vilhelmina

Prema mom iskustvu, generalno ne postoji bitna razlika izmedju razvijenih zapadnih zemalja i ex-yu, po pitanju odnosa odrasle dece prema ostarelim roditeljima. Rekla bih da je ta razlika vise retoricke prirode, jer ce se na balkanu glasnije osuditi los odnos, dok ce se npr ovde u swe to precutati. Ali to uopste ne znaci da se ovde ne ocekuje od dece da preuzmu svoj deo odgovornosti za one koji su ih rodili i podigli. To onako generalno, polazeci od nekog javnog i opsteprihvacenog diskursa. Razlike, naravno, postoje, ali one su individualne. Ima ih veoma pozrtvovanih, koji i sami u ozbiljnijim godinama i s problemima koje to nosi, svaki slobodan trenutak provode s roditeljima. Nebitno da li zive blizu, pa je to svakodnevno, ili putuju za vikende, praznike i godisnje odmore. Vecina je takva, dok manjina nista od toga ne radi i nije ih briga. U svakom slucaju, nije isto da li su ti roditelji jos relativno mladi i zdravi, te da li su u paru ili potpuno sami. Uglavnom, stepen angazmana vecine odrasle dece, pa i ocekivanja okoline, rastu s godinama i narusenim zdravljem roditelja. Potpuno je nebitno da li kao motiv navode ljubav prema roditeljima ili to sto su se ti roditelji zrtvovali za njih, pa sad treba da im se vrati dug. To je samo retorika, a ponasanje je ono sto se broji. U ovu pricu nikako ne treba mesati to koliko se rano ili kasno deca osamostaljuju. Ovde kod mene to rade veoma rano, ali nikad bez ozbiljne materijalne i svake druge podrske roditelja. Koji to dvadesetogodisnjak, iako punoletan, ima mogucnost da si sam obezbedi egzistenciju, od dovoljno dobro placenog posla kojim moze da se placa kirija ili dobije kredit za stan, pa nadalje? Mozda je nekad bilo, ali sada toga nema ovde u Svedskoj. Deca odlaze od kuce kad zavrse srednju skolu, ali ih roditelji i dalje finansiraju i podrzavaju na sve moguce nacine. Po cemu su oni onda samostalniji od bilo kojeg Pirocanca koji ode na studije u Nis ili Beograd? I tu je razlika retoricka i kozmeticka, bas kao kad roditelji ostare i treba im podrska dece. Ako se ne gleda povrsno, vec se malo zadje u sustinu, sve je to u osnovi isto. Roditelji podizu decu, onda neko vreme mogu da imaju koliko-toliko ravnopravan odnos, a onda se uloge promene, i roditelj se nadje u odnosu zavisnosti od svoje dece. Uvek bilo pod ovom kapom nabeskom, nazavisno od pakovanja. Sustina je ista. Slabo tu ima neke razlike, Balkan, Zapad, bili gde.

Problem je samo sto antifa nije organizacija, vec pokret, koji ad hoc i zavisno od situacije okuplja veliki broj razlicitih pojedinaca i grupa, cija glavna agenda moze da bude bilo sta. Ne postoji organizacija koja se deklarise kao antifa (za razliku od kkk i neonacista!), pa ce biti krajnje problematicno bilo koga staviti pod prismotru po tom osnovu, a da se u krajnjoj liniji sve ne pretvori u lov na vestice.

Problem je sto on malo trazi fer tretman, pa onda malo trazi da ga se oslobodi. I usput doda rasizam, pa sta je sve USA uradila za Svedsku, a vidi kako joj nezahvalnici vracaju, ma nema sta sve nije udrobio. A ovo s nehumanim uslovima u svedskim zatvorima i svedskim pravosudjem koje krsi ljudska prava.... Nije valjda da si u sve poverovala? Mislim, sta je sledece, ovo?

I dalje mi nije jasno kako moze da garantuje. Kaucija ne moze, nije po svedskom zakonu. Sta bi moglo da bude alternativa? Da ga zatvori u ambasadu? Uveravam te da mu u svedskom zatvoru nije mnogo gore, osim sto mu je verovatno malo dosadno. Ustvari, problem tog repera je sto ne moze da napusta Svedsku, sto dalje znaci da je morao da prekine turneju. Ne cini njemu nikakvu razliku da li sedi u zatvoru, u hotelu ili u ambasadi.

Pa to je to, i o cemu mi uopste pricamo? Da je Trump pokusao nekom americkom tuziocu ili sudiji da se ovako umesa u posao, bas me zanima kako bi se proveo.

Moze li neki citat da je Trump ponudio garancije da ce se ovaj mamlaz pojaviti pred sudom? I kako bi on uopste mogao da garantuje da ovaj nece zbrisati? Ne znam o cemu se radi u slucaju tog pilota, ali za Grossa znam da je odsedeo mnogo godina i pusten iz humanitarnih razloga, pri tome u okviru neke razmene spijuna. Amanda Knox je takodjer osudjena na mnogo godina, pri tome uz vrlo tanke dokaze, pa i oni su kasnije oboreni. I ona je stigla da odlezi nekoliko pre nego sto je oslobodjena. I Svedska neretko intervenise za svoje gradjane, obicno u slucaju politickih zatvorenika i/ili u slucaju torture ili drugog nehumanog postupanja u zatvorima sirom sveta. Ali ne mozes te slucajeve porediti s ovim. Ovog Rokija mozes porediti samo s onim americkim gradjanima kojih sigurno ima, bas kao sto ima i svih drugih, koji trunu po zatvorima sirom sveta zbog pokusaja sverca droge i prestupa tog ranga. Tu spada i ovo nasilnicko ponasanje, i prilicno sam sigurna da se nijedan americki predsednik nikad nije blamirao pokusajima da takve oslobodi optuzbi, po cenu diplomatskog skandala ovog ranga. I to cak u slucajevima kad ljudi zaglave u stvarno lose i nehumane uslove i odrape im drakonske kazne. A ovaj reper ima srecu da je u Svedskoj, gde su kazne blage i zatvori prilicno udobni. Dakle, nijednog od onih razloga zbog kojih svetski politicari najviseg ranga cimaju jedni druge.

Mrde, radi se o ponasanju predsednika USA, ni o cemu drugom. Jedno sto je glupo i u potpunom neskladu s opsteprihvacenim demokratskim nacelima o podeli vlasti, a drugo sto ima posledice na medjunarodne odnose. Svedska ambasada u Washingtonu vec je ovih dana bila izlozena pokusaju vandalizacije, upravo povodom ovog slucaja, i sasvim sam sigurna da toga ne bi bilo bez Trumpovih twitova i izjava. Mislim da je sad cuvanije mesto od same Bele kuce. To stvarno nikom nije trebalo. Ovo je obican sitni kriminal, svakodnevna pojava, kojoj je samo Trump dao taj znacaj koji ima. Zato sam to ovde i pomenula. Sam Rocky je totalno nebitan. I sigurno mu se nece desiti nista strasno. Mislim, nije uhapsen u Srbiji, nego u Svedskoj. Ono jeste da ga brani advokat Slobodan Jovicic, ali sam ga je izabrao 😉. Ali pazi sad sta ti radis. Ovamo kao pozivas da se o tome ne pise, jer kao ne znamo sve cinjenice, a odmah zatim dodajes da ne znamo sta je prethodilo tuci. Sto implicira da je tip mozda zasluzio da bude prebijen. A nije da ne znamo, tip je bio dosadan kao proliv, nije hteo da se skloni kad su mu telohranitelji rekli da se gubi. Sto bi rekli, ku...o se. Ipak nije razlog da ga prebijes, zar ne? Ako cemo jos da teramo mak na konac, sta ima taj Rocky da udara i sutira ovog momka, kraj onolika dva telohranitelja? Ovaj dosadnjakovic nema 50 kila, sa sve cipelama, a ona dva grmalja nisu mogla sama da ga savladaju, nego morao reper da im pomogne. I zbog takvog predsednik USA zove premijera Svedske i daje izjave koje nanose stetu odnosima te dve zemlje?

Mali reper u akciji:

Ovaj tip ni ne pokusava da kaze da nije uradio to sto je uradio. Ne bi mu ni vredelo, jer su dogadjaj zabelezile sigurnosne kamere i vise mobilnih telefona. Net je prepun snimaka, pa guglajte. Gospodin Rocky i dvojica njegovih gorila prebijaju momka, Rocky ga sutira dok lezi na zemlji. Takodjer se vidi da u ruci ima polomljenu flasu. Sve se dogadja na sred ulice u centru Stockholma, dakle ne u privatnom prostoru. Ni blizu onim slucajevima gde su ljudi osudjivani na drasticne kazne pod sumnjivim okolnostima i bez cvrstih dokaza. Obican nasilnik, koji ce za to sto je uradio odgovarati pred svedskim sudom i po svedskim zakonima. Sta Trump ima tu da se mesa? Btw, o kauciji nije twitovao, nego je ponudio svedskom premijeru u direktnom telefonskom razgovoru. I uopste nije rekao da ce mali reper da se pojavi na sudu, nego je rekao da je decko nevin, da je bio isprovociran i da ga je svedska policija uhapsila iz rasistickih razloga. Sve je to javno izrekao mali Trump, i ja stvarno ne znam kako se to moze braniti i opravdavati.

Ja ismejavam njegovu brzopletost, kojom nudi da plati kauciju, a da se prethodno nije raspitao da li takva mogucnost u konkretnoj zemlji uopste postoji. Takodjer ismejavam ovaj ovako otvoreni pokusaj politickog uticaja na jedan sudski proces. Mada iskreno, nista tu nije za smeh, nego je vise za plakanje kad vidis tu kolicinu bahatosti kod jednog od najmocnijih ljudi sveta.

Kod mene radilo najnormalnije sve do jutros negde oko 7:45. Od tada 404 Not Found error, i ni makac . To na telefonu. Na kompu radi. Ima li leka? Edit: Povlacim receno. Na wifi radi i na telefonu, dakle do mog mobilnog provajdera je.

Diplomatski skandal izmedju USA i Svedske oko americkog repera koji je uhapsen nakon sto su on i njegovi telohranitelji prebili nekog tipa na festivalu u Stockholmu. Frajer je i dalje u pritvoru, optuznica je podignuta i ceka se sudjenje. Najbolji deo je kad je Trump u razgovoru s Löfvenom ponudio da plati kauciju za pustanje ovog mamlaza iz pritvora. Sokirao se kad mu je Löfven objasnio da takva mogucnost ovde ne postoji.

I mi skapavamo od vrucine, 28 C . Moj poslodavac nam obezbedio one sumece tablete protiv dehidracije, puna ih kuhinja. Sta ti je 🇸🇪 standard !

Wow, sto je brzo! Otvorila dva tri topica, cisto da probam. Zavrtelo mi se u glavi od brzine .

I ja sam ovaj detalj primetila, i malo se zacudila. Nevezano za Dzudi jer ne znamo i ne treba da znamo sve detalje, nego vise onako opste, podelila bih jedno svoje iskustvo. Ne samo da ne bi bilo profesionalno oznacavati krivca, nego psihoterapeut i nije tu da bilo sta objasnjava, tumaci ili donosi nekakve zakljucke. On je tu da vodi osobu kroz njene sopstvene misli i osecanja, da joj pomogne da ih sortira, sredi, odbaci nepotrebno i usmeri u pravcu resenja problema. Naravno, uz stalno potvrdjivanje autenticnosti osecanja, ali ne obavezno i misli i tumacenja konkretnih dogadjaja. To je aktivno slusanje. I to jeste najveci izazov za psihoterapeuta, ne dopustiti sopstvenim mislima i osecanjima da izadju na povrsinu, a toga bude itekako, ljudi smo. Secam se sopstvene frustracije na onoj mojoj psihoterapiji. S obzirom da je terapija bila u okviru obuke, kao sto rekoh gore, bila sam slobodna da sama izaberem temu o kojoj cemo pricati. I ja krenem s time kako sam uopste dosla tamo, dolazak u swe, naporan rad da se prehrani porodica, studiranje u kasnijim godinama i tako to. Ocekivala sam pohvale i tapsanje po ramenu, ali jok. Ispade sve to o cemu sam joj govorila nista posebno, a moglo je i mnogo bolje, da sam se ja vise potrudila i da se nisam plasila da preduzmem neke korake. Negde na drugoj seansi sam htela da joj opalim samar i izletim napolje. Sta ima ona da mi tu mrci, kad ja znam kako sam ja sebi kralj ? I sto je najgore od svega, nije mi ona rekla da ustvari nisam ostvarila sve svoje potencijale jer me strah u tome sprecio, nego ja sama sebi! Ona me samo vesto dovela do toga da samoj sebi priznam kako stoje stvari. Naravno da sam u tom trenutku bila ljuta kao ris, ali se ispostavilo da ljutnja nije bila na nju, vec na sebe. Ostatak terapije smo radili na tome kako da ja samoj sebi oprostim za propustene sanse, a to je bilo poslednja misao s kojom sam zapocela tu terapiju. Sve u svemu, izvozala me kao mladog majmuna, srusila mi sneska, i ni trenutka mi nije povladjivala. I tako me naucila svemu sto danas znam i o sebi, i o drugima. Imala sam ogromnu srecu da dospem bas kod nje, i beskrajno sam joj zahvalna za to.

Da li je ovo bilo neophodno? Tim pre sto savet koji nazivas dobronamernim dolazi od coveka koji se nebrojano puta izjasnio kao neko koga ni najmanje ne zanimaju drugi ljudi, jer u sta god da se uvale, sami su krivi. Zato mi ova naprasna briga ne izgleda kao logican nastavak tog toliko puta iznesenog stava. A posto je taj isti savet usledio posle nekoliko mojih postova, nekako se osecam i prozvanom kao neko koga bi posebno trebalo drzati na oku. Iskreno, nije ni malo prijatan osecaj. Mislim da se kiniku moglo odgovoriti i na pp. Ovako nekako zvuci kao moderatorsko upozorenje upuceno svima, posebno autorima zadnjih nekoliko postova. Nakon toga je uvek za ocekivati da diskusija zamre. Nebitno sto to nije bio cilj, ali moze da bude posledica. Izvinjavam se za off i znam da postoji mesto za kritiku moderacije, ali ne bih ovo da sirim dalje. Mislim da je bolje da ostane ovde.

Ovaj moj grad stvarno ima prelepe plaze. Nije cak problem sto je sezona kratka i sto vreme moze da zeza, jer je voda plitka i brzo se zagreje. Bila danas. I u vodi i napolje super prijatnih 22-23. Problem je jedino kad te razmazi Jadran, pa ti ova zuckasto-smedjkasta i skroz neprozirna voda malo bezveze. Na slici i izdaleka jeste plava, ali iz bliza otprilike kao poveca lokva posle kise. Eh, ne moze se sve u zivotu imati 😟.

Razumem te, naravno. Ali mi se cini da je tvoja dijagnoza PTSP prerano postavljena, pa moguce zato psihoterapija ne daje zeljene efekte. Po definiciji je to posttraumatski poremecaj, dakle uslov za dijagnozu je da je trauma zavrsena, a posledice nepreradjenih osecanja vezanih za traumatski dozivljaj i dalje traju i muce coveka. Ako i sama trauma i dalje traje, a kod tebe je to ocigledno slucaj, onda se i ne moze ocekivati da se jedan jos uvek aktivan proces zaokruzi bilo kakvom psihoterapijom. Ako imas mogucnosti za drugu operaciju, i ako ona nije vezana s nekim posebnim rizicima, ja bih ti licno savetovala da insistiras na tome, bez obzira da li je ortopedi ocenjuju kao neophodnu ili ne. Njima i tvom kolenu mozda i nije, ali tebi ocigledno jeste neophodna, da bi uopste mogla da pocnes da izlazis iz tog zacaranog kruga. I to ce biti proces koji trazi vreme, jer nece sve nestati samo od sebe onog trenutka kad se probudis posle operacije, ali ce bar psihoterapija imati nekog smisla. Ovako mi se cini da nema. Naravno, dopustam da gresim .

Taman posla, draga Pletilja, da ja vas ili vi mene ne razumete. Ali ocigledno je bilo potrebno da pojasnim zbog drugih sta psihoterapija moze, a sta ne moze, i sta je to uopste. Nije svaka poseta psihologu ili psihijatru psihoterapija, u tome je stvar. Nije ni svaki psiholog ili psihijatar psihoterapeut, kao sto nije ni svaki psihoterapeut psiholog ili psihijatar. Ja sam, kao sto to verovatno znate, socijalni radnik. Sigurno znate i da sam to studirala u vreme kad malo ko to radi, jer sam u neko doba svog zivota resila da promenim struku. Pred kraj studija sam sticajem okolnosti radila praksu u bolnici i tu dosla na ideju da bi to moglo da bude moje buduce usmerenje u novoj struci. Prvi posao u struci sam dobila jos za vreme studija, pa se nakon zavrsetka nisam zurila da nadjem novi, vec sam vrlo strateski birala mesta na kojima bih mogla da nastavim obuku za psihoterapeuta, naravno uz posao. Dobila sam tu sansu u jednoj manjoj bolnici, za godinu dana stekla certifikat i nastavila to da radim jos dve godine. I dalje sebe vidim u tome, ali mozda nekad kasnije. Sad sam u svojoj osnovnoj struci, radim u opstini, u okviru brige o starima. Plata nije bila nebitan faktor kad sam odlucila da predjem iz zdravstva u opstinu, ali presudilo je ipak to sto sam videla kako to funkcionise u praksi. Funkcionise onako kako sam opisala, a iz ugla psihoterapeuta - jos gore. Meri vam se ucinak po satu, broje se pacijenti kao na traci, dokumentuje se svaki razgovor, podnose se izvestaji... Naravno, ne o onome sto je zasticeno obavezom cutanja, ali npr da li je pacijent zakljucio bolovanje i vratio se na posao, da li je imao recidiv ako je rec o nekoj ovisnosti ili kriminalu, da li je odradio terapiju do kraja ili je svojevoljno napustio, da li je osoba obolela od anoreksije pocela da jede... Od terapeuta se traze se vrlo konkretni rezultati, a boj poseta je ogranicen. Nigde se ne kaze na koliko, ali se zna sta je ocekivano, obicno desetak poseta u okviru dva do tri meseca. Naravno, ima psihoterapeuta koji vrlo dobro unovce svoje kvalifikacije. To su obicno frilenseri, kojima je to skoro pa hobi. Drze predavanja o stresu, grupne seanse za zaposlene po firmama, life coaching i slicno. Ima jos jedna bitna stvar u svemu tome, za koju mislim da forumska javnost treba da sazna, ako vec nije. Psihoterapeuti se ne skoluju u okviru redovnih studija. To su obicno edukativni centri koje osnivaju akreditovana udruzenja psihoterapeuta, koja isto lepo zaradjuju na tome. Uslov je zavrsena medicina, psihologija ili neki od humanistickih studija (ne bilo koji, naravno, vec oni koji daju osnovu za nastavak). Trajanje obrazovanja je od jedna do cetiri godine, zavisno od toga za koliko i za koje tehnike se trazi certifikat. Za KBT je dovoljna jedna godina, pa zato vecina to i bira, me inkluded. Polaznici prvo sami treba da prodju jedan ciklus psihoterapije, a zatim se dobija pacijent s kojim se radi par meseci. Posle toga ide analiza svega toga, individualno i grupno, i na kraju zavrsni ispit i certifikat. Rad s pacijentom podrazumeva snimanje svih poseta kamerom, sto naravno znaci da je pacijent o tome obavesten i na to svojevoljno pristao. Obicno je za njih to izbor izmedju sanse da terapiju zapocnu odmah, sa studentom i kamerom, ili da cekaju nekoliko meseci, pa redovnim putem. Put do certifikata psihoterapeuta je svuda vise-manje isti, ukljucujuci i Srbiju. Vecina edukativnih centara jeste medjunarodno akreditovana, pa su i certifikati medjunarodno priznati. I nacin rada psihoterapeuta se ne razlikuje bitno, bar na podrucju Evrope (pri tome ne mislim samo na EU). Dakle, da ne bude zabune, ovo gore se odnosi i na Srbiju, ne samo na Svedsku.

Ne znam cime sam zasluzila ovako ruzan odgovor, ali svakako necu nastavljati ovu diskusiju. Imam kvalifikacije s kojima mogu da radim kao psihoterapeut i radila sam to neko vreme. Sada radim nesto drugo, ali svakodnevno koristimta ista znanja i vestine. Ne pricam napamet.

@Pletilja, ja sam samo ukratko opisala kako se psihoterapija definise u Svedskoj, a isto je i u ostatku zapadne Evrope. To je ono sto je racionalno i sto se moze ocekivati u zemljama u kojima je psihicko zdravlje koliko-toliko pokriveno sistemom socijalnog osiguranja. Van toga niko nikome ne brani da psihoterapiju definise kako hoce i da se njome bavi na nacin koji smatra da treba, kao sto ni pojedincima niko ne brani da izaberu terapeuta koji im odgovara i s njim ostvare dugorocan kontakt. Ali onda ce to tog pojedinca i da kosta onoliko koliko kosta angazovanje strucnjaka s visegodisnjim visokim obrazovanjem, koji uz to sve vreme mora da se usavrsava. Nije realno ocekivati da to bude neka suma koju prosecan covek moze da si priusti, bez obzira o kom delu svetu ili zdravstvenom sistemu govorili. Zato o tome nisam ni govorila, vec o onom sto je realno i dostupno nama, obicnim smrtnicima. I nisam rekla da tako treba da bude, vec da tako jeste, i to ne samo u Srbiji. Ponajmanje sam poredila coveka s biciklom. Uostalom, sami psihoterapeuti definisu svoju misiju ovako kako sam opisala, bar oni koji rade u praksi i zive od svog posla. Jer kad bi funkcionisalo ovako kako vi opisujete, tesko da bi nahvatali vise od par pacijenata koji bi mogli da plate njihove usluge, za ceo svoj radni vek. Takodjer je nerealno ocekivanje da svako onaj ko zeli da svoje psihicko zdravlje podigne na visi nivo, ima mogucnost da si priusti psihoterapeuta koji ce ga pratiti kroz zivot. Nemojte se ljutiti na mene sto to konstatujem.

Molim te da me ne shvatis pogresno, ali cini mi se da u Srbiji postoji pogresno shvatanje toga sta je uopste psihoterapija. Kod mene u swe se isto dugo ceka na pocetak terapije. Od prijave (uput lekara ili tvoja sopstvena zelja, svejedno) do pocetka, obicno prodje par meseci, bez obzira da li je drzavni ili privatni. I vrlo je skupo, jedna poseta oko 100 evra. Samo u izuzetnim slucajevima je pokriveno od strane socijalnog (opet nevezano da li je privatni ili drzavni), a i tada svega par poseta, max deset. I to nije zato sto je neko nehuman, nego sto je u tome sustina psihoterapije. Bar kako se ovde shvata, a Skandinavija u toj oblasti moze da bude primer i za druge. Poenta je u tome da psihoterapija, kao i svaka druga terapija, mora da ima neki cilj. U prvih par poseta se taj cilj formulise u razgovoru izmedju terapeuta i osobe, a cilj nije cilj nego samo lepa zelja, ako se istovremeno ne odredi i vremenski rok u kojem ce se postici. Na psihoterapiju se ovde ne gleda kao na plakaonicu od koje ti je bolje par dana, nego kao na sredstvo koje osobi u duzem periodu omogucava da se oseca bolje, tako sto ce ta osoba nauciti da zivi sa svojim problemom. Ucenje kao ucenje, podrazumeva i motivaciju, domace zadatke i vrlo veliki napor od strane te osobe. Cilj je uvek da se prekine neki los obrazac, bilo da se radi o nekom ponasanju ili stavu (prema sebi, svojoj okolini, problemu uopste...). Ako terapeut u prvih par poseta ustanovi da se cilj ne moze postici u razumnom vremenu, iskreno ce ti to reci. To jeste pitanje etike, jer bez obzira da li placa socijalno ili ti sama, nije u redu da terapeut na neodredjeno vreme uzima pare, a rezultat se ne vidi. To ne znaci da terapeut nije dobar, nego da psihoterapija verovatno nije pravo sredstvo u konkretnom slucaju. Da rezimiram, psihoterapija ima svoj pocetak (odredjivanje cilja i vremena u kojem ce se isti dostici), svoj osmisljen tok (metode, sredstva, tehnike, vezbe...) i kraj (evaluacija rezultata). Sve drugo su neformalni razgovori s osobom koja ume da slusa i da da dobar savet, ali to nije psihoterapija.

Mislim da citas tendenciozno. Ni u jednom trenutku nisam poredila sveukupan zivot mladih Svedjana sa zivotom mladih na ex-yu prostoru. Poredila sam njihov odnos prema ranijim vremenima i starijim generacijama, u smislu da bi i oni mogli da krive lagodan zivot prethodnih generacija za sve izazove s kojima se oni danas suocavaju, ukljucujuci sve zivo, od razgradnje nekadasnjeg welfare sistema do ekoloskih problema. Ali oni to ne cine, nego gledaju sta ce i kako ce s ovim polaznim osnovama koje sami imaju. Ukazala sam na ono sto se u ex-yu zemljama vrlo cesto previdja, a to je da je i bez ratova, i pored interneta i drugih prednosti koje danasnje vreme nudi svima, ne samo mladima, fakat da je zivot u vreme postojanja SFRJ i na zapadu bio laksi, predvidljiviji, sigurniji u svakom pogledu, nego sto je to danas. A mladi kao ranjiva kategorija to sigurno osecaju vise nego drugi. Samo kukanje i trazenje krivaca u drugima ovima za Zapadu nije svojstveno, a ljudima na ex-yu prostoru jeste. Da li je i za to nekako kriva SFRJ, ne bih znala.

Ti govoris o organizovanim kriminalnim bandama, kojima su motocikli samo jedan od zastitnih znakova, ali pojam "bajker" je daleko siri. Ipak, prema svima postoji strasno mnogo predrasuda. Uvek je tako bilo, ne znam zasto. Koliko puta cujes za nekog ko se slupao motorom da mu tako i treba. Mnogo ces redje to cuti za one koji nastradaju u automobilu, pa makar bili jednako krivi za nesrecu, ili cak i vise.

Ja vidim problem u tome sto ti kao pricas o proizvodnji u SFRJ, a malo-malo, pa te eto u sadasnjosti i u trazenju paralela s onim sto je bilo. I to ne bilo kakvih paralela, vec onih koje po tvom misljenju opravdavaju ono sto danas ne valja u tvom okruzenju. Pri tome cak i ne znas sta je stvarno bilo, a sta nije, jer to vreme poznajes samo iz prica starijih iz tvoje neposredne okoline. Nije problem da i pored toga ucestvujes u ovoj diskusiji. Ali daj malo razumevanja da nije isto kad o tom raspravljas sa svojim vrsnjacima, koji isto kao i ti sve to znaju samo iz druge ruke, ili s nama koji smo to vreme ziveli. Ti mi mozes reci kako je sad u Hrvatskoj, ali ne mozes mi pricati o tome kako je bilo pre 30 ili 40 godina. Inace, nisam primetila da iko ovde zeli da u danasnjem vremenu kopira ekonomiju SFRJ. Ona je imala svoje kvalitete i svoje mane, ali sve to se moze posmatrati samo u kontekstu u koji cela ta prica i spada. U svakom slucaju je ta proizvodnja generacijama i generacijama omogucila dobre uslove za odrastanje, skolovanje i uopste sticanje neke sirine pogleda, koja nam je svakako pomogla kad smo se, svojevoljno ili protiv svoje volje, rasuli po svetu. Danas cesto cujemo da je sve to bilo na veresiju, kao nekakvi krediti kojima je svet zatrpavao Titovu Jugoslaviju i sve nas u njoj. Ne kazem da u tome nema i zrno istine, ali daleko je to od onog kako se obicno predstavlja. Tu floskulu o zivotu na kredit definitivno obara citav niz istrazivanja ovde kod mene u Svedskoj, koja jasno pokazuju da su generacija rodjene oko 1990 prve u nizu onih koje ce u svakom pogledu imati losije preduslove za ostvarenje sopstvenih potencijala nego sto su imali njihovi roditelji. Pa ipak neces od tih mladih Svedjana cuti nikakve optuzbe na ranija vremena i generacije koje su imale vise srece, nego se to prihvata kao neminovnost i polazna tacka od koje se planira i gradi sopstvena buducnost. A nije da ne bi i oni mogli o tome kako se ranije lako dolazilo do dobrog posla, sopstvenog krova nad glavom, sansi za napredovanje u karijeri, kako su se krediti delili sakom i kapom, you name it. I nije da su glupi i slepi kod ociju, pa da ne znaju da su im startne pozicije u zivotu daleko slabije nego sto su ih imali njihovi roditelji. Znaju oni to jako dobro, ima ko i da im kaze, ali nikome ne pada na pamet da u tome trazi opravdanje za pasivnost i odustajanje od sopstenih zelja i planova. Jos manje da neko s nipodostavanjem gleda na ranija vremena i generacije, ili da ih optuzuje za bilo sta.