A sad

Jednopartijski sistem je zakon. Ko god da pobedi, tvoji ce uvek biti na vlasti. Nema sekiracije.

Najbolje ukinuti izbore. Kome jos treba demokratija.

Demokratija je ok samo onda kada nam rezultati izbora odgovaraju.

Ima Dzonson vecinu za Deal.

U narednih nekoliko dana u odrzace se predsednicki i parlamentarni izbori u tri latinoamericke drzave, Boliviji, Urugvaju i Argentini. Uz Venecuelu, Bolivija i Urugvaj su jedine latinoamericke drzave u kojima se levica odrzala na vlasti posle talasa pobeda desnicarskih kandidata koji krenuo pobedom Mauricija Makrija na argentinskim predsednickim izborima pre cetiri godine. Od tada levica je pobedila jedino u Meksiku, dok se u Venecueli odrzala nedemokratskim sredstvima. U sve tri zemlje je levica vise nego konkurentna i moze se reci da u izborne procese ulazi kao favorit. Postavlja se pitanje da li ce argentinski predsednicki izbori ponovo doneti obrt na latinoamerickoj politickoj sceni. Ti izbori su za nedelju dana, isto kao i urugvajski, pre njih su bolivijski koji se odrzavaju sutra. Evo Moraales i njegov Socijalisticki Pokret suvereno vladaju Bolivijom vec deceniju ipo. Morales je vec tri puta vise nego ubedljivo pobedio desnicarske rivale i postao najdugovecniji latinoamericki lider, u svojoj zemlji niko u istoriji nije vladao toliko dugo kao on i to bez ozbiljne opozicije. Za svoja tri mandata on je nasao zakonski osnov. U prvom je promenio ustav, reformisao izborni sistem i omogucio sebi jos dva mandata. Problemi su neocekivano dosli 2016 godine. Morales nije bilo dosta tri mandata i 15 godina vlasti, vec je hteo i cetvrti mandat, medjutim ustav koji je sam doneo ne dozvoljava treci mandat, prvi mu se ne racuna jer je bio pre ustavnih promena. Resenje za taj problem je nasao u promeni ustava. Raspisan je referendum kojem se opozicija protivila. Ipak referendum je doneo neocekivane rezultate. Morales je prvi put izgubio, i narod je odbio ustavne promene i njegov cetvrti mandat. Taj problem je pokusao da resi godinu dana kasnije i ustavni sud je doneo odluku da je ustavna odredba o ogranicenju broja mandata protivustavna. Naravno da je takva odluka uvod u diktaturu. Moralesa je oduvek odlikovao autoritarni stil vladavine, ali za to je imao pokrice u ogromnoj narodnoj podrsci. Ta podrska se dobrano istopila i jasno je da narod ne zeli njegov cetvrti mandat tj diktaturu. Opoziciji se pruzila velika sansa za uspeh na izborima. Najjaci opozicioni kandidat je Karlos Mesa. Bivsi predsednik Bolivije je kandidat koalicije stranaka levog centra koja se zove Ujedinjeni Gradjani. Iskusni politicar, dosta cenjen u svetu, uziva popularnost medju gradjanima i on je definitivno najozbiljniji rival kojeg je Morales do sada imao. Tu je jos i kandidat desnicarskih Demokrata senator Oskar Ortiz, koji ce se za trece mesto boriti sa jos jednim desnicarskim kandidatom, protestantskim pastorom Ci Hung Cungom, kandidatom demohriscana. Protestantizam je u zamahu na celom kontinentu, a sve vise se taj zamah odrazava i na politickom planu, o tome sam pisao na starom forumu. Od ostalih kandidata vredni pomena su jos Feliks Paci, levicar, otpadnik iz moralesovog Pokreta Socijalista. On je guverner provincije La Paz, 2015 je to postao ubedljivo pobedivsi moralesovog kandidata. Viktor Kardenas, politicki veteran, je bivsi potpredsednik i kandidat koalicije partija desnog centra. Kljucno pitanje je koliko Morales moze da utice na izborni proces. On definitivno ne moze da pobedi u prvom krugu. Realno je da dobije izmedju 35 i 40% glasova i da kao prvoplasirani udje u drugi krug. Tamo su mu sanse minimalne jer su svi ostali protiv njega, Mesa bi imao mnogo vece sanse u drugom krugu. On uz primenu meke sile mozda moze da nagura i do 45% glasova u prvom krugu i da se nada slabijoj izlaznosti u drugom krugu, mada je takav scenario malo verovatan. Nazalost moja pretpostavka je da ce Morales pribeci kradji izbora i da Bolivija nepovratno klizi u diktaturu. Gledajuci njegove poteze poslednjih par godina, tesko mi je da poverujem da ce Morales mirno prihvatiti izborni poraz koji je neminovan i prepustiti vlast drugima.

Zavrseni su neredi u Ekvadoru, tj postignut je sporazum izmedju vlade i indijanskih demonstranata da se protesti obustave, ukidanje subvencija suspenduje i formira zajednicka komisija koja ce pripremiti novi plan reformi prihvatljiv za obe strane. Znacajnu promenu u protestima je donelo ukljucivanje indijanskih organizacija u njega. Do tada su proteste vodili Koreini aktivisti i tu prostora za kompromis nije bilo, nije ga zelela nijedna strana. Ukljucivanjem indijanaca i njihovih organizacija, pa moze se reci i preuzimanje protesta od istih stvari su se promenile i pristupilo se pregovorima. Stvari su komplikovale i desnicarske partije i organizacije, koje su organizovale i svoje proteste kao podrsku ukidanju subvencijama. Tako da smo u jednom momentu imali istovremeno tri protesta, Koreinih protivnika reformama, Indijanaca i pristalica reformi. To je dovelo do velike tenzije i nemira, ali su je to i ubrzalo zelju za pregovorima vlade i indijanaca, sto je dovelo do smirivanje tenzija, izolovanju Koreinih pristalica i postizanju privremenog sporazuma. Definitivno je da Lenjin nema podrsku u narodu i da vecinu formira ad hok, cas sa umerenom levicom, cas sa desnicom zavisno od podnesenih predloga. Postavlja se pitanje zasto se ne krene u opoziv. Odgovor lezi u tome sto vecini politickih subjekata ne odgovaraju izbori trenutno. Ceka se presuda Korei u sporovima koji se protiv njega vode po optuzbama za korupciju. Na taj nacin bi se verovatno njegova opcija eliminisala iz trke, a to odgovara i levici i desnici. Problem sa njim je sto niko pouzdano ne moze da kaze koliko je jak i koliku podrsku bi on i njegova opcija imali. Da li bi uspeo da privuce vecinu levicarskih biraca i tako stvori ozbiljan levi blok ili ne bi. Moje misljenje je da ne bi, ali niko ne zeli da rizikuje i svima je bolje da sacekaju tih godinu ipo dana do novih izbora, tako da se nece ozbiljno potezati pitanje Lenjinovog opoziva.

Mutno je, ali se ipak vidi kad se slika uveca.

Vidi se HR na kolima. 🙂

Izbori za Senat su znatno drugaciji jer se odvijaju po vecinskom sistemu. Izborne jedinice su znatno manje, jednomandatne i ima ih 100. Opozicija je nastupila u neformalnoj koaliciji (Gradjanska Koalicija, Poljska Koalicija i Levica) dok je desnicarska koalicija imala samo 7 kandidata. Bilo je i ozbiljnih nezavisnih kandidata. Veoma tezak zadatak je imao PiS da sacuva vecinu u ovakvim uslovima i nije uspeo u tome, iako je procentualno imao cak i bolji rezultat nego na izborima za donji dom, iako u jednoj izbornoj jedinici nisu imali kandidata. Osvojili su 48 mesta, isto koliko i neformalna opoziciona koalicija. Cetiri mandata su osvojili nezavisni kandidati i oni ce odlucivati o vecini. Jedan je blizi PiSu i sigurno ce ici sa njima, izabrana je u pomenutoj izbornoj jedinici u kojoj PiS i nije imao svog kandidata. Ostalo troje nezavisnih su, bar nominalno, blizi opoziciji i videcemo kako ce se ponasati u Senatu. Mislim da ce PiS ipak naci nacin da obezbedi makar nominalnu nadmoc u senatu. Rezultati izbora za Senat su dobri za Poljsku. Uvek je dobro da postoji neka kontrola vlasti, da bi se sprecilo formiranje apsolutne vlasti na svim nivoima, jer koliko god ta vlast bila dobra to neminovno vodi ka autoritarnom ponasanju. Za kontrolnu ulogu Senata dobro je da PiS u njemu nema apsolutnu vecinu, to je dobro i za poljsku demokratiju. Apsolutna pobeda je PiSu izbegla bukvalno za dlaku, jer su u nekoliko izbornih jedinica izgubili za stotinak glasova, dok su njihove pobede bile znatno ubedljivije.

Parlamentarni izbori u Poljskoj su pokazali da je poverenje gradjana u vladajucu partiju Pravo i Pravda i dalje veoma visoko, cak i osetno vece nego na proslim izborima. I ovog puta PiS ce moci samostalno da formira vladu. Opozicija je imala dobar plan. Ideja je bila da se ukrupni politicka scena, da se formiraju koalicije po blokovima i da se raspe sto manje glasova. Na proslim izborima je PiS dosao do apsolutne vecine osvojivsi 37,6% glasova. Kada ne bi bilo rasipanja glasova sa tim procentom bi ostali bez apsolutne vecine. Centar i desni centar se okupio oko najvece opozicione partije Gradjanske Platforme, konzervativni proevropljani oko Poljske koalicije, levica se takodje ujedinila, kao i ultradesnicari. Procena je bila da ako PiS ne uspe da osvoji preko 40% glasova da nece imati apsolutnu vecinu. Medjutim uspeli su, sa 43,6% glasova osvojili su isti broj mandata kao i na proslim izborima. Opozicija je izasla sa razlicitim programima. Gradjanska koalicija je insistirala na tome da je poljska demokratija uzdrmana i da ce njihovim povratkom na vlast biti vracene demokratske vrednosti. Naravno u kampanji su izbegavali da navedu koje su to demokratske vrednosti ugrozene i kako misle da ih vrate. Ostatak kampanje je bio usmeren na odnose sa EU i na to da su obecanja PiSa nerealna. Po meni potpuno promasena kampanja, u kombinaciji sa veoma nepopularnim i neharizmaticnim liderom Setinom doveli su ih do potpunog izbornog debakla i gubitka preko 30 mesta u parlamentu. Levica je insistirala na radnickim pravima, a ubacili su i dosta insistirali na pravima LGBT populacije, ekologiji... Osvojili su 12,6% i zauzeli trece mesto. To jeste veliki pomak kada se pogledaju prosli izbori i da su posle njih ostali bez mandata, ali ako se pogledaju procenti, jedina razlika je to sto su sada nastupili zajedno, a tada su isli odvojeno, procenat glasova je ostao isti. Poljska koalicija (Poljska Narodna partija i Kukiz15 pre svega) je izgubila mnogo. Dosta njihovih biraca, pre svega onih koji su podrzavali Kukiz15 je otislo PiSu, ali dosta je otislo i ultradesnoj koaliciji. 8,55% je za njih neuspeh, toliko je i PLP ranije osvajala sama, realno Kukiz15 prakticno vise i ne postoji. Ultradesna konfederacija je presla cenzus i osvojila vise nego sto se ocekivalo, 6,8%. Ipak moram napomenuti da su se posluzili trikom, da ne kazem prevarom. Nisu se registrovali kao koalicija vec kao jedna partija, iako oni jesu koalicija. Zbog toga se na njih nije primenjivao cenzus od 8%, vec cenzus od 5%, tako da su usli u parlament. Da nisu usli PiS bi imao zaista ogromnu vecinu, mada na neki nacin im dugorocno i odgovara postojanje ove koalicije, jer medju njenim ultrakonzervativnim delovima mogu imati potencijalne koalicione partnere u buducnosti. PiS je nastupio sa velikim i konkretnim obecanjima. Podizanje minimalne zarade na preko 900 evra, podizanje subvencija za poljoprivrednike, veliki infrastrukturni projekti, npr izgradnja 100 obilaznica oko gradova, smanjenje poreza za malu privredu... Obecanja zaista deluju megalomansko, ali oni imaju reputaciju nekog ko ispunjava obecanja. Tako da su uspeli da ostvare istorijski rezultat, niko nikada nije dobio toliko glasova od povratka demokratije u Poljsku. Izgubili su samo pet izbornih jedinica. Gradjanska platforma je pobedila u Lodju, Poznanju, Gdanjsku, Scecinu i urbanoj Varsavi. Brine jedino to sto su kada se spoje dve Varsavske izborne jedinice ipak u malom zaostatku za Gradjanskom Platformom.

Da, na njih. Sve je to stvar perspektive i kako se gleda...

Pricu o Slovencima i exYU mozete nastaviti na nekom od odgovarajucih topika.

Ti Kurdi se bore za demokratiju samo u propagandnim klipovima namenjenim zapadnom trzistu. A u stvarnosti su proterali sve koji ne podrzavaju partiju... Muslimansko Bratstvo je jedino koje se bori za kakvu takvu demokraiju.

@La cave 24h Real life isledjivanje i bespotrebno dizanje tenzija na topiku o Kanadi. Dovoljno vremena da razmisli da li je na forumu radi diskusije ili isledjivanja, ako nastavi kao i do sada sledi duzi ban.

Izgubi Orban Budimpestu, gradonacelnika, a najverovatnije i skupstinu. Izgubio je i Miskolc, Segedin, mozda i Pecuj, ali nisam siguran za Pecuj.

@sasa965 24h Obesmisljavanje diskusije, trolovanje, isledjivanje i oglusavanje o moderatorsko upozorenje. Ovo je i poslednje upozorenje pred duzi MOP.

Ne glupiraj se!

@sasa965 Bez one linera i konstantnog postavljanja pitanja kao da smo u skoli. Napisi svoj stav, obrazlozi ga i diskutuj sa ostalim forumasima. Ovo sto ti radis je trolovanje i obesmisljavanje diskusije.

Ne, ali nisu oni jedinstveni, a i nemaju toliku podrsku kao sto se misli. Pregovori Turske i PKK su bili vrlo blizu dogovora. Da nije doslo do naglog jacanja YPGa u Siriji ( a radi se o sirijskom krilu PKK) dogovor bi bio postignut. Posle toga PKK je vojno porazen u Turskoj i on egzistira pre svega u onostranstvu Siriji i Iraku. Turci su vec imali akciju u Iraku gde su dodatno oslabili PKK, jaki su jos jedino u Jazidskoj oblasti Sindzal, ali to je dosta daleko od Turske. Porazom u Siriji, tj stvaranjem tzv zone bezbednosti uticaj PKK na desavanja u Turskoj bi bio potpuno marginalizovan. Jedno krilo PKK je i bilo protiv radikalizacije, ali su radikalniji elementi svojim akcijama doveli do sloma pregovora. Tako da PKK uopste nije jedinstven po pitanju odnosa sa Turskom. Odzalan je i dalje veoma uticajan, a on je za postizanje dogovora. PKK nikad nije uzivala podrsku vecine Kurda. U Iraku sem medju Jazidima uopste nisu popularni. Njihova popularnost u samoj Turskoj je sve manja i manja. Iako HDP nije prekinuo sve veze sa njima, primetno je da se ipak okrece drugacijoj ideologiji i da ke jaz sve veci. Nije potrebno da PKK ucini nista, HDP mora da se distancira od njih i zbog svoje buducnosti (za njih glasaju i Turci i druge manjine) i zbog buducnosti Kurda. PKK je vec prilicno marginalizovana i ona je samo smetnja za razvoj kurdske nacionalne ideje. IRA i ETA su se odavno razoruzale, ucinice to i PKK kad za to dodje vreme.

Pa nece dobiti drzavu, ali daleko od toga da je zadnja sansa propustena. Polozaj Kurda u Siriji pre rata je bio jako los i gori od toga ne moze biti. Uostalom po mojim informacijama jos uvek nije dogovoreno da Turci udju u kurdske regije. Moguce je da ce i to dogovoriti, ali o tom potom. U svakom slucaju bez obzira na sve polozaj Kurda u Turskoj je mnogo bolji nego sto je bio u Siriji. Dugorocno gledano Kurdi su u velikoj prednosti u odnosu na Turke. Prirodni prirastaj Turaka nije nista veci od prirastaja ostalih Evropljana. Za razliku od njih kod Kurda je on ogroman, sto ce uciniti da proporcionalno udeo Kurda u populaciji Turske raste. Politika asimilacije koju su vodili kemalisti nije uspela i Turska ce biti prinudjena na velike ustupke Kurdima. Da bi to ostvarili Kurdi moraju da sa terorizma predju na politicku borbu. Prvo i osnovno je da se odreknu PKK i njegove ideologije. Pored levicarske partije HDP moraju da formiraju i konzervativnu, umereno islamisticku partiju da bi privukli deo populacije, koji je bar polovina, koji nece da glasa za HDP i njene progresivne ideje. Cinjenica je da i dan danas veliki broj Kurda glasa za Erdogana. Tri kljucna razloga za to su nedostatak alternative, velika mrznja prema kemalistima koji su istorijski gledano bili gora opcija za Kurde od Erdogana i njihov otpor komunistickim idejama PKK i HDP levicarenju. Na taj nacin, uz demografski bum, Kurdi ce postati neizostavan faktor na turskoj politickoj sceni i imace odlicnu poziciju da resavaju svoje pitanje. Naravno, Erdogan je toga apsolutno svestan i pokusao je da napravi dogovor sa Kurdima, tj sa PKK. Bili su jako blizu, ali upravo desavanja u Siriji su uticala na to da PKK odustane od dogovora i pomisli da moze situaciju da resi drugacije. USA je svega toga svesna i oni imaju ozbiljne planove sa Kurdima, zbog toga ih nece potpuno ostaviti na cedilu, vec cemo imati nesto slicno onome u Iraku. Kurde je pojela njihova ambicija, ali nisu dozvolili da im se oduzme sve, vec samo da se svedu na realnu meru u ovom momentu i da shvate da moraju da sacekaju bolju priliku, a ona ce doci kada dodje do demografskih promena u Turskoj i neminovnog obracuna sa Iranom.

Pored izbora za donji dom parlamenta, odrzavaju se i izbori za gornji dom Senat. Tu vaze drugacija pravila. Za razliku od proporcionalnog sistema koji vazi za izbore za Sejm, 41 visemandatna izborna jedinica, svi clanovi senata se biraju po vecinskom sistemu u jednomandatnim okruzima. Ovi izbori ce biti veoma zanimljivi. Opozicija nastupa u neformalnoj koaliciji. Gradjanski Blok, Poljska koalicija i Levica nastupaju u neformalnoj koaliciji. U svakoj od 100 izbornih jedinica kandidovan je samo jedan kandidat iz ova tri bloka. Desnicarska opoziciji nastupa sa ukupno samo sedam kandidata, tako da na ovim izborima PiS bukvalno ide sam protiv svih. Bice veoma intresantno videti konacne rezultate.

Ne, nikako.

Sutra se u Poljskoj odrzavaju parlamentarni izbori. Apsolutni favorit je vladajuca partija PiS koja nastupa u koaliciji sa nekoliko manjih konzervativnih partija. Nemaju ozbiljnog konkurenta za pobedu i razlika u odnosu na drugoplasiranog ce biti ogromna, vrlo moguce cak i 20%, pa cak i vise. Ipak PiS nece osvojiti preko 50% glasova. Realno je da osvoje od oko 45% glasova. Na ovim izborima nece biti malih partija, svi nastupaju u velikim koalicionim blokovima i to moze da PiS uvede u problem ako svi predju cenzus. Problem postoji jer PiS nema potencijalnog koalicionog partnera i ako sami nemaju vecinu tesko mogu da formiraju vlast (na regionalnom nivou npr nigde nisu u koaliciji sa drugom partijom, sem u jednom ili dva vojvodstva sa nezavisnim poslanicima). Glavna opoziciona partija Gradjanska Platforma nastupa u sirokoj koaliciji sa pre svega partijom centra Modern, cija je popularnost porasla prethodnih godina, i sa jos dve manje partije, jednom levog centra koja se zove Poljska Inicijativa, i sa zelenima koji su u Poljskoj levicarska partija. Ima tu jos nekih miniornih partija, i regionalnih organizacija od kojiih je najznacajnija Sleski pokret za autonomijeu ( i to je realno ne bitna organizacija bez i jednog poslanika u regionalnim parlamentima koji pikrivaju Sleziju, ali iz nekog razloga od njih imaju velika ocekivanja, ali ja garantujem da od njih nece imati ama bas nikakvu korist). Sama Gradjanska Platforma je partija desnog centra. Ova koalicija bi mogla da osvoji oko 25% glasova. Odlazeci saziv poljskog parlamenta je bio verovatno jedini u Evropi u kojem nije sedeo nijedan poslanik leve orijentacije. Sada ce se levicari vratiti u parlament. Tri levicarske partije su formirale koaliciju i sigurne su da ce preci cenzus. Koaliciju predvodi partija levog centra Savez Demokratske Levice, tradicionalno najjaca partija na levom delu politickog spektra. Tu je jos i novosnovana partija Prolece, malo levlja od prethodno pomenute. Njen lider je aktivista za gej prava i gej aktivizam je osnova njenog delovanja, za razliku od SDLa koja se vise bazira na pravima radnika. Ima odredjenu popularnost medju mladima. Centar im je grad Slupsk u kojem imaju i lokalnu vlast ( grad od 100 hiljada stanovnika na severozapadu zemlje). Treca i najmanja partija u koaliciji je Levica Zajedno, oni su neki moderni komunisti, takodje relativno nova partija i clanica Varufakisovog pokreta DiEM 25. Ankete im daju 15%, ali ja mislim da ce uzeti manje, 10-11%. Sto je za levicu u Poljskoj odlican rezultat. Cetvrti blok je Poljska koalicija. Obuhvata partije desnog centra. Predvidi je partija Poljska Narodna Partija, partija koja uglavnom okuplja ljude koji se bave poljoprivredom i ruralno stanovnistvo. Tu je jos i populisticka partija desnog centra Kukiz 15 koji predvodi rok muzicar Pavel Kukiz. Ona pak ima pristalice u urbanoj omladini. U koaliciji ima jos preko deset malih partija centra i desnog centra od kojih je vredna pomena jedino centristicka Unija Evropskih Demokrata. Oni su oko cenzusa, nije 100% sigurno da ce ga preci, ipak tipujem na 6-7% ako izlaznost bude normalna. Od petog bloka mnogo zavise, prevashodno da li ce preci cenzus. Radi se o desnicarskom, nacionalistickom, hard euroskepticnom bloku koji nastupa pod imenom Konfederacija Slobode i Nezavisnosti. Sve clanice koalicije zastupaju snaznu antiimigracionu politiku, dok su ekonomski uglavnom libertarijanci. Stozer koalicije je partija Korvin koju predvodi Janus Korvin-Mike. Drugi stub je Nacionalni Pokret, partija koja je nastala ujedinjenjem raznih ultrakonzervativnih i ekstremnodesnicarskih pokreta i partija. Tu je jos 5-6 manjih desnicarskih partija. Tu su negde oko cenzusa. Njihov prelazak cenzusa bi mogao da zakomplikuje stvari, ali ipak mislim da nece preci cenzus. 4% glasova bi bio realan rezultat za njih. Ima tu jos nekoliko manjih partija koje ce se boriti samo u nekim izbornim jedinicama. Partija nemacke nacionalne manjine ce sigurno uzeti jedno mesto u vojvodstvu Opolje, dok ostali zaista imaju minorne sanse za tako nesto. PiS moze do vlade cak i ako sve nabrojane liste predju cenzus, ali tada moraju da idu preko 45%, zato sto ce biti tih malih partija i regionalnih partija koje nece uci u parlament.

Da li je kasno ili ne to je pitanje. Mislim da nije kasno. Zasto? Raspadom SSSR USA je postala jedinu globalni igrac. Ipak politika koju je primenjivala nije bila politika potpunog secenja ruskog uticaja u nekada intresnoj sferi SSSRa vec podela uticaja. Ta politika je iznedrila formulu za resavanje problema koja se naziva zamrznuti konflikt. Cilj je bio zamrznuti sukob, svako ce dobiti nesto, i cekati bolje vreme u buducnosti, kada ce svi biti zajedno, da se problen resi. Trenutno resavanje problema bi moglo izazvati nezadovoljstvo, a u buducnosti to vise nece ni biti toliko bitno zato sto cemo svi biti zajedno. (Ovo je naravno uprosteno uz malo karikiranja) Tako da smo imali zamrzavanje konflikta u Pridnjestrovlju, Nagornokarabahu, Abhaziji, Juznoj Osetiji, Adzariji, Gagauziji... Slicno tome bilo je i sa BiH, jer dejtonski sporazum nije nista drugo nego zamrzavanje konflikta, uz neke mehanizme koji omogucavaju stvaranje koliko toliko funkcionalne celine u buducnosti. Kosovo je reseno nesto drugacije, ali i tamo postoji mnogo elemenata zamrznutog konflikta. Nezavisnost je bila unilateralna. Deo teritorije Kosova je pod limitiranom kontrolom kosovske vlade, dok se Srbija na delu svoje teritorije suocava sa separatizmom i otvorenom netrpeljivoscu lokalnog stanovnistva. Nacionalisticke teznje se podgrevaju sa obe strane veoma lako i u turbulentnim svetskim odnosima prete da buknu u buducnosti. Prvo delimicno Dzordz Bus, a zatim i Tramp potpuno uvode u spoljnu politiku metod koji nudi trajno resenje. To je po meni svakako bolja opcija od opcije zamrznutog konflikta. Na zalost ta politika do sada bas i nije bila uspesna, ali ne mora da znaci da nece biti u buducnosti. Trampu ocajnicki treba uspeh, i Kosovo je najlaksi za resavanje od svih geostrateskih problema sa kojima se USA suocava. Razmena teritorija bi dovela do mogucnosti za konacno resavanje kosovskog cvora i do spustanja tenzija u odnosima Srba i Albanaca. Multietnicki eksperimenti nisu dali zeljene rezultate i ne funkcionisu ni u BiH, ni na Kosovu, ali ni u vecini drugih drzava. Kada nema neresenih pitanja mogucnost za ratom i terorizmom je minimalna. To ostaje samo nekim ekstremistima sa obe strane da se loze. Da li ce to zacementirati mrznju? Pa, mozda, ali ce relaksirati odnose u ekonomskom smislu, a posle toga i u ostalim sferama. Uostalom, niko ni ne ocekuje da se "volimo", ljubav je za neke druge sfere zivota. Naravno, to nije jedino moguce resenje, moguca su i neka druga. Ali je jedino celovito resenje koje dugorocno resava konflikt. Samo clanstvo u EU i ekonomski napredak nisu dovoljni da se problem resi. To su neophodni uslovi, ali ne i jedini. Uz to je potrebno povuci granicu sa kojom nijedna strana nece biti ponizena. Da se ne lazemo, tenzije koje su vekovima postojale izmedju Francuske i Nemacke splasle su tek kad se posle drugog svetskog rata doslo do koliko toliko cvrstih etnickih granica (delimicna frankonizacija Alzasa i potpuna Lorena, a sa druge strane granice bez frankofonih oblasti). Slicno je i sa nekim drugim drzavama. Znaci uz ekonomski razvoj, eu integracije potrebno je povuci koliko toliko "prirodne" granice i resiti konflikt, a ne zamrzavati ga. Za promenu etnonacionalisticke matrice je neophodno vreme. Najmanje decenije, eu nikako nije dovoljan uslov za to. Ne mozemo cekati decenijama da se rese problemi, to nas ne vodi nigdi, pa ni odustajanju od te etnonacionalisticke matrice.

Ne mislim. Ovo sto ti pises je idealni scenario, a on je u praksi nemoguc. Takvi primeri su retki u razvijenom svetu. Jedini koji mi pada na pamet sada je Svajcarska. U svim ostalim postoji izrazita dominacija jedne strane, mislim na brojcanu dominaciju. To kod nas nije slucaj. Cak i u razvijenoj Evropi su etnicke tenzije jake i postoje sukobi. Naravno ti sukobi su u skladu sa njihovim civilizacijskim razvojem, u Skotskoj se to resava referendumom, u Kataloniji je stalna tenzija, a na Balkanu rat. Cvrste koliko toliko etnicke granice izmedju Srba i Albanaca su garant dugorocne stabilnosti regiona. Bosna je malo komplikovanije pitanje, o njemu mogu pisati za sat dva.