Pletilja

Kad omatoris ne mozes da uzmes macku jer mozes, tu i tamo, da zaglavis u bolnicu na neki remont pa se postavlja pitanje sta ce ti macka kad ne mozes da je zbrines kako treba. Tako da.....macka sad il nikad. Moje macke su bile indoor mace, za zivu glavu nisu htele preko praga, na otvorenom su bile prestravljene a automobili su ih uvodili u histeriju. Dovoljno im je bilo da vreme provode na terasama i uzivaju u prirodi na njihov nacin. Maca moze da ostane u stanu sama dan ili dva ako im se obezbedi dovoljno hrane i vode i cist posip. Najbolje resenje je da bi, zbog macijeg konfora, svakako morali da nadjete partnera, macijeg zbrinjavanja radi😇

Ruzni ljudi. Ima ih. Kad im karakter izadje na videlo. Mlada komsinica mi donosi kolace, dugo nismo sele da popricamo pa tako, kako si, dobro, sta ima novo kod tebe.....nikako da pita ono zbog cega je i dosla, sta mi bi pa se kacim sa drzavom.....kad se vec ukocila na ivici fotelje i nakon sat vremena price o nepodopstinama na poslu, pita me kolika je verovatnoca da me ne puste preko granice kad krenem na daleki put? Kazem, ovakvima rado gledaju u ledja, brinem da li ce me pustiti u zemlju kad se budem vracala. Dubok uzdah, sklanjane pogleda i zakljucak: "Sta mi tu mozemo, tako je kako je". Tu ja budem guska pa se upecam na mamac i kazem: "Nije tacno, mozemo ako hocemo, ako znamo sta hocemo".....mlada zena, lepa i negovana, podize pogled i ja vidim jedno drugo lice, ruzno, usana iskrivljenih od neceg sto lici na prezir, pogled ispod trepavica....ustaje, ima posla kod kuce, bas lepo sto smo popricale.... Palanka ne prasta ista sto joj remeti mir ispod smrdljive povrsine, jedno malecko "puf" svezeg vasduha ne moze da je uznemiri i palanka to zna, progutace i svariti cega god da se dotakne. Vecna je.

Zasto bi bila tuzna zivotna prica, to, da smo rodjeni sa razlicitim shansama i mogucnostima? U tome je i poenta, raditi sa onim sto jesi i sto imas, siriti gorepomenute vidike, biti radoznao i uciti, uciti, uciti....na razlicite nacine, shodno mogucnostima, iz knjiga, iskustva, drugih ljudi, vestijih u necemu gde nam fali znanje, iskustvo. Zivot jeste izazov a ne valcer koji se igra u lakovanim cipelicama, na nama je da nadjemo odgovor na taj izazov. Ako sam ista naucila tokom mog dugog zivota je da ne trazim izgovore, da ne gledam travu zeleniju u tudjem dvoristu jer, najcesce, ne znamo cenu kojom je placena. Sta mi je najvaznije? Kad padnem, da ustanem i pokusam da idem dalje, makar i cetvoronoske, do poslednjeg daha. Sada, u starosti, to je najcesce put unutra, u sebe, i nije lako, moglo se i bolje, pametnije, nije bas moralo glavom u svaki zid, nije morala da se pravi pita od...bas svakog....sada ucim da zagrlim to svoje mladje i ludje "Ja", blentavo, lakoverno, nespretno i da mu kazem da je u redu saplitati se i o vlastite noge ne samo o tudje, da je moglo drugacije, bilo bi. Na kraju svih krajeva, nikad nije bilo da nekako nije bilo, Krleza to tako lepo kaze u baladi o Kermpuhu, bili smo i jednom, vise nismo. Umiru i zvezde, pa sta?

Hvala Kronose ali ne vredi, brenerom bih spalila celu zgradu. Probala sam izolir gumene treke sa slike ali to se spljeska posle jedne sezone i ako hocu da zatvorim vrata, moram da legnem na njih, ne jednom sam pomerila pola prsljena u kicmi dok sam se borila sa vratima pri zakljucavanju. Ove filcane su taman koliko treba debele i nisu tako upadljive. Koliko sam veshta u ostalim kucnim poslovima, toliko sam trapava oko ovih drugih majstorija, tu sam opasna kako po sebe, tako i po - vrata.

Stolrija u stanu starija od 60 godina, kosava duva kroz ceo stan, dzabe placam plin za etazno grejanje.....nemam snage da prolazim kroz zamenu stolarije ovim novim, plastificiranim vratima i prozorima, to je takav nered, skupo je i nezdravo...i zato kad dodje zima, postavljam izolir trake tamo gde treba, nema tog majstora koji ce da dodje i odradi to umesto mene. Nasla sam neke fine filcane trake i polepila sam ih na kriticna mesta, mora da se koristi lepak, trake nemaju lepljivu stranu. I tako, 24 h nakon postavljana na prag balkonskih vrata, hocu da izadjem na terasu da proverrim ruzmarin, smilje....i ne mogu da otvorim vrata, zalepaila sam ih. Sve sam pokusala, cimala sam, koristila shrafciger kao polugu, cak sam ih i shutnula sto ne preporucujem, posle sam bila ljuta na sebe, na zivot, na sudbinu. Pozalim se cerki da ne znam sta da radim, zet dobacuje sa strane da probam sa acetonom....ukratko: kozmeticki tretman sa acetonom, komadicima vate i cca 2 sata "capkanja" sa unutrasnje strane vrata je bilo uspesno, odlepila sam ih i izasla na terasu. Sad sam prehladjena, ovaj put je kosava duvala samo 3 dana a ne 5.....razmisljam koliko je mudrosti u recima moje bake iz Zmaj Jovine: "sedi disi, ni za disi nisi....".

Bez texta sam.... https://www.facebook.com/watch?v=842390767773861

Iza mi je posvetila ceo svoj zivot. Uzasavala se spoljnjeg sveta, svi pokusaju da joj ga pokazem su propadali jer ju je otvoren prostor paralisao, svet je pocinjao i zavrsavao se na 2 terase na kojima je uzivala. Uzasavala se vode pa joj je dugo trebalo da se uveri, sedeci na ivici kade, da se necu udaviti dok se tusiram. Ispracala me je kad odlazim iz stana i docekivala kad bih se vracala, nepogresivo bi se namestila na 2 m od ulaznih vrata i cekala da se pojavim, kako je znala da dolazim, ne znam, cesto mi je delovalo da se upravo probudila i da, zmirkajuci, odradjuje nesto sto je sama sebi propisala kao pravilo. Najsladji trenutak dana je bio odlazak u krevet, cekala je da se spremim, da legnem, stavim naocari, otvorim knjigu i onda bi skocila pravo u moj zagrljaj. Bez preterivanja, tu vrstu bliskosti, to deljenje zajednicke sudbine, ja nisam postigla ni sa jednim drugim zivim bicem. Mozda je to neuspeh mene kao ljudskog bica, kako god, ali Iza je jedan od tek nekoliko blagoslova koje sam imala u zivotu. Ako ima boga, bicemo opet zajedno. Nikad nisam mogla da se naljutim na nju:

Naravno da to rade namerno, tacno znaju sta ce da upali sta god da je u pitanju. Mudrice su to, i psi i macke. Iza je znala kako da mi se sveti ako sam odlazila od kuce na vise od 1 dana: vratim se a ona mi okrece ledja ceo dan, sklanja pogled, ako sam bas zabrljala (recimo, nije me bilo kod kuce 5 dana), znala je da demonstrativno rusi stvari sa neke komode, police. Lepo se strateski namesti na komodu, saceka da je ja ugledam a onda shapicom srusi tu stvarcicu i nastavi da me gleda pravo u oci: "Kad ti mene ne volis, ne volim ni ja tebe". Naravno, uvek joj je sve bilo oprosteno jer sva pedagogija pada u vodu pred tim divnim okicama.

Ako ode, ko ce da brani majku od agresivnih ispada oca alkoholicara? U ovakvim porodicama, dete je talac kako slabe majke, tako i neuracunjljivog oca. Preveliki je to teret za dete koje odustaje od sebe prihvatajuci ulogu jedinog odraslog u porodici. I neggde mora da pukne, negde se prekida nit prirodnog razvoja licnosti, dete sklapa sebe kao slagalicu, razapet izmedju onoga sto je ram za vlastitu sliku a to je porodica u kojoj je rodjen, i onog sto je njegova iskonska potreba da bude svoj. Ako odabere da bude svoj, drugaciji od rroditelja, ima osecaj krivice da ih je napustio, ako odluci da ostane, mora da se prilagodjava hendikepu roditelja i bira da i sam bude hendikepiran iako za to nema razlog u sebi. Volela bih da vidim porodicu u kojoj dete nije stavljeno pred ovakav izbor, mislim da je nema, u pitanju je samo razlika u intenzitetu izazova. I sama sam kao dete bila razapeta izmedju jake majke i slabog oca. i odlucila sam da budem "jaka", postala sam "tatin sin", slozila sam sebe kao jakog oca kojeg nisam imala, "stub porodice", zastitnik slabih i nemocnih. Sasvim sam sigurna da mi se ona prznica od majke grohotom smeje sa nekog oblaka i milioniti put porucuje "ista si tvoj otac, mene ne mozes da prevaris". Epilog: zivot je borba bez prestanka. Sva mudrost koju mozemo da dostignemo je da pametno biramo svoje neprijatelje: alkohhol, droga, kocka, nisu dostojni da im se zivot preda bez borbe.

Epilog moje posete uglednom prof.dr XY, strucnjaku za tumore oka: melanom postuje dogovor koji smo napravili pre 9 godina: on je tu gde je, ne siri se, ne probija nekakvu bazu, ja ga ne deranziram raznim otrovima nikotinskog tipa vise nego obicno, pakt ispostovan, idemo dalje. Na pitanje sta da radim sa grinjom (za sada jednom jedinom koliko ja mogu da vidim) profa se pretvara u malo mace i kaze "Ja se u to ne razumem....". Logicno, sto bi se on razumevao u nesto sto pocinje sa "derma.."? @Selina, hvala na savetu ali ne bih da se trujem Ivermektinom, treba mi nesto lokalno pa cu pokusati da savet dobijem od dermatologa.

Uzasi 3 doba, grinja u trepavicama, ne trazite na googletu, presesce vam zivot kad je vidite a fasuje je 100% matorih, 65+. S jedne strane, u tim godinama retko ko i moze da je vidi bez naocara a kad stavite naocari, krije se iza njih, sicusna je, lici na perut ali ne, ziva je, gricka vas, oci svrbe, mislite da patite od "suvih" ociju ali ne, razlog svraba i suvoce je ona, dermodex grinja. Kazu, otarasicete je se mazuci trepavice uljem cajevca, lazu, radim to vec danima ali nista, tu je i dalje. Ima da je se resim kako znam i umem, ako treba, i hirurskim putem! Danas pregled kod oftalmologa pa kom opanci, kom obojci, ovo je rat!

U gimnaziji smo imali mladog profesora filozofije tek pristiglog sa fakulteta, lep, sharmantan, potupno nesnadjen po pitanju metodologije rada sa ucenicima, vrteli smo ga oko malog prsta i zavrsili gimnaziju a da pojma nismo imali ni o cemu. I onda neki od nas zavrse na fakultetima gde na II godini studija imamo predmet savremena filozofija, od Rene Dekarta do sredine XX veka, od "Cogito, ergo sum" do Sartra,"Pakao, to je onaj drugi". Pa se ispostavilo da je "cogito" - pakao, nidje veze sa zivotom, svaki sistem misljenja se rasiva po shavovima, izmice poenta. Nema druge, Sokrata pod ruku pa polako, korak po korak, iz veka u vek stiglo se i do Dekarta, Hegela i Kanta i zauvek fascinacije snagom ljudskog uma, do Kantovog "zvezde nad nama i moralni imperativ u nama". I tako, ostaje pitanje u kakvom bi svetu danas ziveli da je onog "cogito" bilo vise a manje "ergo sum"?

Ovo je jedino sto jos zelim, cemu se nadam....

Neprevodivo...

Sto rece moja cerka, Hopkins bas ume da odabere....dobro uradjen film, teme koje me intrigiraju u ovoj mojoj, 74 godini zivota ali i veoma aktuelne za sadasnji trenutak mada, pitanja su vecna a odgovora nema ili, trazimo ih svako za sebe. Nije zgoreg pogledati kako 2 velika uma razmisljaju na zadate teme. Pred sam kraj, reditelj/scenariosta cini nepravdu Frojdu jer on, mrtav odavno, ne moze da se brani....ili ja nisam dobro razumela scenu u kojoj Frojd ne gasi radio nakon vesti, ostavlja klasicnu muzicku temu do daljnjeg. Nije fer....o produkciji, glumi i ostalim tehnikalijama - necu, to se podrazumeva sa ovakvom ekipom.

U tom ime, danasnji skor (zao mi je, ne umem da pravim screenshotove i prilozim ih kao dokaz): Za 2 h presla 5.140 m i napravila 7.299 koraka. Da nisam zverala po izlozima i par puta se pitala za zdravlje sa nekim sugradjanima, vreme bi mi bilo bolje. Nastavice se...... P.S. Prethodni moj post i ovaj su argument u prilog dijagnozi koju mi je postavio ljubi ga majka doktor jos na 4 godini studija medicine: "Majka, imas bipolaran poremecaj...". Nemam, ljubi te mama bipolarna, samo nikako da odlucim da li je zivot lep ili je nalik dozivotnoj robiji....

Yin & Yang......sve u jednoj.....

Pita me lekar "Da niste, gospodjo, malcice depresivni, da ukljucimo u terapiju i neki antidepresiv"? Ne, doktore, nisam depresivna, ja sam vec 30 godina besna od jutra do veceri, imam grc u vilici, ne lajem, rezim po ceo dan. Osecam se bedno i jadno, kao pas na kratkom lancu uteran u kucicu. Sta mi se dogodilo? Implozija gradjaske svesti, to mi se dogodilo. U meni cuci taj jadni i bedni gradjanin sveta, ponos i dika evropejstva osudjen na zivot u javnoj kuci, suzanj nalik Prometeju okovan ne za stenu vec za potonulu Nojevu barku. Ova teme mi je jedino pribeziste, sve druge na forumu mi se cine besmislenim, godinama na nima kevcem, urlicem i sve sto sam postigla je - nista. Gde si bio - nigde, sta si uradio - nista. Kako je govorila moja baka iz Zmaj Jovine, ko se mesa sa pomijama, pojedu ga svinje? Lepo, ostaje mi da nadjem odgovor na pitanje - od kud ja u pomijama? I tako, doktore, nisam depresivna, ne trebaju mi vase pilule za lilule, hocu da me boli dok mi srce ne prepukne, sama sam kriva.

Kad se setim...pitam se kako sam uopste i zaradila svoju penziju, kako me nisu lincovali svi ti koji su morali da rade u timu kojem sam i ja pripadala? Zasto? Zato sto sam od pocetka do kraja bila ljudski buldozer. Posao mora da se uradi, tacka. Kako, koliko, sa cime, ko, potpuno je nebitno, svako radi onaj deo u kojem je dobar, najbolji u datom trenutku i datim okolnostima. Kad se posao obavi, ostaje da se pokupe caure i prebroji ko ziv, ko mrtav. Pretpostavljam da kolegama nije bilo prijatno dok je trajalo ali sam i danas sigurna da mi ne zameraju jer, vecina njih je napredovala, savladavala nove tehnologije, morala da uci i napreduje u svom domenu ako je zelela da ostane u timu koji uvek pobedjuje konkurenciju. Ono sto je mene izdvajalo od drugih menadzerra je cinjenica da nikad nisam bila licna u odnosima sa kolegama u timu, znali su da je tih 8 sti na poslu imperativ da se posao obavi najbolje sto se moze i da je to prioritet, da u tih 8 sati nema mesta za licne sujete, animozitete ili simpatije. Ako je tenzija dosla do maksimuma, ja sam bila ta koja je prala soljice za kafu i kuvala novu turu jer sam ja dolazila na kraju procesa, ja sam preko telefona diktirala domaci zadatak nekom klincu umesto njegove mame koja je morla da pripremi podatke za tim...valjda je to razlog sto i danas, kada sretnem svoje bivse kolege i koleginice, uvek dobijem srdacan zagrljaj od njih.....valjda se i to racuna....?

Na vest, prvo sto sam pomislila bilo je "Moram da zovem mamu, bolje da joj ja kazem nego da cuje od drugih..." i setim se da je mama otisla pre 7 godina. Rada Djuricin je nasa vrscanka, starija od 2 cerke popa Marinka, svestenika koji je krstio, cini mi se, sve sto je rodjeno posle II Sv, rata u Vrscu. Voleli smo ga i u vreme kad crkvu i popove niko nije smeo da voli. Krstio me je 1951 tajno, baka mi je pricala da je krstenje obavljeno nocu, u potaji. Kad cerka jednog svestenika, pedesetih godina proslog veka odluci da studira glumu a otac je posalje u Bg sa blagoslovom, onda je to nesto sto celoj porodici sluzi na cast. Ipak, uslov je bio da Rada zavrsi i "nesto konkretno" pa je, osim glume, Rada zavrsila i studije knjizevnosti. Uvek nasmejana, beskrajno ljubazna, lepa i u poznim godinama, nikad nije prekinula veze sa rodnim gradom na nasu veliku radost i ponos. Mogla bih da vam pricam anegdote o tri lepotice, Rade, Bebe i moje mame iz vremena njihovg skolovanja i devovanja ali sad je trenutak za tisinu, pocivajte u miru drage moje.

Ne snalazim se bas najbolje u ovim modernim vremenima, pamtim kako smo mi zaradjivali novac kao omladinci. Namerno kazem - omladinci - deca su bila kod kuce i pomaglal tu i tamo oko kucnih poslova bez ikakve novcane ndoknade. Elem, prvi novac sam zaradila nakon zavrsenog osmog razreda osnovne skole i kao ucenik I razreda gimnazije. Ustajala sam u 5 h, pesacila do gradske periferije, penjala se na traktor sa nadnicarima i 8 sati vezivala vinograd sa njima. Radila sam za dnevnoicu. Nisam izdrzala duze od nedelju dana, posao je bio tezak, radilo se 8 sati po velikoj vrucini, nadnicarke su nas potsmesljivo gledale i terale svoju normu a mi, "skolarke", mi smo se ubijale da ih stignemo. Znoj, bube, zedj, glavobolja, izgorela ramena....mama i tata su se samo smeskali kada bih dosla kuci mrtva umorna. Odluka da radim je bila moja, nisu hteli da mi daju novac za maskaru i kolonjsku vodu ali mi nisu branili da ih sama zaradim. Kasnije, krecila sam po kucama mojih starijih rodjaka, tetaka, kumica, ujni. Bila sam majstor za izvlacenje mustri i iscrtavanje obavezne linije ispod plafona. Zanat sam naucila gledajuci profesionalne molere koji su krecili nas stan. Posle sam lepila tapete kod istih rodjaka. Kao student, odlazila sam u Shvajcarsku sa starijom rodjakom i radila mesec, dva kao sobarica, perac sudova, potrcko, na lepom jeseru Lago Madjore. Zaradjeni novac sam trosila u Lokarnu ili Veneciji, Trstu, donosila sam garrderobu sebi i bratu. Poenta rada u mladim godinama nije bila samo da se zaradi novac vec da se nauci vrednostt novca, postenog rada. I kod nas u gradu ima malih prodavaca limunade i narukvica, kupujem samo ako vidim da sve to decica sama prave, tu, na licu mesta. Ove druge ignorisem, mamine limunade ne kupujem. Cuvam po dinar od prve zarade moje dece. Kao gimnazijalci, radili su preko leta oboje: sin, zaludjenik za kompjuterske programe, sredjivao je dnevnice shofera koji su razvozili pivo nase pivare, cerka je radila kao hostesa letnjih festivala u gradu, lepa vremena.

Ne mogu da verujem da sam postala ovako nikakava: kako dnevna temperatura predje 30 C, ja u knockdownu, zbabim se za 5 minuta. ne mogu ni korak da napravim, znojim se kao maratonac na kraju trke a jedva da sam presla 100 m, nemam snage da telo drzim uspravno. I tako unezverena, ushunjam se u prvu prodavnicu rashladjenu klimom, blejim okolo i cekam da me prodje. Juce ni to blejanje nije bilo dovoljno, morala sam da sednem na ostavljenu gajbu punu flasa neke vode. Sedim i cekam da me prodje, A sta je to sto treba da me prodje, ne znam. Zivot, valjda?

Sasvim slucajno (ne verujemm u slucaj, vise u zakon privlacenja) naletim na ovu slicicu i ubedacim se na pola dana: na slici je unutrsnja strana jedne kvake. To je deo koji je, kad su vrata zatvorena, nevidljiv. A ipak je neko imao potrebu da i taj deo ulepsa, da mu podari delic svoje imaginacije, svog zanatskog umeca, vestinu svojih ruku. Za trenutak kada ce vrata biti otvorena i sav taj dar obradovati necije oko, zaustaviti neciju paznju izmedju 2 koraka u zivot (ili iz zivota?) a sav trud i namera biti nagradjeni trenutkom u kome moze da bude rodjena misao - lepo je ostravljati ovakve tragove, neponovljive. I sad, zasto bedak? Pa zato sto smo se, u ovom nasem dobu, odrekli potrebe da ostavljamo licne pecate u svojim tragovima, manje ili vise, nasi zivoti su shtancovani, baceni na industrijsku pokretnu traku i bice potroseni prema uputstvu za upotrebu. Ovo je izdrzalo probu vremena:

Pogeldajte, procitajte.....dobbrota je uvek lepa.... https://www.facebook.com/photo/?fbid=1027969902667085&set=a.750749963722415

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1026358802828195&set=a.750749963722415