Pletilja

Dosli su mi na kucni prag, bukvalno. Proslava 16 rodjendana SNS u sportskoj hali Milenijum, Vrsac. Oko 16 h sam krenula na drugi kraj grada da ih ne gledam i ne slusam ali, vec su bili tu, grad blokiran i okupiran. Mnogo sam snimala da posaljem deci ali necu da vam kacim slike, sve ste to vec videli, ulice i parkinzi zakrceni autobusima iz Subotice, Jagodine, Pozarevca, Bg, Gornjeg Milanovca, stari, mladi, zene, muskarci....Moj grad ima zvanicno, po popisu iz 2022 - 45000 stanovnika, hala prima oko 4 - 5000 gledalaca, zasto je doveo jos nekoliko hiljada svojih clanova, zar ih nema dovoljno u Vrscu da napune halu? Oko 19 h vracam se kuci, prolazim kroz masu, snimam im lica, pitam ih zasto su dosli, cute, kazem im da su mi oterali decu iz zemlje, oni cute, ne vidim im na licima stid, nelagodu....policija me propusta kroz barijere, video bim ispred hale, AV rice, obecava, plasi, doslo mi je da vrisnem "Hajl Hitler" sa podugnutom rukom na pozdrav velikom diktatoru...odustajem, ovi ljudi nisu vredni icije zrtve, ako cu da ginem, ginucu u Nedeljicama, tamo ljudi jos ima. Sta bi ovi sto jedva cekaju da se potrpaju u autobuse i vrate u svoje palanke, sta bi oni sa demokratijom? Izvlacim se iz mase oko hale, ulazim u stan, pocinje 20 minuta vatrometa, pomisljam na sve kucne ljubimce iz kraja koji se od ove grmljavine tresu po nekim sobama.... mislim da je jako, jako dobro sto su moja deca daleko, nocas cu mirno da spavam, ovde vise ne mogu nista da uradim, Srbija je progutana, sazvakana i danas ispljunuta na nas grad....bilo bi dobro da nocas neko opere ulice za njima.

Ako ode, ko ce da brani majku od agresivnih ispada oca alkoholicara? U ovakvim porodicama, dete je talac kako slabe majke, tako i neuracunjljivog oca. Preveliki je to teret za dete koje odustaje od sebe prihvatajuci ulogu jedinog odraslog u porodici. I neggde mora da pukne, negde se prekida nit prirodnog razvoja licnosti, dete sklapa sebe kao slagalicu, razapet izmedju onoga sto je ram za vlastitu sliku a to je porodica u kojoj je rodjen, i onog sto je njegova iskonska potreba da bude svoj. Ako odabere da bude svoj, drugaciji od rroditelja, ima osecaj krivice da ih je napustio, ako odluci da ostane, mora da se prilagodjava hendikepu roditelja i bira da i sam bude hendikepiran iako za to nema razlog u sebi. Volela bih da vidim porodicu u kojoj dete nije stavljeno pred ovakav izbor, mislim da je nema, u pitanju je samo razlika u intenzitetu izazova. I sama sam kao dete bila razapeta izmedju jake majke i slabog oca. i odlucila sam da budem "jaka", postala sam "tatin sin", slozila sam sebe kao jakog oca kojeg nisam imala, "stub porodice", zastitnik slabih i nemocnih. Sasvim sam sigurna da mi se ona prznica od majke grohotom smeje sa nekog oblaka i milioniti put porucuje "ista si tvoj otac, mene ne mozes da prevaris". Epilog: zivot je borba bez prestanka. Sva mudrost koju mozemo da dostignemo je da pametno biramo svoje neprijatelje: alkohhol, droga, kocka, nisu dostojni da im se zivot preda bez borbe.

Epilog moje posete uglednom prof.dr XY, strucnjaku za tumore oka: melanom postuje dogovor koji smo napravili pre 9 godina: on je tu gde je, ne siri se, ne probija nekakvu bazu, ja ga ne deranziram raznim otrovima nikotinskog tipa vise nego obicno, pakt ispostovan, idemo dalje. Na pitanje sta da radim sa grinjom (za sada jednom jedinom koliko ja mogu da vidim) profa se pretvara u malo mace i kaze "Ja se u to ne razumem....". Logicno, sto bi se on razumevao u nesto sto pocinje sa "derma.."? @Selina, hvala na savetu ali ne bih da se trujem Ivermektinom, treba mi nesto lokalno pa cu pokusati da savet dobijem od dermatologa.

Uzasi 3 doba, grinja u trepavicama, ne trazite na googletu, presesce vam zivot kad je vidite a fasuje je 100% matorih, 65+. S jedne strane, u tim godinama retko ko i moze da je vidi bez naocara a kad stavite naocari, krije se iza njih, sicusna je, lici na perut ali ne, ziva je, gricka vas, oci svrbe, mislite da patite od "suvih" ociju ali ne, razlog svraba i suvoce je ona, dermodex grinja. Kazu, otarasicete je se mazuci trepavice uljem cajevca, lazu, radim to vec danima ali nista, tu je i dalje. Ima da je se resim kako znam i umem, ako treba, i hirurskim putem! Danas pregled kod oftalmologa pa kom opanci, kom obojci, ovo je rat!

U gimnaziji smo imali mladog profesora filozofije tek pristiglog sa fakulteta, lep, sharmantan, potupno nesnadjen po pitanju metodologije rada sa ucenicima, vrteli smo ga oko malog prsta i zavrsili gimnaziju a da pojma nismo imali ni o cemu. I onda neki od nas zavrse na fakultetima gde na II godini studija imamo predmet savremena filozofija, od Rene Dekarta do sredine XX veka, od "Cogito, ergo sum" do Sartra,"Pakao, to je onaj drugi". Pa se ispostavilo da je "cogito" - pakao, nidje veze sa zivotom, svaki sistem misljenja se rasiva po shavovima, izmice poenta. Nema druge, Sokrata pod ruku pa polako, korak po korak, iz veka u vek stiglo se i do Dekarta, Hegela i Kanta i zauvek fascinacije snagom ljudskog uma, do Kantovog "zvezde nad nama i moralni imperativ u nama". I tako, ostaje pitanje u kakvom bi svetu danas ziveli da je onog "cogito" bilo vise a manje "ergo sum"?

Beskrajno lekovite karikature Petricica.... https://radar.nova.rs/kibicfenster/

Ovo je jedino sto jos zelim, cemu se nadam....

Neprevodivo...

O cemu vi to pricate? Ako sam vam slucajno stala na nogu a vi ste ljubitelj zeleznickih havarija u pozdemnom tunelu negde ispod Dunava sa sve mrakom, pozarom, sorry, ne delim vase simpatije. Dok me nije strefio alchajmer, prisecam se da postoji nesto kao nauka o planiranju saobracaja, saobracajnica i tako to...ne pada mi na pamet da se nadgornjavam sa svima vama o tome koja je vrsta prevoza sigrnija/ opasnija, jednostavno, hocu da od tacke A do tacke B stignem ziva uz maksimalno postovanje mog vremena, novca i zdravog razuma. OVDE nista nije normalno pa ni to da ova drzava nema ni zeleznicku ni autobusku stanicu u prestonici a gradjani se nadmudruju u kojem prevoznom sredstvu imaju najvise sansi da prezive. Ima normalnih ovde?, Nedavno sam bila u CH, u svakoj selendri su zeleznicka i autobuska stanica na korak jedna od druge a tu je i aerodrom ako treba, lepo prosetas iz jednog prevoza u drugi i osecas se kao covek a ne kao pokretna meta nekih ludaka kako onih za upravljacima raznih vrsta, tako i onih koji "planiraju" saobracajne mreze.

Dragi Shonke, u pravu ste, voz je pametnije i skoro duplo jeftinije reshenje od autobusa, koristila sam ga do proletos, dok se nije dogodila ona havarija u tunelu kod stanice Vukov spomenik, plasim se da se to ne ponovi. Ako budem imala srece, autobus ce stati kod glavne poste pa cu biti postedjena ekskurzije do Novog Beograda. Za nas iz provincije, autobuska stanica u Bg je imala poseban znacaj, stignes, pa Balkanskom za 5 minuta si na Terazijama a odaltle, ceo Bg je tvoj. E, sad je Begrad njihov.

Dakle, krenem ja iz Banata, sa rumunske granice, prodjem kroz Pancevo,ceo Bg pa na Novi Bg, izadjem iz busa i onda idem nazad preko mosta, recimo, do Skupstine Srbije gde je ordinacija u koju odlazim na kontrolu zdravlja. Ima logike? Nema....s obirom na bg saobracaj, trebace mi sati za tamo i ovamo po Bg...mozda je pametnije da idem za Bg poreko Zrenjanina.....?😆

Sto rece moja cerka, Hopkins bas ume da odabere....dobro uradjen film, teme koje me intrigiraju u ovoj mojoj, 74 godini zivota ali i veoma aktuelne za sadasnji trenutak mada, pitanja su vecna a odgovora nema ili, trazimo ih svako za sebe. Nije zgoreg pogledati kako 2 velika uma razmisljaju na zadate teme. Pred sam kraj, reditelj/scenariosta cini nepravdu Frojdu jer on, mrtav odavno, ne moze da se brani....ili ja nisam dobro razumela scenu u kojoj Frojd ne gasi radio nakon vesti, ostavlja klasicnu muzicku temu do daljnjeg. Nije fer....o produkciji, glumi i ostalim tehnikalijama - necu, to se podrazumeva sa ovakvom ekipom.

Prilog je isao jutros na nS, Probudi se... Pocela sam da psujem kao madjarski kocijas, ove moje, sto su se preselile na oblake, ima da me oplave kad im se pridruzim, nisu me tako vaspitale... Sta cu, psujem, kunem i zelim rezimu sve najgore, dotle je doslo... PS Mogu ali necu da vracam prilog, da ima smisla praviti buku po ovom pitanju, da se i potrudim oko detalja. Ovako, pojeo VUKcic - magarca? tacno, mi smo ti pojedeni magarci.

.... Polako.....dishi.....slusam jutros direktora javne biblioteke u nekom gradu u UZAS ("uza Srbija") kako komentarise najavu da ce sve javne biblioteke u Srbiji, od Januara 2025, morati da placaju 15 (petnaest) dinara za svaku pozajmljenu knjigu. I da ce to da potrosi fondove biblioteka za nabavku novih naslova. ... Koji IDIOT i ZASTO je doneo ovo odluku? STA je to ako nije drzavni reket, otimacina lokalnih para i udarac na ono malo kulture, ono malo radosti za nas penzose, na ono malo normalnosti kao sto je nedeljna setnja do biblioteke i iscekivanje novog naslova? Kazem - nas penzionera - jer ne pamtim da sam u biblioteci videla osobu mladju od 65 +... .... Kome ce ici taj novac, autorima, izdavackim kucama, institucijama obrazovnog sistema? Za otplatu rafala, pasteta od 37 dinara za dorucak novim vojnim obveznicima, stadion, EXPO....? .... Toliko je bedno i toliko je vulgarno i bezobrazno da nemam reci. Odoh da drmnem terapiju....

Ovaj moj je 2 dana nakon diplomiranja na fakultetu otisao u vojsku, nisam primetila da se urotio sa ocem....ostala sam zabezeknuta i uplasena....moj prvenac, lepo vaspitan, lep kao Apolon, pametan, fin kao devojka......sta mi se vratilo iz vojske? Jedna ljudeskara navucena na 2 l cocacole na dan. Proslo je skoro 20 godina a moj sin i dalje krije malu bocu cocacole iza ledja kad ga iznenadim u kuhinji, siroce, ni danas se nije odvikao od te ruzne navike. Vojska, mos misliti....

U tom ime, danasnji skor (zao mi je, ne umem da pravim screenshotove i prilozim ih kao dokaz): Za 2 h presla 5.140 m i napravila 7.299 koraka. Da nisam zverala po izlozima i par puta se pitala za zdravlje sa nekim sugradjanima, vreme bi mi bilo bolje. Nastavice se...... P.S. Prethodni moj post i ovaj su argument u prilog dijagnozi koju mi je postavio ljubi ga majka doktor jos na 4 godini studija medicine: "Majka, imas bipolaran poremecaj...". Nemam, ljubi te mama bipolarna, samo nikako da odlucim da li je zivot lep ili je nalik dozivotnoj robiji....

Ne znam kud cu sa ovim klipom a zao mi je da ga ne vidite, pripadnik "maslacak" generacije ocitao bukvicu meni, "boomeru" sve u brk i nije da nije u pravu: https://mondo.rs/Info/Drustvo/a1979826/Influenser-o-vojnom-roku.html?utm_source=espreso&utm_medium=mondo_widget&utm_campaign=showbiz

Yin & Yang......sve u jednoj.....

Pita me lekar "Da niste, gospodjo, malcice depresivni, da ukljucimo u terapiju i neki antidepresiv"? Ne, doktore, nisam depresivna, ja sam vec 30 godina besna od jutra do veceri, imam grc u vilici, ne lajem, rezim po ceo dan. Osecam se bedno i jadno, kao pas na kratkom lancu uteran u kucicu. Sta mi se dogodilo? Implozija gradjaske svesti, to mi se dogodilo. U meni cuci taj jadni i bedni gradjanin sveta, ponos i dika evropejstva osudjen na zivot u javnoj kuci, suzanj nalik Prometeju okovan ne za stenu vec za potonulu Nojevu barku. Ova teme mi je jedino pribeziste, sve druge na forumu mi se cine besmislenim, godinama na nima kevcem, urlicem i sve sto sam postigla je - nista. Gde si bio - nigde, sta si uradio - nista. Kako je govorila moja baka iz Zmaj Jovine, ko se mesa sa pomijama, pojedu ga svinje? Lepo, ostaje mi da nadjem odgovor na pitanje - od kud ja u pomijama? I tako, doktore, nisam depresivna, ne trebaju mi vase pilule za lilule, hocu da me boli dok mi srce ne prepukne, sama sam kriva.

Kad se setim...pitam se kako sam uopste i zaradila svoju penziju, kako me nisu lincovali svi ti koji su morali da rade u timu kojem sam i ja pripadala? Zasto? Zato sto sam od pocetka do kraja bila ljudski buldozer. Posao mora da se uradi, tacka. Kako, koliko, sa cime, ko, potpuno je nebitno, svako radi onaj deo u kojem je dobar, najbolji u datom trenutku i datim okolnostima. Kad se posao obavi, ostaje da se pokupe caure i prebroji ko ziv, ko mrtav. Pretpostavljam da kolegama nije bilo prijatno dok je trajalo ali sam i danas sigurna da mi ne zameraju jer, vecina njih je napredovala, savladavala nove tehnologije, morala da uci i napreduje u svom domenu ako je zelela da ostane u timu koji uvek pobedjuje konkurenciju. Ono sto je mene izdvajalo od drugih menadzerra je cinjenica da nikad nisam bila licna u odnosima sa kolegama u timu, znali su da je tih 8 sti na poslu imperativ da se posao obavi najbolje sto se moze i da je to prioritet, da u tih 8 sati nema mesta za licne sujete, animozitete ili simpatije. Ako je tenzija dosla do maksimuma, ja sam bila ta koja je prala soljice za kafu i kuvala novu turu jer sam ja dolazila na kraju procesa, ja sam preko telefona diktirala domaci zadatak nekom klincu umesto njegove mame koja je morla da pripremi podatke za tim...valjda je to razlog sto i danas, kada sretnem svoje bivse kolege i koleginice, uvek dobijem srdacan zagrljaj od njih.....valjda se i to racuna....?

Utisci sa puta kroz Sloveniju i neka zanimljiva poredjenja sa Srbijom... https://www.facebook.com/photo?fbid=10160906939504892&set=pcb.10160906946629892 Kako smo prešli slovenačku granicu, tako se svet oko nas promenio. Spržene njive i livade duž autoputa Beograd Zagreb, smenjuju sada odjednom tamno zelene livade, šume i njive koje izgledaju kao naše tamo negde u julu. Sve vreme gledam kukuruze. Valjda pod utiskom seljaka u mom komšiluku koji već mesec dana oplakuju svoje posušene njive. Ovde su nestvarno zeleni. Njive po ravnicama oko Ptuja pune su svega i svačega. Najupečatljivije su njive hmelja. Na banderama visine 4-5 metara, puze gusti žbunovi nalik boraniji, odmah pored njih njive obranih dinja, bezbroj žutih loptica čeka na prevoz, do njih zelena detelina… Kamioni razbacuju neku mlevenu biomasu po zemljištu, viđam mašine kakve kod nas nigde nisam video. Kako zalazimo dublje u brda, tako je zelenilo jače, a plodovi sve šareniji. Dolina Savinje puna je jabuka svih sorti. Toliko su rodile da se grane povijaju do zemlje. Gledam orahe pun ljubomore, jer mi tri godine nijedan orah ubrali nismo, iako imamo ogromne orahe oko kuće (te mraz, te kiša, te suša…). Ispred gotovo svake kuće nalazi se mali ili veliki plastenik i u njemu paradajzi, krastavci, paprike. Sve je u cveću. Slovenija ima deset puta manje obradivog zemljišta od Srbije, a prihoduje samo 3.4 puta manje.(tri puta su efikasniji). Sećam se da je pre sedam osam godina, kada sam poslednji put bio u selima Slovenije, mladi čovek koji odluči da se bavi poljoprivredom dobijao 45.000 evra kao početni podsticaj. Mi smo domaćinstvo prijavili prošle godine i još uvek nam nije završena registracija, da ne pričamo o bilo čemu drugom. U Sloveniji 11% zemljišta predstavlja sertifikovana organska proizvodnja. U Srbiji je organska proizvodnja na 0,67% zemljišta. Prosečno domaćinstvo ima 6 krava, u Srbiji po selima je prosek jedna krava (ako je sada i toliko, ne nalazim podatak). 58,3% Slovenije je pod šumama, Srbije 30%. Kvalitet i starost šuma je neuporediv, kao i dinamika seče, koja je naravno debelo na strani Srbije. Slovenci od turizma zarađuju 3,6 milijardi dolara, Srbija milijardu dolara manje. Struktura turista je nebo i zemlja. Od Ptuja do Kranja videli smo samo tri kamenoloma i svi deluju zapušteno i zaraslo. Ne znam od čega prave puteve Slovenci i gde su im kamenolomi, ali pored puteva kojim smo prolazili nisu. Kada budete prolazili od Valjeva do Kosjerića obratite pažnju na broj kamenoloma. Na samo 40ak kilometara puta ima ih preko deset, iako se prolazi kroz turistički najvažniji region Srbije. Gde je tu prostor za turizam? U prašini kamenoloma ili u njihovoj buci čije se eksplozije čuju deset kilometara u krug. Šumu u Sloveniji najviše devastira ekstremna klima. 2017. i 2018. od stabala Logarske doline koja su izlomile uraganske oluje mogla je da se napravi kolona kamiona dužine preko 60 kilometara (piše na tablama Logarske doline). Prošle godine Slovenija je pretrpela ogromne štete od poplava. Procenjuju se na oko deset milijardi evra. Mi smo prošli Logrskom dolinom i prizori su zaista apokaliptični. Stene veličine kuće skotrljale su se sa planinskih vrhova na puteve i sela, bezbroj počupanih stabala koja još uvek nisu posečena i potrpana u kamione, a seku ih sve vreme. Bili smo do izvora Savinje, naizgled male mirne planinske reke koja je prošle godine nosila kuće, mostove, vozila …. Tragovi razaranja još uvek su više nego vidljivi. Putevi su u prekidu na svakih par kilometara, odnela ih je reka i sada ih vraćaju u funkciju. Najnestvarniji prizor je ova kuća na fotkama koju je bujica i klizište potpuno izvalilo iz temelja i kao neku malu lego kockicu, nakrenulo za 30 stepeni. Na kući je sve kao netaknuto, čitav armirani podrum je i dalje na kući, terase, krov, ali kuća je skroz nakrivo nasađena. Ludilo. Takvih scena ima na svakih par kilometara. Slovenci sada pokušavaju da prodube korito Savinje, da se ne bi više izlivala. Stotine bagera celom dužinom Logarske doline kopa po kamenom koritu, počevši od Rinka vodopada. Korita reka sada izgledaju kao da njima nikada voda nije tekla. Evo već od sutra počinju kiše i ko zna kako će izgledati za desetak dana. Ove godine bio sam u Japanu i Slovenci me zaista jako podsećaju na Japance. Što je priroda surovija to su izgleda ljudi više upućeniji na nju i manje je razaraju, a više se trude da nađu neki suživot i da se prilagode. I jedni i drugi su izuzetno kreativni i vredni. Koriste sve vrste modernih tehnologija i novih saznanja u poljoprivredi, ali i u oblikovanju prirode koja kao krajnji rezultat deluje kao magnet za turiste. Ceo svet dolazi i u jednu i u drugu zemlju da se divi lepotama netaknute prirode, ali i selima savršeno uklopljenim u prirodni okoliš. Zajedničko im je i čist vazduh, a koincidira i duga tradicija nuklearnih elektrana. Bezbrojne su aktivnosti i jednih i drugih na očuvanju prirode, ali i bezbrojne su teške elementrane nepogode koje pogađaju i jednu i drugu zemlju. Japan kidaju tajfuni i zemljotresi, Sloveniju uragani i poplave. Međutim i jedna i druga zemlja su kao mravinjaci, klima razara, oni popravljaju. Svi putevi u planinama iznad Kamnika imaju nove asfalte, postavljaju se odvodi za kišnicu, rade se nove fasade, postavljaju novi krovovi … iako svi ovde znaju da dolaze godine još većih bujica i jačih vetrova, niko ne odustaje, naprotiv, zemlja je iz godine u godinu sve lepša, sve bujnija, sve rodnija. Slovenija stalno dobija nagrade za naj ovo naj ono, a skoro joj je neko dodelio i nagradu da je najčistija zemlja na svetu. Možemo sve ovo svrstati u dobar marketing, ali kada vidite da se dečica iz vrtića kupaju Kamniškoj Bistrici, koja protiče kroz gradić od 15000 stanovnika, to je najveće priznanje jednom gradu i jednoj zemlji. Priznanje i poverenje svojih građana.

Ko ce da ih kazni, inspektor? Trzisna inspekcija, i ono malo inspektora koji radi, koristi se kao malj za kaznjavanje nepodobnih. Sin moje prijateljice ima pekaru, malu, ne shefuje nego radi sa jos 2 zaposlena, kaznjen je sa 100 000 zbog toga sto mu je nspektorka nasla u magacinu vrecicu sa suncokretovim semenom bez deklaracije. Nije "drug clan" ne finansira lokalnu ekspozituru iste i mora da plati kaznu ili da se uclnani u SNS i bude njen donator, na "legalnoj" osnovi. To sto nam se maloletnici truju alkoholom nikoga ne interesuje, cesto, ni roditlje, skolu,crkvu, socijalne sluzbe.....

Juce, Maxi, neposredno nakon otvaranja: par stvarcica mi je u korpi, dolazim na kasu a tamo njih petoro ceka da kasirka skenira robu kupca....kasirka kao da spava, pokreti usporeni, kad uzima robu iz korpe, ruka joj kruzi iznad artikala kao da ih bira po nekom sistemu a korpa puna...stojim, cekam, kolena mi podrhtavaju, danak ovim nenormalnim vrucinama koje traju i traju....spustam korpu na susednu kasu koja ne radi i odlazim. Bolje nego da sam se srusila na ocigled ove uspavane kasirke. Maxi je drasticno smanjio broj zaposlenih, od 5 kasa obicno rade samo 2, i ova uspavana lepotica je verovatno dosla na posao premorena pa ne mogu da se ljutim na nju. Ista prica je i u Univerovim prodavnicama, kasirka naplacuje ali i puni rafove cim na kasi za trenutak, dva, nema nikog. Pa se dogadja da ja dodjem na praznu kasu a nje nema i onda opet cekanje, cekanje....

Na vest, prvo sto sam pomislila bilo je "Moram da zovem mamu, bolje da joj ja kazem nego da cuje od drugih..." i setim se da je mama otisla pre 7 godina. Rada Djuricin je nasa vrscanka, starija od 2 cerke popa Marinka, svestenika koji je krstio, cini mi se, sve sto je rodjeno posle II Sv, rata u Vrscu. Voleli smo ga i u vreme kad crkvu i popove niko nije smeo da voli. Krstio me je 1951 tajno, baka mi je pricala da je krstenje obavljeno nocu, u potaji. Kad cerka jednog svestenika, pedesetih godina proslog veka odluci da studira glumu a otac je posalje u Bg sa blagoslovom, onda je to nesto sto celoj porodici sluzi na cast. Ipak, uslov je bio da Rada zavrsi i "nesto konkretno" pa je, osim glume, Rada zavrsila i studije knjizevnosti. Uvek nasmejana, beskrajno ljubazna, lepa i u poznim godinama, nikad nije prekinula veze sa rodnim gradom na nasu veliku radost i ponos. Mogla bih da vam pricam anegdote o tri lepotice, Rade, Bebe i moje mame iz vremena njihovg skolovanja i devovanja ali sad je trenutak za tisinu, pocivajte u miru drage moje.

Ne snalazim se bas najbolje u ovim modernim vremenima, pamtim kako smo mi zaradjivali novac kao omladinci. Namerno kazem - omladinci - deca su bila kod kuce i pomaglal tu i tamo oko kucnih poslova bez ikakve novcane ndoknade. Elem, prvi novac sam zaradila nakon zavrsenog osmog razreda osnovne skole i kao ucenik I razreda gimnazije. Ustajala sam u 5 h, pesacila do gradske periferije, penjala se na traktor sa nadnicarima i 8 sati vezivala vinograd sa njima. Radila sam za dnevnoicu. Nisam izdrzala duze od nedelju dana, posao je bio tezak, radilo se 8 sati po velikoj vrucini, nadnicarke su nas potsmesljivo gledale i terale svoju normu a mi, "skolarke", mi smo se ubijale da ih stignemo. Znoj, bube, zedj, glavobolja, izgorela ramena....mama i tata su se samo smeskali kada bih dosla kuci mrtva umorna. Odluka da radim je bila moja, nisu hteli da mi daju novac za maskaru i kolonjsku vodu ali mi nisu branili da ih sama zaradim. Kasnije, krecila sam po kucama mojih starijih rodjaka, tetaka, kumica, ujni. Bila sam majstor za izvlacenje mustri i iscrtavanje obavezne linije ispod plafona. Zanat sam naucila gledajuci profesionalne molere koji su krecili nas stan. Posle sam lepila tapete kod istih rodjaka. Kao student, odlazila sam u Shvajcarsku sa starijom rodjakom i radila mesec, dva kao sobarica, perac sudova, potrcko, na lepom jeseru Lago Madjore. Zaradjeni novac sam trosila u Lokarnu ili Veneciji, Trstu, donosila sam garrderobu sebi i bratu. Poenta rada u mladim godinama nije bila samo da se zaradi novac vec da se nauci vrednostt novca, postenog rada. I kod nas u gradu ima malih prodavaca limunade i narukvica, kupujem samo ako vidim da sve to decica sama prave, tu, na licu mesta. Ove druge ignorisem, mamine limunade ne kupujem. Cuvam po dinar od prve zarade moje dece. Kao gimnazijalci, radili su preko leta oboje: sin, zaludjenik za kompjuterske programe, sredjivao je dnevnice shofera koji su razvozili pivo nase pivare, cerka je radila kao hostesa letnjih festivala u gradu, lepa vremena.