Zablude o zivotu u inostranstvu

[Angelia]

3 minutes ago, Baby said:

 

Nekada odes na posao, pojedes nesto u medjuvremenu za desetak minuta, odradis svoje, dodjes kuci po danu, a danas odes na svitanje, vratis se u sumrak, vidis familiju na veceri gde stignes da ih pitas kako su, odgledas tv malo i padnes u nesvest da bi sutra ustao i sve ponovo. 

Popijes kaficu, procitas novine.... i vratis se po danu. Ne kazem ja nista, moze to u SR, drzavni poslovi, moze i ako hoces da radis 9-5 bilo gde, samo treba da izaberes takav posao. Cujem da UPS zaposljava tako a nudi odlicne union plate i beneficije. 

[𝓑𝓪𝓫𝔂]

4 minutes ago, Angelia said:

Popijes kaficu, procitas novine.... i vratis se po danu. Ne kazem ja nista, moze to u SR, drzavni poslovi, moze i ako hoces da radis 9-5 bilo gde, samo treba da izaberes takav posao. Cujem da UPS zaposljava tako a nudi odlicne union plate i beneficije. 

 

Ma ja samo kazem da smo svi zajdno upali u korporativni kapitalizam gde nema h od humanizma. Sve sto ucine kao da je radniku lepse su ustvari ucinili zbog sebe. Opet, svako se bori za sebe, nikada ne moras pristati da radis za korporacije uvek mozes sam porkenuti posao, zavisi od ambicija.

[mrd]

Ipak je prva reč koju dete kaže:"moje!"

Sent from my LM-G710VM using Tapatalk

[𝓑𝓪𝓫𝔂]

8 minutes ago, mrd said:

Ipak je prva reč koju dete kaže:"moje!"

Sent from my LM-G710VM using Tapatalk
 

 

I sta sa tim? 

 

Moja kuca (na kredit), moj auto (na lizing), moje vreme (na poslu), moj godisnji (na rate), moje skolovanje (na kredit), moje pravo govora (koga briga sta kazes)...

Uvuku te u centrifugu i imas iluziju da ustvari nesto posedujes... 

 

[Angelia]

16 minutes ago, Baby said:

 

Ma ja samo kazem da smo svi zajdno upali u korporativni kapitalizam gde nema h od humanizma. Sve sto ucine kao da je radniku lepse su ustvari ucinili zbog sebe. Opet, svako se bori za sebe, nikada ne moras pristati da radis za korporacije uvek mozes sam porkenuti posao, zavisi od ambicija.

E sad ja ne bih ulazila u motivaciju, to je vec osetljivo i u stvari nebitno. 

Poenta je da su sve te korporativne price uvedene na zahtev da posao postane "humaniji" - i naravno kad svi krenu da se takmice ko je humaniji i te lekcije udju u ucenje menadzmenta - HR da bi dokazao svoju bitnost uvodi sve vise takvih dogadjaja. i zavrsis sa 9 sati sastanak, teambuildinga i ovaj Viline ispovedaonice, psihicka briga o zaposlenima.

 

tako se zastrani. i zaboravi se zasto smo u stvari tu.

[mrd]

 
I sta sa tim? 
 
Moja kuca (na kredit), moj auto (na lizing), moje vreme (na poslu), moj godisnji (na rate), moje skolovanje (na kredit), moje pravo govora (koga briga sta kazes)...
Uvuku te u centrifugu i imas iluziju da ustvari nesto posedujes... 
 

Sad preteruješ. Ništa od toga ne mora na kredit.

Sent from my LM-G710VM using Tapatalk

[𝓑𝓪𝓫𝔂]

9 minutes ago, mrd said:

Sad preteruješ. Ništa od toga ne mora na kredit.

Sent from my LM-G710VM using Tapatalk
 

 

Ne mora nista, ali vecina onda nista ni nema 🙂

[zoran59]

44 minutes ago, Angelia said:

Poenta je da su sve te korporativne price uvedene na zahtev da posao postane "humaniji" - i naravno kad svi krenu da se takmice ko je humaniji i te lekcije udju u ucenje menadzmenta - HR da bi dokazao svoju bitnost uvodi sve vise takvih dogadjaja. i zavrsis sa 9 sati sastanak, teambuildinga i ovaj Viline ispovedaonice, psihicka briga o zaposlenima.

tako se zastrani. i zaboravi se zasto smo u stvari tu.

 

I tako sam i ja popiz. na poslu. U bolnici, pacijenti cekaju, a mi imamo department meetings i zajedno gubimo hiljade radnih sati da nam se objasni kako je svet lep jer mi nismo vise employees nego se od sad zovemo associates. Mada me isti sef isto goni.

Da ne pisem o glupostima kao sto je ucenje i recitovanje mission and vision statements. "We're on a mission from God", lepo rece Dan Akroyd u filmu Blues Brothers, a mi na poslu imamo varijacije na temu...

[Angelia]

43 minutes ago, zoran59 said:

 

I tako sam i ja popiz. na poslu. U bolnici, pacijenti cekaju, a mi imamo department meetings i zajedno gubimo hiljade radnih sati da nam se objasni kako je svet lep jer mi nismo vise employees nego se od sad zovemo associates. Mada me isti sef isto goni.

Da ne pisem o glupostima kao sto je ucenje i recitovanje mission and vision statements. "We're on a mission from God", lepo rece Dan Akroyd u filmu Blues Brothers, a mi na poslu imamo varijacije na temu...

Nagledala sam se toga, zato i kazem da malo sa prezirom pominjemo korporativnu ameriku.

Ne bih da sebe ureknem, ali ne bih ja to radila. Ja sam ukinula te department meetings, ono dnevni, nedeljni i slicno, sa sve prezentacijama i sarenim grafikonima - prezentacijama na kojim ljudi rade satima pa i danima. Kad imamo problem u izvestajima, koji su potpuno efikasni, sednemo da popijemo kafu i porazgovaramo sta je resenje.

 

A nemoj me molim te sa mission statement i vision statement  

 

Ja to nazivam americkom korporativnom kulturom, zato sto je daleko naprednija u US, ali bez brige - evropa prati. Ako je po Vili i ispovedaonicama - uspesno gube vreme na BS 

[Angelia]

2 hours ago, Baby said:

 

I sta sa tim? 

 

Moja kuca (na kredit), moj auto (na lizing), moje vreme (na poslu), moj godisnji (na rate), moje skolovanje (na kredit), moje pravo govora (koga briga sta kazes)...

Uvuku te u centrifugu i imas iluziju da ustvari nesto posedujes... 

 

Ja nisam razumela sta si probala da kazes, ako mozes da pojasnis. Izvini, petak vece - klinac na vikendu a ja pustila mozak na otavu.

[Angelia]

10 minutes ago, Pletilja said:

.....raduj se Deutschland, stiže ti još jedan pametan i vredan patolog.

Bice mu bolje tamo 

[vilhelmina]

27 minutes ago, Pletilja said:

Stigli standardi EU u jednu srpsku bolnicu  u unutrašnjosti pa se lekari prebrojavali  i tako ispadne da ovdašnji patolog ima 202% norme evropskog kolege. Nije mi poznato da li su stigli i standardi za uslove rada dotičnog. Koji nema kad da ode na godišnji odmor, koji nema kad da napiše stručni rad o nalazu 1 u milion slučajeva, kojem desetkuju prateću tehničku službu pa se bakće sa tehnikalijama umesto da prati stručnu literaturu. Koji dodje na posao pa utvrdi da su svi uzorci propali jer je preko noći nestala struja u labu a niko to u bolnici nije primetio i ne daj Bože - reagovao. I tako......raduj se Deutschland, stiže ti još jedan pametan i vredan patolog.

 

Jako dobar primer, bas ono o cemu sam zelela da se govori na ovom topicu. Postoje, doduse, i ovde kod mene branse u kojima ljudi i dalje padaju na nos. Mogu se prepoznati po tome sto u njima caruju novopridosli imigranti, jer su ih oni etablirani, kao i domaci, dakle svi oni koji imaju izbor - odavno napustili. Na ostalim poslovima, dakle rec je o bar 90% njih, vazi ona radna kultura koju sam ranije opisala. To ne znaci da se na radi, jer se rezultati i dalje traze. Samo je vreme u kojem ih treba ostvariti bitno ograniceno besmislenim sastancima i zajednickim aktivnostima. Nisu sve one ni obavezne, ali ne gleda se blagonaklono na one koji rucak pojedu za deset minuta i nestanu, ili preskacu zajednicki dorucak petkom. Onaj ko tako radi, rusi radnu kulturu i duh zajednistva, krsi nepisana pravila koja su nekad jaca od pisanih, i bice kad tad na neki nacin sankcionisan. Ne formalno, ali izolacijom i hladnim odnosom drugih prema njemu. Sto dalje znaci da ce mu biti teze da odradi dobar posao, posebno da u njemu napreduje, a to je bas ono sto mu je bio motiv kad se distancirao od zajednickih sedeljki i ostalog gubljenja vremena.

 

Znaci, nije to bas ni tako naivno, samo humanizacija rada. Ima tu skrivene agende, stalnog pritiska i kontrole od strane poslodavaca. Ocekuje se lojalnost u svemu, a nju je uvek lakse iskazati u tim slobodnim aktivnostima, jer rezultate rada nije uvek lako izmeriti. To dalje ima za posledicu da se ljudi rastrzu izmedju svog posla i potrebe da se iskazu kao konstruktivni clanovi tima. I eto stresa kojeg se htelo izbeci! Razni ljudi to resavaju na razlicite nacine, sto dalje dovodi do raskola u grupi, znaci jos jedna stvar koja se htela izbeci.

 

Lekar iz tvoje price je zrtva zablude da se na zapadu ubija od rada. Tacnije, ne zablude, nego namerno pogresno interpretirane floskule o ovdasnjoj radnoj kulturi. Ona nije u tome sto ljudi ovde mnogo rade, nego sto se osecaju sputani i ograniceni u pokusaju da odrade dobar posao. Kad su konkretno lekari u pitanju, ovdasnji se uglavnom ne zale na broj pacijenata, nego na dokumentaciju i ostale formalnosti koju treba da ispune, a koja oduzima vise vremena nego rad s pacijentima. I oni sastance i "usavrsavaju se" u vestinama koje nemaju veze s njihovim poslom, ucestvuju u "kreiranju vizija" i posle idu u ispovedaonice i grupne mindfulness sesije da bi se resili stresa. Kojem uopste nisu ni morali da budu izlozeni. Doduse, kod njih je sve to manje izrazeno nego kod ostalih, ipak su oni gospoda lekari . Ali sto se tice ovog sto sam boldovala u tvom postu, tu bi sigurno imali sta da kazu. Nema nikakvih pratecih sluzbi, sve radis sam, pa kako se ko snadje. Isto kao i ostali - neki su vestiji u tome da se kroz slobodne aktivnosti i teambuildning prikazu kao vredniji, dok ostali ima da odrade svoje u onom vremenu koje im preostane nakon sto su ispratili sve sto se od njih ocekuje, a nije direktno vezano za posao.

[Eddard]

On 5/10/2019 at 5:47 PM, LjubavPremaMolu said:

Nemačka vs Srbija (iz mog ugla)

- socijalna situacija: Srbija puno bolja. Da, Nemci su hladni. Ne, nisu oni hladni, nego su drugačiji. Ja ne mogu da se uklopim u njihovu dinamiku života. Jednostavno je za mene taj stil života previže apatičan, sterilan, isplaniran, egoorjentisan. Osim toga, empatija u Srba je na mnogo višem nivou od Nemaca. Ljudi u Nemačkoj su toliko preokupljeni svojim poslovima da stvarno nemaju vremena za druge. Ovo je nezaobilazan faktor. Osim po meni neljudskog nenormalnog radnog vremena gde čovek mora fizički provesti u firmi ukupno 9 sati i 15 (!) minuta, jer postoje dve pauze, za doručak 15 min i za ručak 1 sat, plus vreme za prevoz, koje neretko prelazi za Tamo i Nazad sat vremena, ljudi ovde gaje kult svakojakih hobija: tu su "obavezne" teretane, joge, džoginzi i štatijaznam. Ljudi su previše okrenuti sebi, preposvećeni radu, da to isključuje svaki ozbiljniji pokušaj uspostavljanja socijalnih kontakata.

U takvom okruženju ja (srećom) neću čekati penziju.

 

- administracija: šta reći? U Nemačkoj sam za tri i po godine samo dva puta čekao Nešto duže od pola sata, ne sećam se više šta, znam samo da sam jednom od ta dva puta sam bio kriv za čekanje, jer sam bio glup

 

 

Osvrnuću se samo na ove dve tačke, krenuću od druge:

- Elem, nemačka administracija - uff... ja sam očekivao ovo što ti pišeš ali u stvarnosti su užasno spori, komplikovani, ponekad imam osećaj da razgovaram sa robotom, a ne čovekom, a uprkos tome svaki administrativni radnik tumači propis onako kao se njemu ćefne, pa se ne dešava retko da oko istog pitanja dva radnika jedne službe donesu na osnovu istih papira dijametralno suprotne odluke i nikom ništa. Ali, za razliku od srpske - predmet bude na kraju završen, najčešće onako kako treba. 

 

Socijalna situacija - ovo je argument koji čujem često, a najčešće kao krajnji argument, kad sve ostalo ne ide u prilog, onda se izvuče iz rukava - ali provod nije kao u Srbiji... 

Tačno je, Nemci nisu hladni, samo su drugačiji. Ostatak pasusa je po mom iskustvu poptuno netačan. To što mi zovemo sterilan život je samo jako dobro organizovan. Radno vreme uopšte nije nehumano, imaju dosta vremena za, što bi ti rekao, kojekakve hobije, što možemo da tumačimo kao individualizam, ali ja u tome ne vidim ništa loše. Preposvećeni radu - pa šta ja znam, nisam siguran. Ono što jesam primetio je da svi jako poštuju svoje radno vreme, ili bolje da kažem kraj radnog vremena - banke, prodavnice, pošte, sve te uslužne delatnosti se zatvaraju u minut i retko ko će ostati duže da bi mušteriji nešto udovoljili posle radnog vremena, time trošeći svoje slobodno vreme koje jako poštuju. Kod mene odlaze instrumentarke sa stola ako operacija nije završena do kraja radnog vremena (verovali ili ne, ali to je neka druga priča, malo komplikovanija, kao vid sindikalnog protesta za poboljšanje uslova rada, između ostalog i poštovanje tog radnog vremena). 

 

Da, svoje slobodno vreme ne koriste da bi džabalebarili u kafiću na Obilićevom Vencu, već se posvećuju porodici, deci i svojim i njihovim aktivnostima. Da, nema poseta u smislu, e bio sam u kraju pa da svrnem na kafu, kolač, večeru i prenoćište kao u Srbiji, već se svaka poseta planira i najavljuje - amen to that! Zovi me asocijalnim, ali mene je uvek izluđivalo kad mi neko nenajavljen upadne na gajbu, pogotovo kad smo živeli na Vračaru. Zajednički odlasci u bioskop, na utakmice, večere, grill party kod nekoga, sportske aktivnosti i sl. sve je to uobičajeno i često. Jedina razlika je što se planira i dogovara. Izlasci vikendom - kao i u Srbiji. Mi imamo nekoliko prijatelja Nemaca, bili smo i kod njih u kući, oni kod nas, družimo se na potpuno isti način kao i sa prijateljima nekada u Srbiji. 

 

Što se empatije tiče - ne bih se složio. Nemci su drugačije vaspitani, drugačije reaguju na stvari, suzdržaniji su i rezervisaniji. To nema veze sa poslom, jednostavno su takvi. I to ne znači da su hladni i bezosećajni. Najveća podrška mojoj supruzi kad je prolazila pre par meseci kroz težak period u životu su bili prijateljica i prijatelj - Nemci. Koji nisu zajedno sa njom kukali i plakali, već su joj bili tu, pri ruci, kad god šta zatreba, razgovor, ćutanje u društvu, šta god - a ta njihova odmerenost i "hladnoća" su još bolje došli nego zajednička empatija uobičajena kod Srba da kukamo i kumimo sudbinu. Elem, samo različit način reagovanja. Osećanja su ista. 

 

Postoji nešto što Nemci u bolnicama kolokvijalno nazivaju Morbus Mediterranus iliti mediteranska bolest - sreće se kod pripadnika južnoevropskih i mediteranskih naroda kad dođu ovde u bolnicu - po pravilu im nije ništa ili je neka minorna povreda u pitanju - to se kuka, umire, prenemaže, bliža i dalja porodica oplakuje... a u stvari - ništa. S druge strane, većina (odraslih) Nemaca će i sa polomljenom potkolenicom manje više da leži i ćuti (dobro, i planira kako će što pre da se vrati poslu :D), a i ako kukaju, brzo će biti poklopljeni od strane najbližih kao Weicheier ili Warmduscher. To je ta razlika u mentalitetu koju ti percipiraš kao apatiju, sterilnost i odsustvo empatije.

 

Kad me neko u Srbiji pita - i kakvi su Nemci - jedini odgovor koji ja mogu da dam je - ljudi ko ljudi, malo drugačiji, ali i dalje - ljudi. Znaju i da se šale, plaču, smeju, tuguju, naljute, ispizde - samo to možda rade malo manje na sva zvona.

 

Svaka druga percepcija socijalnog života u Nemačkoj je po meni - zabluda. No, to je samo moj pogled na svet oko sebe. Poštujem pravo na drugačiji.

 

PS. da dodam jednu zabludu koja me je u više navrata koštala vremena i para - Deutsche Bahn uopšte nije nemački precizan i tačan :D.

Edited May 13, 2019 by Eddard

[Yoyogi]

To je tačno da je prisutnost važna na novom razvoju. Ja sam "sustaining engineering" kao što Microsoft ima legione ljudi koji ispravljaju bagove i prave novi Servise Pack za Win 10 ili Windows Server. Oni nemaju radne veze sa onima koji prave, recimo, Win 11 ili sledeći Win kako god se bude zvao, možda ne bude ni imao lokalnu instalaciju nego možda sve bude "cloud". 

Tako za ovo moje moguće da se radi od kuće (mora biti samo od kuće, ne sa plaže na Baliju) ohrabruje, čak i uslovljava. Tu je važan i pritisak ostalih firmi koje to imaju - što bi neko sa troje dece ili bolesnim ili starim članom porodice išao baš svaki dan u ofis kada ima firmi gde to ne mora pa ljudi napuste posao i izgubiš ih.

 

Dobije se jednokratno 1,000 dolara da se kupi sto i stolica i onda mesečna "stipendija" od 100 dolara za plaćanje interneta, % struje da se pokriju troškovi koji ne postoje ako se radi iz ofisa. Mora i slika da se pokaže odakle radiš, ne da neko sedi na tronošcu pa posle tuži firmu za iskrivljenje kičme ili nešto vezano za radne uslove.

 

Korisnici prijavljuju probleme, to se analizira, ima formalna procedura pa ako se ispostavi da je problem u našem proizvodu ja to preko tehničke podrške i Inženjeringa vodim ka rešenju, concalls, često razne vremenske zone. Ako problem nije u našem proizvodu, onda radim sa mojim ekvivalentima u Microsoft, Oracle, Cisco, VMWare. Oni ne samo da nisu u istom ofisu nego su eksterne firme i sagovornici su često na drugom kontinentu. Zato to može bilo odakle, ne treba da se bude u ofisu.

 

Za razvoj projekata to je teže mada je danas sa Skype bolje nego pre 10 godina.

 

6 godina rada od kuće je donelo dramatične, čak i za dete životno definišuće promene. Možeš ti i iz ofisa da nestaneš na sat vremena da platiš račune ili odeš kod zubara ali ne možeš da odvezeš dete na neku aktivnosti ili da se stvoriš na priredbi ili takmičenju u 18:00. Ovako, možeš.

 

Poimence šta je bilo a ne bi se desilo da sam bio u ofisu ovih 6 godina:

 

Ćerka je imala 5 baletskih koncerata, dva poslednja sa solo tačkom. Tu je trebalo puno vožnje sa mesta na mesto, za pripremu i za koncert.

Završila plivačku akademiju, 16 ispita, svi stilovi, 4 godine.

Crni pojas karatea. Treninzi ponedeljkom i sredom, po 2 sata.

Medalje sa karate turnira.

Medalje sa softball (najbolji pitcher & batter).

Fudbal za školu, utakmice u drugim gradovima.

Odbojka za školu, utakmice u drugim gradovima.

Napisala pozorišni komad koji je škola igrala.

Od provlačenja postala najbolji matematičar u školi.

 

Sve je sama izabrala, nisam ni znao neke od tih aktivnosti postoje. A sve je bilo moguće jer sam radio od kuće i balansirao svoje dužnosti i njene potrebe, 90% vožnja, 10% prisustvo.

 

Da sam se vraćao kući u 20h, ona bi znala da nema šanse da u tim aktivnostima učestvuje (nema kako da se vrati ili ode tamo) usadila bi se inertnost, za matematiku bi zaboravila ili već zaspala kada se office man vrati premoren sa posla.

 

Eto, ništa od onoga "Kuća -poso".

 

[Angelia]

48 minutes ago, Eddard said:

 

To što mi zovemo sterilan život je samo jako dobro organizovan. 

 

Da, nema poseta u smislu, e bio sam u kraju pa da svrnem na kafu, kolač, večeru i prenoćište kao u Srbiji, već se svaka poseta planira i najavljuje - amen to that! Zovi me asocijalnim, ali mene je uvek izluđivalo kad mi neko nenajavljen upadne na gajbu, pogotovo kad smo živeli na Vračaru. Zajednički odlasci u bioskop, na utakmice, večere, grill party kod nekoga, sportske aktivnosti i sl. sve je to uobičajeno i često. Jedina razlika je što se planira i dogovara. Izlasci vikendom - kao i u Srbiji. Mi imamo nekoliko prijatelja Nemaca, bili smo i kod njih u kući, oni kod nas, družimo se na potpuno isti način kao i sa prijateljima nekada u Srbiji. 

 

Samo da izdvojim ovo jer je jako dobro receno. 

A ovo oko svracanja - nesto sto mene u SR totalno izludjuje, nenajavljeni i nepozvani svrataci na kafu. Reakcija moje majke, jako tuzne u USA nad mojom sudbinom, je bila "pa vi nemate zivot, niko van ni na kafu ne svraca" 

[Yoyogi]

Useliš se u stan ili kuću, prvim susedima pozvoniš na vrata, pozdraviš ih i predstaviš se. Ja sam davao odštampanu sliku porodice, kratko objašnjenje ko smo i da se nadam da ćemo biti dobri susedi.

Da se kaže ko tu živi i nacionalni poklon, australijske Arnott biskvite.

Čisto da susedi znaju koga imaju u okruženju i koga viđaju. To i oni rade meni, kada se menjaju.

 

Svako živi svoj život, nema uplitanja u tuđe živote taman posla ulaska u nečije kuće.

[Angelia]

22 minutes ago, srbija do tokija said:

Useliš se u stan ili kuću, prvim susedima pozvoniš na vrata, pozdraviš ih i predstaviš se. Ja sam davao odštampanu sliku porodice, kratko objašnjenje ko smo i da se nadam da ćemo biti dobri susedi.

Da se kaže ko tu živi i nacionalni poklon, australijske Arnott biskvite.

Čisto da susedi znaju koga imaju u okruženju i koga viđaju. To i oni rade meni, kada se menjaju.

 

Svako živi svoj život, nema uplitanja u tuđe živote taman posla ulaska u nečije kuće.

Ovde je obrnuto, komsije dodju da ti pozele dobrodoslicu. 

Ako ti neko iznenada zazvoni na vratima, to je ili postar ili telemarketer - nema sanse da je neki prijatelj koji je "svratio".

[Yoyogi]

Obrnuto je da ti, kao novodošli, njima, prvi,  pozvoniš na vrata. Vide oni kamione za preseljenje, znaju šta se dešava. Ne otvaraju Yehovinim svedocima ili telemarketirima koje nisu pozvali.

Znaju kada se neko novi doselio.

 

Poštari, kada zvone, sve kuće imaju video, on sam zna da kaže da je poštar koji nešto donosi.

[Amigo]

Ja nisam nikada zelio da se integrisem u punom smislu i druzim sa domacim. Druzenje se sa domacim je iskljucivo na poslu, sto je sasvim dovoljno. Popricamo, odemo na rucak ponekad i to je to.

Ne zelim da pratim hokej, bejzbol, NFL jer mi je to dosadno i ne privlaci me uopste. Znaci druzim se sa nasim, sa nekima sam cak isao i u skolu, neki su bili komsije, neke poznajem preko nekim drugih, neki su mi kumovi, mislim katastrofa koliko nas se iselilo, ali to je vec druga tema.

Sretan sam zbog toga, jer ne bih mogao da zamislim zivot da moram da se druzim sa kanadjinama, mi smo dva svijeta, totalno razliciti interesi. Sa djecom pricam samo srpski, tekstiraju mi na srpskom, engleski im je naravno prvi jezik, ali i u srpskom su potpuno fluentni i bez ikakvog akcenta.

Moja integracija se svodi na posao, kupovanje nekretnina i taj ekonomski aspekt. Moje misljenje je da je zivjeti u Sjevernoj Americi, a ne imati u vlasnistvu kucu, je promasaj. Mogao sam i tu mnogo bolje, ali okolnosti i neprepoznavanje vaznosti toga ranije me je malo usporilo po tom pitanju.

Kada sam tek dosao interneta jos nije bilo i sjecam se da sam kupio mali tranzistor koji imao kratke talase i slusao sam radio Beograd, poslije su dosle satelitske antene, a sada je super, moze sve da se gleda, prate serije, tako da mogu da uzivam u tome.

Life is beautiful 😎

 

[Angelia]

25 minutes ago, srbija do tokija said:

Obrnuto je da ti, kao novodošli, njima, prvi,  pozvoniš na vrata. Vide oni kamione za preseljenje, znaju šta se dešava. Ne otvaraju Yehovinim svedocima ili telemarketirima koje nisu pozvali.

Znaju kada se neko novi doselio.

 

Poštari, kada zvone, sve kuće imaju video, on sam zna da kaže da je poštar koji nešto donosi.

Zaboravila sam jehovine svedoke  i razne skupljace donacija.

Prve komsije bi se pojavile dok su jos kamioni tu, da ponude pomoc, savet - neki cak i hranu, kao sigurno niste stigli da spremite...

 

[Amigo]

Ne postoji komsiluk u nasem smislu, ljudi popricaju malo na ulici i to je to.

Socijalni zivot je na jako niskom nivou, specijalno ugrozena vrsta su tinejdzeri, jer nisu nigdje prispjeli, sve neke zabrane, tako da se onda okupljaju povremeno po kucama, opijaju i drogiraju.

Moji tinejdzerski dani su bili kao u raju u poredjenu sa ovim ovdje. Po mom misljenju djeca su prerano opterecena razmisljanjem o karijeri. Zato se uzimaju psiho-aktivne supstance da se to prebrodi, npr Aderol je rasiren medju ucenicima i studentima kao sredstvo koje ce im pomoci da bolje uce, a u stvari psihicki ih razara. Naravno sve je to ilegalno.

[Angelia]

25 minutes ago, Bilo je to vrijeme ruza said:

Sa djecom pricam samo srpski, tekstiraju mi na srpskom, engleski im je naravno prvi jezik, ali i u srpskom su potpuno fluentni i bez ikakvog akcenta.

 

 

ovo si me podsetio na anegdotu, moj klinac prosle godine prvi put isao na dve nedelje sam na put u UK, i ja naravno mama kvocka, svaki dan da mi se javljas na WhatsApp (znam koliko mrzi da se prijavljuje ali ipak je to preko okeana). I sad drugi-treci dan, na moju poruku kako ide on odgovara na engleskom, mi koristimo oba jezika, nesto kao I am fine, having fun. I ja kazem slusaj, da ja ne bih brinula da nisi izgubio telefon i sl odgovori na srpskom ubuduce.

Sledeci dan ja kazem kako ide i on odgovori "ok" - i ja mu odgovorim "ok nije srpska rec!!!" 

[Amigo]

Nauciti djecu srpski nije nikakav napor, samo sa njima tako pricas, a engleski pokupe naravno bez problema, jos bolje. Samo mi je krivo sto ih nisam  upisao u neke francuske skole da nauce i francuski. Kada to ide od malena, nije nikakav napor za dijete. 

[Radoye]

E vidis ja sam bas kontra, od nasih druzim se redovno sa par ljudi sa kojima sam se znao i od pre nego sto sam dosao ovamo (e sad, tu su i ono prijatelji prijatelja pa se kao znamo, ali ne posecujemo se po kucama ili da se nesto organizovano druzimo), i imam otprilike isti broj ne-nasih (sto imigranti od kojekude, sto rodjeni Kanadjani) sa kojima se posecujemo i tako to. Nesto su bivse kolege s posla, nesto su komsije bivse i sadasnje, nesto su random likovi sa kojima smo se skontali u raznim socijalnim situacijama pa poceli da se druzimo. U principu nista drugacije nego kod nas - e sad, druga stvar je kad se s nekim druzis od osnovne skole pa se znate 35+ godina, to naravno da neces naci ovde ali to ne bi nasao ni da se u ex-YU preselis iz jednog grada u drugi.

Postoje mentalitetske razlike, drugaciji smisao za humor, drugacija shvatanja sta je za zajebanciju a sta nije, ali to su uglavnom sitnice i moje iskustvo je da su ljudi vecinom svuda jako slicni, i da veci znacaj imaju razlike u obrazovanju / struci / interesovanjima nego razlike zbog nekih urodjenih mentalitetskih ili kulturoloskih razlika. Ja ni u Srbiji nemam bas previse tema za razgovor sa nekim poljoprivrednikom ili stajaznam ako nemamo slicne hobije ili nesto tako, dok sa druge strane sasvim se dobro kontam sa Koreancem sa kojim delimo interesovanja.

[Lobotomija]

On 5/11/2019 at 4:30 AM, Baby said:

 

Ne mora nista, ali vecina onda nista ni nema 🙂

 

Nije ni to tačno, ako smem da primetim. Jedina cena koja se plaća je ostanak na večitoj margini, ali nosi sa sobom i slobodu. Ne ume to svako.