Pletilja

Zao mi je sto nisam sacuvala link, tek, nedavno sam procitala tekst preuzet iz kineskih novina u kojima se navodi da je kombinacija mesa i mlecnih proizvoda kancerogena. Setila sam se jevrejske kosher ishrane i zakljucila da ima neke logike u tvrdnji kineskih novina. Da li neko zna zasto je Jevrejima zabranjeno da cak i drze ove namirnice u istoj prostoriji, koriste iste posude i na kraju da ih kombinuju u ishrani? Osim sto je to religijska zabrana, mora da postoji neki razlog i te zabrane, neko objasnjenje?

Sedamdeset i neke.....Tabu, prvi deo. film....veliku zmiju su zivu odrali, otsekli joj glavu, istocili krv u male casice i ispili...sve u 2 kratka kadra....kad nisam umrla u bioskopu.....i dans mi je zao te zmije.Prica se nasla bas u tom filmu kao ilustracija za istocnjacki tabu, krv i meso zmije se smatra afrodizijakom......

Khm.....Boze sto me potsecate na moju late mother! I ona je bolje od mene znala sta sam i kako sam.....

Slatki moj Kinice! Hvala vam na diskreciji te ste se zaustavili ispred vrata nase hotelske sobe i niste objavili analizu nasih aktivnosti u nocnim satima! Dzentlmen, nema sta. Mea Culpa, iz crtice (dramaticne do bola) izostavila sam veceru u Lenjingradskoj kafani ( Satko?) u kojoj smo sa kozacke sablje uzivali u bozanstvenom rostilju i divnim vinima. P.S. Sa liste popularnih slagera namenjenih blesavim turistima izostavili ste " Vecernji zvon"? Nedopustivo za obavestajca vaseg formata!

Nista nas nisu ptali. Moji rioditelji su nam uplatili putovanje u Rusiju ( zima 1977) kao poklon za vencanje, tata je bio ruski djak i rusofil do koske. I tako, bili smo na putu vec nekoliko dana i gladni kao vukovi jer je hotelska hrana bila em oskudna em sve nesto iz salamure, od ribe, jaja i luka, sve je bilo kiselo. Od peciva samo kajzerica po osobi za stolom. Srecom, naleteli smo na jednu babusku koja je prodavala piroske na ulici pa smo se hranili kod nje, kupimo, pa ponovo na kraj reda i dok pojedemo pirosku eto nas kod bake po drugu. Jedno poslepodne - nema babuske, - 24 C, od same hladnoce i bazanja po muzejima po ceo dan bili smo iznemogli od gladi. A radnje prazne, brda konzervi kompota od bresaka i dimljena riba nalik na skusu. Kompot sam ja pojela a novopeceni muz - ribu koja je hotelsku sobu ispunila groznim mirisom. Sobu smo nekako izluftirali ali moj suprug je 2 dana smrdeo na onu nesretnu ribu.

Bila sam na Crvenom trgu i videla Sv. Vasilija 1977, nije bila sarena kao danas.....meni je bila lepa, neobicna. Odrasla sam u Banatu gde su ulice "usorene" a kuce prizemne, obojene u 2 boje.....sa "kibicfensterima"....uvek su me asocirale na kolacice, na minjone....ne jednom sam, kao dete, zastala da pogledam kroz otvoren prozor i razmaknute zavese. Kuce imaju dusu i verovatno je u pitanju neka alhemija kada se od materijala za gradnju napravi nesto sto zivi, ima identitet.

Draga Vili, vi ste moje oci i usi na severu a i sire.😘 Ono o biciklu je bilo na racun faktickog stanja koje ste opisali i u koje ne sumnjam, ako sam bila trapava, prastajte, lep dan vam zelim.

Nije covek bicikl pa mu promenis lanac, podmazes pedale i nastavis da vozis.....za psihoterapiju je potrebno vreme, to je putovanje sa saputnikom, teraperutom, ima svoje faze, tempo, ritam. Psihoterapija je i igra nadmudrivanja, pacijentovi obrasci ponasanja, osecanja, su njegova sigurna zona koja se tesko napusta sve dok se ne stvori odnos poverenja u terapeuta a za to je potrebno vreme. Treba citati literaturu onih autora koji imaju ozbiljnu i dugotrajnu praksu, citati radove velikana kao sto su Frojd i Jung, steci elementarno saznanje o tome sta je psiha, kakvi su mehanizmi koji nase iskustvo obradjuju i ugradjuju u svest i posdvest. I to je rad za koji je potrebna dobra volja cak i kad nema funkcionalnih problema, put da se kroz samospoznaju odnosi i funkcije podignu na visi i kavalitetniji nivo. Jednostavno, to je mentalna higijena. I potrebna je svima.

Potegnuti statistiku porodicnog, vrsnjackog, komsijskog, ulicnog nasilja, dobro osmisliti kampanju i zahtevati od drzave da psihoterapija bude na listi Fonda za zdravstveno osiguranje, u potpunosti ili uz participaciju. Zanemarivanje psihickog stanja ove nacije je genocid. Ne salim se i sigurna sam da ne preterujem.Gledam petogodisnjake u parku i pitam se da l ce iko da pretekne za 22 vek, i tako mala deca imaju neadekvatan odgovor na situaciju, medjusobne odnose. Zato sto ih vaspitavaju frustrirani roditelji. A ni bake i deke nisu bez greha.

Kao mlada zena, znala sam da u besu nemoci jednim potezom ruke zbrisem sve sa neke komode, stola, police.......pri tome, svesna da vidim predmete koje volim.....kao da sam kaznjavala sebe zbog te nemoci......posle sam naucila da odem u kupatilo, smotam najdeblji i najveci peskir i vristim u njega dok ne promuknem....mladost ludost, Kad sam dovela sebe u red, bilo mi je dovoljno pranje prozora.....😄Odoh da sredim spajz, treba da donesem jednu odluku a tako najbolje sredjujem misli.

Sta mi smeta kod arhitekture XX veka.....imam utisak da se ideja krece od opsteg ka posebnom: spolja, to su zidovi sa manje ili vise zastakljenih otvora, bez boja, da bi se posebnost otkrivala tek ako se udje u gradjevinu i tada moze da pocne magija, igra volumena, svetlosti., materijala....prostor koji je dat objektu je u okruzenju koje pripada svima u tom smislu da moje oko ima pravo da predje preko tog prostora a pri takvoj opstosti osecam se osujeceno, u nemogucnosti da otkrijem punocu objekta, misli i zelje koja mu je prethodila. Ideja je sakrivena, pohranjena u unutrasnjosti kao velika tajna namenjena privilegovanima. Prirodno okruzenje je uzurpirano jer je takav objekat nedostupam za promisljanje , ne daje mnogo informacija a s druge strane, velikim zastakljenim povrsinama unutar objekta priroda se pusta unutra a da se samoj prirodi nista nije dalo za uzvrat. Zato volim Gaudija i njemu slicne, gde je posebnost vidljiva, gde ona korespondira sa mojim okom i mislima, imam sta da ocitam , emocija, misao, ideja, sve je to dato a nista oduzeto. Jedna dobra volja, jedno radovanje i ushicenje koje se deli, inspirise......ja to tako, amaterski, kao slucajni prolaznik......moje razmisljanje uopste ne zahteva komentar ako vam se ucini neprilicnim..... P.S. U kontekstu gore napisanog, muzej u Bilbau ipak ima vrednost jer provocira svojom vidljivom idejom da bude poseban koliko god ja bila nesposobna da je razumem. Sve je bolje od nemuste arhitekture....

Grad Sterije, Paje Jovnovića, Vaska Pope, Bore Kostića.....mogu tačno da vidim istorijsku granicu kada se od višenacionalne, prosperitetne varoši pretvorio (i dalje to traje, malignije nego ikad) u zagušljivo, silovano i silovateljsko gumno jednoumlja. Palanka je beda onih što iza čipkanih zavesa, rascvetanih muškatli, uz supu za nedeljni ručak serviranoj u prababinoj porcelanskoj činiji - gutaju knedle od griza začinjene suzama. Jer znaju da gube u jednom neobjavljenom ratu u kojem samo fukara može da pobedi. Jesu, došli su divlji i isterali pitome. Palanka je nezamislivo surova jer njome vladaju oni koji su naplatili krv svojih predaka izginulih za ideale pitomih. I sad , sa mačem "pravednika" u ruci, svete se i svode na svoju meru ceo svet. Jer, njihovo je mučeništvo ono što se računa. Njihova glad mora da se zasiti a nezasita je. Palanka dan i noć, neumorno, vari progutano, pa ispljune nesvarljivo da nadjubri tlo na kojem raste njena snaga, njena moć. Palanka je Levijatan, starozavetna neman koja je progutala čitav svet.

Ha! JA na sportskoj temi! Dakle, sport i ja ne egzistiramo u istoj galaksiji. Medjutim, jedna Novakova fotografija koju sam videla jutros me je oduševila: Novak u žitu/ječmu. Mogu i da odredim doba dana: zora, izlazak sunca. Zašto? Zato što je to jedna od nastarijih tehnika jačanja vitalnosti i zdravlja, u najmanju ruku. Poreklo joj se gubi u tami vekova, koliko ja znam. Mada ne pratim sport i nikad nisam gledala Djokovića i nikako ne delim histeriju oko njegovih uspeha/padova , od danas tome dodajem istinsko divljenje: Novak Djoković je pravi čovek 21 veka, čovek budućnosti ako ova planeta ima ikakvu budućnost. Taj mladi čovek na najlepši mogući način spaja viševekovnu tradiciju mnogih kultura sa savremenom naukom. Jedinstvena planetarna pojava.

Ne bih opstala u toj Safety culture na način kako je vi tumačite ili kako je koncipirana. Pomagala sam instinktivno. Ja bih uletela u zapaljenu kuću, uglavnom da spasavam eventualne životinje😊. Bez šale, ako ljudski rod lišite humanosti, empatije, šta ostaje od nas? Safety cultur koncept je elitistički u osnovi, ružan, negira ono najlepše u našoj vrsti a to je nesebičnost, milosdje. Kakva bi nam bila istorija da u prošlosti nismo bili jači od nepravde, hrabriji od nepogode, bolji od sebe samih?

Plakala sam pre 3 dana, gledala sam snimak koncerta u Parizu povodom Dana Bastilje, 2018.....divan koncert na čijem su kraju svi učesnici i hor otpevali Marseljezu....na prvi takt sam počela da plačem. Redovno plačem na venčanjima, kako se pojavi mlada, ja se rasplačem..... I to je apsurd: da me vidite, rekli bi da sam jaka, dobro organizovana, sva racionalna, analitična a ja sam - plačljivica. Plačem od sreće (mlada u venčanici?) plaćem od besa i nemoći (Marseljeza i iznevereni ideali?) Nikad ne plačem kad sam tužna, u bolovima i uplašena.

Iza ima kratku dlaku, nemam iskustva sa dugodlakim macama.....Vilhelmina ima iskusvo sa tim, znam da su zbog slične pojave šišali jednu njenu macu, sigurno će odgovoriti savetom....postoji hrana za mace sa taurinom, mislim da se tako zove i pomaže u održavanju kvaliteta dlake. To je sastojak i nekih šampona za pranje kose za ljude. Povremeno davati sirovo jaje maci, jednom nedeljno. Bratov koker španijel je imao taj problem sa dlakom na nožicama pa smo ga pažljivo oslobadjali makazicama od tih cvorova zamršene dlake.

Agata Kristi, "Pet prasića".....davno pročitano, zaboravila ko je ubica pa uzela iz biblioteke....jer sam nešto ljuta ovih dana, nešto bih da spljeskam, da zgnječim, da vrisnem.....i bilo učlinkovito, prošlo me....a sad, Deretino izdanje iz 2017: Fernando Pesoa, "Knjiga nespokoja"....drugi pokušaj, prvi se neslavno završio, davno. Možda sam danas dovoljno odrasla osoba da se suočim sa "knjigom zaglušujuće tišine"?

Na 15 m od moje zgrade je porodična kuća, vlasnici imaju farmu kokošaka. Imaju i buljuk mačaka, vidim ih u nihovoj bašti. Mačke su užasno mršave, vidne su, ponekad, rane od uljeda pasa lutalica, oboljenja dlake.....i razmnožavaju se bar 2 puta godišnje. I sve to pred mojim očima. Kupujem im jeftinu hranu za mace i ostavljam im u maloj bašti izmedju nas, tu im ostavljam i dovoljno vode kada su velike vrućine. Pre nekoliko godina sam lečila njihovog mačka kojeg su psi skoro preklali. Veteinar je dolazio kod mene, odlazili smo kod njih i pred njima je vet davao injekcije i lečio rane. Oni ništa, gledaju sa terase, ne pitaju šta to radimo sa njihovom mačkom, ja im kažem da maca ne može sama sa svim tim povredama, da je vet neophodan....platila sam šta je koštalo.....spominjem tu farmu kokošaka jer bi bilo logično da odnesu mačke na farmu, tamo ima miševa a mogli bi ponekad i pileče nožice da im daju jer prodaju meso i jaja....a svi u toj kuči su nenormalno gojazni, deluju tupavo i muka mi je od njih.... Opet, komšinica u zgradi je imala mačku koja se macila u podrumima, i leti i zimi....lepa trobojka, divnih zelenih očiju, umiljata i pametna....pitala sam komšinicu što je ne steriliše, nema para....uz njenu dozvolu organizovala sam steilizaciju i donela joj macku nakon operacije....sledećeg dana je pitam ako je maca a ona kaže da je iste večeri skočila kroz prozor i pobegla....sa sve koncima na somaku.......malo, malo pa nam u zgradu ubace trudnu macu, valjda se pročulo....i onda moram da je nosim na adrese nekih koji saradjuju sa opštinom i prihvataju takve "slučajeve"... ......20 godina branim divno stablo platana ispred naše zgrade, bar 1 godišnje se neko sa testeom popne pa moram da ga skidam sa drveta.....sačekali su da odem na 18 dana u inostranstvo i isekli su sve grane do zgrade....drvo se iskrivilo jer je masa neravnomerna.... Ja više nemam ni mrvu, ni atom empatije za ljudsku vrstu, nije zaslužila i nije dostojna čuda života, lepote naše planete..... Kakvi smo? Nikakvi!

Ne verujem političarima, naučničkim lobijima ali verujem svojim očima: http://www.severe-weather.eu/recent-events/extremely-severe-thunderstorm-hits-pescara-central-italy-july-10th-2019/?fbclid=IwAR161lLJahTit3BhCNM50nMUXd-NDF59_v-ZnhUk-LiPoJOYbsHWpCyjyng Imate klip na kojem se čuje i vidi snaga udara ledenih lopti.... Pitanje: šta je ubilo turiste na Halkidikiju? Nisu imali sreće, bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme? Krov koji je ubio ženu sa detetom nije na kući od blata već na gradi sazidano po pristojnim standardima, koji je izdržao nalete mnogih kišnih oluja, do ove poslednje koja iskače iz statističih proseka. Ubilo ih je nevreme ekstremne jačine i retkosti. Priroda uzvraća udarac.....uzgred, navijam za nju.....

Ovu estetiku razumem, da su Hobiti dostigli stepen industrijskog razvoja, zidali bi ovakve kuće, jako mi se dopada: Gaudi, Sagrada familia Casa Mila, Gaudi Casa Batillo, Gaudi Znam da ništa pametno ne mogu da kažem na ovoj temi jer sam laik ali ipak, na neki način ja sam konzument arhitektonske produkcije i možda nije sasvim svejedno kako je doživljavam.

Čitam Poreklo D. Brauna, priča počinje u muzeju savremenih umetnosti Gugenhajm, Bilbao. Intrigantan opis gradjevine me je naveo da ga potražim na netu i ovo ga, ovo je snimak na kojem zgrada najbolje izgleda, ima nekog smisla, neku estetiku koju mogu da razumem i podnesem. Inače, ceo kompleks mi je, uz dužno poštovanje projektantske i graditeljske veštine - ružan do bola. Meni, laiku. Da je u Braziliji, pa da razumem. Ali u Bilbau, luci, pa još na obali tako krhke rečice - ne razumem ideju. P.S. Estetiku ružnog me priznajem, čak ni kad je elaborira jedan Umberto Eko.

Ne znam društvo/državu u kojoj se penzionisani gradjani mrze više nego ovde, u Sbiji. I ne znam penzionera iz Srbije kojem je ovo i ovde izbor slobodnom voljom. Dotle je došlo da mi dodje da otpešačim u Mongoliju. Zašto baš - Mongolija? Zato što je zamišljam kao nepreglednu livadu: trava, nebo i po neko konjče.....nikog na vidiku da mi zagorčava penzionerske dane. Još da ubedim Izu da poljski miševi ne lete pa da se pakujemo......

Srbija je primer zemlje koja se već 3 decenije menja - u ovoj srpskoj varijanti tranzicije, ni kamen na kamenu nije ostao. Da li to znači da Srbija nije palanka? Naravno da ne: Srbija je carstvo, imperija palančkog mentaliteta. S druge strane, imamo države i nacije koje su već vekovima, manje ili više, na istom putu, vrlo mudro odabranom što se vidi u rezultaima. Tako to rade nacije od integriteta i suvereniteta. Nije problem u geografskoj palanci. Problem je u palančkoj metropoli.

Moja mast je domaća verzija koju sam dobila iz Slavonije, sa kurkumom. Moja Iza, mačka, nije ljubitelj indijskih začina.