vilhelmina

Covek pise o masovnom otkupu stanova od strane obicnih radnika, a to nije bilo u SFRJ nego posle nje, u pohajducenim joj naslednicama. Naravno da mozemo u sitna crevca, jer je u toj SFRJ cvetala korupcija, bas kao i pre i posle nje na brdovitom Balkanu, to nije nista novo. Ali govoriti o masovnom otkupu stanova za kutiju zvaka u SFRJ, pa jos kao o razlogu za bankrotstvo drzave, za to stvarno treba biti jako mlad i ispranog mozga.

Zalosno je sto je ex-yu prostor prepun mladih ljudi koji stvarno veruju da su se u SFRJ otkupljivali stanovi za kutiju zvaka. I jos zalosnije sto takvi to sad prezentuju novim generacijama kao nepobitnu cinjenicu. Pitam se samo sta ce te jos novije generacije dodati ovoj horor prici o SFRJ i na sta ce sve to liciti za narednih 20-30 godina.

Da, i samoj mi je pao na pamet taj dogadjaj kad su slucajni prolaznici jurili atentatore na turskog ambasadora po Beogradu, jedan je valjda i nastradao. Tesko je to iz danasnje perspektive objasniti, valjda neki osecaj moralne obaveze, pa i pozvanosti na herojska dela za opste dobro, ali i za upisivanje u istoriju. I jos svasta nesto. Bas kao sto kazes, ima ta medalja i onu tamnu stranu. U swe je bio takav predlog pre neku godinu, cak je uzet i ozbiljno u razmatranje. I kao sto se to u ozbiljnoj zemlji radi, prvo je angazovan tim strucnjaka (pravnika, sociloga, psihologa...) da istrazi moguce posledice donosenja takvog zakona, i dobre i lose. Zakljucak ovog tima je bio da kriminalizacija neiskazivanja gradjanske hrabrosti (upravo tako zvuci njihova formulacija, proverila sam na netu) ne bi pridonela da ljudi vise, cesce i bolje reaguju, ali bi mogla biti kontraproduktivna na vise nacina. Jedan od primera je bio da bi ljudi koji su bili svedoci zlocina, u tom slucaju bili manje skloni da prijavljuju i svedoce, jer bi se plasili da ne budu poznavi na odgovornost ako sami nisu preduzeli nesto sto je eventualno trebalo. Jos pametnih stvari je u tom istrazivanju bilo, ali pozaboravljala sam, a ne obnavlja mi se gradivo. Tako da je taj predlog odbijen, ali zato zakon o obaveznom pruzanju pomoci vazi u saobracaju. Kaznjivo je ne zaustaviti se i ne uciniti ono sto je u tvojoj moci, cak i ako si samo slucajno naisao, nisi ucestvovao u nesreci.

Ja pamtim vreme kad je i na Balkanu vrvelo od anglosaksonaca . To se pomagalo na putu i pred njega, skupljali se autostoperi, solidarisalo se na sve strane. Da li se neko pri tome previse familijarizovao ili je pomogao i otisao svojim putem, ne secam se da se o tome uopste razmisljalo. Danasnji "skup slobodnih individua", bilo gde na svetu, drugacije funkcionise. Za to postoje razlozi, jer ne mozes znati ko je terorista, kriminalac, narkoman, psihotican... Doduse, nisi mogao ni onda, ali se valjda nije na to mislilo. Zato i ne znam da li je objasnjenje za danasnju suzdrzanost ujedno i opravdanje da se ne reaguje u situacijama kad je ranije prosto bilo sramota ne reagovati. Nemam odgovor, ali primecujem razliku u nekom opstem pristupu svemu tome. No naravno, uvek je bilo skotova koje bas briga sto neko tamo lezi na ulici ili cak na sinama, kao sto i danas ima onih koji prvo priskoce u pomoc, pa tek onda razmisljaju sta je sve moglo da (im) se desi. Cini mi se ipak da se definicija onog sto je normalno i ocekivano ponasanje, znaci i onog sto ce vecina uraditi, pomerilo od (mozda ponekad i suludog) preuzimanja rizika da bi se nekom pomoglo, prema opreznosti i uzdrzanosti u prvu ruku, pa tek kad smo sigurni da radimo pravu stvar, tek onda se upustamo u akciju. Nikako ne bih rekla da su ljudi danas u manjem procentu empaticni nego ranije, ali vidim da ima mnogo vise barijera koje cine da u kriznim situacijama vecinski ne reaguju kao sto bi pre par decenija. Evo dole dobre ilustracije za ono o cemu bljax govori. Ne verujem da bih licno imala petlju da uradim ono sto je ova zena uradila i najiskrenije joj se divim (moja dogodovstina s pijanim cikom je naravno sasvim druga kategorija). Dogadjaj je od pre 2-3 godine kad je mladja zena s dva mala deteta sprecila lopova da otme tasnu starijoj zeni, i pri tome sama bila napadnuta. Dogadjaj je zabelezen zahvaljujuci sigurnosnim kamerama, a zahvaljujuci njima je mamlaz i uhapsen. Ali onda krece polemika u javnosti, gde je ipak manji deo (me included) bio impresioniran njenom hrabroscu, dok se vecina slozila da nije normalna, jer je i sebe i decu izlozila opasnosti.

Nemam nameru to da radim, jer jedva da i za ovaj forum imam vremena, kamoli da se rasipam na jos sto strana. Ali znam pouzdano da bi to bila samo jos jedna od tema u javnoj debati koja je ovde vrlo ziva, na sve moguce teme. Na balkanskim prostorima, medjutim, izgleda da je interesantno samo ono sto se moze na neki nacin politizovati, pripisati ovoj ili onoj politickoj opciji, ili nekom drugom mocnom pojedincu ili grupi. Obicna, svakodnevna dogadjanja, a ona su po definiciji rezultat vise-manje sponatanih ponasanja i reakcija ljudi u pojedinim situacijama, ostaju siroj javnosti totalno nezanimljiva, dok god ne izazovu neke vece posledice, koje se onda mogu pripisati aktualnim politicarima. Licno mislim da se u srpskoj, ali i u drugim ex-yu javnostima ide predaleko u politizaciji svake drustvene pojave. I mislim da se time pokusava pojednostaviti stvari, jer ako je nesto rezultat politike, onda uvek postoji i relativno lako dostupno resenje za svaki moguci problem. Dobri politicari donesu dobre zakone, dobri zakoni regulisu sve zivo i nezivo, i onda vise nemamo nikakvih problema. Medjutim, nije tako. Mnoge od drustvenih pojava koje nas ljute, zbunjuju ili nam naprotiv prijaju, jesu rezultat nepisanih zakona, normi, a ne nesto sto se da instant resiti dobrim zakonima i njihovim striktnim postovanjem. To bi ustvari bila poenta ovog topica, pa ako krene rasprava, mogu i da ga preimenujem. Teatar u svakom slucaju, a apsurdan utoliko sto se dogadja u svakodnevnom zivotu odredjene skupine ljudi, koje je slucaj u jednom trenutku postavio na istu scenu (videti pod Erving Goffman ). Da nas sad sastavis i nateras da analiziramo sta smo i kako radili, ja bih, recimo, tada iznela i podatak da sam brojala do deset, sve u nadi da ce neko drugi prici, da ja necu morati. Reagovala sam tek kad sam se uverila da nece. "Nametljivica" bi, prilicno sam sigurna, rekla da nije bila sigurna da li covek uopste zeli pomoc, pa nije htela da mu narusava licni integritet. Jer cinjenica je da je u pocetku i on jasno stavljao do znanja da zeli da ga se ostavi na miru: Meni je to i rekao, a oni koji su bili dalje i nisu culi, mogli su to da zakljuce po govoru tela, okretanju od mene, odbijanju pruzene ruke (bukvalno) i sl. Tek kasnije je poceo da saradjuje, verovatno kad je video da nece moci sam da se izvuce iz situacije. Ustvari, gornja prica je ispricana iz mog vrlo licnog ugla . Nijedan detalj nije izmisljen, ali su neki (ne)svesno izostavljeni. Iz ugla bilo kojeg od ucesnika i svedoka dogadjaja, verovatno bi prica zvucala potpuno drugacije. I nema sumnje da bih u mnogima od njih ja bila ta nametljivica, definitivno bez navodnika.

Htela sam prvo da stavim naslov "kakvi smo to ljudi", ali mi zvucalo pomalo besno, a ne bih htela da topic bude po bilo cemu negativan. Vise me zanima kako vi gledate na ponasanje ljudi koji vas okruzuju, ukljucujuci i vas same, u obicnim svakodnevnim situacijama, pa i u onim malo manje svakodnevnim. Ustvari, u svim onim situacijama u kojima dolazi do izrazaja kombinacija urodjenog i naucenog, na svet donesenog karakterom i temperamentom s jedne, i onog pokupljenog iskustvom i zivotom medju ljudima s druge strane. Da li mislite da se krajnji rezultat vremenom menja, ili to vidite kao ravnu liniju gde su ljudi uvek ljudi, pa samim tim nisu ni zanimljivi za posmatranje ili vredni neke diskusije. Ja, naravno, mislim da smo mi ljudi beskrajno zanimljivi; zato i otvaram topic. Ali postoji i konkretan povod, a to je nesto sto mi se danas dogodilo. Krenem ja tako jutros na posao u tankoj bluzi, jer sam naivno poverovala prognozi koja rece da ce biti lepo vreme. I taman kad pocinje najlepsi deo vikenda, petak popodne, pocinje i kisa. Ne dam se omesti, pruzim korak do busa i stignem prerano, ali taman da se uguram pod nadstresnicu, gde se vec skupilo dosta kao ja prevarenog sveta, u letnjoj odeci i bez kisobrana. Nadje se i poneki pametnjakovic u jakni, ali i par kretena s mokrim kisobranima, koji se cede ostalima za vrat. Posto definitivno nema uslova za cackanje po mobilnom i citanje foruma, gledam oko sebe. U jednom trenutku vidim ciku koji sedi nasred ulice, dvadesetak metara od mene, bas tamo gde treba da prodje autobus. Pored njega stoji devojcica i drzi mu cegere. U prvi trenutak mi nije jasno da li su zajedno i sta se uopste desilo. Vec sledeceg uocavam da je devojcica crna, a cika beo, dakle tesko da su u srodstvu. Mala se tu zatekla kad je covek pao, podigla mu torbe, ali njega ne moze, i sad ne zna sta dalje da radi. Covek pokusao kao da se digne, ali se prevrne na ledja. Onda se nekako ispravi, ali ostane da sedi na sred ulice, na kisi. Vidim ja da to nece moci da se resi bez mene i krenem prema njima. Mala jedva doceka da mi uvali cegere i nestane. Ja ih spustim na ivicnjak, dva komada, i vidim da su puni limenki piva. Pridjem coveku, pitam ga da li je pio i tog trena se pokajem. Mislila sam da ce se uvrediti, jer covek izgleda skroz pristojno, uredan, ne bazdi, rekla bih u ranim sedamdesetim. Ali on mi iskreno prizna da jeste popio dva piva, ali kaze da nije samo to, nego ga bole ledja i prosto mu otkazale noge. Kako god, kazem mu da se mi prvo sklonimo s ulice, pa cemo onda videti sta cemo. On kaze da ne moze da ustane, hoce tu da ostane. Osvrnem se oko sebe, niko nam ne prilazi i rekoh coveku, znas sta, nema nam druge, mi odavde moramo da se sklonimo. Ravno je i pregledno, i tim delom prolaze samo autobusi, pa ce nas videti, nece nas zgaziti. Ali ne mozemo doveka tako da ostanemo, dakle ciko, na noge junacke! Probamo nekoliko puta, ne ide. I dalje svi bleje, niko ne prilazi. Povuci, potegni, uspemo nekako da ga prebacimo u drugi polozaj i on se, uz moju pomoc, cetvoronoske dovuce do ivicnjaka i tu sedne. Dobro, ostvarili smo napredak, ali sta sad? Pitam ga hoce li da pozovem nekog, ima li hemtjänst? To je pomoc u kuci za stare, cesto ih i vode kuci kad ovako zaglave, a ja radim s njima i imam im sve brojeve u sluzbenom telefonu. Eh, ali on nema hemtjänst. Ima zenu kuci, ali nece da je zove jer ionako ne moze da dodje da ga pokupi, bolesna je, i samo bi se uznemirila. Pitam ga onda ima li pare za taksi, da mu pozovem, stoje tamo malo dalje parkirani, a mogu i da platim ako nema. Vec mi je rekao da ne zivi daleko. Kaze on da ih je vec pitao, ali nece da ga voze zato sto je pijan. Rekoh, hajde da probam ja, pitam ih jednog po jednog, da li bi ga povezli ako plati unapred. Jok, ni da cuju! Pitam moze li ako ja idem s njim. Ne moze ni to. U tom trenutku prilazi jedna devojka, onako tipicno hipsterskog izgleda, i prilicno nadrndana. Ima kisobran, ali ne nudi mi da se pod njega sklonim, nego stoji podalje i pita ove imaju li dusu. Oni je samo osinu pogledom, ocigledno se nisu potresli. Ja probam opet na sarm, ali ni ta taktika ne pali. Vratim se do coveka i krenem da ga ubedjujem da se nekako odvucemo dvadesetak metara do ulaza u metro, da ne kisnemo, a i mozemo da vidimo ima li onih cuvara. I oni bi odvezli starijeg coveka kuci, samo da ih nekako nadjem. I dok se mi tako ubedjujemo, sada vec pod budnim okom one nadrndane koja samo tu stoji na suvom, pod svojim kisobranom, a nista ne preduzima, niti ista govori, nailazi kombi nekakve firme i iz njega izlaze dvojica grmalja u onim drecavo zutim, svim i svacim umrljanim radnickim odelima. Onaj koji ostaje unutra pita coveka da li je pao, iako je to ocigledno, ali valjda ne zna kako drugacije da zapocne konverzaciju. Ja pozurim pre nego sto im se on zahvali i kaze im da mu ne treba pomoc, i pitam mogu li da ga odvezu kuci, nije daleko. Mogu i hoce, ova dvojica ionako tu izlaze, super! I dok oni istovaruju nekakv alat, uspem ja ciku da pridignem i odvedem do kombija, posednem na suvozacko sediste i vezem mu pojas, upakujem ga kao bebu. On nista ne kaze, ali se i ne opire, vidim da mu je blam od svega. Ovaj za volanom se smeska, pita ga za adresu i sad treba da krenu. Ja se zahvalim tipu, kazem ciki da se cuva, pozelim im obojici prijatan vikend i krenem prema busu. Kisa i dalje ne prestaje, i ja vise i ne pokusavam da se odbranim, mokra sam kao mis. U trenutku kada krecem cujum ovu do tada cutecu hipsterku s kosobranom kojeg nikom ne nudi, kako prilicno neprijatnim glasom pita tipa za volanom moze li i ona s njima, jer hoce da bude sigurna da je covek bezbedno stigao kuci. Staaaa?!? Do tada je blejala kao i ostali, mada s manje udaljenosti, a sad je odjednom zabrinuta, valjda da ovaj iz kombija ne opljacka pijanog ciku, sta li? Nemam drugu ideju, jer stvarno nije izgledala kao neko ko bi se grebao za besplatnu voznju od par stotina metara, max kilometar. Zasto se utrpala u taj kombi, stvarno ne znam, ali drzanje joj je bilo sve samo ne prijateljsko i blagonaklono. Ni coveku, ni meni se nije do tada obratila ili nam ponudila ebeni kosobran, samo je sve streljala pogledom, a sad stupa u akciju sprecavanja zlocina. Dok sam vukla do kombija i coveka i ona njegova dva cegera s pivom, nije ni pokusala da pomogne, a vidi sada! i dok se mimoilazimo u prolazu, ona u kombi, a ja nazad prema busu, kaze ona meni "pa valjda ga ne mozemo sada tako ostaviti". Auuu, na kraju ispadoh ja bezosecajna krava, a ona olicenje samilosti. Za tih desetak minuta koliko je cela scena trajala, proverila sam da nije povredjen, nasla mu prevoz, smestila ga da sedne i saznala da ga kuci ceka zena. Sta jos treba, da mu i dalje stajem na muku, a vidim da mu je neprijatno, hoce u zemlju da propadne. Eto, to je moja danasnja opservacija ljudskih naravi. Bas mi je prijalo da je, ovako u detalje, podelim s vama. Mislim da sam za to kratko vreme videla citavu paletu razlicitih ljudi. Od vecine koja bleji, naravno slika mobilnim, i nista ne preduzima, preko coveka koji, iako pijan, premire od sramote i radije bi ostao tu na kisi do ujutro nego da bude izlozen svim nasim pogledima, pa zatim preko taksista koji nece da povezu ovog ciku jer je malo pijan, a znam da ce ceo vikend razvoziti mnogo pijanije, ali zato mladje i bolje obucene ljude, pa onda preko ove trojice prljavih i ocigledno umornih grmalja, za koje nikad ne bih pretpostavila da ce jedini ponuditi pomoc, sve do ove nadrndane hipsterke, koja se sigurno jos uvek zgraza nad bezosecajnoscu svih nas koliko nas ima i stvarno, sigurna sam najiskrenije, veruje da je danas ucinila nesto veliko.

Kod mene za sada jedna 🤗. Nije sto sam je sama uzgojila, ali sladju jagodu u zivotu nisam pojela. Jos ove godine saksija i balkon, a za dogodine imamo druge planove 😜.

Ti se mozda sa mnom ne slazes, ali ja se s tobom uglavnom slazem . Doduse, ne bih bila tako sigurna da su palancani neka koherentna grupa, a nepalancani slobodne individue, igrom sudbine ubacene medju ove prve. Slazem se u potpunosti da su Drugi i Drugaciji uvek "problem". Ali svako od nas se moze naci u takvoj situaciji i ja sam uverena da ce reagovati potpuno isto. Osecace se odbaceno, neshvaceno, izolovano, i pozelece da ode u neku sredinu gde ce biti bolje prihvacen i gde misli da ce moci da ostvari svoje potencijale. S druge strane, sastavi deset slobodnih duhova, svi utekli iz neke svoje palanke (uopste ne mora biti geografska) i posalji im jednog kojeg oni vide kao destruktivnog palancanina, koji se nekako prosvercovao medju njih. Zacas dobijes palanku gde nisi mogla da je sanjas, a palancanin postaje taj sputani individualac, kojeg ova desetorica guse svojom agendom, koja nije njegova i od koje zeli da pobegne. I dalje ova desetorica mogu biti vrlo razliciti ljudi, ali ujedinice ih zajednicki "neprijatelj", onaj koji ih ugrozava jer je Drugaciji. I ponasace se prema njemu potpuno isto kao sto su se neke druge sredine ponasale prema njima. Koristice one iste mehanizme izolacije i odbacivanja, koji su prema njima korisceni i od kojih su se uzasavali. A nece to ni primetiti, verovace da su i dalje slobodni i nezavisni pojedinci i nema sanse da ih ubedis u suprotno.

Nije mi se dublje upustalo u ovu diskusiju, ne upusta mi se ni sada, ali ne volim da ostanem nedorecena, pa cu pokusati da razjasnim. Ne bih ja imala nikakav problem s palankom, palancanima i palanackim duhom, kakav god sadrzaj ucitali tom pojmu, i kako god ga na kraju definisali, da ne postoji ona druga strana, nazovimo je nepalanka, koja kao treba da predstavlja nesto sto je nemerljivo bolje, progresivnije i u svakom slucaju superiorno u odnosu na palanku. Receno je ovde da je to nesto sto se sve vreme menja i ide napred, valjda stremi nekom nebeskom savrsenstvu. Ako je tako nesto uopste moguce, jer ako palanka i njen duh vec ukljucuju sva moguca zla ovog sveta, onda tesko da nesto ostane za nepalanku. Ispada da ona, sirota nepalanka, i nema kako da se menja, jer je vec po definiciji savrsena, cim nije palanka. Ono sto je karakteristicno za svaku diskusiju o palanci i njenom duhu jeste da je u startu postavljena kao neka startna linija s koje krece takmicenje oko toga ko ce se bolje i recitije opljunuti po predmetu diskusije, ko ce iskazati veci prezir prema njoj, ko ce se najvise zgrazati i ko ce je bolje ismejati. Jer onaj ko najbolje pljuje, prezire, zgraza se i ruga palanci, taj sigurno nije palancanin, dakle po definiciji je vec savrsen. I koliko god puta ponovili da se ne radi o geografiji, uvek je ta palanka locirana na nekom konkretnom mestu, za koje nije tesko prokljuviti gde se nalazi na globusu. I uvek su to neki vrlo konkretni palancani koji su nepalancaninu, ucesniku goreopisane trke nesto nazao ucinili, bar posredno, ako ne i neposredno. Jer nepalancanin uvek nepogresivo uoci kad ti kockastoglavi bas njemu urade nesto cime su se samodefinisali kao palancani, dakle kao olicenje sveg zla. Ali taj nikada, ali bas nikada, ne primeti kad sam to isto radi drugim ljudima. Zato, ako pitas koja bi po meni bila adekvatna zamena za pojam filozofija palanke, moj odgovor je - filozofija ljudske prirode. Bas sam se potrudila. Ako sam i dalje nejasna, moracu da zivim s tim.

Naprotiv, kod Danaca preovladjuje "pay-as-you-go" sistem, koji je ustvari sistem raspodele gde oni koji su radno aktivni placaju za one koji su penziji. Znaci, neka vrsta generacijske solidarnosti, koja je jos uvek preovladjujuci sistem u vecini zemalja. Pri cemu je, naravno, iznos penzije vezan za visinu plate, tj. iz zajednicke kasice-prasice svako vuce srazmerno onom koliko je zaradjivao dok je radio. To bi bila neka, nazovimo je opsta penzija. Na to dolazi ona stvarno zaradjena, kroz uplate poslodavca direktno u fondove, gde su te pare "obelezene" bas tvojim imenom i prezimenom. U tom delu nema nikakve generacijske ili bilo koje solidarnosti, i nema zajednicke kasice-prasice. Taj deo je potpuno lican, ali ne mozes njime raspolagati kako hoces, bar ne pre nego sto odes u penziju. Posle toga mozes birati brzu ili sporiju dinamiku isplate, a ono sto eventualno ostane neisplaceno kad umres, to dobijaju naslednici. Taj deo mozemo da zovemo dodatna penzija. Za njega uplate vrse iskljucivo poslodavci i iako u Svedskoj nije obavezan u smislu zakona, regulisan je kolektivnim ugovorima, a to ovde ima snagu zakona. I to je taj deo koji u Svedskoj ima tendenciju povecavanja iz generacije u generaciju, na racun onog opsteg dela, koji ima tendenciju smanjivanja. U Danskoj ne postoji tako izrazen zahtev u odnosu na poslodavce da uplacuju dodatnu penziju svojim zaposlenima. Zato je kod njih udeo opsteg dela u ukupnoj penziji znatno veci nego u Svedskoj. Oba postoje (kao i neki drugi) u obe zemlje, ali je udeo dodatne u Svedskoj veci i s tendencijom povecavanja, a u Danskoj manji i s tendencijom stagniranja. Oni koji se u Danskoj zale bi mogli vecinski biti imigranti. Naime, kod njih je citava opsta penzija, dakle daleko najveci deo ukupne, vezana za duzinu boravka u Danskoj. Puna penzija se stice za 40 godina rada. Ako si radio krace, obracuna se koliko bi ti bila puna u odnosu na tvoj prosecni prihod za to vreme, i onda dobijes procentualni deo srazmerno duzini svog boravka. U Svedskoj je samo minimalni deo ukupne penzije direktno vezan za duzinu boravka (garantovana penzija, nije nijedno od ranije pominjanih), pa se dobrim prihodom moze u prilicnoj meri nadoknaditi zaostatak u godinama. Barem u onom delu opste penzije, manje u onom vezanom za direktne uplate (dodatna penzija), jer je on vezan za duzinu, trajanje i broj uplata, ne samo za njihovu visinu. Eto, htela da objasnim, a moguce da sam samo jos vise zapetljala. Cinjenica je da sve zemlje imaju razlicite sistema. Nordijski su medju sobom slicni, ali nisu isti.

Evo jos Livna. Nisam se nesto trudila oko hvatanja dobrih kadrova, vise je bilo tek da ne ostane nezabelezeno. Dosla sam uvece, sunce vec zalazilo, a otisla rano ujutro, tako da mi ni svetlo nije islo na ruku. Ali ko mari, bila sam u Livnu 😍. Mala kucica na drugoj slici je mesto na kojem sam prozivela dve cudesne godine. Sada je tamo kafic.

Sad vec pricamo o potpuno razlicitim stvarima, pa je bolje da ne nastavljamo u tom pravcu. Moja poenta je bila da nesto kao drzavna penzija kod mene polako nestaje i prelazi u zaradjene penzije, onako isto kao sto bilo gde u svetu funkcionise privatno ulaganje pojedinaca u razlicite fondove. Obaveza je svih aktera (znaci, zaposlenih, poslodavaca i drzave) da tome pridonose na nacin da se taj cilj ostvari do 2050 godine. Nadam se da ces se sloziti da je to daleko ozbiljnija obaveza od one kad svi ponesto ubace u budzet, pa se onda to deli na vise-manje ravne casti. To onda vise lici na bilo koje drugo socijalno davanje nego na zaradjenu penziju. I da se razumemo, svaka penzija koja je rezultat visedecenijskog rada je po meni zasluzena, ali ja ovde govorim o zaradjenim, kada konkretne uplate vode do konkretne penzije. Znam da bi vi u USA to smatrali nametnutom obavezom da se penzija obezbedjuje upravo na taj, a ne neki drugi nacin, koji pojedinac sam izabere. No gradjani Svedske vecinski vise vole ovako. Zato penzije ovde nisu stigmatizovana crkavica za najsiromasnije, nego nesto sto je covek privredio na isti nacin na koji je stekao kucu i sve drugo cime licno raspolaze. Ranije se to obezbedjivalo na jedan, a danas na mnogo konkretniji, direktniji nacin. Ali to, naravno, kosta. Najvise poslodavce, zatim zaposlene, i tek na kraju drzavu.

Stvarno lici na Obrovac, kad se ono spusta prema njemu iz pravca Zagreba, ali nije. Reka je Bistrica, sto ne kaze mnogo jer svako selo na Balkanu ima svoju Bistricu. Ova izvire na Dumanu ispod Basajkovca i posle par kilometara ponire u Livanjsko polje, da bi nekad tamo ispod zemlje nastavila da tece i na kraju zavrsila u Jadranu. Time je zagonetka resena - u pitanju je Livno . Prosetacu te jos malo virtuelno, kasnije, kad se vratim s posla. A ja nedavno prosetala zapravo, prvi put posle skoro 40 godina. Bilo je i lepo i tuzno. I nije isto kao sto je bilo, i jeste. Bas kao i Split.

Rekla sam da uplacivanje za penziju nije obavezno u istom smislu kao u drugim zemljama, a ne da nije obavezno uopste. No formuska diskusija, zacas se sve preokrene . Naravno da ne znam mnogo o tome, nisam to ni pokusala da kazem, niti sam ulazila u detalje. Prosto sam posla od one opstepoznate cinjenice da se u USA o eventualnoj penziji pregovara s poslodavcem, bas kao i o plati. Znaci da svakako nije obaveza za poslodavca, sto dalje znaci da pojedinac sam nikad na taj nacin ne moze sebi da obezbedi iole znacajnu sumu za buducu penziju. To bi bio neki sistem drzavnih, socijalnih penzija, gde iznos buduce penzije nije direktno vezan za visinu uplata, vec za visinu prihoda, npr poslednje plate i/ili neke druge stvari. I u kanadskom sistemu vidim elemente toga, mada je deleko od toga da bude isto. U Svedskoj je reforma penzionog sistema zapoceta 1999 i predvidjeno je da traje 50 godina. Cilj je da kad moja deca budu isla u penziju, svaka kruna bude potpuno zaradjena kroz konkretne uplate u fondove po licnom izboru. Ovo sada je prelazni period u kojem za svaku generaciju vaze drugaciji uslovi, u smislu da se udeo na ovaj nacin zaradjenih penzija sukcesivno povecava u odnosu na onaj socijani deo. Ko na ovaj nacin ne uspe da ostvari dovoljno visok prihod za zivot u starosti, bilo da je to sada ili nekad u buducnosti, uvek moze da racuna na pravu socijalu. Svrha ove reforme je ipak da takvih bude sto manje, da sistem bude odrziv na duzi rok i da se eliminise stigmatizacija penzije kao socijalne kategorije (sto je uvek slucaj u sistemu cisto drzavnih penzija). Zato je drzava osim obaveze zaposlenima i poslodavcima uvela i sopstvenu obavezu da uskace s nekim minimalnim uplatama za buducu penziju onim pojedincima koji u nekom ogranicenom periodu to ne mogu ili nemaju poslodavca da uskoci sa svojim udelom. Npr, oni na roditeljskim ili drugim duzim bolovanjima, koje ne placa poslodavac vec socijalno (ne mesati s pravom socijalom!), oni na raznim obukama i skolovanjima, nezaposleni u ogranicenom periodu u slucaju da imaju sopstveno osiguranje od nezaposlenosti (ne svi nezaposleni!) i sl. Logika je u tome da joj je (drzavi) bolje da na vreme uskace s uplatama za neciju penziju, nego da joj taj danas-sutra padne na grbacu. Na taj nacin penzije u Svedskoj postaju sve vise licne, privatne, a sve manje drzavne i opste. Naravno to ne ide preko noci, i citav ciklus ce biti zaokruzen negde 2050. Moja generacija ce biti jedna od onih koje ce taj prelaz najteze pogoditi, u smislu da cemo najvise biti ovisni o cistoj socijali, ali mislim da je dobro, jer cak i nama donosi vecu sigurnost nego sto je to u sistemu cisto drzavnih penzija. Da ne govorim da ce moja deca biti u prilici da sve mnogo bolje isplaniraju i ne misle sta ce i kako ce kad ostare.

Rekla sam da nema u istom smislu kao u ostalim zemljama koje ovde pominjemo. Ako sam dobro razumela, a ti ili neko drugi neka me ispravi ako gresim, radi se o malim sumama koje onda daju i vrlo malu penziju. Nesto kao dodatak ostalim izvorima prihoda, a ne nesto od cega bi trebalo ziveti. Vidim da me mrd pretekao. Dakle, mislila sam na visinu obaveznih uplata i sta je uopste bila namera zakonodavca koji je tu obavezu uveo. Cini mi se da nije ista u USA i zemljama EU i njima slicnim.

Mislim da gresis. Ima i u Srbiji filozofije oko penzija, koliko ti dusa hoce. Doduse, tamo se finansiraju iskljucivo iz budzeta, nista fondovi, ali itekako svako kome se blizi penzija zna da izracuna kad mu se tacno najvise isplati da ode, koji prosek plate (za koji period) ce u raznim varijantama da mu se racuna, da li da pozuri pre novog zakona ili da saceka da se donese... I to je normalno, o njihovom se dzepu radi. Tako bi i mi ovde mogli i o tome da pricamo, jer nam planovi za zivot u penziji svakako zavise od prihoda koji cemo imati. Ako se prave bez te osnove, onda i nisu planovi, nego zelje. Ja volim sto je u ovoj mojoj Svedskoj sve tako izvesno i predvidivo, pa u svakom trenutku mogu da se logujem na Pensionmyndigheten i u krunu vidim kolika ce mi biti penzija kad izaberem da u nju odem, pod uslovom da mi godisnji prihod ostane isti kao do sada. Mogu i da unosim promene (da odem ranije, da mi se prihod poveca ili smanji...) i vidim rezultat. Zato sam i skrojila okvirni plan kakav sam skrojila, a ne na osnovu sopstvenih zelja za koje nemam pojma kako cu ih ostvariti. S druge strane, potpuno razumem i nase Amerikance, kod kojih nema obaveznog penzionog osiguranja u ovom smislu u kojem ga imaju EU zemlje, Kanada, Australija... Ali to je i razumljivo jer ove poslednje pomenute 8za razliku od USA) imaju znatno obuhvatniji welfare, koji se opet finansira iz znacajnih poreskih izdvajanja svih, pa ne bi ni islo da se ljudima prepusti na slobodnu volju hoce li nesto uplacivati za penziju i u tom slucaju koliko, ili nece nista. Mogu misliti koliko bi ih onda bilo koji bi izabrali da ne placaju nista, a kad dodju starost i bolesti, onda na grbacu sistema.

O boze, na prethodnim stranama (do jucer) si tvrdio da ti godisnja uplata od 7200 dolara obezbedjuje penziju u iznosu od 70% prosecne plate za najboljih pet godina. Danas su tu neke sasvim nove cifre, ti od svoje plate 8270 plus poslodavac 6000 (ako je vec isto kao kod mene), znaci tu vec imamo 14270 dolara. Ne znam da li tu jos treba dodati i onih jucerasnjih 7200, ili cemo njih da zaboravimo i zadrzimo se na 14270? Kako god, ispaljujes nekakve brojke bez ikakvog smisla, posle ih zamenjujes novim, izvodis nekakve uvrnute racunice, objavljujes ovde svoj platni cek iako ti niko nista slicno ne trazi, petljas s nedeljama, mesecima, godinama... I sve to samo zato da bi mogao da mene izvredjas. Cemu to?

Kopkala me znatizelja, pa sam pogledala malo kako to kod mene izgleda. Pri tome pretvorila sve u kanadske dolare, da vidim gde sam. Dakle, godisnje za moju buduce penziju u 2019 ce otici oko 9500 dolara. Od toga oko 3500 ja od brute plate i oko 6000 moj poslodavac. Ranije mi je prihod bio manji, pa su i ovi iznosi bili manji, ali nikad manji od nekih 70% od pomenutih suma. U narednim godinama ce biti veci, dakle tu smo negde. Sve to ce mi od 67-me godine pa nadalje donositi tacno 921 dolar mesecno do kraja zivota, plus garantovani deo ("staracka panzija") u iznosu 670 dolara. To je daleko od 70% od moje trenutne plate, u procentima upravo onoliko koliko sam ranije rekla. Po svemu sudeci, nisu uplate koje Denis pominje posebno impozantne, a i rast od 11% je krajnje nerealan. Ako mu je penzija u iznosu od 70% plate ipak garantovana, a izgleda da jeste, ona moze da bude finansirana samo iz poreza svih vas, nikako drugacije. Sto je sasvim u redu, ako ste se tako dogovorili, ali pokazije koliko je bila nepotrebna sva ona diskusija i gadjanje procentima, pa jos zacinjeno uvredama.

(bold moj) E vidis, ako npr ja kazem da nesto ne moze da se uradi, i jos objasnim i zasto, onda nisam rekla da konkretna osoba to ne moze jer je losa, nesposobna, ili bilo sta (s)licno u tom stilu. Rekla sam da osoba nema tacnu informaciju i da postoje administrativne i druge prepreke da se zamisao izvede. Ili ovako. Ja kazem da cu sad u rezervoar auta kojeg nemam da sipam vodu i tako cu da se vozim odavde do Beograda. Hoces li ti onda da izbegavas negativne konotacije i da mi kazes, ma neka, samo se ti vozi, nek si ti meni ziva i zdrava? Ili ces da mi kazes da sam potpuno luda? Sto bi u tom slucaju bila prilicno blaga kvalifikacija.

To bi bilo fino, mrdoje, ali onda moramo da uvazavamo jedni druge, a ne da se medjusobno proglasavamo za neznalice i glupake, ako nam se ne svidja ono sto taj neko kaze. Moja rasprava s Denisom je pocela oko Spanije, ciju situaciju sigurno bolje poznajem nego on. Secas li se kako mi je odgovoreno na prostu primedbu da to nije nikakva rupa na kraju sveta u koju mozes tek tako doci i naseliti se, samo zato sto imas penziju nesto vecu od njihove prosecne penzije ili plate? Pristojno sam objasnila sta je sve za to potrebno, i zasto ne moze tako kako on misli da moze, ali dzaba (vidi gore). Nesto se ne secam da si mu rekao ovo: Ispade da mu virim u novcanik i pasos, i da nemam pravo da mu kazem da je to iz vise razloga nerealno. Posle je krenuo spin s visinom penzije, koju je sam pokrenuo, nko ga nije terao, ali kad ga pitas kako ce da nabaci 35 godina penzionog staza kad je do sada skupio samo 15, a nema jos 20 radnih godina pred sobom, e onda zabadas nos u nesto sto te se ne tice i dobijes salvu uvreda. Kako tako da diskutujemo o bilo cemu? Najbolje onda da svi ovde imamo svoje blogove, pise ko sta hoce, i niko nema pravo da komentarise, postavlja pitanja ili, nedajboze, negira tacnost napisanog. Izgleda da za bolje nismo.

Nazalost, pocetak ove diskusije izmedju mene i tebe je obrisan, pa ti ne mogu pokazati gde si sam govorio o mesecnim uplatama u iznosu 2% od svoje plate. Mozda si pri tome nesto drugo mislio, ali ja ne citam misli, vec ono sto pise. Sad ispada da je to neka fiksna suma, pa ne mogu da se ne zapitam da li je ta suma ista svih ovih godina? A tek o investiciji koja donosi 11% godisnje i sav novac ide tebi, siroti penzioni fond bas nista ne zadrzi za sebe... Osim toga, rekao si da to nesto uplacujes vec 15 godina. Znaci li to da nemeravas da radis jos 20? Cudna ti ova racunica, kako god okrenes. Ali ne bih ja vise s tobom na ovu temu. Izderi se jos jednom, dodaj i onog smajlija sto skace, pa da zavrsimo.

Ja nisam primetila nikakvu konkretnu cifru. Niti je neko iznosio sopstvenu, niti pitao nekog drugog o tome. Statisticki podaci i procenti se valjda ne racunaju. Ali ovde se prica o planovima za penzionerske dane, pa vecina nas (mozda i pogresno) to vezuje za iznos penzije. Naravno, neko moze da bude dobro situiran vec sada, pa ce to biti i kasnije. Za takve bi i citav ovaj topic trebalo da bude irelevantan i potpuno neinteresantan. Mislim, sta tu ima da se planira ako se ionako ne oslanjas na penziju, ako ti je to samo dzeparac, a ziveces od istih prihoda koje imas i sad? Stvarno ne vidim nikakvu poentu u ovoj prici ako je van konteksta penzija, za koje svi znamo da nisu ono sto su nekad bile i da je prelaz na fondove umesto nekadasnjeg finansiranja iz poreza, mnogim ljudima doveo u pitanje osnovnu sigurnost u neizvesnoj buducnosti. Sta sad treba, da pricamo o tome sta cemo da radimo kad budemo matori, kao da je starost neki skolski raspust kojem se radujemo, ne mozemo da docekamo ? Naravno da su svi ti nasi planovi vezani za finansije i zato, ako neko iznese plan koji je nerealno da se pokrije nekom ocekivanom penzijom za odredjenu zemlju i profesiju (a toliko znamo jedni o drugima, jer smo sami o tome pisali), onda je meni sasvim normalno i da ga pitamo da li to misli da pokrije od penzije. On moze da odgovori ne, imam druge izvore prihoda i to bi moglo da bude to. Zasto od toga praviti problem?

Opet se deres. Naravno da postoje penzije (ili njihovi delovi) koji se isplacuju samo u prvih pet godina, a kasnije se ukupna penzija smanjuje za taj iznos. Ja sam jedno vreme uplacivala privatnu penziju i odustala, povukla te pare, kad sam shvatila da bi mi 40 evra mesecno u toku 25 godina donelo 250 evra mesecno u toku pet godina i nista vise od toga. A pocela sam u prvim godinama zivota u Svedskoj, kad jos nisam kapirala kako ti fondovi funkcionisu. Brzo me prosao taj entuzijazam . Da se razumemo, nije da ja tebi ne verujem. Samo se pitam kakva je buducnost fondova koji dozvoljavaju da ljudi u toku 35 godina uplacuju 2% od neke sume, a onda u toku 17 godina (trenutni zivotni vek u Kanadi 82 godine, kaze vikipedija, a odlazak u penziju sa 65) primaju po 70% od tog istog iznosa. Nije logicno, a jos je manje odrzivo na duzi rok. Bice da to ipak nisu neki cudesni fondovi, nego ce Amigo i ostali poreski platise to da finansiraju. Pitanje je samo kad ce da im dosadi.

Nema potrebe da se deres. To sto je 2 x 35 = 70 uopste ne cini ovu tvoju racunicu tacnom. Nisi svake godine imao isti prihod, pa i tih 2% moze da bude 2% od bilo cega. Nelogicno mi je da ti to donese penziju koja odgovara 70% proseka u najboljih pet godina, a one ostale nema veze koliko si zaradjivao. I da onda takvu penziju primas do kraja zivota. Verovatno je onda caka u tome da se taj deo penzije isplacuje samo u prvih nekoliko godina, obicno pet. I ja imam takvu mogucnost, ali ne nameravam da je koristim. Bolje mi je da trazim takvu dinamiku isplate koja ce mi u duzem periodu obezbediti pristojnu egzistenciju, a da si u prvim godinama prihod popravljam dodatnim radom. Naravno, u znatno manjem obimu i uz penziju, pa dok mogu fizicki i dok mi zakon dozvoljava.

Mozda ce ti biti manje iznanadjujuce ako uzmes u obzir da u Svedskoj zene rade u jedva malo manjem procentu nego muskarci. Standardna porodica ima dva prihoda i decje dodatke za svako dete, bez obzira na prihode. Tu su i besplatni vrtici, obavezan i besplatan rucak za decu u skoli, placena roditeljska odustva u toku 480 radnih dana po detetu i jos mnogo toga sto cini da ta porodica sasvim dobro zivi i s relativno niskim platama. Takodje postoji realno ocekivanje da ta porodica obezbedi i otplati nekretninu do odlaska u penziju. Problem za mnoge nastaje tek u penziji, i to kad ostanu sami, a posebno ako je to zena, jer tada dodje na naplatu to sto su imale znatno manje prihode dok su radile.