. Eto, iznenadila sam smu sebe ovim gore razmisljanjem, ali cini mi se da pije vodu 😊.

Ima jos jedna metoda samopomoci, sve popularnija ovde kod mene, a ne znam da li je stigla do Srbije. Tj vidim da se dosta pominje na netu, ali ne znam kako je u praksi. Mislim na mindfulnes, sto je ustvari samo korak dalje od fokusiranja na disanje, koje si opisao. I ja imam iskustvo s napadom panike. Dok mi se nije desilo, nisam verovala da to postoji, mislila da Svedjani tripuju nesto bez veze. Bilo je pre desetak godina, kad se ni po netu nije toliko pisalo o tome. Reagovala sam instiktivno, pokusavajuci da se samoizolujem, iskljucim, tako nekako. Nisam imala fizicke simptome koje ti opisujes, vec samo uzasan strah da cu umreti ovde i sada. Secam se najdramaticnijeg trenutka, jedne veceri kad sedim na aerodromu i cekam drugaricu. Na dva metra preko puta mene stoje one besplatne novine, i ja mislim kako bi mi pomoglo da ih uzmem i probam da se koncentrisem na citanje. Ali ne usudjujem se da se pomerim s mesta i predjem ta dva metra. Sve je pocelo na dva-tri dana pre toga, ispocetka kao osecaj nelogade, koji je sve vise rastao i eskalirao bas tada. Spas je dosao u vidu brbljive drugarice, koja je od prvog trenutka kad je stigla krenula da melje o nebitnim stvarima, i nije usta zatvorila do ujutro. Ubij me sad ako znam o cemu je pricala, ali me svaka rec opustala i vracala u stvarnost. A ta stvarnost nije bila ni blizu onako opasna kako mi se cinilo dok je to cudnos tanej trajalo. Drugarica nije bila nikakav psihoterapeut i KBT ekspert, cak nije tada ni znala sta mise dogadjalo, niti je ista primetila. Tek sam joj kasnije ispricala kako me je spasila. Mislim da bih danas znala da prepoznam rane znake, ako bi mi se nesto tako opet priblizavalo. Medjutim, nikada se nije ponovilo nista slicno. Mozda je to i zato sto sad vise vodim racuna o svom mentalnom zdravlju, jer prosto znam da nije neunistivo i da mu treba posvetiti bar onoliko paznje koliko i holesterolu i krvnom pritisku. Ne radim nista posebno, ali si vise ne dopustam zaletanje u poslu, za koje verujem da me onda odvelo u taj horror, ne ponovilo se. Kad uhvatim sebe da opet to radim ("samo jos ovo da zavrsim, i da pozovem onog, i da odgovorim na onaj mail....."), prekidam sve, izadjem da prosetam ili si poklonim 2-3 minuta mindfulness body scan-a. ne zanima me da saznam da li mi je to bas neophodno i sta bi se desilo da ne radim tako. Mozda nista, ali svakako ne skodi 🙂.

Zvucis kao Vucko 😁 (salim se, naravno, neces zameriti). Kod njega i njegovih odlaze samo mladi i obrazovani , pa se brinu ko ce da im pravi srpcad. Ja govorim o ljudima svih uzrasta, a statistika kaze da je sve vise onih koji se bas ne bi mogli nazvati mladima medju iseljenickom populacijom. Cak bih rekla da su mladi veci ziherasi i teze se odlucuju za nesigurne varijante, posebno za fizicke poslove. To ne znaci obavezno da su lenji. Pre bih rekla da su ambiciozniji, vise drze do sebe i manje su spremni da odustanu od svog obrazovanja. Mozda su i spretniji u trazenju toga sto zele, a svakako su trazeniji od strane ozbiljnih poslodavaca. Kod mene u Svedskoj najuocljivija (ne znam da li i najveca) je kategorija novopridoslih doseljenika od kasnih tridesetih pa dalje, obrazovanih i sa znanjem engleskom, ali ne i svedskog. Na njih se najvise i odnosi moja prica iz pocetnog posta. Ima mnogo razloga zbog kojih se odlucuju bas za Svedsku, a deo njih su zablude, one na koje ih niko ne upozori, jer nece da mraci. A ja licno ne mislim da bi neko odustao kad bi znao kako stvari zaista stoje, vec bi samo dolazili spremniji i manje vremena gubili na pocetno lutanje i snalazenje u novoj sredini. Osim u Svedskoj, postoji i velika grupa iseljenika u Nemacku i neke druge evropske zemlje, na koju bi se mogla odnositi moja prica. Tu su medicinske sestre, gerontodomacice i jos citav niz pomocnih poslova u javnom i privatnom sektoru na koje se odlucuju ne bas tako mladi ljudi iz Srbije. Ali ta grupa nekako nije uocljiva, pa se prica uglavnom svodi opet na te mlade i obrazovane. Mislim da je potpuna istina daleko od toga.

Da li stvarno mislis da nista o sebi ne otkrivas kada pises o svojim zdravstvenim problemima i o tome kako si se utronjao i u izvesnim godinama batalio pivo i krenuo na dijete i treninge? Tamo si izneo niz detalja o svojim brigama i strahovima, sto otvoreno, sto izmedju redova, od kojih bi neko nedobronameran mogao da sklopi pricu za forumsko proganjanje i razvlacenje u sledecih 20 godina. Zar ne? E sad, ti mozda vidis bitnu razliku izmedju pisanja o preskocenim obrocima, izgubljenim kilogramima, smanjenom holesterolu...., i price o egzistencijalnim pitanjima kao sto su strah od bolesti, nemoci i smrti. Mozda je i onaj nedobronamerni tako vidi, pa nece to iskoristiti na neki ruzan nacin. Ali ja je bas i ne vidim, meni su to iste price. Bar ja tako citam ono o cemu pises na tim topicima. Unapred se izvinjavam ako ces ovo sto sam napisala shvatiti kao pokusaj otvaranja neke prepirke, nedajboze konflikta. Ako ipak tako shvatis, slobodno udri, pomeni mi sve sto sam ikada rekla o sebi, pa cemo biti kvit. Prihvaticu to kao sasvim zasluzeno i necu siriti pricu na tu stranu 😊.

Sta smeta ako je guzva? Sto nas je vise, zabava je bolja 😁.

Naravno da nisu, ali u tome i jeste poenta. Niko se ne radja nedobronameran, to se postaje. A postaje se bas od gore pomenutog straha od otvaranja sopstvene duse, iz straha da ne budes povredjen, pa ljudi krenu da povredjuju druge, sve verujuci da ce tako zastiti sebe. Mozda i hoce od drugih, ali nece od samih sebe. To je vrsta samodestrukcije, trovanje samog sebe i sopstvene duse, koje nikada ne donosi potrebno zadovoljstvo, vec samo trazi novi materijal za prenos sopstvenih frustracija. A one se vracaju kao bumerang, cesto pre nego i stignu do onog drugog. Uzaludna rabota, ako mene pitas. Nedobronamernost u stvarnom svetu jos i mogu da razumem. Mozda nekom donese neku materijalnu dobit, da se nije dzaba trudio i trovao sopstvenu dusu. Ali na forumu? Sta to ikome moze da donese? I kako ikome, ko ima kakvu-takvu svest o sebi, to moze da naskodi?

Ja i kroz stvarni zivot idem otvorene duse. Sto bih je bas na forumu zatvarala? Da neko ne pomisli da sam slaba, ranjiva, emotivna i osetljiva? Pa ne mora niko toliko zaobilazno da ide i izvlaci zakljucke iz mog forumskog pisanja. Neka me lepo pita, pa cu mu reci da jesam sve ono pobrojano, i jos mnogo toga. So what? Da li stvarno mislis da su srecniji oni ljudi koji do podne lazu sebe, a od podne sve druge? I tako svakog dana? Ja mislim da je to velika muka. Nikad tu srece, harmonije, sve vreme trazis nekoga ili nesto da ti ispuni prazninu, a ona zjapi sve veca. Ovako lepo otvoris dusu, napustas u nju sve i svakoga, a onda pravis selekciju, cistis, pomeras stvari levo-desno, ponesto izbacis, drugo zadrzis, napravis mesta za novo... Ja uopste ne znam kako bih opstala da ne radim tako, da samo skupljam i nista ne pustam napolje. Mislim da bih eksplodirala negde na nekom cosku, kao onaj bombas samoubica, i jos usput pobila ko zna koliko neduznog naroda. Ovako su svi uz mene bezbedni, dobro i njima, a dobro i meni. Dakle, dobrodosli u moju sirom otvorenu dusu! Ko ume da postuje gostoprimstvo, moze da ostane koliko god zeli. Ko pravi rusvaj, leti napolje. Nista jednostavnije. Zivot je dovoljno komplikovan i bez toga da ga sami sebi dodatno zagorcavamo stalnim strahovima od svega i svacega, a posebno strahom od otkrivanja samih sebe, onakvih kakvi zaista jesmo. Nema u nasim dusama nista cega bi se trebalo stideti i sto bi trebalo sakrivati. Sta god da nosimo, uvek je bolje ono pravo i autenticno ljudsko, od nekog tamo laznjaka.

Kad bolje razmislim, nijedno od ta dva. Zal zato sto ima te neke nostalgije, pa i romantike u sebi, a zalost jer je formalna i vremenski ogranicena. Ali ionako je nebitno kako to nesto zovemo. Vaznije je kako s tim ziveti i rado bih nastavila razgovor na tu temu.

Moglo bi tako, oslikava ono na sta sam mislila i sto je sorg. Ali kao sto vidis, rec koja je vrlo retko u upotrebi. Zvuci nekako patetitcno, a ne bi trebalo.

Hehe, pa sve individualci 😊. A mogla bih, ovako na prvu loptu, da navedem najmanje jos tri razloga. Prvo, ovde su ogromnom vecinom decaci, a svi znamo da oni ne placu. Zatim, zivimo u vremenu kad je tuga postala bolest, hendikep, ne uklapa se u ono sto nam drugi namecu i sto sami od sebe ocekujemo, da kroz zivot skakucemo srecni i veseli. Tu je i uticaj prethodnog foruma, gde se ljude slalo u "ustanove zatvorenog tipa", nazivalo nelecenim psihoticarima i lepile ostale dijagnoze, a to sve u svrhu vredjanja sagovornika. Ali hajde da to probamo da promenimo. Tuga je proces. Koliko dugo ce trajati zaista je individualno, ali svi moraju da prodju istim putem. Dakle, zavisi od osobe, ali i od okolnosti, pre svega od pomoci i podrske koju covek za to vreme dobije, ali i od sopstvenog napora da iz toga izadje. Posebno tuga za izgubljenim milim i dragim, i meni je zanimljivo da ona u srpskom nema posebno ime, da bi se razlikovala od drugih vrsta tuge, onih koje nisu tako teske, onih koje nisu za nekim ili necim nenenadoknadivim. U svedskom je sorg, ne znam za druge jezike. Imati u tim trenucima nekog ko ume da aktivno slusa, licno mislim da to nema cenu. Sam covek tesko moze da stigne do one poslednje, cetvrte faze tuge za bliznjima, za koju takodjer ne znam srpski naziv (ako ga uopste ima), nego obicno zaglavi u nekoj od prve tri. Btw, pokusala sam da izguglam srpske nazive za cetiri faze tuge, onako kako ih ja poznajem, ali nema. Umesto toga neka popularna psihologija, koja govori o pet faza, ali tu se proces zavrsava s drugom fazom iz mojih knjiga. Kaze ovako ta njihova nauka: neverica, tuga, ljutnja, depresija i prihvaćanje. I kazu, to bi trebalo da prodje za dve godine, a ako ne prodje, potraziti pomoc psihijatra. Pogresnije ne moze da bude, ali ne bih sad da sirim. Mogu kasnije, ako bude interesovanja.

Mnogo ste toga zamiljivog svi ispisali danas, ali ovo mi je posebno zapelo za oko. U principu, potpuno ispravan stav, kad razmere toga o cemu melankolic i moja malenkost (koja se btw retko kada s njim u necemu slozila, bar ne do nedavno 😊) ne bi bile skoro pa zastrasujuce. Ocigledno niko od nas nije sklon intimiziranju na prvu loptu, posebno ne u situacijama kad ti nije do toga, i kad ti je u startu jasno da s osobom koja te spopada npr u avionu ili slicnoj situaciji, niste i nikada necete biti na istoj talasnoj duzini. Ali ono sto moze da se vidi ovde u Skandinaviji ide toliko daleko da ti razgovori za ruckom ili vec negde nisu opusteno, pa makar i isprazno caskanje o bilo cemu, vec niz fraza koje imaju za jedini cilj da ne bude neprijatna tisina. Kao neka unapred izrezirana predstava, gde se ja u sebi zabavljam pogadjajuci koja ce da bude sledeca replika. I pogadjam u 50+% slucajeva. Opet nista lose, ali dosadno, brate... No dobro, nisu ti ljudi tu da mene zabavljaju i ne zameram im. Vise mi smeta ta napetost koja visi u vazduhu, taj strah da se ne izleti i ne pogresi, da se ne kaze previse ni o cemu. Kad su ljudi okupirani svojim mislima, nista mi ne smeta da sedim pored njih i cutim. Uostalom, meni nikad nije dosadno samoj sa sobom, uvek mogu da se zabavim sopstvenim mislima. Ali kad vidim da bi oni ne samo zeleli da pricaju, vec pokazuju i izvesnu zavist prema onima koji to rade s vise lakoce, onda se bas pitam da li su to individualci koji prosto ne zele da se upustaju u dublje odnose s drugima, ili preplasena deca koja zele da se dopadnu i budu voljena, pa se ne usudjuju da urade nesto sto bi moglo izazvati suprotan efekat. I odatle se vrlo lako stize do ovoga: Ti ljudi su zeljni bliskosti, ne obavezno fizicke, ali nju im je ocigledno lakse da ostvare od bilo koje druge. Moj zakljucak je da su pravi individualci veoma retka pojava, i bice sve redja sto savremeno drustvo bude postavljalo vece zahteve pred pojedinca. Postoji realna opasnost da se umesto drustva slobodnih individua, preko drustva preplasenih infantilaca, tako stigne do drustva ukocenih i u svemu ogranicenih robota. Ako je alternativa tome tor, u kojem su sve ovce zasticene, opustene i zadovoljne, onda ne znam za sta bih se radije opredelila. Valjda postoji i nesto izmedju te dve krajnosti?

Nemas pojma kakvu poentu ovde imas, ali tu nije kraj price. Na severu Evrope, individualizam koji je ljudima svojevremeno bio prirodno orudje za prezivljavanje u surovim uslovima, samo delom je stvaran, a delom ipak privid, jer je kanalisan i zauzdan od strane protestanske crkve. Za razliku od ostalih hriscanskih crkava, ona ljudima ne pristupa kao stadu, vec zaista kao pojedincima. Ali nije zbog toga manje stroga i ne postavlja manje zahteve. Odatle i ona Weberova terorija o uticaju protestantske etike na samu sustinu kapitalizma. Tesko je tu postaviti bilo kakav vrednosni sud, vec je to prosto tako, zbunjujuci paradoks s kojim nije uvek lako ziveti. Insistiranje na licnoj odgovornosti pojedinca prema samom sebi, svojoj porodici i siroj zajednici, sigurno nije nista lose po sebi. Ali stvar se tu ne zaustavlja, vec protestantska etika ide i korak dalje i ljudima namece jos nesto po cemu je skandinavija poznata. To je Jante zakon, prema kojem nikakvo odstupanje od grupe nije pozeljno, sto je opet u direktnoj suprotnosti s individualizmom iz kog je proistekao. Iz njega dalje proisticu mnoge norme, koje zivot individualaca sa severa s jedne strane uredjuju da ne bude dzungla u kojoj svako radi sta hoce, ali s druge strasno opterecuju svakodnevne kontakte medju ljudima, jer opasnost od greske stalno lebdi u vazduhu. Mozda nije najbolji primer, ali na stolovima u sali za rucak kod mene na poslu stoje cvece, salvete i natpis na kojem stoji "ovde za ruckom ne pricamo o poslu". Da ne pricamo o politici (u najsirem smislu, ukljucujuci i aktualne dogadjaje kao sto su npr teroristicki aktovi), ne postavljamo licna pitanja (ni ona koja nisu licna, ali bi neko mogao tako da ih shvati) i ne ogovaramo (opet u najsirem smislu, dakle uopste ne pominjemo one koji su trenutno odsutni), to se podrazumeva, ne mora ni da pise. Dakle, ne ostaje mnogo toga o cemu bi moglo da se prica, tako da je rezultat smrtno dosadnih pola sata, koje bih ja najradije izbegla. Eh, ali ne moze, jer ni to nije pozeljno ponasanje i moras da imas dobar razlog da se ne pojavis na zajednickom rucku.