vilhelmina

Upravo tako i gledam, i pokusavam Andji da objasnim da individualizam nije obavezno ono kako ga ona definise. Svedski sistem je napravljen bas onako kako kazes, s dubokim korenima u protestanskoj tradiciji, ali i kao posledica nekoliko katastrofalnih godina ekstremne gladi i teske oskudice sezdesetih godina devetnaestog veka. Tu se pokazalo da ni porodica, a ni klasicna humanitarna pomoc, ne mogu da sprece tragicne posledice po citavo drustvo kada se takve katastrofe vec dese, vec da je potrebno ojacati drustvo u celini, pripremiti ga za takve situacije, a to je moguce jedino kroz snaznu podrsku pojedincu. Taj proces izgradnje snaznog drustva kroz osnazivanje pojedinca u swe traje evo vec 150 godina, a da se ni u jednom trenutku drzava nije nametnula kao neki faktor koji namece svoju snagu, svoju volju, naprotiv. Odatle i svedski pristup individualizmu, koji se bitno razlikuje od americkog. Najkrace receno, prema svedskom pristupu svaki pojedinac ima neprikosoveno pravo na slobodan izbor u ispoljavanju svoje individualnosti. U SAD, kako ja vidim, to pravo je proporcionalno visini prihoda koju pojedinac ostvaruje, pa se samim tim nivo tog prava menja u toku zivota. U praksi se svedski model favorizovanja individualizma ispoljava od pocetaka zivota, tacnije od navrsene prve godine. Od tada svako dete ima pravo na smestaj u decjem vrticu, uz simbolicnu naknadu nevezno za prihode roditelja, tako da se moze nazvati besplatnim. Pazi sad, svrha toga nije cak ni da roditelji mogu da rade, a da deca za to vreme budu zbrinuta. Svrha je da svako dete dobije sansu da se socijalizuje u zajednici siroj nego sto je osnovna porodica. Ta podrska se nastavlja kroz univerzalno pravo na decji dodatak, besplatno skolovanje koje ukljucuje i univerzitet, citav niz zakona koji regulisu prava bolesnih i ljudi s trajnim hendikepom (fizickim ili psihickim), preko prava vezanih za trziste rada, pa sve do zakona koji regulisu oblast brige o starima. Nista, ali bas nista od svega toga nije vezano za prihode pojedinca, dakle vazi za sve. Tek kad nista od toga ne moze da obezbedi neovisnost pojedinca od najuze porodice (ili u slucaju da porodice nema, od tragicnih posledica), dolazi ona poslednja stavka na koju se obicno misli kad se pomene welfare, a to je ekonomska pomoc, klasicna socijala. Ta stavka predstavlja zanemarljiv procenat u ogromnom budzetu kojim se finansira svedski welfare, a kojeg koriste svi gradjani, nevezano za svoje prihode, vec samo i iskljucivo vezano za zivotnu dob u kojoj se nalaze i potrebe koje iz toga proisticu. Ako mene pitas, tako se pravi drustvo slobodnih individua, a ne "humanitarnim pristupom mentalno obolelima" (by Andja, videti gore). Jer niko od nas ne zna iza kojeg coska vreba neki alzheimer, posebno sad kad svi imamo ambiciju da dozivimo stotu, i ja nikako ne bih volela da u tom slucaju od slobodne individue preko noci postanem neslobodna neindividua. Zato preferiram svedski pristup individualizmu. Nekako mi je "individualniji" od onog americkog, ali naravno, sasvim sam okey s tim da neko to vidi drugacije. Samo kad bi moglo da ne karikira ono sto sam napisala i posebno da ne ucitava ono sto nisam napisala.

Ako vec odgovaras na moje postove, ne bi bilo lose i da ih prvo procitas. Ili bar da citiras ceo post, cisto zbog drugih. Jer u mom postu vrlo jasno pise da ne govorim o bolesnim, siromasnim i ljudima s trajnim hendikepom, vec o sasvim obicnim ljudima kao sto smo ti i ja. Danas i skolovanje i starost traju duze nego ranije. Gore sam pokusala da ti objasnim kako se ovde kod mene gleda na pravo svake mlade osobe na slobodan izbor studija. Ako ta osoba treba za to vreme da zivi kod roditelja, a posebno ako se i skolarina placa, tesko da ce taj izbor biti onoliko slobodan koliko je u uslovima kad drustvo svima obezbedi uslove za to. Isto i u starosti - jedno je u toku radnog zivota zaraditi za normalan zivot, a nesto sasvim drugo zaraditi i za situaciju koja moze (ali ne mora) svima da se desi, dakle za slucaj ozbiljne bolesti koja zahteva svakodnevnu posebnu negu u toku vise godina. Sanse za ovo poslednje rastu s produzavanjem zivotnom veka, tako da bi mnogi trebalo da racunaju s tim. Sto se bolda tice, najradije ne bih sirila pricu na tu stranu, ali prosto moram kad si vec pomenula. Ne znam koga ti sve brojis u "mentalno obolele" jer ne postoji neka opsta definicija tako neceg, kao sto i geneticki poremecaji mogu da budu vrlo raznorodni. Ali primecujem da stigmatizujes i oduzimas pravo na individualnost i slobodu izbora veoma sirokoj kategoriji ljudi. Kao sto sam prilicno sigurna da bi ti se oni u mojoj zemlji toplo zahvalili na "humanitarnom pristupu" i glatko odbili bilo kakvu pomoc od strane nekog ko se tako strasno zalaze za sopstvenu individualnost, a tako nonsalantno negira njihovu.

Ako smem da primetim, tvoja definicija individualnosti se bitno razlikuje od onoga kako se u Svedskoj definise isti taj pojam. Ti svoju individualnost vidis u mogucnosti da slobodno odlucujes kako ces da skolujes svoje dete. To je u redu, naravno. Ali za Svedjane bi bilo krajnje neobicno da neko od njih trazi i ocekuje da izdrzavaju i skoluju "decu" koja su starija od 21 godine. I toj deci bi bilo cudno da se od njih ocekuje da budu ovisni o roditeljima sve do zavrsetka studija. Jer studije se ipak ne zavrsavaju u 21-oj. Po svedskom shvatanju, ako drzava ne bi obezbedjivala uslove za skolovanje, naravno kroz poreze, onda bi to bitno umanjilo sanse za slobodan izbor pojedinaca. U ovom gore slucaju vazi za relativno mlade roditelje i decu, a moze se preslikati i na vreme kad roditelji ostare toliko da im treba tudja pomoc. Tada njihov slobodan izbor biva bitno ogranicen jer bi u sistemu za koji se ti zalazes, bili ovisni o svojoj deci. Ili o svojoj ustedjevini koja, kolika god da je, tesko bi bila dovoljna da zaposlis jednu ili vise osoba s punim radnim vremenom, da vode brigu o tebi kad sam vise ne mozes. Ili da platis smestaj u strackom domu, jer ne treba zaboraviti da smestaj u domu za stare realno kosta vise nego pun pansion u elitnom hotelu. Zato sto taj prostor mora da bude posebno opremljen i da ima personal razlicitih struka u toku celog dana i noci, dakle stalno na raspolaganju osobama koje ne mogu da se krecu i vode brigu o sebi. Koliko ljudi bi to moglo sebi da obezbedi? Osim ako pod starackim domom ne podrazumevamo tavorenje u nekoj uboznici, nego podrazumevamo da i ti ljudi imaju uslove za dostojanstven zivot. Kako u tim uslovima funkcionise individualnost i slobodan izbor pojedinca? Meni se cini da ti kad pominjes individualizam, rezervises taj pojam samo za one koji su u punoj snazi, etablirani na trzistu rada, rade i zaradjuju vise od onog sto im je neophodno za prezivljavanje, pa bi trebalo slobodno da odlucuju sta ce s viskom. A niko to nije u toku celog zivota. Znaci, ovde uopste ne govorim o kategorijama bolesnih, siromasnih ili ljudi s trajnim hendikepom, vec o sasvim obicnim, prosecnim odraslim ljudima, koji ili jos nisu zavrsili skolovanje, ili zbog starosti vise ne mogu da rade. Sta biva s njihovom individualnosu i slobodnim izborom, ako nema drzavne podrske u vidu besplatnog (ili bar subvencioniranog) skolovanja i brige o starima? Ispada da bi njima sve to bilo uskraceno, jer su u prvom slucaju ovisni o roditeljima, a u drugom o deci (ako ih uopste imaju). Znaci, individua si od kad pocnes da radis i zaradjujes i mozda prvih nekoliko godina u penziji. Sve u svemu oko pola zivota. Drugu polovinu si nista i ovisan o dobroj volji najblizih. Tako u Svedskoj ne definisemo individualizam .

Nisam mogla, dosla prekjucer. Uvek dolazim u ovo vreme, da isplacam racune za stan i da se malo ”osvetlim” u sred skandinavskog mraka, koji nekako u ovo vreme najteze pada. Tako da mi se uvek zalome Vodice, mada nisam nesto odusevljena guzvom. Ali jucer mi nije smetala, bas mi je drago sto sam naletela. Odlican koncert je bio.

Nista ne sluteci, izadjem uvece da prosetam pored jezera u Ohridu, kad tamo - Petar Graso, koncert na trgu. Zateklo me nespremnu, bez sala, kape i rukavica, dva sata na minus dva, ali ne zalim. Veliko ❤️ za Petra i Ohrid.

Ako je moje pisanje na ovom topicu rastezanje stvari o kojima nemam pojma, razvodnjavanje, izvrtanje i silovanje razuma, ovo tvoje je cista zloba. Ne znam zbog cega to radis, ali priznajem da mi prilicno tesko pada krajnje ponizavajuci ton kojim mi se obracas. Izvukla si moj post iz maja prosle godine, gde Eddardu objasnjavam zbog cega je deo nemacke administracije s kojom je imao posla spor, dok je drugi veoma brz. Onda si se ustremila na jednu svedsku rec iz tog posta, tvrdeci da se moze prevesti jednom srpskom recju. Sada to argumentujes citirajuci recnik koji sadrzi 17000 reci! To je vrlo malo reci, dakle krajnje oskudan, pojednostavljen recnik, namenjen osnovnom ucenju svedskog. Naravno da tu nema mesta za finese, pa bi se kao referent moglo prevesti jos nekoliko desetina pojmova-zanimanja, koje postoje u Svedskoj i nemaju svoje pandane u Srbiji. I obrnuto. Svakom je valjda jasno da se reci ne mogu tako doslovno prevoditi, a da se pri tome ne izgubi preciznost, a cesto i napravi ozbiljna greska. Handläggare je vrlo odredjen pojam, dok je referent neodredjen i veoma sirok. Zato se ni u kom slucaju ne mogu poistovetiti, osim za potrebe vrlo povrsnih prevoda, gde smisao i sustina pojma handläggare i nije toliko bitna. U tom slucaju se umesto referent moze reci i sluzbenik, jednako je neprecizno i ne pogadja sustinu. Ti svakako veoma dobro znas da handläggare u Svedskoj mozes naci uglavnom u javnom sektoru, i gotovo nikad u privatnom, s izuzetkom osiguravajucih kuca i banaka (odobravanje kredita i sl). To je zato sto handläggare donose pravne odluke, vezane za odredjene klijente i njihova prava regulisana zakonom. U tome je sustina njihovog posla, i samim tim nemaju nikakve veze s referentima prodaje, marketinga, obracuna zarada, zastite od pozara i cega sve ne, i to jos u Srbiji. Jedino sto im je zajednicko jeste da radno vreme vecim delom provode u kancelarijama, a ne u fabrickim pogonima ili na gradilistima. Ne vidim nijedan razuman razlog da se taj pojam handläggare, pomenut na ovom topicu pre nekih osam meseci u vrlo odredjenom kontekstu, sada izvlaci iz tog konteksta i insistira na necem potpuno iracionalnom, iz jos iracionalnijih razloga.

Vidim da je Eddard shvatio o cemu se tu radi, bas lepo. Ja cu se praviti da nisam shvatila, pa cu odgovoriti na ono sto ocigledno ne odgovara istini. Prevesti rec "handläggare" kao referent nije ispravno, zato sto u srpskohrvatskom ta rec ima sledeca znacenja (izvor - wikipedia😞 Nista od gorenavedenog ne odgovara zvanju handläggare u drzavnoj (ukljucujuci i opstinsku) upravi u Svedskoj. Zato sto handläggare donosi pravne odluke i za njih snosi odogovornost. Znaci, ne izvestava i ne savetuje, nego odlucuje (na osnovu zakona i utvrdjenih cinjenica). Administratör u istoj toj drzavnoj upravi je nesto sasvim drugo. U pravilu se za te poslove trazi nize obrazovanje nego za handläggare, a sam posao se najcesce sastoji u udaranju pecata (ako ih negde jos koriste), razvrstavanju i slanju poste, nabavci kancelarijskog i drugog sitnog materijala, evidentiranju predmeta i sl. Bitna razlika je sto on, za razliku od handläggare, ne donosi nikakve odluke, pa samim tim nema ni istu odgovornost. Zato su i placeni manje od handläggare. Prema tvom tumacenju bi lako moglo da se zakljuci suprotno, da je npr handläggare neka "podvrsta" administratora, i da moze da mu bude podredjen. Ne moze, naravno, i to znaju svi koji imaju bilo kakve veze s drzavnom upravom u Svedskoj, makar i samo kao klijenti. Sto se izraza utredning tice, to je tek sirok pojam. To je i istraga ubistva koju sprovodi policija, i utvrdjivanje dijagnoze koju radi lekar, i utvrdjivanje necijeg prava na drzavnu/opstinsku/socijalnu pomoc, i utvrdjivanje osnova za donosenje nekog zakona, i jos mnogo toga. Utredning podrazumeva prikupljanje, razmatranje, proveru, utvdjivanje, analizu... cinjenica, ali i donosenje nekog zakljucka ili odluke. Daleko od toga da je bilo sta od gore pomenutog jednoznacno i lako prevodljivo na srpski ili bilo koji drugi jezik. Smisao mog pominjanja ovih gore pojmova je bio da Eddardu objasnim da je ono sto on dozivljava kao sporost administracije, s druge strane osnov njegove pravne sigurnosti. Ovde se veoma brzo moze dobiti usluga koja ne zahteva utvrdjivanje cinjenica i ne proizvodi nikakve pravne posledice po pojedinca. Sve drugo mora da traje, ne sme da bude brzo i povrsno. Mnogi ne vide tu razliku, pa se pitaju zasto firma za pranje prozora dotrci cim je pozoves, cak i potvrdu nekog drzavnog organa dobijes za tren oka, ali zato za odluku tog istog organa mozes da rodis mecku dok je ne docekas. Dakle, radi se o pravnoj sigurnosti, i to vazi za obe strane - i za klijenta, i za drzavni organ. Svaka takva odluka moze kad-tad da dospe na upravni sud, i zato drzavni organi ne rizikuju s handläggare koji se "frljaju" s jezikom. Taman posla da im odluka padne zato sto je polupismeni handläggare lose formulisao i jos gore obrazlozio odluku. To jednostavno ne biva. Na poslovima gde zahtevi za tacnim izrazavanjem nisu tako visoki, mogu da rade i ljudi sa slabijim poznavanjem svedskog. Ne moraju svi ni da ciste i kuvaju, zar ne? Eh, ali zato takvi ljudi obicno poznaju druge jezike, pa to smanjuje potrebu za prevodiocima, win-win situacija.

Pridruzujem se lepim zeljama! Srecna Nova godina svim forumasima!

Mnogi evropski gradovi su se u poslednje dve decenije susreli s izazovom da pojedine delove grada ociste od stanovnika i prevedu ih u iskljucivo poslovne i turisticke lokacije. Svaka lokalna vlast bi time ostvarila trenutnu korist, ali dugorocno, u tome ih sprecavaju urbanisticki planovi, koji se ne rade za cetvorogodisnji mandat, vec na mnogo duze. I ne prave ih politicari, nego strucnjaci iz raznih oblasti. Zato ti gradovi zadrzavaju svoj koncept i smisao, ako hoces i "duh" i to je to sto u njih privlaci posetioce iz celog sveta. Ali i one koji tu zele da se nasele, privremeno ili trajno, bez obzira da li se bave turizmom ili necim drugim, jer atmosfera grada koji zivi i raste je stimulativna za sve. Strucnjaci kazu da je apartmanizacija gradova skolski primer pogresnog koncepta razvoja turizma. Bilo je takvih pokusaja i u Barceloni i u Atini i u Stockholmu, Londonu, Parizu..., pa su brzo uvideli gresku i regulisali tu oblast, svako na svoj nacin. Ako se neka lokacija u jednom trenutku moze prodati za 100 evra za noc, npr u vreme nekog festivala ili u dve nedelje top sezone, to jos uvek ne znaci da je vredi trajno izuzeti od one namene koja joj prirodno pripada. To ne mora obavezno biti stanovanje, ali mora biti nesto sto koristi pre svega stanovnicima tog grada. Znaci, kultura, obrazovanje, biznis mali i veliki, whatever, ali nikako apartmani koji zvrje prazni deset meseci godisnje. U gradu koji nisu uredjivali razni Kerumi, troskovi za takve prostore bi bili toliki da bi se vlasnici ozbiljno zamislili da li mogu da si dopuste luksuz da ih drze tako prazne. Ali ocigledno ne i u Splitu. Zasto se onda to ne dogadja i drugim primorskim gradovima u Hrvatskoj? Kako npr Dubrovnik uspeva da odrzi, pa cak i da nesto poveca broj stanovnika? Naravno, uvek se moze naci argumenata za taj fenomen, onako generalno. Ali kako objasniti pojavu da je Split u samo tri decenije izgubio ceo jedan Dubrovnik? Nisu svi u Kastelima i Dugopolju, nema sanse. Tamo je par hiljada ljudi vise nego pre 30 godina. Gde su ostali, gde je za tih 30 godina nestalo 30 hiljada ljudi?

Kad sam procitala onaj Dezulovicev tekst, koji se slucajno poklopio s mojim opservacijama, nisam ni sanjala koliko je ustvari lose. Malo sam proguglala, i sad vidim da ona njegova konstatacija "nema vise djece, nema vise ljudi" nije samo pateticni izliv osecanja nekog ko je odrastao u Splitu 60-tih i 70-tih godina, znaci u vreme SFRJ, vec i zastrasujuca istina. Grad s potencijalima koje ima Split moze samo da raste i razvija se, nikako da se smanjuje, nikako da gubi vise od hiljadu stanovnika svake godine. Ali statistika je nemilosrdna, a ona kaze da je 200 hiljada stanovnika iz 1991 danas palo na ispod 170 hiljada, a da se do 2040 predvidja pad na oko 135 hiljada. Link 1 Link 2 Na koji nacin ovaj tragicni demografski slom (jos uvek) drugog po velicini grada u Hrvatskoj govori o boljem zivotnom standardu u odnosu na neko, bilo koje, ranije vreme? Da li se to dogadja igde drugde u svetu, da ljudi beze od razvoja i povecanja zivotnog standarda? Da osnovna skola u centru grada izgubi cetiri od sest odeljenja upisanih prvaka, a da pri tome nijedna nova skola nije izgradjena u okolini? I da pri tome ti ljudi nisu iselili u mirna predgradja ili u prirodu oko grada, nego su jednostavno nestali, nema ih vise. Jedni umiru, drugi se ne radjaju. Jedni iseljavaju, drugi se ne doseljavaju. E moj Splite...

Promakla ti je poenta. O smislu se radi, o tome koliko sve to vredi. Na kraju, kolika je stvarna zarada kad se odbiju ulaganja, i prihod od eventualno drugih delatnosti, izgubljen dok se cekalo na turiste? Split je i u vreme dok su Brodospas i Jugoplastika radili punom parom, leti bio prepun furesta. Imao ih je taman onoliko koliko je mogao da ih podnese. A oni koji su ga tada posecivali, poneli su sliku urbane mediteranske sredine u kojoj buja zivot i gde bi se covek rado trajno nastanio. Sta danas imas? Ako mene pitas, gigantski resort bez smisla i sadrzaja. Guzvu koja ne prestaje, ali ni ne generise onu zaradu kojoj se svi nadaju. Jer nju, bar u Splitu i Dubrovniku, cine siti i naspavani turisti koje svakodnevno izbacuju allinclusive kruzeri, i koji u najboljem slucaju pojedu sladoled s nogu. Za kafu od pet evra nisu zainteresovani, jer je na brodu imaju besplatno. Prosla sam krajem augusta upravo ovom turom koju Dezulovic opisuje, od nase stare osnovne skole do Pazara i i Rive. Radunica, koja je vrvela od zivota i gde se ves susio onako preko ulice, izmedju kuca, u jeku sezone je avetinjski prazna. Apartman do apartmana, ali nema znakova zivota, kapije zamandaljene, roletne spustene. Ni peskira koji se suse na balkonima, ni ostalog dekora jednog resorta, jos manje grada u kojem se zivi. Ne znam ko se uvece uopste usudi da zanoci u toj pustosi. Onda izbijem na Rivu, a tamo milioni ljudi, neopisiva guzva. Pomislih, sto nisam popila kafu pre nego sto sam posla, sad necu imati gde da sednem? Ali ne, zaludni konobar u polupraznoj Bobisovoj kafani na sred Rive me jedva docekao, momentalno me usluzio. Isto tako u svakoj radnjici na i oko Pjace - po tri dokone prodavacice ti trce u susret cim se priblizis, drugih musterija nigde. Napolje 40 stepeni, a rashladjeni i vrhunski uredjeni kafici i prodavnice zvrje prazni, dok ulicom ne mozes da prodjes, a da te neko ne umaze sladoledom ili zalije vodom iz flasice. Cemu to? Mozemo i brojkama malo da se zabavimo, pun ih je net. Hrvatska je 1987 imala oko 70 miliona nocenja, rekordne 2018 (koja se nece ponoviti, jer se Turska u medjuvremenu oporavila, a mozda i iz drugih razloga) - oko 100 miliona. Iste te 2018 i ova moja ledara na na severu Evrope imala je istih 70 miliona nocenja kao Hrvatska 1987. Moj zakljucak je da ne samo da nije bilo vredno unistavanja urbanog zivota u Splitu, vec je bilo i duboko pogresno. Ko hoce u resort, ide u resort. U Split bi trebalo doci da se vidi Palaca, ali i da se oseti duh grada. Ako ga ima. A posto ga nema, tesko da ce neko pozeleti da se vrati. Jedan dolazak i gotovo. Ko ce svih narednih godina da spava po svim onim apartmanima? Da sumiram. Splitu nije falilo turista ni u SFRJ. Ko je zeleo i imao uslova da se bavi turizmom, imao je popunjene kapacitete od pocetka do kraja sezone. I to godinu za godinom, jer su se ti turisti vracali. Danas ima daleko brojnije kapacitete, a turista jedva malo vise. I to takvih koji dodju jednom, ne potrose ni koliko kosta skupljanje djubreta za njima, i nikad se ne vrate. Cak i to povecanje broja nocenja treba uzeti s rezervom, jer npr samo Zagreb i samo u nekoliko dana Adventa generise skoro pola miliona nocenja, sto ranije nije bio slucaj. Gde je tu smisao, koliko se dobilo, a koliko izgubilo u poredjenju s vremenom SFRJ, i na kakvu buducnost tu moze da se racuna?

Kad pogledam kako se tema razvija, verovatno je bilo bolje nazvati "kvalitet zivota u SFRJ" ili tako nekako, jer ocigledno ne pisemo samo o onom delu zivotnog standarda koji se meri materijalnim pokazateljima. Kako god, naletela sam na tekst koji me potpuno oborio s nogu. Neverovatno dobar prikaz groteskne promene koja se desila u gradu mog detinjstva i mladosti, iz pera coveka s kojim imam zadovoljstvo da delim vreme i mesto odrastanja, ukljucujuci i osnovnu skolu. Tekst je dugacak, pa ovde samo deo koji se mene licno najvise dojmio, a za ceo tekst link:

Jedno leto negde pocetkom sedamdesetih sam s mojima bila dve nedelje u Bugarskoj, Zlatni pjasci i Solncev breg. Boravili smo u najboljim hotelima koji su u to vreme tamo mogli da se nadju, i bili su daleko od losih. Evo ti slika iz 1974: Za iste novce kojima je moja porodica u to vreme raspolagala, u Jugoslaviji smo mogli samo da kampujemo, pa smo to i radili. U hotel samo ako se fica, a posle tristac, pokvario negde na sred puta . Tako da mi je krajnje nejasno odakle ti podatak da je u Bugarskoj bio bolji standard. Oni su bili bas, bas siromasni u odnosu na nas, i to je notorna cinjenica, poznata i danas s obe strane granice. Edit: Da ne bude zabune, u hotelima kao na slici prosecni Bugari nisu boravili, osim kao zaposleni. Za kutiju zvaka ili cokoladu, dobijao si extra ciscenje i osmeh od uva do uva. Toliko o bugarskom standardu u vreme SFRJ.

U pecalbu su u vreme o kojem pricamo odlazili ljudi bez kvalifikacija, za koje nije bilo posla u yu. Mogli su i drugi da im se prikljuce, jer od sredine 60-tih do sredine 70-tih su evropska trzista rada vapila za onima kojima su poslovi koji su se nudili odgovarali. Uslovi su u to vreme bilo stvarno dobri. Uostalom, u to isto vreme se u takvu istu pecalbu islo i iz Italije i Grcke, onih zemalja u koje su ljudi iz Jugoslavije isli da kupuju farmerke. Kasnije su ti uslovi bili nesto losiji, ali i dalje se moglo otici. Ali eto, ko god je imao bar srednju skolu, nije se na te ponude obazirao. Cak ni onda kad su ovi sto su prvi otisli poceli da dolaze s besnim kolima i postavljaju gipsane labudove u dvorista, ni onda nije bilo nekog posebnog interesovanja, bar ne kod iole skolovanog sveta (od srednje pa navise). Inace bi otisli, jer pasosi i vize nisu bili problem. Sto se bolda tice, ni slucajno nisam pominjala profesionalne svercere, ni u kom kontekstu. Kad sam pisala o svercu farmerki, mislila sam na sve nas koji smo isli za svoje potrebe, a bogami i za svoju dusu, jer je bilo zabavno i vrlo popularno ici u shopping u neki od pomenutih gradova. Cak i nije moralo nista da se kupi, ali espresso i sendvic s mortadelom u okolini Ponto Rosso su bili obavezni. Meni su to lepe uspomene, za razliku od krajnje traumaticnih iskustava s drugom vrstom sverca, tada iz Bugarske devedesetih (ali to vise nije SFRJ, da bude sasvim jasno). Mislim, nebo i zemlja .

Svako ko je isao u Trst, Grac ili Solun da svercuje farmerke, mogao je i da vidi sta oni tamo imaju, ukljucujuci materijalno i nematerijalno. Nismo bili bas toliko neuki, zar ne? Putovalo se i u druge zemlje, nije da nije. Ipak, ogromna vecina ljudi nije ni pomisljala da tamo i ostane, vec je bilo zanimljivije da se ode, vidi, eventualno navuce na sebe tri-cetiri para farmerki i da se vrati kuci. I to nesto kaze o standardu, kao i cinjenica da se imalo para i za putovanja na svercerske destinacije, i za farmerke i ostalo sto se tamo pazarilo. To bas i nije neka beda i neimastina, vec pre specificnost jednog vremena, pre globalizacije, lowcost aviokompanija i hiperprodukcije robe siroke potrosnje.

Meni se cini da glavnu zabunu na ovom topicu unose razlicite perspektive, od vremenske do onih sasvim licnih. Pri tome svaku od njih sami biramo, zavisno od toga kako se generalno odnosimo prema temi, u ovom slucaju ex yu. Nista lakse nego joj pronaci hiljadu mana, i jos lakse idealizovati je i predstavljati je kao neki izgubljeni raj; argumenata se nadje i za jedno i za drugo. Ipak, cini mi se da bi bilo dobro biti iskren prema sebi, pa se pokusati setiti kako smo mi licno dozivljavali to vreme i svoj zivot u njemu. Jer to najbolje pokazuje nivo zadovoljstva sopstvenim zivotom, a to jeste sustina pojma kvaliteta zivota. Ne bi bilo lose tako definisati i zivotni standard, jer njega sigurno ne cini samo kolicina materijalnih dobara kojima se raspolaze, vec i nekakav osecaj smisla u svemu tome sto nas okruzuje, vrednosti sopstvenog postojanja u tom kontekstu. Sad se svi mozemo setiti necega sto smo tada zeleli, a nismo mogli da imamo, pa to pripisivati losoj drzavi koja nam je ogranicavala mogucnosti, i verovati da bi ovako talentovani i pametni mnogo bolje prosli da smo se rodili negde drugde. Ali tesko ce me neko ubediti da je tada na sve to gledao ovako kako neki gledaju iz danasnje perspektive. Volela bih da mi npr Bane onako bas iskreno kaze kad je dosao do svih tih otkrica o opstoj bedi i neimastini u ex yu, da li je to oduvek tako dozivljavao ili mu se tek nekad kasnije javilo.

Mala ispravka, tj dve 😀. Prvo, kralj nema takvu ulogu u Svedskoj, tako da je ovo eventualno mogao da uradi samo premijer. U vreme naftne krize, bio je Olof Palme. I drugo, bonova za gorivo je ipak bilo. I sama ranije rekoh da nije, ali: Slika je iz 1974 😉.

Uzimam ovaj post samo kao slagvort, inace ne vidim u njemu nista sporno. Osamdesetih je bonove mogao deliti bilo koji drzavni organ, ukljucujuci i sindikate, ako je tako odluceno na lokalnom nivou. Trziste svakako nije bilo slobodno i vlast na razlicitim nivoima je mogla da kontrolise robu koja je bila poveravana drustvenim trgovackim preduzecima na dalju prodaju. Ocigledno je toga bilo u Beogradu, mozda i u ostalim gradovima Srbije, ali ne u ostatku Jugoslavije. Ja definitivno nikad nisam videla bonove za bilo sta osim za gorivo, a bila sam tada vec odrasla i pamtila bih da je bilo. Verovatno ni u Srbiji nije bilo neophodno to s bonovima za sve i svasta, osim ako ne verujemo u price o tome kako je bas Srbija tu bila potlacena, a svi ostali povlasceni na njen racun. Mozemo i da spekulisemo da li je to nekom bas odgovaralo, recimo da lokalni baja bude glavni u selu i deli bonove, pa svi drugi moraju da mu vracaju usluge. Ja se iz tog vremena secam medjusobnog optuzivanja, gde su potrosaci krivili proizvodjace i trgovce da namerno izazivaju nestasice da bi povecali cene, i obrnuto, da su drugopomenuti krivili potrosace da bez potrebe prave kucne zalihe, zbog cega oni ne mogu da isporuce onoliko koliko ovi mogu da pokupuju. Licno mislim da su obe strane bile u pravu, i da su obe pojave u prilicnoj meri povecavale, ako ne bas direktno porizvodile, redove i nestasice. Kako god, te bonove koje su osamdesetih izdavale neke opstine u Srbiji, ali ne i u ostatku Jugoslavije, nikako ne treba mesati s onim cuvenim "tackicama" za snabdevanje, bez kojih se gotovo nista nije moglo kupiti u prvim godinama nakon WWII. Te "tackice" su u to vreme funkcionisale u celoj zemlji, ali i drugde u Evropi. Za Svedsku znam da su se bonovi za hranu, odecu, obucu i jos ponesto koristili od 1940 do 1951. Kasnije je bilo restrikcija struje 1970 i ogranicene prodaje goriva 1973 i 1974. Sve u svemu, ako izuzmemo prve poratne godine, u Jugoslaviji robe siroke potrosnje od pedesetih godina pa nadalje, nije falilo. Ono cega je uvek bilo u manjku su firmirani, uglavnom luksuzni proizvodi, i naravno pare. Toga koliko god da se ima, uvek bi bilo dobro jos malo. Ali u Jugoslaviji srednja klasa definitivno nije bila siromasna, a ona je merilo standarda jednog drustva. To sto je bilo vrlo siromasnih, i sto zemlja nije bila ravnomerno razvijena, ne menja tu cinjenicu.

Vezano za nestasice, evo jedne slike iz Svedske, godina je 1974. Nije bilo bonova, ali ni goriva kad ti se cefne, pa se tocilo i u kante, kad se ukaze prilika. Sto se tice ostalih nestasica u SFRJ, bilo ih je povremeno, ali bonovi su izgleda ipak srpski specijalitet. U Hrvatskoj ih nije bilo. Obicno bi prodavacice najavile kad ce nesto od kriznih proizvoda da stigne, pa odes i kupis. Tackice za osnovne proizvode do sedamdesetih? Glupost neopevana! Krajem sezdesetih su poceli da me salju u prodavnicu po dva litra mleka i veknu hleba. Za to su mi trebali jedna zuta plasticna mreza, s drskama kojima i danas pamtim dodir, dve prazne, dobro oprane flase za mleko, dva plasticna zatvaraca za slucaj da mi se oni aluminijumski probiju, pa da mi se ne prospe mleko, i 330 dinara. Nikakve tackice mi nisu trebale, i tesko ce me neko ubediti da sam bas njih zaboravila, a sve drugo do u detalje zapamtila.

Nisi ni mogao da cujes jer to u Sutivanu nisu Karlovi nego Kavanjinovi dvori 😀.

U svakom ratu neko uspe da spasi kompletnu imovinu, neki cak uspeju i da je uvecaju. Ali vecina izgubi sve i jos je srecna ako sacuva glavu na ramenima. Ljudi o kojima pricas su manjina. Vecina ce ti ispricati nesto sasvim drugo, od otkaza na poslu, pretnji i sikaniranja na svakom koraku, do zala za onim sad vec legendarnim albumima s fotografijama. Ali na kraju, ti sama biras sta ces da cujes i cemu ces da verujes.

U tom slucaju se to ne zove migracija, vec nekako drugacije. U tu ”migraciju” se islo nocu, s malom rucnom torbom ili s plasticnom kesom, da te niko ne provali. Ako te ipak vide, da misle da ides u kupovinu. Pre toga se danima nije izlazilo iz stana, a ako jeste, dozivljavale su se svakakve neprijatnosti. Nisi tu imao sta da znas ili sumnjas, vec si ziveo to sto vecina jos nije kapirala. U hrvatskom drustvu je tih godina vec stvorena takva atmosfera da bi ostanak tih porodica u mestima gde su do tada ziveli bio nemoguc sve i da je u nekom trenutku odluceno da se prihvate milijarde i Jugoslavija u nekom obliku opstane. Migracija pretpostavlja kakvu-takvu dobrovoljnost i planiranje. Ovo je bilo nesto sasvim drugo.

U kontekstu ove diskusije o navodno obecanim milijardama za opstanak Jugoslavije, ovo zvuci kao da su te porodice za sve to znale, kao i za odluku da se predlog odbije i zapocne rat, pa se zato ”izmestile” na bezbednije lokacije. Istina je da su vec tada svi mediji u Hrvatskoj bljuvali nacionalizam i pozive na linc, tako da je zivot onima na koje su ti pozivi bili usmereni, postao nemoguc. Te porodice nisu ”mislile” da su nebezbedne, nego su to stvarno bile. Niko im to nije prisapnuo, nego su to svakog trena osecali na svojoj kozi, u godinama koje pominjes. Ako je neko tu i nudio neke milijarde, to se nije moglo cuti, niti je bilo takvog interesovanja medju ljudima koji su zaista verovali medijima da su te porodice o kojima pricas do zuba naoruzane i samo cekaju znak da krenu i poubijaju svoje komsije. Pogledaj malo iz njihove perspektive - sta ce ti milijarde ako ce te komsija Srbin i vojno lice, a mozda i njegova zena i deca, ionako ubiti? U toj atmosferi vise nikakve ponude ne prolaze. Znaci, ako je ponuda i bilo, debelo su zakasnile.

Nisam pljuvac, daleko od toga, ali odgovoricu na ovo pitanje, makar i sa par nedelja zakasnjenja. Vidim da je i dalje aktualno. Pre nekih 35 godina imala sam priliku da se trajno preselim u Svedsku, ali nisam mogla da nadjem nijedan razlog da to ucinim, osim sto sam bila zaljubljena u jednog Svedjanina. Prica o mom tada neostvarenom, a 20 godina kasnije ostvarenom dolasku ovde, jeste na neki nacin i prica o Jugoslaviji. Prvi put sam se obrela u Vilhelmini jednog ledenog augustovskog dana 1983, kao student na razmeni preko IAESTE koji i danas postoji. Prijavila sam se za to onako bez veze, ne verujuci da cu proci, jer sam bila tek treca godina i mislila da ce konkurencija starijih studenata biti zestoka. Ni blizu toga, ispostavilo se da sam bila jedina prijavljena. Valjda i to nesto kaze o "tamnici" iz koje su svi zeleli da pobegnu. Jesam bila impresionirana svim sto sam videla, i u samoj Vilhelmini, i dok sam putovala okolo po Svedskoj, i u Stockholmu, i u Finskoj... I gradovi, i priroda, i ulice, i kuce, stanovi, vozovi i autobusi, univerzitet, studentski zivot..., sve mi je bilo lepse nego u mom dotadasnjem svetu, ali ipak nije izgledalo dovoljno vredno da se zbog toga napusti porodica, prijatelji, vec izgradjen zivot, planovi za buducnost. Ocigledno mi tada nije bilo dovoljno lose, i tako ne odoh. A da sam nesto bila bogata, to svakako nisam. Obicna srednja klasa, roditelji oboje fakultetski obrazovani, ali nista posebno. Na more nismo isli jer smo na moru ziveli, ali smo od kada pamtim svake godine isli na letnji odmor. Isli smo prvo ficom, a posle tristacem. Kampovali diljem bivse nam domovine, prokrstarili sve sto je tada bilo vredno posete, a bilo je toga mnogo. Jednom produzili i do Grcke (Atina i Peloponez, nista Solun i okolina), jedna godine bili u Bugarskoj na Crnom moru i ko zna koliko puta do Trsta u shoping. Kasnije s drustvom jednom Inter Railom po Evropi, a jos kasnije s momkom u Sovjetski Savez. Bili smo podstanari do moje osme godine, a posle smo ziveli u drustvenom stanu. Moji roditelji nikada nisu posedovali nikakvu nekretninu, ali to nije ni izgledalo toliko vazno. Mislili su da je to dobar zivot. Oboje su radili, dve plate i to je to. Kad je tata prevremeno penzionisan, a ja krenula na fakultet, bilo je malo nategnuto, ali i dalje se moglo. Apsolutno nikakvih prihoda sa strane, nikakvih veza koje resavaju probleme i uskacu kad zapne, sve redovnim putem, bez precica i zaobilaznica, i opet se to moglo nazvati dobrim zivotom. Nismo mogli u hotele, a voleli smo da putujemo, pa smo kampovali. Nisam imala para za odecu kakvu sam zelela, pa sam naucila da strikam i da sijem. Ni ja niti iko iz mog drustva nije imao para za svakodnevne izlaske, pa smo setali rivom i druzili se po kucama i po komsiluku. Nismo imali automobile niti para za taksi, pa smo se vozili busevima, a oni su bili pretrpani i nisu bili lepi, ali su se kotrljali i vozili nas gde treba. Imala sam gramofon (Traviatu, a bas sam zelela Trubadur ), ali nisam imala za sve ploce koje sam zelela, pa sam pazljivo birala sta cu i kad da kupim. I naravno, pozajmljivali smo ih jedni drugima. Itd. Kad danas pricam sa Svedjanima koji pripadaju mojoj generaciji, ispada da su ziveli vrlo slicno, nikakve bitne razlike. Jeste sve bilo lepse i uredjenije u Svedskoj nego u mojoj tadasnjoj zemlji, ali u osnovi su ljudi slicno ziveli. Daleko skromnije nego danas, ali mirnije i zadovoljnije. E sad, ako su ti Svedjani lagali mene, i ja lazem vas. A to sto sam 20 godina nakon svog prvog susreta s njima, bila spremna da prodam bubreg samo da im se pridruzim, to vec nije prica o Jugoslaviji vec o njenim bednim ostacima, da ne kazem otpatcima.

Jeste odluka kompanije, bas kao i ranija odluka Wizzair da ukine liniju Nis-Malmö, ali.... Uslovi poslovanja su se bitno promenili od kada je drzava preuzela niski aerodrom. Same kompanije se ne izjasnjavaju o detaljima, ali mogu da pretpostavim sta je u pitanju. I Wizzair i Ryanair su s niskog aerodroma poletali u ”normalno” vreme, u toku dana. S beogradskog su ti termini rezervisani za Air Serbia. Za sve druge su preskupi, pa im ostaju oni u 5 ujutro i u 11 uvece. Letovi s niskog aerodroma su zato direktno konkurisali Air Serbia jer bez obzira gde na potezu izmedju Beograda i Nisa zivis, lakse ti je da stignes u Nis u 5 popodne nego u Beograd u 4 ujutro, zar ne? Naravno govorim o ljudima kojima je bitna cena. Kad se ukine i Ryanair iz Nisa, jedini nacin da se u Skandinaviju otputuje u pristojno doba dana ostace Air Serbia iz Beograda. Alternativa je jeftini Wizzair iz Beograda, ali u 6 ujutro. Znaci da se usred noci valja prebaciti do aerodroma. I Ryanair je, verujem, mogao da zadrzi let Nis-Stockholm, ali da promeni vreme poletanja, ako hoce da zadrzi istu cenu. I onda vise nije atraktivan nikome... Ja sam prosle nedelje letela za Beograd i uradila sam upravo ono sto se i ocekuje ovim nacinom poslovanja aerodroma u Srbiji. Odavde sam letela Wizzairom oko 10 ujutro za 50 evra. Vratila sam se AirSerbiom u popodnevnim satima, za 150. Mogla sam istim Wizzairom, ovaj put za 30 evra, ali u 6 ujutro, znaci iz Novog Sada gde sam bila, u 3 ujutro. To sa jeftinim i skupim terminima za poletanje je uobicajena praksa na aerodromima s velikim prometom; naravno da ce nocu i rano ujutro biti jeftinije. Ali ni beigradski ni niski aerodrom nemaju neki gust raspored, tako da je ovo cisto izivljavanje i teranje konkurencije da odustane.