Kakvi smo to roditelji? Vaspitanje kroz generacije...

[Clash]

Kod nas, a i u vecini normanih drzava je normalno da popijes casicu alkohola sa detetom.

Da li je ok za vas da se produva zajedno sa detetom?

Konkretno moj slucaj.

Sin, 20 godina, studira, nije problematicno dete, smota ga povremeno.

Ja, mator konj, par puta godisnje takodje.

[Angelia]

36 minutes ago, Clash said:

Aj sad malo sa auta da predjemo na ozbiljnije stvari.

Odnos roditelja prema konzumaciji travuljine od strane decice?

Probao, samo kad je jednom dosao sa nekog koncerta i smrdeo na istu dobio predavanje i to ne od mene, nego od ujaka koji ga pokupio. 

Ne zato sto je probao, nego sto je smrdeo na istu tamo gde je mogla policija da ga namirise.

Zna moje stavove po tom pitanju, ja sam protiv konzumacije iste, na redovnoj bazi, ali smatram da takvu radoznalost treba zadovoljiti

[Haklberi]

Nisam nikada duvao, ne privlači me. Ali bih više voleo da dete nekad smota nego da bude aktivan pušač.

[Knipex]

3 hours ago, Clash said:

Kod nas, a i u vecini normanih drzava je normalno da popijes casicu alkohola sa detetom.

Da li je ok za vas da se produva zajedno sa detetom?

Konkretno moj slucaj.

Sin, 20 godina, studira, nije problematicno dete, smota ga povremeno.

Ja, mator konj, par puta godisnje takodje.

Od reči do reči sam mogao isti ovakav post da napišem  jedino moje pravilo je "Uvek u društvu, nikad sam". U njegovim godinama sam svaki vikend vario neku ogradu dok on nije u tom fazonu. Iz priče sa njim sam zaključio da je to par puta godišnje. Zna da sam liberalan po tom pitanju i siguran sam da je iskren. Jednom prilikom, prošle godine kupim za kuma i mene 3 džoka i iz zezanja pokažem njemu. Kaže daj jedan. Ja otvorim kutiju i dam mu. Nije mogao da veruje. Kaže stvarno? Reko stvarno i kažem mu za pravilo. Pričao mi posle da je rekao drugarima da mu je ćale dao kad su ga pitali odakle mu. Ispadoh ozbiljan car u njihovim očima  

 

Inače sam nepušač 

[Div]

Gospođa i ja nismo imali neki program vaspitavanja, striktna pravila, zabrane obaveze, ni nas dvoje nismo uvek mislili isto, pokušavali da se usaglasimo, nekad uspevali nekad ne. Iz ove perspektive, kad vidim kakvi su ljudi postali, pokušavam da zaključim šta smo to radili dobro, gde smo grešili, kakvi smo uopšte bili kao roditelji, nismo nikad zaključili da smo bili sjajni u svakom pogledu, trudili smo se, ja ponekad kažem, to je tako ispalo, nisam ja ti mnogo zaslužan, više sreće negi pameti, Deca se ne slažu, oni kažu da su imali srećno detinjstvo, svesni vremena u kom su odrastali, devedesete godine, oni više cene naš doprinos nego mi. 

Nisam hteo da budem otac koji sve zna, koji je uvek u pravu, koji ne greši, umeo sam da se izvinem, pogrešio sam sine, izgleda da si ipak ti u pravu, ne znam, razmisliću, pročitaću negde, pitaćut, šta ti misliš, uradi kako misliš da treba, videćemo kako ide pa ćemo ispravljati, bilo je i stvari u kojima imam jasan stav, kažem ga ali kad su malo poodrasli ne zahtevam da rade po mom, neka probaju. To je doprinelo, tako sada mislim, podizanju odgovornosti, sami odlučuju, sami će biti krivi za rezultat i zaslužni, naravno.Nisam pravio dramu ako urade nešto što mi se ne sviđe, dobro, to je vaša odluka, ja bih više voleo ovako, ali neka, probajte. Nisam mislio, a ni mogao, da im kupim sve što je bila neka moda ili što bi oni ili ja poželeli, rekoh, devedesete, ali jesam kupovao i stvari koje nisu baš neophodne, neke koje ja ne bisam ni želeo, ali oni jesu, prvi komp od oko 1500 maraka u vreme kad je plata 20 maraka, neka pojačala, zvučnici, nisu nikada zahtevali, bilo je ako može mi bi voleli, učestvovaće nekom svojom ušteđevinom, nikad nisam imao scrca da uzmem njihov deo, na kraju je uvek bilo, dobro, čuvajte to za nešto drugo, ovo ćemo mi da izguramo nekako. Ako im je to bila smišljena taktika, svaka čast, uspevala im je.

Kasnije, kasd smo svi vozili a imali jedan auto, dešava se da svoj trojici treba baš tog dana, uvek smo se lako dogovarali, brzo procenimo kome je najbitnije, ko nema alternativu, a ko može i busom, taksijem, peške. Gorivo sam češće ja sipao, ja sam radio, ali nije bilo pravilo da ostave prazan rezervoar, kad imaju para sipaju ako treba. 

Sve u svemu, bio sa tu da se nađem, pomognem, podržim, ne da vodim za ruku, guram, usmeravam kuda ja želim. 

Srećan sam što su postali divni ljudi, a pored njih sam i ja postao bolji, učio sam i ja od njih, itekako. 

 

[Pletilja]

Naravno da je namestanje kreveta metafora i naravno da nema recepta za roditeljstvo. Zato sto dete nije testo za hleb pa ga mesis po nekom receptu i ono ispadne bas kako si zamislio. Ni najbolji recept vrhunskog kuvara ne ispadne kao na slici a ne dete tako da sve te mantre o raznim metodama tesko da su u praksi ostvarive. Imam primer 2 majke koje su se drzala Samerhil metode i upropastile 2 dece, 2 decaka od kojih je jedan moj bratanac, danas, kao odrastao covek on je hodajuci pakao. Roditelj treba da se edukuje, treba da poznaje razne skole ali ne moze da ih se drzi kao pijan plota i tako odgovornost prebaci na metod. Bendzamin Spok je odlican za dete do polaska u skolu, Montesori metod ucenja je odgovarao mojoj deci sto ne znaci da ce odgovarati nekoj drugoj. Metod je bitan kada se bira zabaviste, skola, bilo koja edukativna ustanova jer onda taj metod praktikuju oni koji taj metod znaju. Moje je da im dam dete koje je zdravo, sito, cisto i koje ima ono postovanje za red koje je dobilo u kuci, dete koje je proslo fazu socijalizacije koju smatram jedinim zadatkom roditeljstva, nauciti dete da je deo sveta, zajednice i pustiti ga da samo odabere koji i kakav doprinos moze i zeli da da toj zajednici ljudi. I podrzati ga u tome. I to je sva mudrost. I uoppste nije jednostavno. Ako se igde pokazuje da ljubav moze da ubije (u pojam), onda je to roditeljstvo. I zato ljubav nije dovoljna. Prisustvo je vazno, interakcija o kojoj malo gore pise Div, nemam sta vise da dodam na njegov post. 

[Div]

12 minutes ago, Pletilja said:

Naravno da je namestanje kreveta metafora i naravno da nema recepta za roditeljstvo. Zato sto dete nije testo za hleb pa ga mesis po nekom receptu i ono ispadne bas kako si zamislio. Ni najbolji recept vrhunskog kuvara ne ispadne kao na slici a ne dete tako da sve te mantre o raznim metodama tesko da su u praksi ostvarive. Imam primer 2 majke koje su se drzala Samerhil metode i upropastile 2 dece, 2 decaka od kojih je jedan moj bratanac, danas, kao odrastao covek on je hodajuci pakao. Roditelj treba da se edukuje, treba da poznaje razne skole ali ne moze da ih se drzi kao pijan plota i tako odgovornost prebaci na metod. Bendzamin Spok je odlican za dete do polaska u skolu, Montesori metod ucenja je odgovarao mojoj deci sto ne znaci da ce odgovarati nekoj drugoj. Metod je bitan kada se bira zabaviste, skola, bilo koja edukativna ustanova jer onda taj metod praktikuju oni koji taj metod znaju. Moje je da im dam dete koje je zdravo, sito, cisto i koje ima ono postovanje za red koje je dobilo u kuci, dete koje je proslo fazu socijalizacije koju smatram jedinim zadatkom roditeljstva, nauciti dete da je deo sveta, zajednice i pustiti ga da samo odabere koji i kakav doprinos moze i zeli da da toj zajednici ljudi. I podrzati ga u tome. I to je sva mudrost. I uoppste nije jednostavno. Ako se igde pokazuje da ljubav moze da ubije (u pojam), onda je to roditeljstvo. I zato ljubav nije dovoljna. Prisustvo je vazno, interakcija o kojoj malo gore pise Div, nemam sta vise da dodam na njegov post. 

 

🙂 Decu dobijemo bez uputstva za upotrebu i bez garancije. 

😀

[u pokušaju]

Razmišljao sam se da otvorim temu o roditeljstvu, s obzirom da se skoro 3 susrećem sa čarima i nedoumicama roditeljstva, a od skoro i sa još jednim.

Ranije sam često pričao kako ne znam kakav roditelj želim da budem, ali znam kakav ne želim. Moji su se raskantali 15 dana nakon mog rođenja, s obzirom da su bili u svakom smislu nezreli, a i nije baš da su im njihove porodice olakšale celu tu priču. Od malena me muči kompleks manje vrednosti da nisam dovoljno dobar, ne da mama i tata budu zajedno, već samo da vidim želju da se odnosi normalizuju da malo mene stave u centar. Sa jedne strane slab kontakt sa ocem, sa druge strane posesivni odnos majke i njena stalna potreba da joj iznova pokazujem i dokazujem da mi je na prvom mestu. 

Još mnogo stvari sitnih i krupnih se desilo. Sa 15 godina sam otišao od kuće, dinara nisu dali za moje školovanje, nisu plaćali knjige, kirije, jer sam ja tako odlučio da im neću biti teret, takve stvari su meni indirektno ušle u glavu. Ili sam samo umislio tako nešto. Odmah nakon fakulteta sam počeo da radim, vodio samostalan život, kupio kola, stan, svadbu sam napravio, ne hvalim se ja sad nešto, nego samo malo da dočaram da apsolutno samostalno vodim život.

Danas, imam 34 godine, oni i dalje posmatraju mene kao dete, ne poštuju moje savete, moje odluke. Kada bih doživeo neuspeh ili negde pogrešio, uvek sam prvo dobijao kritiku i prekor, a tek onda pružanje neke podrške. Umesto da mi pomažu, da pomognu oko unuka oni traže moju pažnju, zato što je otac depresivni hipohondar, a majka egoistični narcis. Dešava se da ne pričaju sa mnom po 10 dana zato što su nezadovoljni mojim postupcima prema njima. I naravno, ja sam taj koji popusti, pokušava da normalizuje stvari. Retko kad dobijem izvini, od majke nikad. Poslednja svađa je završena psovanjem mene i stavljanjem u koš sa onima koji su joj podmetali nogu u životu, premda kaže da nije tako mislila. 

Mrzim što ovde iznosim ovakve stvari, patetišem, ali neka bude ovo mali ventil, pošto ni sa kim ne pričam osim sa suprugom o ovome. Još u glavi nisam prelomio da idem kod nekog profi, da razgovaram, da mi neko pomogne, s obzirom da me jako, jako muči to, u principu nemam dovoljno novca za tako nešto. Taj kompleks niže vrednosti koji imam odmalena i neshvatanje roditelja šta je moja potreba se godinama gaji i to me jede. Iako sam im više puta rekao šta mi treba od njih, ni tada ne dobijam to. 

Imam dve ćerke i svakog dana se pitam da li dobro radim, da li im dovoljno pružam, da li ih dobro učim, da li ću im dovoljno obezbediti. Nadam se da ću uspeti da one osete i znaju da u njima vidim ljude i poštujem ih sa svim plusevima i minusima i da nisam ništa bolji niti pametniji od njih zato što sam im roditelj i da će znati da imaju punu podršku od mene za sve. Grlite decu.

Izvinjavam se na smaranju, ali sam morao.

[Mama_mia]

...ranije sam mislila da za roditeljstvo moras da budes talentovan ili da se tome ucis na nekom kursu

 

sada vise tako ne mislim jer mozes da budes najgori talenat ali da tvoje dete bude za pozeleti,

kao i obratno - da budes fantasticna roditeljska figura a dete takvo da se zbog njega `ubijes`

 

...ili kako to u porodicama sa mnogo dece gde roditelji nemaju vremena da se posvete svakom isto a deca budu super

ili tamo gde roditelji imaju dvoje dece sa svakim se ponasaju jednako, a jedno od dece bude probisvet

 

zato mislim da covek mora da bude opusten to sa decom i da se nada najboljem,

jer nikad ne znas sta moze da bude okidac da se dete odmetne

 

 preterana briznost prema detetu kao i zapostavljanje deteta uopste ne garantuje nista,

jer bas ovo potonje moze da postane Covek

 

tako da mnogo zavisi od roditelja a sa druge strane nista od njih ne zavisi. Lutrija.

[handys]

On 5/17/2021 at 6:09 AM, Div said:

 

🙂 Decu dobijemo bez uputstva za upotrebu i bez garancije. 

😀

 

Cuh negde sledecu misao. Dete je kao najteza kompjuterska igra. Kad god naucis jedan nivo, ono odmah predje na drugi. Savladao si sve oko postavljanja na ledja, ono krene da sedi. Naucio si ga da sedi, ono pocelo da puzi. Tek sto si obezbedio sve za bezbedno puzanje, ono stalo na noge. Naucili ste da hodate, ono pocelo da trci.

Inace, jedan psiholog kaze da je najvaznija stvar koju mozete da uradite za dete ne da ga ucite necemu ili da razvijate kreativnost, vec da ga ucinite socijalno pozeljnim (da bude takvo da se druga deca i roditelji raduju kad ga vide), i da za to imate do njegove 4. godine. 

 

[Div]

25 minutes ago, handys said:

 

Cuh negde sledecu misao. Dete je kao najteza kompjuterska igra. Kad god naucis jedan nivo, ono odmah predje na drugi. Savladao si sve oko postavljanja na ledja, ono krene da sedi. Naucio si ga da sedi, ono pocelo da puzi. Tek sto si obezbedio sve za bezbedno puzanje, ono stalo na noge. Naucili ste da hodate, ono pocelo da trci.

Inace, jedan psiholog kaze da je najvaznija stvar koju mozete da uradite za dete ne da ga ucite necemu ili da razvijate kreativnost, vec da ga ucinite socijalno pozeljnim (da bude takvo da se druga deca i roditelji raduju kad ga vide), i da za to imate do njegove 4. godine. 

 

Da, otprilike tako, s tim što, kad pređeš igricu, klikneš New Game, opet isti nivoi, ali ništa nije isto na njima, uvek igraš novu, različitu, igru, isti zadatak - drugačije rešenje. 

[Mama_mia]

4 hours ago, handys said:

 

Inace, jedan psiholog kaze da je najvaznija stvar koju mozete da uradite za dete ne da ga ucite necemu ili da razvijate kreativnost, vec da ga ucinite socijalno pozeljnim (da bude takvo da se druga deca i roditelji raduju kad ga vide), i da za to imate do njegove 4. godine. 

 

 

...steta sto nije objasnio kako se od deteta moze naciniti socijalno pozeljno bice i to do 4.godine

 

a tek koliko je to okrutno glupo razmisljanje - imperativ da dete napravis pozeljnim tako da se `svi raduju kad ga vide`

 

bas naprotiv, detetu je potrebno da ulivas samopouzdanje da je kakvo god da je  - pozeljno,

a ne da od njega napravis izvestaceno stvorenje koje misli da mora da se dopadne bas svakoj tetki iz komsiluka i njihovoj deci

 

ne bi trebalo da se deca uce dodvoravanju i tome da nikako ne bi trebalo da budu drugaciji od toga kako drustvo zamislja

idealno, sarmantno i simpaticno dete kome se svi raduju

 

zastrasujuce

[Pletilja]

Mislim da je od deteta kojem se svi raduju ipak vaznije da se dete raduje svetu koji otkriva, probuditi mu radoznalost, pomoci mu da shvati i prihvati svu razlicitost sveta u kojem je rodjen. A to pocinje sa prvim razbijenim kolenom, kada mu pomognemo da ustane i nastavi sa igrom....

 

[Div]

19 hours ago, handys said:

Inace, jedan psiholog kaze da je najvaznija stvar koju mozete da uradite za dete ne da ga ucite necemu ili da razvijate kreativnost, vec da ga ucinite socijalno pozeljnim (da bude takvo da se druga deca i roditelji raduju kad ga vide), i da za to imate do njegove 4. godine. 

 

Ne znam o kom psihologu se radi i šta još kaže, ovaj deo sam razumeo kao tvoju interpretaciju njegovih reči, moguće i nepreciznu, svakako izdvojeno od ostatka teksta, knjige ili rada. Vidim po komentarima da se, kao i svaka izrečena misao ili tvrdnja može tumačiti na mnogo načina, hvatati za jedan deo, davati pogrešna značenja rečenom. Ajde da cepidlačimo malo, da izanaliziramo neke delove iskaza. Ja ne volim da kažem da sam dete učinio ovakvim ili onakvim ili da mi je cilj da ga učinim nekakvim, možda je bolje da mu pomognem da postane, u rečenom slučaju, socijalno poželjna ličnost. Evo, i sebe i svoju decu smatram socijalno poželjnim, to ne znači da nam se, bukvalno, svako raduje, niti da oni koji "se raduju" to pokazuju ovacijama i skandiranjem kad nas vide, ne, ne znači čak ni da uvek žele da nas vide, nelkad nisu raspoloženi za druženje, ali od nas očekuju da vidimo njihovo raspoloženje, da ne insistiramo na druženju kad im nije do toga, jednostavno, da poštujemo mi njih, njihovu posebnost, njihova pravila u njihovoj kući. Kreativnost i socijalizacija se ne isključujuc, može i radoznalo dete, puno kreativnih ideja da nauči da kad mi dođe sa roditeljima ili babom i dedom u posetu svoju kreativnost ne izražava otvaranjem svih fioka, vađenjem stvari iz njih, uključivanjem ili isključivanjem, nasumice, svih aparata, skakanjem sa stolice ili penjanjem na sto.

bolje je da dete, kad vidi u parku grupu druge dece koja se igraju, ume da priđe, da pita jel može da se priključi nego da utrči i razbaca im igračke ili pogazi građevine od peska, otme mesto na ljuljašci. 

Prirodno, dete želi da se dopadne, svako dete želi da uradi nešto što će obradovati mamu i taku, kasnije i tetke i komšinice i vršnjake u parku, obdaništu, školi, kako se bude izgrađivalo kao ličnost, sticalo sigurnost, manje će gledati da se dopadne drugima, biraće prema kome će se ponašati prijateljski a koga će izbegavati. 

Da le treba da detetu damo podršku, pomognemo da razvije samopouzdanje kada prospe kafu po stolu i tepihu, po,možda, dosadnoj komšinici ili po sebi. Ka ima godinu dana sklonićemo kafu da ne može da dohvati, sa 3-4 već može da zna da ne treba da hvata za šolju sa kafom, ako je ipak dohvati, prospe, neće dete postati nepoželjno nego nepažnja, fleka na stolu ili opekotina na ruci.

Kad je moje dete sipalo mleko u kasetofon, nije postalo nepoželjno, naprotiv, bili je jako simpatično što je hteo da da čiki da pije mleko, nije trebalo ni grdnje, zabrane prilaaska kasetofonu, nekako smo objasnili da ne može čika tako da pije mleko, a i kasetofon je, posle 2-3 dana proradio.

 

[handys]

On 5/18/2021 at 1:49 PM, Mama_mia said:

ne bi trebalo da se deca uce dodvoravanju i tome da nikako ne bi trebalo da budu drugaciji od toga kako drustvo zamislja

idealno, sarmantno i simpaticno dete kome se svi raduju

 

11 hours ago, Div said:

bolje je da dete, kad vidi u parku grupu druge dece koja se igraju, ume da priđe, da pita jel može da se priključi nego da utrči i razbaca im igračke ili pogazi građevine od peska, otme mesto na ljuljašci. 

 

Mislim da je ovaj donji citat to na sta se mislilo. 3-4 godine je ionako prerano za ucenje dodvoravanju. misli se upravo na ovo, da dete treba nauciti da se ponasa tako da ima s kim da se igra. to u tom uzrastu zaista znaci samo te bazicne stvari, sumirane u drugom citatu. 

S druge strane, ovo sto kaze mama_mia je sasvim tacno. Ne treba uciti decu slepom konfirmizmu, ali to ne znaci naravno ni samerhil metodu. Neka istrazivanja pokazuju da su deca kojima nisu postavljane granice bila nesrecna cesce nego deca koja su naucena granicama. To me podseca na jos jednu lekciju, a to je da ljubav moze biti jako jeftina, posebno ako se kupuje od dece. treba ih pustiti da se sudaraju o svet i da tako sticu utisak o tome gde prestaju oni a gde pocinje svet. vrtic takodje jako pomaze, ako je dobar. sto pre, to bolje. od godine dana idealno.

ljubav, ja mislim, treba zasluziti od dece, ukljuciti ih kao odrasle u kucne teme od najranijih dana. istrazivanja pokazuju da deca najbolje uce razne vestine ako im se u svakoj fazi da ono sto je u tom trenutku za njih najteze. moj sin je sa dve godine obozavao da usisava i cisti metlicom. neka su to i konfete, ali deca obozavaju da budu od pomoci. isto recimo za kuvanje, da sipa malo brasna da stavi tanjir pod vodu. a sasvim je prosecan motoricki, tako da je to nesto sto sva deca mogu. i to im das da rade tako da njima bude zabavno, ne kao neko moranje. ponekad roditelji misle da ce razmaziti decu ako ih suvise maze. Ne, blizak dodir i pokazivanje neznosti uliva sigurnost. Nepostavljanje granica i neukljucivanje deteta dovode do razmazenosti (pri cemu je svako fizicko ili verbalno nasilje u tom postavljanju granica samo odraz roditeljske nemastovitosti i uci dete da tata i mama misle da se vikanje i batine mogu koristiti kao sredstvo za cilj).

To su bar moja dva centa 🙂

[Mama_mia]

11 hours ago, Div said:

Prirodno, dete želi da se dopadne, svako dete želi da uradi nešto što će obradovati mamu i taku, kasnije i tetke i komšinice i vršnjake u parku, obdaništu, školi, kako se bude izgrađivalo kao ličnost, sticalo sigurnost, manje će gledati da se dopadne drugima, biraće prema kome će se ponašati prijateljski a koga će izbegavati. 

 

Kad je moje dete sipalo mleko u kasetofon, nije postalo nepoželjno, naprotiv, bili je jako simpatično što je hteo da da čiki da pije mleko, nije trebalo ni grdnje, zabrane prilaaska kasetofonu, nekako smo objasnili da ne može čika tako da pije mleko, a i kasetofon je, posle 2-3 dana proradio.

 

 

ma ne, ne radi se o tome da bi dete postalo nepozeljno ako sipa mleko u kasetofon,

dete bi cak i bez objasnjenja shvatilo da to ne bi trebalo da radi dovoljno je da mu kazes da se kasetofon pokvario,

jer deca ne vole da se nesto pokvari...obicno tada placu.

 

i ne slazem se sa time da svako dete zeli da se dopadne, ima dece koja su toliko djavolasta i `svoja` da bas naprotiv - ne zele da obraduju ni mamu ni tatu ni tetku ni komsinicu...a opet su ocaravajuca i mnogi se raduju kad ih vide

 

 roditelji da pokazu detetu da ce uvek biti onih koji ce ih prihvatiti i onih koji nece...dete nije mackica da se umiljava da bi bilo udomljeno

svet je prevrtljiv, danas mu se svidja jedno sutra nesto drugo, i uopste se ne radi o domacem vaspitanju koje pominjes, to je nesto sto se podrazumeva ako dete raste u porodici koja ce ga nauciti da ne piski na tepih ili da ne sipa mleko gde ne treba itd.

...ili ako je dete bolesno, sta tada? kako da odglumi predstavu za one koji zele samo onu decu kojoj se svako raduje da ih vidi?

 

pa to je kao na forumu, nickovi neka budu deca a recimo moderatori roditelji, na sta bi to licilo da se bas svaki nick umiljava moderatoru?

Moderator je tu da detetu-nicku objasni da iako ga mnogi ne podnose - on bas takav kakav je - pozeljan na forumu

 

 

(smejem se svom poslednjem poredjenju, dok je ono prethodno bilo ozbiljno)

 

[Div]

11 hours ago, Mama_mia said:

dete bi cak i bez objasnjenja shvatilo da to ne bi trebalo da radi dovoljno je da mu kazes da se kasetofon pokvario,

jer deca ne vole da se nesto pokvari...obicno tada placu.

 

i ne slazem se sa time da svako dete zeli da se dopadne, ima dece koja su toliko djavolasta i `svoja` da bas naprotiv - ne zele da obraduju ni mamu ni tatu ni tetku ni komsinicu...a opet su ocaravajuca i mnogi se raduju kad ih vide

 

E, sad ja treba da napišem, ne, ne slažem se da sva deca ne vole kad se nešto pokvari, ima i onih koja uživaju i raduju se kad nešto polome, razvale, bace. Neću, shvatio sam grešku, nisam trebao da pričam da nije čika u kasetofonu, da je negde daleko, samo čujemo njegov glas, i svašta što se još u toj priči pomenulo, pitalo, objašnjavalo jer svako zato ima hiljadu zašto. Gubio sam vreme, dete bi samo shvatilo da se kasetofon pokvario, možda bi malo plakalo, u svakom slučaju, nestalo bi mleka, moralo bi da prestane da sipa.

 

 

 

[Tomiprunet]

Nikad mi nije bilo jasno zasto deca sluze?

[urosg3]

56 minutes ago, Tomiprunet said:

Nikad mi nije bilo jasno zasto deca sluze?

I ja nisam imao odgovor na to pitanje dok se nisu pojavila u mom životu 🙂

[Tomiprunet]

Mislio sam u sadasnje vreme, u sadasnjem razvijenom drustvu ( ne racunam Srbiju ali sve to polako dolazi i kod nas ) kakva je svrha imati decu? ok razumem da se zanimas, da radis da mu obezbedis buducnost,... ali zbog cega sve to? kad ce dete sa 18g otici, i nikad ili jako retko biti u komunikaciji sa roditeljima. 

 

 

Ili ono, nisi se jos ozenio?, pa sta cekas, kad ces imat decu, kad budes mator?

Edited May 21, 2021 by Tomiprunet

[Knipex]

Jel imaš decu?

[Tomiprunet]

nemam, a i ne zelim da ih imam. isto jedna prijateljica je svima rekla da ne zeli da ima decu, i svi je osudjuju, jer ne razumeju da ne mora svako da ima dete.

 

ili ono, staces, vreme mi prolazi, moram se ozenit i imat decu. o boze. 

zbog koga, zbog cega? 

[Knipex]

Ono što ja ne razumem je to što si ti napisao na ovoj temi jer naslov teme je jasan "Kakvi smo to roditelji? Vaspitanje kroz generacije..." I sad ti meni reci kakve veze sa temom ima to što ti nemaš decu a i ne želiš ih imaš, osim ako nemaš potrebu da troluješ i ovu temu?

[Tomiprunet]

Ja sam se vise nadovezao na post valjda mama_mie na to da dete moze da bude ovako ili onako, bez obzira kako se roditelji odnose. Ima puno onih koji imaju decu ali bolje da ih nemaju, jer ta deca imaju los zivot npr. ali isto tako imas decu koja svojim roditeljima naprave los zivot. 

Tako da stvarno treba razmislit da li bas svako treba da ima decu. 

 

i da, vise mi se svidja vaspitanje dece kao kad sam ja bio dete, kad je i ucitelj mogao da detetu udari samar, nego sada. 

 

 

[shonke]

Kako je dosadno u Francuskoj...

Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk