Pletilja

Ovaj što je objavio sliku kaže: Kohiba u pepeljari, kutija - 250 EUR, upaljač Dupont - 150 EUR, egzotično voće i patriotski gest - "Kosovo je Srbija" na novčanici od 100 $, ništa manje. Možemo da mu pljunemo pod prozor, ako nam obezbedjenje dozvoli. Pa i nije neki paradoks. Kakav narod, takva i vlast.

Ne bih volela da gledam ikog iz SNS u Utisku, šta će nam? Olji su potrebni intelektualci od integriteta kojih još ima, mogu da se čuju na Bg2, ponekad. Da analiziraju, objasne, daju predloge rešenja zasnovana na činjenicama, to nam treba a ne SNS otužna demagogija. Jedan psiholog, jedan sociolog, jedan ekonomista i eto dobre emisije. Kauzalnost a ne konfrontacija kao koncept.

Davno, čitala sam jedan roman u kojem je bila scena pripreme mlade za prvu bračnu noć, rodjake je spremaju i nakon što su je okupale, počinju da je parfimišu, svaki deo tela - kap drugog cvetnog ulja. Zapamtila sam samo da perunika ide na predeo oko pupka. Mene fascinira činjenica da miris dobrog parfema ostaje u bočici mnogo godina i kad samog parfema više nema, kao da je duša parfema ostala. Magija.

Da li postoji naučno objašnjenje kako su tri tehničara koji su zavrtali one ventile preživeli one silne rendgene? Jedan od njih je živ i danas, na sreću.

Moj zaključak nakon večerašnje epozode Černobilja: nema gluplje i zlobnije vrste od ljudske. Gde to još ima da je neko glup i kad je pametan? U sledećoj inkarnaciji želim da budem - vinska mušica.

Da se lepo sama prijavim: citirala sam Kronosov poziv Murašu bez Kronosove dozvole. Ako se i na to ne odazove, stvarno nema srca. Eto kad smo anonimni. I kad su mi poruke sa starog foruma nedostupne.

Pozvala sam ga, lepo se zahvalio ali - ne.

Bila sam iznenadjena i uvredjna kada mi je na Klinici za očne bolesti rečeno da više nisam njihov pacijent i da ubuduce, na šestomesečne kontrole, idem kod lekara lokalne bolnice. Koji je u svojoj praksi video 2 slučaja kao što je moj i koji nema potrebne instrumente da bi pratio promene. Kako dalje? Ovako: laboratorija u lokalnoj bolnici, UZ u Bg u privatnoj ordinaciji pa na lokal kod onog sirotog oftalmologa koji se preznojava kad god me vidi jer, meni nije urasla trepavica, nemam čmičak i suvo oko. Ako nema promena, idemo dalje. Ako ima, lokalac daje uput za kliniku a klinika uput za - groblje. Tako nekako. Dakle, ima da me nema kod čuvenog oftalmologa sve dok.... pri poslednjem vidjenju, čuveni mi je diskretno dao svoj broj mobilnog i biće mu drago da me vidi u privanoj ordinaciji u kojoj gostuje. Eto tako. Lako ću ja za mene. Pismena sam, dobro situirana penzionerka (😂) švćkam se po prestonici kao da sam, ne daj Bože, u njoj i rodjena i ne koristim (još!) štap. Šta sa onim starim, prastarim babama i dedama koji dolaze iz južne nedodjije a koji su prestonicu posetili zadnji put kao učesnici štafete ili neke masovke povodom rodjendana dragog nam vodje? Nemate pojma kako se privatne ordinacije sele po prestonici, teško da više od 3 puta nadjete svog lekara na istoj adresi. Koje sam na klinici vidjala u gumenim opancima i kojima je "uput za maksilofacijalnu" identičan kao meni "Vojnovićev rukopis"? Evo šta: vrata ambulnate otškrinuta, unutra je deda, čujem žamor i na kraju odsečnu rečenicu: "Deda, pojeo ti je pola lica, ne mogu da ti pomognem, ideš na maksilofacijalnu". Ha! U ovoj državi nam je toliko dobro da nije teško umreti.

Da je sreće pa da ovo postane univerzalno pravilo.....dešavalo mi se da prestanem da dišem na ulici dok prolazi neko sa tako napadnim mirisom da to deluje kao šamar. Priznajem, koristila sam parfeme i uživala u njima sve do odlaska u penziju. Uz prvi parfem dobila sam i podrobne instrukcije gde, kad, kako.....čitava nauka. Devedesetih je ova industrija eksplodirala jeftinim, sintetičkim mirisima od kojih 90% miriše na mokre muške čarape. Ima dana kada mi je parfem nužno potreban mada ne izlazim iz kuće. Kao aromaterapija, kao zagrljaj dobrog prijatelja. Prvi Eau de Toilette mi je bio Fidji od Guy Laroche, poslednju bočicu sam kupila prošle godine, nežan je, čedan. Dopada se mom unuku i verujem da će me pamtiti po tom mirisu. Poslednji koji sam dobila je Joy Jean Patou i smatram ga ozbiljnim komplimentom u pogrešno vreme : decentan je, zahtevan, to je žena na vrhuncu svoje zrelosti, stigao mi je sa nekih 10 godina zakašnjenja. Ipak, moj miris je Lansiran je 1944, kao svadbeni poklon za novu g dju Rochas. Parfem je nedavno prekomponovan, nema više 3 nivoa, mirniji je, blaži i....nije to - to. Prvu bočicu Femme nisam ja izabrala, dobila sam je na poklon od drage osobe koja je samo protutnjala kroz moju mladost i ostavila mi parfem kao poruku da se ne bojim sebe. I naravno, na put ne rećem bez bočice kolonjske vode 4711.

Veverica?

Poslednja sam iz moje prve porodice, nema tate, mame i brata. Skoro pa prirodan sled, tako je to medju ljudima. Ipak, kao da tu nešto nije u redu, odjednom, kao da sam na brisanom prostoru, sama.....verovatno mi se zato često javljaju slike iz detinjstva, mladosti, kada smo bili zajedno, lepe i srećne slike.....

Love za sunce koje sija već 2 sata! Dva sata bez kiše!

Ni danas ne mogu da verujem da nam se to dogodilo: 2007 godine, u jednoj (i tada jedinoj) prosperitetnoj fabrici lekova u Srbiji, napravljen je spisak zaposlenih starijih od 50 godina, 320 nas na svim pozicijama. Ponudjen nam je sporazuman raskid radnog odnosa i otpremnina. Pre toga su nam 3 meseca umanjivali varijabilni deo plate navodeći bezobrazne i besmislene razloge i tražeči naš potpis na toj odluci. Dogadjalo se da odem na posao u 8 h jednog dana a vratim se kući sledećeg dana u 2 h. Zato što menadžer sedi u centrali u Bg i nikako da javi parametre za neki plan, analizu i onda ceo tim sedi i čeka......do 20 h kada nam konačno kaže šta mu treba....Zakon protiv mobinga nije bio ni na vidiku. Otišla sam iz fabrike koju sam jako volela, na vrhuncu svoje profesionalne snage i znanja. Taj osećaj da ste, zapravo, ljudski rashod, da više niste potrebni u zemlji u kojoj nemate šansu da nadjete drugi posao jer nema drugih firmi sa takvom tehnologijom ili čujete "Gospodjo, mi ne možemo da vas platimo koliko vi vredite"....."Znate, ne odlučujemo mi o zapošjavanju nego u NS, BG......" to je strašno. Nisam jedina koja se razbolela nakon odlaska. Problem nije bio naći bilo kakav posao do penzije, radila sam sa 10% svojih resursa još 5 godina, mizerno plaćena. Problem je bio u osećaju da vam je učinjena nepravda, da ste sankcionisani bez ispravnog razloga. Zapravo, iz nemoralnog, glupog hira jednog sumanutog tatinog sina, sina direktora fabrike i najvećeg akcionara. Pravo sa tek završenog školovanja u inostranstvu, bez elementarnog znanja o poslu, menjao je sudbine zaposlenih medju kojima je bilo i doajena te branše. Zato danas Srbija izgleda ovako kako izgleda. Zato mi danas majstor traži 4000 dinara da mi popravi ringlu na šporetu, čovek ima monopol u gradu i naplaćuje toliko pa izvolte. I nije on kriv, ima ovlaščeni servis a država udarila namete. Dnevnica veća od dnevnice lekara specijaliste. Dočekala sam penziju, prilagodila se tom društvenom statusu a onda su mi 4 godine svakog meseca upadali na lični račun i uzimali 10% od penzije bez ikakvog pravno validnog repšenja poslatog na moju adresu. Doduše, stiglo mi je Njegovo Pismo. Nisam ga otvorila. Nisam ga bacila. Odloženo je u porodičnoj arhivi kao dokaz bezčašća. Kad bolje razmislim, ovo i nije lična priča, ovo je jedna od najmanje 320 priča. Toliko o 50+ u ovoj državi.

Ista moja Coka, prva maca koju nam je mama dozvolila da usvojimo. Da li je tačno da su trobojne mace uvek ženke? Ne sećam se da sam srela tobojnog mačka. Ovaj pogled....toliko samosvesti u njihovim očima. Često se pored mačaka osećam inferiorno, kao da su starije i mudrije od mene.

Duša ne stari, moj konačni zaključak. Da li je to dokaz postojanja "duše" ili ne, nemam pojma. Možda je bliže istini da ko se rodi blesav, takav ostaje do kraja. Volim što sam blesava, čak i u ovim godinama. Pre 3 meseca sam morala na neki gadan skener i pre ulaska u "cev" samo mi je bilo na pameti da se ne odjavim pre završne sezone GOT! Sad razumem i Heseovu misao da samo smeh spasava, tako nekako.

U avgustu - 68! Volim svoje godine, ne bih tu ništa dirala.....ako je išta relativno, onda su proživljene godine baš to: potrčala sam za fudbalskom loptom prvi put sa 65, u igri sa tada trogodišnjim unukom. Prilazi mi komšija vršnjak koji je u parku sa svoja dva unuka i diskretno mi šapne: "Komšinice, izduvajte malo taj fudbal, sporije će da se kotrlja pa nećete toliko jurcati, znate, naše godine....." Kakve godine!? Tek treba da popravim šut levom nogom....

Gentleman Jack, HBO. Dopada mi se serija, jako lepo ekranizovana epoha, fine sporedne priče i likovi i glavna priča zasnovana na originalnim dnevničkim beleškama dame koja se krije iza naslova.

Vidim samo 2 hrabra "obična čoveka" od kojih je jedan - žena. Ostali su svesno žrtvovani, od rudara do "biorobota". Da ne spominjem ostatak čovečanstva koji je obmanjivan iz najglupljeg mogućeg razloga - sujete, igara moći.... Pamtim dane kada je vest ipak stigla u javnost....bila je subota, kod nas je sipila kiša a ja sam jurila po gradu i kupovala mleko u prahu za moju decu. U jalovoj nadi da mogu da ih zaštitim. Tu negde, tih dana, sam izgubila veru u ljudski rod. Posle nam se dogodila Fukušima.....

https://www.telegraf.rs/vesti/kultura/3063792-slavoj-zizek-analizirao-igru-prestola-kraj-serije-kombinuje-strah-od-zena-i-odbijanje-radikalne-promene

Matematičarima svaka čast ali ovde se ne radi o matematici. Radi se o 100 i kusur godina istorije jednog medija, filma i televizije gde se, do nedavno, praštao nedostatak talenta, veštine ali se uvek poštovao rad, dobra volja i namera da se uradi najbolje što se može. Ono što ovde vredja je osećaj da je moglo bolje jer je bilo neuporedivo bolje a iz neprezentiranih razloga pružena je farsa, karikatura, laž da tako treba. A svi znamo da to nije istina. Moglo je bolje. Da nas nisu potcenili i sveli na stado koje će da bleji i kad mu se pokaže šipak.

Da li bi me ortoped izbacio iz kabineta kada bih mu rekla da imam "jastučiće" na stopalima? Nije u pitanju rožnato zadebljanje, stopala su mi meka celom dužinom. Svod stopala savršen, kao u najboljim danima, hod neizmenjen. Osećaj, kad prodjem noktom tim delom ispod samih prstiju pa dole cca 5 cm prema peti - očuvan. A opet, pri svakom koraku imam osećaj da tu postoje jastučići. Anatomski, ne vidi se nikakva promena, sva obuća od pre mnogo vremena mi je ok, nema promene u obimu. Ne boli. Od detinjstva sam trapava, sapličem se i o rodjene noge, padala sam na sve moguće načine, kidala ligamente u skočnim zglobovima obe noge, udarala prste a bilo je i da ispustim koješta masivno pravo na nogu tako da mi je na oba stopala bar po 1 prst nekada bio slomljen. A ja nisaqm strpljiv pacijent da mirujem dok mi je prst modar i otečen. Ovo i nije nekakav problem sa kojim bih ortopedu na crtu ali me baš zanima da li ima nekog objašnjenja.

Moj čovek, od prvog kadra.......bolje da ga nije bilo u poslednjim kadrovima.

Ne znaju oni sa kim imaju posla: ne pada mi na pamet da pogledam išta više iz njihove kuhinje. Ovo što su uradili se pamti.

Pjer Lemetr, Aleks, laguna, 2014 Gradska biblioteka, pre neki dan: "Danas bih nešto presno, zapetljano, mnogo hvaljeno, da mu nadjem manu, da ga iseckam na parčiće i bacim u kantu za djubre" "?" "Ustala sam na levu nogu, pada kiša, malčice sam besna bez meni poznatog razloga. Imate nešto na tu temu?" "Imamo, Aleks, pretvara majsku kišicu u ozbiljan potop, bićete zadovoljni". I bi tako. Priča fino zapetljana pa fino otpetljana. Dijalozi sjajni, likovi životni, prava mera u svim aspektima triler priče. Idem u biblioteku po još.....jer kiša i mrak ne prestaju....

Nije tačno. Ako i nisu čitali knjige, kraj I sezone ih je dobro prodrmao i bilo je i najglupljima jasno da ovo nije limunada sa srećnim krajem. Očekivali smo inteligentan kraj a i sredinu.....