vilhelmina

Ne verujem da je ovo pod dva i tri, ali paranoja svakako jeste. Stariji Svedjani, oni koji su isli u skolu 60-tih i 70-tih, za vreme hladnog rata, pricaju kako su tih godina redovno vezbali sakrivanje ispod stolova u slucaju da Rusi napadnu. Da ceo svet gori ne bi se toliko iscimali ( videti pod kovid), ali kad su Rusi u pitanju, tu nema sale.

Svi smo u Svedskoj dobili ovu knjizicu dole u postanske sanducice: O tome kako da se ponasamo u slucaju rata, sta znace razliciti zvucni signali, kako da se zastitimo u slucaju bombardovanja, sta da pripremimo ako vec nismo… Bas veselo ☹️.

Ja sam taj clanak procitala jos jucer, ali nisam sklona da verujem bas sve sto ovaj cudan covek ima da kaze o svojim motivima. Sklonija sam ovom tumacenju istog tog dogadjaja. I izvor je kudikamo verodostojniji.

Ovo nije ta devojka nego ona druga. Zvala se Anja, iz Paracina je, studirala u Beogradu i bavila se sportom. Verujem da je tesko porodici mlade zene iz Kisaca da cita ovu zabunu i nadam se da ce se bar ona izvuci.

Ne verujem da je na onom skupu jucer bio iko ko je generalno protiv EU, ali tim zastavama tamo nije bilo mesto iz vise razloga, posebno ne onoj euromajdana. Pitam se gde su do sada bile i ko su ljudi koji su ih nosili. Da je ta EU na bilo koji nacin u zadnjih par godina podrzala proteste protiv Vucica, pa i da razumem. Ovako ove ljude vidim kao krajnje nerazumne u boljem, a kao provokatore u gorem slucaju. I same zastave su mi bile malo previse profi da bih poverovala da su se tamo nasle slucajno, a i odbijanje ljudi koji su ih doneli da poslusaju redare koji ih mole da ih spuste, potvrdjuje mi sumnje da su ipak provokatori. I da su tamo bili upravo da proizvedu efekat koji su proizveli. A ti se polako pretvaras u manje duhovitu i manje simpaticnu verziju Milenka Puzigace, pa pozivam moderaciju da nam vrati original.

Izgleda da govorimo o vrlo razlicitim agencijama. Ja ne govorim ni o kakvim grupnim putovanjima gde se ljudi medjusobno cekaju, socijalizuju i stajaznam. Govorim o onom gde koristis zajednicki prevoz i biras izmedju veceg broja hotela na istoj destinaciji. Takodjer govorim o izletima na samoj destinaciji jer kako bi npr ako si u Firenci na tri ili cetiri dana, uz sve sto ima da se vidi, stigao jos da obidjes Toscanu, posetis neki vinograd, probas lokalni sir… Firenca je ipak grad, jedan od mnogih, i ne verujem da neko tamo ide na duze, pa da stigne sve sam da isplanira, organizuje i sprovede. Ili si recimo u Alaniji u Turskoj na nedelju ili dve, a hoces da vidis i Antaliju kad si vec tu. Lokalnim busom za jedan dan stignes taman da odes i da se vratis. Uz organizovani izlet stignes da vidis one neke pecine, da se popnes zicarom na ono brdo, rucas kebab i kunefe, popijes kafu, provozas se brodom oko grada, obidjes uzi centar sa ili bez shopinga po bazaru i stignes po povratku na kupanje u 100 km udaljenu Alanyu. Meni su te stvari bitne, naravno i cena koja je u pravilu niza preko agencije, pa rado idem tako. Ali da jos jednom naglasim, ne mislim na grupna putovanja gde si danima s istom grupom ljudi, idete svuda zajedno i ovisni ste jedni o drugima. To nikako.

Ne treba, ali je korisna kad imas ograniceno vreme i resurse. Znaci, pravda za agencije! Citam vas ovde pa mislim, neki od vas kao da su englesko plemstvo ispalo iz 19 veka. Ono tri dana luksuznim vozom, tamo cekaju kocije i nosaci, pa onda dva meseca u Parizu ili Rimu, natenane, muzeji, pozorista, restorani, barovi… U mom slucaju mora da se obidje sto vise za sto manje vremena, jer mladja necu biti, ni bogatija. Zato agencija. Ne takva da me strpa u autobus kao SNS glasaca, nego charterom do glavne destinacije, zatim organizovanim busom do hotela koji sam izabrala (u kojem ne mora da bude niko od 400 putnika iz aviona), a tamo bukiram izlete, preko iste agencije ili preko neke lokalne koju nadjem na aplikaciji Get Your Trip. Znaci opet autobus, ali s nepoznatim ljudima iz svih krajeva sveta koje sam srela tada i nikad vise i s kojima ne moram da komuniciram ako necu. Meni je to jedini nacin da vidim nesto od ovog sveta, mada to sigurno nije dovoljno da kvalifikovano pricam o tome sta je precenjeno, a sta nije. Moj utisak o nekom gradu moze da ovisi i o tome kako sam prethodne noci spavala i da li je bilo sunce ili kisa. Ponajmanje mogu da gradove koje na kratko posetim poredim s onim u kojem zivim. Zato mi je cudna sva ova prica. Dok je sala kao iz naslova, moze, ali ovde se iznose bas ozbiljne kvalifikacije o svetskim metropolama, a strucnjaka koliko hoces.

Pravo pitanje je - koliko toga uopste ima u Srbiji i da li je vredno lupati glavu oko naziva? Bojim se da ih je toliko da svakog ponaosob moze da se pita kako hoce da ga zovu i da mu se zelja ispuni. Takodjer sam prilicno sigurna da neko musko koje izabere profesiju babice nema nista protiv da ga bas tako i zovu. Btw, u Svedskoj je 2021 bilo tacno 25 muskih babica 😁.

Meni je najupecatljivija bila slika od dan posle, ono pred zgradom opstine dok gradonacelnica unutra daje izjavu. Ispred stoji devojka s izraelskom zastavom koja kaze da ne zna zasto je dosla, prosto je imala osecaj da se ujutro probudila u 1938oj i osetila da treba da dodje. Par metara dalje stoji mlad covek s palestinskom maramom oko vrata i pita se s kojom pamecu je neko organizovao takvu utakmicu i pustio navijace Makabija da prethodnu noc divljaju, uzvikuju kako ce unistiti Arape i napadaju taksistu. Nijedno od ovo dvoje nije dobilo odgovor, ali oboje su izgledali porazeno i tuzno. I naravno, nisu se potukli, a nije ni izgledalo kao da se mrze. Klasicna urbana prica o ljudima bacenim na suprotne strane suludog rata kojeg, da je do njih, ne bi ni bilo. Podseca li na nesto?

@DJ_VASA Prenosim ovde ono sto si napisao na Vox Populi. Sadrzaj je isti, a cini mi se primerenije da ovde odgovorim. Ovo sto opisujes potpuno odgovara stanju opozicije s kraja devedesetih. Lazni ekolozi = lazni eksperti iz G17+ (pre nego sto je Dinkic oterao Labusa i onog s bradom). Kombi stranke = GSS i prakticno svi osim DS i DSS, a bilo ih je 18, ako se ne varam. Ono sto je bilo drugacije je okruzenje. I tada je postojao vecinski stav ”ne talasaj” i ”vezi konja gde ti gazda kaze”, i tada su opozicionari ismevani i blaceni, i tada se mogao izgubiti posao… Ali sve to nije bilo ovolikog intenziteta jer Milosevic pod sankcijama nije mogao da izigrava ekonomskog tigra, a podrska EU je bila na strani opozicije. I to vrlo konkretna, u vidu finansiranja lokalnih medija, NVO, raznih kampanja. U toj situaciji je bilo pomalo i cool biti opozicija, posebno medju mladima, ali i dalje neprijatno, posebno u manjim sredinama. Onda je dosla promena i tih par godina do ubistva Djindjica je ta ista svetina (by Vucevic) pocela da lici na bilo koju evropsku svetinu. Da je potrajalo, danas bi bilo drugacije. I dalje bi to bila svetina, ali niko vise ne bi mogao ovako da je zajase. Nisu Srbi beznadezniji od ostalih istocnoevropljana, pa ni onih malo zapadnijih. Ali im se bas nece. I tu ima mnogo objektivnih razloga. To tvrdim nakon 20 godina u swe. Prema spolja demokratija, eu vrednosti i ostalo. Na radnom i slicnim mestima isto poltronstvo, konformizam i ”samo da je meni dobro” zivotna filozofija. Da, ljudi su generalno g*vna, ali ne uvek, u svakoj situaciji i pod svim okolnostima.

Gledala sam malopre na N1 intervju s nekim covekom, mislim da je profesor na Arhitektonskom fakultetu. Rekao je da su nadstresnica i krov cinili celinu, nesto kao uteg i protuuteg, i da bi ustvari trebalo pod hitno zatvoriti celu stanicu, za slucaj da se ceo krov urusi sad kad jednog dela te celine vise nema. Uhhh….

Najbahatije i najbezobraznije podnosenje ostavke ikad, ne mogu da verujem sta gledam i slusam.

Veze nemam s gradjevinskom strukom, ali prilicno sam sigurna da bi ta nadstresnica stajala bar jos 60 godina da nista nisu dirali. Jadni ljudi, ni krivi ni duzni. Cak nije ni visa sila. Strasno.

Da su mene devedesetih pitali kako sam zadovoljna svojim zivotom verovatno bih se svarstala u neki prosek i rekla da sam prilicno zadovoljna. Posebno kad se u pitanje ukljuci i porodica, kako da kazes da si nezadovoljan dok se oko tebe sve rusi, ljudi ginu, kopaju po kontejnerima… Kad u toj situaciji imas zdravu i pravu decu, kakav takav posao i krov nad glavom i nisi gladan, onda se osecas nezahvalan (prema zivotu, bogu…) ako kazes da nisi zadovoljan. Da su me isto pitali neposredno nakon bombardovanja, rekla bih da sam prezadovoljna. I sta to onda znaci? Pa znaci da oko sebe vidim toliko bede i nevolje da visoko cenim to malo sto imam i sto me nije pogodilo sve sto je moglo i sto pogadja ljude oko mene. I svetski kontekst tu nije nebitan. Kad znas da se upravo vode dva krvava rata, plus nijedan nije u tvom dvoristu, a ti znas sta rat znaci, onda kazes da si zadovoljan, prosto ne mozes drugacije. Posebno ako imas decu, onda tu i sujeverje, ”da ne cuje zlo”, odigra ulogu i dobijes ovakve odgovore o generalnom zadovoljstvu zivotom. Kad posle gledas odgovore na pojedinacna pitanja, pitas se cime su pobogu ti ljudi zadovoljni?!? Ocito necim sto nije sadrzano u pitanjima. I tu oni koji su sproveli istrazivanje stvarno treba da se zapitaju sta su to uradili, valja li im taj posao ili ne. Ja bih ih pitala i zasto su to uradili. Koliko se ja razumem u istrazivanja, to koliko je opste zadovoljstvo gradjana, trebalo je da bude zakljucak istrazivaca, na osnovu odgovora na pojedinacna pitanja. Ovako kako su uradili, s pitanjima od opsteg prema pojedinacnim, ja jedino mogu da zakljucim da ljudi u Srbiji imaju jako niska ocekivanja od zivota. Nista oko mene ne valja, nicim nisam zadovoljan, a na kraju ipak jesam. Zato sto znam da moze i mnogo gore i da je samo pitanje trenutka kad ce i to malo sto imam da se urusi. Takav stav nije ni malo inspirativan ili motivisuci, i nad tim treba svi da se zabrinu. Umesto toga, vlast likuje, a opozicija se ljuti na glupe i nepismene gradjane, jer odakle im pravo da budu zadovoljni zivotom. Pa odatle sto znaju da imaju samo taj jedan i da ce pre ostariti i umreti nego sto ce ih neka vlast usreciti.

Sve ste lepo objasnili kako se od aerodroma Beograd stize u grad, samo nije jasno kako da neko ko ne zivi u Srbiji plati kartu i udje u taj bus. Za njega sve pada u vodu ako ne moze da se plati karticom, a kako vidim, ne moze.

U swe zvanicna kampanja vakcinacije pocinje 15 oktobra. Informacija se vec neko vreme moze dobiti svuda, ukljucujuci i google. Oni kojima je preporucena (svi 65+ kao i razne hronicne bolesti) dobice poziv i za njih je vakcina besplatna. Ostali mogu da bukiraju sami i placaju oko 89 evra.

Nisi pobrkala, bar ne mnogo. Pisala sam o svojoj dilemi da li da prvu i jedinu nekretninu u svom zivotu, jer nista nisam nasledila, kupim u Svedskoj, gde bi mi novac kojim sam raspolagala bio dovoljan samo kao ucesce za kredit, ili da tu istu sumu upotrebim da iskesiram stan u Spaniji. Odluka je pala na ovo drugo i ni trenutka se nisam pokajala. Btw, prosecna cena kvadrata stana u Spaniji je oko 1500, u Svedskoj preko 4000 evra, tako da i to valjda nesto govori. Edit: glupi spellcheck

Vise nego tacno ovo za Spaniju i poznati balon nekretnina. Mnogi se se tada dokopali nekog stambenog prostora, ali su isto tako i ostali bez njih kad je zbog pogresne ekonomske politike i besomucne gradnje, taj balon pukao, a nezaposlenost otisla u nebesa. Odatle i najezda nas iz ostatka Evrope, da se ne lazemo. Jos bi to trajalo, ali mnoge od tih nekretnina su izgradjene bez gradjevinske dozvole, posebno na atraktivnim lokacijama, pa danas vlasnici za njih moraju da placaju porez i druge dazbine, ali ne mogu da ih prodaju ili legalno izdaju.

Nerado se upustam u ovu raspravu, ali sta ti napravi od moje jednostavne konstatacije da je hrana kvalitetnija i ukusnija ovde gde moze zrela da stigne u prodavnicu nego negde gde se ocekuje da sazri po kamionima i magacinima, pa se to ne desi… Spanci definitivno nisu bogati, a razlog njihovog dugog i rekla bih srecnog zivota je negde drugde. To s nekretninama je prilicno relativna stvar. Tvoj izvor pominje domacinstvo kao neki reper i onda se meni postavlja pitanje sta se pod tim podrazumeva. Za Svedsku znam: u 40 posto slucajeva to je jedna osoba, dakle single domacinstva, 24 posto parovi bez dece, 21 posto parovi s decom do 24 godine, 6 posto samohrani roditelj s decom i ostalih 9 posto drugi oblici domacinstva. U kojoj od ovih kategorija ocekujes da vrvi od nekretnina? U zemljama juzne Evrope nije neobicno s vise generacija u istom domacinstvu i to nije samo zato sto tako vole nego cesto sto ne mogu drugacije. Sta mislis, zasto je od cele EU u Spaniji najniza stopa fertiliteta, samo 1,2 deteta po zeni u fertilnom dobu? Po onom sto vidim oko sebe, ne bih rekla da je zato sto ne vole decu, naprotiv. Jos manje je od predobrog zivota i previse nekretnina. I na kraju, kad me vec pominjes, plus na osnovu mog primera izvlacis neke zakljucke, da te obavestim, da ne zivis u zabludi. Dolepotpisana ima nekretninu (tacnije, nekretninicu) u Spaniji, ali nema u Svedskoj.

U Spaniji je hrana prilicno dobra i kvalitetna, bar u poredjenju sa Svedskom gde prevladava plastika, mada bude i prijatnih iznenadjenja. Doduse retko, kao sto i u Spaniji moze da bude razocarenja. Tako da je moj zakljucak da je sansa da se jede prava hrana s ocekivanim ukusom i mirisom, daleko veca u Spaniji. Jucer sam kupila piletinu, eksperimenta radi, bas ponukana ovom diskusijom. Bili su bataci s karabatacima, svezi, marinirani, samo da se bace na tiganj. Imali su savrsenu strukturu, ni zilavu ni kasastu, bas kako treba. Pri tome su bili oveci, mesnati, ali ne i masni. E sad, cene… Ne znam kako prosecan Spanac s platom oko 50 posto nizom od svedske to moze da plati. Ali mozda su cene takve samo ovde u Torrevieji gde su vise od polovine stanovnika stranci, plus turisti. Mozda tako nije u ostatku Spanije, ne znam.

Za one koji vole poredjenja izmedju Srbije i uredjenih EU zemalja, evo zanimljivog materijala. Anna Kinberg Batra, bivsi predsednica Moderaterna i dojucerasnja nacelnica stockholmskog okruga, dobila je otkaz od strane svedske vlade koja je na to mesto postavila. Razlog - narusila je poverenje prema toj istoj vladi zato sto je na visoke pozicije u okrugu zaposlila svoje poznanike, bez konkursa i propisane procedure. Super, tako i treba da bude. ALI, problemcic je u tome sto se sporno zaposljavanje desilo pre godinu i po dana i od tada ona odbija da se povuce. Sama Vlada je cekala da joj uruci otkaz sve dok pravni ombudsman nije doneo svoju konacnu odluku da je prekrsila zakon. Za sta mu je trebalo tacno godinu i po dana. Za ”kaznu” ce Anna Kinberg Batra ubuduce raditi na drugom mestu u okviru nekog vladinog ureda, za platu koja ce biti ista ili veca od dosadasnje. Slicna zla sudbina je zadesila i mladu ministarku naseg porekla Aidu Hadzialic koja se proslavila pre par godina kad je bila prinudjena da da ostavku jer je uhvacena u voznji s 0,2 promila alkohola u krvi. Nakon toga je neko vreme bila suvlasnik i direktor konsultantske kuce koja se bavi geostrateskim planiranjem i na tome zaradjuje oko milion evra godisnje, a sada je opet na visokoj poziciji u stockholmskom okrugu i bavi se finansijama. Zakljucke moze svako da donese za sebe, ali sto se mene tice, spolja gladac, a iznutra jadac.

Mogla bih da ti odgovorim na svaku recenicu, ali bojim se da nikom osim nas dve ne bilo zanimljivo tako detaljno poredjenje Nemacke i Svedske, pa to necu da radim. Umesto toga mogu generalno da konstatujem da je i u Svedskoj razvoj tekao otprilike na isti nacin, s tim da bih ja tu pricu prosirila s nekoliko bitnih ”detalja”. Naime, u decenijama od dolaska prvih gastarbajtera pa do pocetka devedesetih, nije bilo ni imigrantskih poslova, ni takvih naselja. Ljudi su ziveli i radili na istim mestima kao i domaci, deca su im isla u iste skole, kupovali su u istim prodavnicama, sretali se svakodnevno. Mozda se odrasli i nisu mnogo druzili u slobodno vreme, pitanje je koliko su ga i imali, ali deca jesu. Isli su na iste aktivnosti, u organizaciji skole ili opstine, nikog nisu roditelji razvozili od fudbala do muzicke skole, vec su isli sami ili s drugarima na ono cega je bilo u blizini, svi zajedno. Onda dolaze devedesete, privatizacija svega i svacega, i srednja klasa, tada najbrojnija, pocinje da se raslojava na onu visu, koja polako pocinje da klizi ka jos visoj, a ostatak krece da tone zajedno s onim sto bi se do tada zvalo nizom klasom (da ne ulazimo u to ko se i kako nasao tu). Od tada, znaci od 90-tih, te dve grupe vise ne zive na istim mestima, ne rade zajedno, a deca vise ne idu u iste skole. Tada se stvaraju temelji danasnje segregacije, a neke masovne migracije u danasnjem smislu i obimu jos nisu ni na pomolu. Osim ako ne racunas nase ljude iz ex-yu, koji su se u velikom broju i vratili. Prave masovne migracije kakve danas znamo krecu tek od 2000-tih. Kao sto danas ide ta prica o uspesnoj deci prve generacije gastarbajtera iz sedamdesetih, tako se cesto mogu cuti i price vrlo uspesnih etnickih svedjana koji su u isto to vreme 70-tih i 80-tih odrastali u radnickim porodicama, cesto s roditeljima alkoholicarima, povremeno nezaposlenim, neretko nasilnim… Svi su oni mogli da iskorace iz toga, da naprave ono sto se ovde zove ”klasno putovanje”, da se obrazuju i ostvare svoje potencijale. Danasnja deca nemaju iste sanse, jer su trajno obelezeni rodjenjem i odrastanjem u neprivilegovanim sredinama, s losim uslovima zivota, pretrpanim skolama koje ne nude nista osim najosnovnijeg obrazovanja, u porodicama s niskim primanjima ili socijalnom pomoci. I sto je najgore, bez ikakvog kontakta s domacim stanovnistvom, osim u vidu sluzbenih lica, ali bez njihove dece. Moze se i danas izaci iz tog kruga, nije nemoguce, ali je mnogo teze. Naoko bolji uslovi u vidu kurseva jezika i podrske svake vrste su samo gasenje pozara, ali nemaju veceg uticaja. Novopridosli imigranti na prvom koraku upadaju u segregaciju, a nju nisu stvorili ni oni, ni njihovi prethodnici koji su stigli ranije, vec pomahnitali kapitalizam kojem od devedesetih vise nista ne stoji na putu.

Pitanje migracija je prizma kroz koju se prelamaju sva druga pitanja modernog sveta; zato se i ne moze resiti jednostavnim potezima koji se odnose samo na migrante, a da pri tome ne pogadjaju i sire stanovnistvo. Zato i ova lutanja od ”svi ste dobrodosli” do ”a sad mars svi napolje”. Naime, u Svedskoj i drugim EU zemljama vec su stvorena duboko segregirana drustva u kojima domacima vise ne pada na pamet da rade citav niz poslova za koje se smatra da pripadaju imigrantima. Neko vreme su svi bili zadovoljni time, ali sad stasava vec treca i cetvrta generacija onih rodjenih u Svedskoj, a zakopanih u te krugove nisko placenih poslova i zivota u zapustenim naseljima, bez realne sanse da se iz njih izvuku. Oni su ti koji zavrsavaju u kriminalu i nasilju, ne ovi novopridosli. Treba se zapitati kako i zasto se to desilo, jer tu negde leze i resenja. Sprecavanje novih migracija taj problem ne resava, osim sto prija uhu desnicara. Odatle i zaokret u migracionim politikama. Ali sto se mene tice, to samo maskira i cementira postojece stanje, ne vodi nikakvom resenju, posebno ne brzom i lakom. Da je problem kriminala i nasilja u Svedskoj resen, znacu onog trena kad ponovo vidim domace ljude da rade na poslovima ciscenja i odrzavanja, nege starih i bolesnih, kucne dostave svega i svacega, da rade po magacinima, utovaruju i istovaruju, voze taksi i autobuse… Samo se bojim da ja to necu doziveti. A dok je ovako kako je, uvek ce biti i onih koji traze precice do novca, boljeg zivota i drustvenog statusa, pa makar sutra hermeticki zatvorili sve granice i poizbacivali sve neintegrisane. Glavni problem nisu oni, vec ovi jako dobro integrisani u samozadovoljno drustvo poremecenih vrednosti, koje na dnevnom nivou proizvodi nove gubitnike. Za sada samo medju imigrantima, makar bili i n-te generacije. Za sada….

Ostroumno zapazanje, Mama_mia, kao i uvek. Ali ne rusi moju teoriju, nego je bas potvrdjuje. Dvoje ljudi koji dolaze iz razlicitih svetova nemaju mnogo sanse za uspesnu i dugovecnu vezu, bez obzira da li dolaze iz razlicitih socioekonomskih grupa ili pripadaju razlicitim generacijama. S tim sto u prvom slucaju ti ljudi, uz mnogo ljubavi i razumevanja, mogu te razlike da prevazidju, a ovi potonji nikako. U prilog temi i teoriji, evo jednostavnog primera iz zivota. Imala sam svojevremeno seficu, bas dobru. Sve nas je sokirala kad je najavila da odlazi u penziju. Imala je samo 61 godinu, izgledala odlicno, bila angazovana i puna energije. Iskoristila je prvi moguci osnov da ode u nepunu penziju (tada se to moglo sa 61, a puna sa 65; danas je 63/67). Objasnila je da je to zato sto ima muza koji je 10 godina stariji, pa da stignu da nekoliko godina budu slobodni i putuju, dok on jos moze. Eto malog problema tehnicke prirode zbog kojeg je ona morala da prekine uspesnu karijeru, pri cemu je razlika u godinama svega deset. Kod vecih razlika ima jos jedan aspekt problema koji ne nestaje s godinama, nego se dodatno produbljuje. Ljudi nisu pusta ostrva, bez obzira da li su single ili par. U pocetku veze dovoljni su jedan drugom. Kasnije postaje sve vaznije da se krug prijatelja i rodbina koliko-toliko uklapaju, jer se sve vise vremena provodi s njima. Mozda to nije problem za Sergeja Trifunovica i 24 godine mu mladju suprugu, ali kod obicnih smrtnika ce itekako biti.

Mogu da razumem da se u nekom trenutku oseti privlacnost prema znatno mladjoj / starijoj osobi, ali za iole ozbiljniju vezu ili brak s velikom razlikom u godinama ne vidim perspektivu. O cemu bi te dve osobe pricale kad prodje ona prva faza zaljubljenosti i upoznavanja? Kad tad isplivaju iz nas stvari koje su deo naseg iskustva, odrastanja u izvesnoj epohi, koja neretko nosi i izvestan sistem vrednosti. A tu su i svakodnevi dogadjaji, ono kad nas nesto podseti na nesto sto smo ranije doziveli, pa bi to podelili s bliskom osobom. Zar se neces ugristi za jezik pre nego sto ispricas nesto iz svoje mladosti nekom ko u to vreme nije ni postojao? Da ne pominjem fizicki izgled, potrebu da sve vreme maskiras znake starenja, koji su neminovni, ma koliko bio mlad u dusi. Pa kad se u sve to ukljuce i porodica, prijatelji i jos milion socijalnih, ekonomskih i drugih aspekata. Sve u svemu, mogu da zamislim povrsne i kratkotrajne veze izmedju ljudi s velikom razlikom u godinama, ali ne i ozbiljne. Ne verujem da su ove potonje moguce na duzi rok.