Nek grmi jako

BLS je zvaničan izvor https://www.bls.gov/news.release/pdf/empsit.pdf a medijske kuće su objavile vest: https://www.cbsnews.com/news/jobs-report-january-2026-economy-hiring-layoffs-bls/) https://www.washingtonpost.com/business/2026/02/11/jobs-report-labor-market/ https://www.businessinsider.com/jobs-report-january-data-live-updates-2026-2 https://www.nbcnews.com/business/economy/january-jobs-revisions-trump-rcna258398 Ekonomisti su prognozirali znatno slabiji rast od oko 70.000 radnih mesta, pa je ovaj broj od 130.000 bio prijatno iznenađenje za tržište. Stopa nezaposlenosti je ostala stabilna na 4,3%, što je pad u odnosu na decembarskih 4,4%. Sektorski dobitnici su zdravstvo (+82.000) i građevinarstvo (+33.000), dok je federalna vlada izgubila oko 34.000 radnih mesta.

Potpuno je legitimno razmišljanje da bi demokrate mogle da transformišu politiku ka umerenosti, ali moram da vam šapnem jednu tajnu: ako demokrate 2026. godine stvarno preuzmu Kongres, to svakako neće biti povratak na onaj stari centrizam koji dovodi do nekakvog balansa i umerenosti, već ćemo kao posledicu skoro sigurno gledati seriju novih impičmenta, istraga i blokada budžeta, jer će glasačko telo gladno revanša diktirati tempo u ritmu tam-tama kroz noć... I to svakako ne bi bio povratak u normalnost, već rovovska borba unutar institucija i osveta kao platforma, jer je logično za očekivati da levica odgovori na posledice Trampove administracije sa još radikalnijim pravnim alatima. To je, u stvari, taj začarani krug gde svaka pobeda jedne strane produbljuje uverenje one druge da je sistem namešten. Zašto je ovo i dalje hibridni rat, a ne obična politika? Pa zato što konvencionalna politika podrazumeva da poraženi prizna poraz i čeka sledeću šansu, ali u SAD danas pobednik na izborima više ne predstavlja ni naciju a ni državu, već samo svoju "vojsku", a veliki reset koji smo pominjali ne zavisi samo od toga ko sedi u Beloj kući. Dug, kako vidimo, raste bez obzira na stranku na vlasti, pa ako demokrate pobede 2026, oni nasleđuju istu tempiranu bombu duga, samo što će tada repsi biti ti koji će paliti fitilj odbijanjem da podignu granicu duga i skakati ko jelen dvogodac na svaku institucionalnu odluku demokrata. I taj preokret 2026. pre će biti dodatni akcelerator netrpeljivosti nego kočnica konflikta. Jer, u scenariju gde demokrate šure na sledećim izborima, desnica bi to mogla doživeti kao poslednju prevaru duboke države, dok bi levica to videla kao mandat za potpuno čišćenje MAGA pokreta. I to onda više nije obična smena vlasti, to je pokušaj istrebljenja političkog neprijatelja. Pitanje za vas zapravo je veoma jednostavno: ako demokrate uzmu Kongres 2026. i krenu u totalnu pravnu i političku ofanzivu da trajno eliminišu Trampizam, da li stvarno verujete da bi druga Amerika, ona sa 75+ miliona glasača, to prihvatila kao regularan sportski poraz, ili kao objavu rata?

Pa kako je leva strana izgubila ako ošuri konze na međuizborima, impičuje Trampa i ponovo preokrene rezultat na semaforu kulturnih ratova? Jer u tom scenariju reč je o intermecu, a ne o ireverzibilnom gubitku političkog uticaja... Vi, naravno, shvatate da je taj ishod u kome demsi uzimaju Zastupnički dom i Senat itekako moguć, naročito ako uzmemo u obzir tradicionalnu izduvanost pobednika posle trijumfa na velikim izborima i činjenicu da nisu ni svi Trampovi glasači zadovoljni ni kvantitativnom ni kvalitativnom izvedbom prenosa predizbornih obećanja u realnost, ni kad je reč o ilegalnim imigrantima, dakle broju i tempu njihove deportacije, a ni ako se radi o nekim ekonomskim parametrima. I ako/kada do toga dođe, mogu da se kladim u hektar gibanice i bazen koka kole da ćete biti drugačijeg raspoloženja nego danas i kad je reč o nivou konflikta između dve Amerike, a i o krajnjim dometima tog konflikta.

Dopada mi se vaš optimizam, ali svesni ste da aktuelne momente treba staviti u perspektivu nekadašnjih istorijskih procesa, da bismo mogli da izvučemo neke zaključke i da nas neki novi momenat ne bi eventualno zatekao, figurativno rečeno, spuštenih gaća. U tom smislu me interesuje i šta bi istorija mogla da okarakteriše kao Fort Samter nekog novog građanskog sukoba, da li je to šestojanuarski incident na Kapitolu, Russiagate, uvođenje Trampa u policijsku stanicu, atentat na njega ili nešto drugo. Jer pitanje modernog Fort Samtera je ključno za razumevanje kako se piše istorija. Fort Samter, naime, 1861. godine nije bio početak neslaganja, već trenutak kada je simbolička tenzija postala fizička agresija, a ako gledamo današnju Ameriku, istoričari budućnosti verovatno neće tražiti jedan pucanj, već niz pređenih crvenih linija nakon kojih povratak na staro više nije bio moguć. Recimo, Russiagate bi se kroz prizmu erozije legitimiteta mogao posmatrati kao intelektualni početak rata. To je, zapravo, bio trenutak kada je polovina zemlje poverovala da je vrhovni autoritet, dakle predsednik, strani agent, dok je druga polovina poverovala da su državne institucije duboko korumpirane i naoružane narativom protiv dela naroda. Tada je, ispostaviće se, uništena ideja o zajedničkoj istini, a bez zajedničke istine, država je samo geografski pojam, ne i zajednica. Takođe, Šesti januar kao simbolički juriš najviše liči na Fort Samter po vizuelnom i dramskom efektu, jer je prvi put u modernoj istoriji centar moći bio fizički ugrožen od strane sopstvenih građana. I kao što je Fort Samter bio napad na federalnu imovinu, 6. januar je bio direktan napad na proces prenosa vlasti. Za levo-liberale, to je dan izdaje, a za desnicu to je bio vapaj potlačenih pa čak i false flag... Generalno gledano, to je tačka gde je kompromis postao - prljava i bezobrazna reč. Imamo i svojevrsni pravni Rubikon koji je pređen, poput prelaska Rubikona koji je označio početak građanskog rata u Rimu, jer je uvođenje bivšeg predsednika u policijsku stanicu de fakto najstvarniji Fort Samter, budući da je to faktički prelazak iz političkog u kazneni sukob. A u istoriji propalih država, naime, trenutak kada pobednička strana počne da hapsi vođu opozicije obično označava kraj demokratije i početak otvorenog sukoba. A kao direktni efekat, imali smo činjenicu da je Trampovo lice na policijskom dokumentu o privođenju zabetoniralo uverenje kod miliona Amerikanaca, koji su mu nešto kasnije na izborima predali po drugi put najviši politički položaj u državi, da sistem više nije fer sudija, već - učesnik u ratu. Postoji, ipak, još jedna opcija koja mi pada na um, a koja je možda i najopasnija jer je prošla mnogo neprimetnije u odnosu na ostale događaje - teksaška granična kriza. Jer sukob između Nacionalne garde Teksasa i federalnih agenata oko granice sa Meksikom je nešto najbliže direktnoj vojnoj konfrontaciji dve vlasti, državne i federalne, još od Građanskog rata, i to je bio trenutak gde su se puške našle naspram pušaka zbog pitanja suvereniteta. Bilo kako bilo, istorija bi mogla zaključiti da je Fort Samter novog rata bio proces, a ne događaj. Ako bih morao da biram, hapšenje Trampa ima najveći potencijal da u udžbenicima bude označeno kao tačka bez povratka, jer je to trenutak kada je pravni sistem u očima miliona Amerikanaca postao - bojište. I ako je već prvom građanskom ratu povod bio ropstvo kroz prizmu ljudskih prava i ekonomije, ostaje nam da razmišljamo šta je to što je danas ta centralna moralna tema oko koje nema dogovora... Da li je to definicija slobode, ili jednostavno goli opstanak jedne od dve nepomirljive Amerike?

Već sam vam pisao da je sam geografski položaj vas i mene dovoljan razlog da vam poverujem kada kažete da od eskalacije sukoba nema ništa, a i sam napominjem da je činjenica po kojoj su SAD globalna sila ozbiljna brana da te ideološke bujice odu u ćoravu stranu. Ali ako već u tu čorbu kao neizostavni začin dodamo i ekonomiju, odnosno priče o velikom resetu jer je dug SAD nešto što samo raste i on ne može da bude podmiren, možemo mirne duše i čiste savesti da se zapitamo postoji li delotvorniji reset od građanskog rata? I to je u stvari pravo pitanje od milion dolara ili, u ovom slučaju, od 38 hiljada milijardi dolara, koliko iznosi dug. Pa ako posmatramo istoriju, jasno nam je da se veliki dugovi retko vraćaju štednjom, a prečesto se rešavaju nekakvom katastrofom. A građanski rat, u ekonomskom smislu, možemo da posmatramo i kao najbrutalniju formu stečaja jedne države. U Jugoslaviji je, recimo, dug bio inicijalna kapisla, ili barem jedna od takvih. Kada je ponestalo stranih kredita krajem 80-ih, republike su počele da se svađaju oko toga ko koga hrani i ko kome krade pare, a u SAD danas imamo sličnu dinamiku nečega što je u stvari borba za mrvice, ako se uporedi sa ukupnim dugom. Budžetske debate više nisu o razvoju, već o tome kome oduzeti da bi se dalo svojima, a to produbljuje jaz između saveznih država... Inflacija mu na sve to dođe kao neki tihi porez, jer kada država štampa novac da pokrije dug, ona zapravo uzima od običnog čoveka. To stvara ogorčenost koju političari lako preusmeravaju na "one druge", dakle na desnicu, levicu, gornje, donje, imigrante i elitu, kanališući bes prema unutrašnjem sukobu umesto ka reformama. I tu dolazimo do teorije ekonomskih ciklusa, kao što je ona koju zastupa Rej Dalio (koga neretko ovde pominjem zato što nije ni političar ni medijski propagandista već biznismen), po kojoj je unutrašnji konflikt logična faza nakon što dug postane neodrživ. Jer, građanski rat, hibridni ili stvarni, omogućava nekoliko stvari koje mirnodopski sistem ne može, poput brisanja obaveza jer nova vlast ili fragmentisani entiteti jednostavno proglase stari dug nevažećim, kao i novi monetarni sistem, kada se stari dolar koji je opterećen dugom zamenjuje sa nečim novim. Znate kako, ratno stanje u stvari dozvoljava vladi mere koje su u demokratiji nezamislive, uključujući i potpunu kontrolu nad imovinom i resursima. I Jugoslavija je, s tim u vezi, imala unutrašnji reset, ali Amerika je, međutim, centralni stub globalne ekonomije pa ako se ona resetuje kroz unutrašnji sukob, to neće biti samo lokalni rat, već globalni ekonomski tektonski poremećaj. Iz svega toga proizilazi i moje skromno mišljenje da građanski rat jeste najekstremniji oblik reseta jer on fizički i pravno uništava "stari ugovor", odnosno dotadašnje obaveze na kojima počiva država. Ipak, u SAD se taj rat trenutno vodi u novčanicima i na ekranima. Pravo je, međutim, pitanje da li će dug i inflacija biti razlozi koji će naterati ljude da izađu na ulice, ili će ih ideološka mržnja i detalji poput onih istupa sportista naterati da prestanu da veruju u vrednost zajedničkih ugovora i zajedničkog novca.

U vreme dok američka privreda dodaje novih 130.000 radnih mesta u januaru, nadmašivši sumorne projekcije iz levo-liberalnih i antitrampističkih krugova koji su najavljivali poraz američke administracije na tržištu rada, najvažniji igrači nemačke privrede, okupljeni u udruženje Made in Germany, pozvali su Evropsku uniju da reformama poveća konkurentnost svojih članica u tržišnoj trci sa globalnim silama poput SAD i Kine (https://finance.yahoo.com/news/german-businesses-warn-eu-falling-102828138.html). Reč je, naime, o potpuno realnom i očekivanom apelu velikana nemačke ekonomije, od koji se već godinama čuje ista priča, samo što ona sada postaje još glasnija i urgentnija. Nemačka, i šire EU, industrijski stvarno gube tlo pod nogama u odnosu na SAD i Kinu, a to nije više samo statistika, nego svakodnevna stvarnost za mnoge kompanije. I kada kompanije zakukaju da ih tišti preterana regulacija i birokratija, tu su sto odsto u pravu, jer EU ima najviše regulativa na svetu u područjima ESG, hemikalija, podataka, zelene tranzicije, due diligence... To sve košta vreme i novac, a u Kini i SAD, naročito u njenim pojedinim saveznim državama, posao cveta puno brže i fleksibilnije. To, naravno, ne znači da treba ukinuti sve standarde, ali tempo i obim regulative su jednostavno postali kontraproduktivni. Tu je energija posebni ubica briselskog sneška i smeška, jer cene struje u EU su do tri puta više nego u SAD, a četiri puta u odnosu na Kinu. A bez jeftine i pouzdane energije nema konkurentne industrije, što nas dovodi do činjenice da je Nemačka sama sebi pucala u nogu gašenjem nuklearki i prebrzim prelaskom na zelene izvore bez dovoljnog zamenskog kapaciteta. A najjače od svega je to što EU i nema pravi jedinstveni kapitalni market, dok se istovremeno sa Merkosurom i Indijom pregovara evo već 20 godina za neke stvari, što je presporo. Zato Siemens i Dojče banka nisu slučajno na čelu ove kolone koja ukazuje na loš briselski kurs jer je, recimo, Siemens klasičan primer kompanije koja je globalna, ali joj je matična Evropa sve teža za poslovanje, dok Dojče banka trpi zbog svih aktuelnih negativnih trendova. Njihov apel je opravdan jedan kroz jedan, dijagnoza je tačna, ali rešenja koja nude su još uvek prilično opšta mesta i na dugom su štapu. A i pitanje je hoće li EU lideri na tom svom samitu stvarno shvatiti šta se u stvari događa i učiniti nešto konkretno, ili će opet samo reprodukovati još jedan lepi dokument koji obično ne služi - ničemu.

Nisam vas video na topiku poslednjih dana, a htedoh da vas podsetim na onu polemiku koju smo imali u vezi sa povećanjem nivoa građanskih sukoba u SAD, kada ste vi tvrdili da do eskalacije sukoba najverovatnije neće doći. Gledajući, međutim, istupe američkih olimpijaca koji izjavljuju da se na ZOI ne bore za Ameriku, i povlačeći paralelu sa jugoslovenskim sportistima pred raspad Jugoslavije, da li i dalje smatrate da ljudi u SAD i danas ne žive u nekakvom hibridnom građanskom ratu, što je najava za nešto mnogo ozbiljnije? Pri tome, podsetiću vas da je i druga strana imala svoje sportiste koji bi tačdaun ili zakucavanje poslavili igrajući Tramp dens, što je neskriveni performans u službi kulturnog rata... Jer, u Jugoslaviji su sportski tereni bili mesta gde se raspad prvo osetio, najpre na tribinama među navijačima, a zatim i među sportistima. Sećamo se odbijanja slovenačkih i hrvatskih sportista da nastupaju pod trobojkom, ili onog slučaja kada je Divac sklonio hrvatsku zastavu na SP u košarci 1990. U SAD danas vidimo sličan scenario, samo što nije etnički nego - ideološki. Izjave sportista da se ne bore za sve sugrađane i državu već za sebe ili određenu društvenu grupu ukazuju na eroziju zajedničkog mita, a gubitkom kohezivnog narativa SAD više nisu autoritet već platforma koja se kritikuje ako se ne slaže sa ličnim vrednostima sportiste. I upravo je to sklonost hibridnog građanskog rata, kao prilično precizno opisano trenutno stanje u Americi, jer za razliku od 19. veka gde su se linije vukle geografski na Sever protiv Juga, danas su linije psihološke i informatičke. Pa tako konzervativna i liberalna Amerika konzumiraju potpuno različite vesti, veruju u različite istine i različitim sportistima, i imaju suprotstavljene definicije "slobode", a baš kao u SFRJ pred kraj njenog života, poverenje u federalne institucije skoro kao i da ne postoji. Naravno, sve je to spekulacija bazirana na istorijskim modelima koji imaju tendenciju ponavljanja, jer iako je paralela sa Jugoslavijom škakljiva, postoje bitne razlike koje za sada sprečavaju potpuni kolaps, pre svega dolar i ekonomija, pošto su SAD i dalje globalna ekonomska sila, što je jak lepak za opstanak sistema. A i struktura sukoba je drugačija, jer su u Jugoslaviji republike imale jasno definisane granice, dok u SAD crveni i plavi žive u istoj ulici, što otežava klasičan vojni sukob, ali istovremeno olakšava stalnu društvenu frikciju. A kada olimpijac, koji je po definiciji jedan od simbola nacionalnog jedinstva, kaže - ovo nije moja zemlja, on zapravo potvrđuje da je ideja E Pluribus Unum, dakle iz mnogih - jedno, ozbiljno uzdrmana. I kada na sve to dodamo činjenicu da živimo u vremenu gde se ratovi ne vode nužno puškama, već kroz kulturu, identitete i delegitimizaciju institucija, u tom smislu, Amerika je već izvesno vreme u stanju trajnog unutrašnjeg konflikta niskog intenziteta, samo što to očigledno nekima još nije javljeno, a nekima - jeste. Pri tome, pomoć u raspadanju sistema stiže i od onih najgrlatijih, jer kad se minimum nekog zajedničkog narativa raspadne, mediji prestaju da budu izvor informacija i postaju oružarnice ideoloških koncepata. Pa je tako, primera radi, u Jugoslaviji jedan od ključnih preokreta nastao kada su RTS i HTV, ili kako su se tada već zvali, prestali da koriste terminologiju jedinstva i počeli da koriste arhaične i emocionalno nabijene termine koji dehumanizuju drugu stranu. I odjednom više nismo imali "radne ljude i građane", već "separatiste", "hegemoniste", "ustaše" i "četnike", jer su reči poslužile da se komšija pretvori u istorijsku pretnju. Na sličan kalup danas u SAD imamo sličnu polarizaciju u terminima na fašiste, rasiste i komuniste, a kada nekoga nazovete "egzistencijalnom pretnjom po demokratiju", što je stizalo u bliskoj prošlosti i od najvećih SAD zvaničnika kao definicija suprotne strane političkog spektra, vi zapravo poručujete da dijalog više nije moguć. U Jugoslaviji su sportisti bili vezivno tkivo koje je pucalo onog trena kada su ih mediji primoravali da se izjasne, kao što sa kamerama i mikrofonima jure i ove Amerikance po Milanu ili one repere i pevačice na dodeli muzičkih nagrada. Ako bi ćutali, bili su sumnjivi, a ako bi govorili stavljajući se na bilo koju stranu, postajali su heroji jedne, a izdajnici druge strane. Jer sportista više ne može samo da trči ili skače, pošto mediji direktnim pitanjima insistiraju da taj sportista zauzme stranu u kulturnom ratu, posledično i do izjava da se ne bore za državu i narod, već za svoju "stranu" ili vrednosni sistem. U Jugoslaviji je autoritet bio Savez komunista, a kada je on oslabio, svaka republika je proglasila svoju "istinu". U SAD, autoritet je nekada bio takozvani ustavni patriotizam, dok danas, zavisno od toga koji kanal gledate, živite u dva različita univerzuma gde se čak i osnovne činjenice dovode u pitanje. Takođe, u Jugoslaviji je medijski rat bio dirigovan direktno iz političko-republičkih centara moći, dok je u SAD ovaj hibridni rat više tržišno orijentisan. Polarizacija donosi barem kakvu-takvu gledanost, klikove i novac. Što taj koncept čini opasnijim od onog jugoslovenskog, jer nema jednog "dugmeta" kojim se može zaustaviti – mržnja. Naročito sada kada je mržnja postala profitabilan biznis model.

Ušli smo u fazu u kojoj Vučić više ne vlada zahvaljujući bilo kojem ličnom svojstvu već, što nam dokazuju i upisi na ovom mestu, jedino na osnovu Buridanovog paradoksa. Jer ogroman deo njegovih ukupnih protivnika ima ispred sebe dva istovetno slasna i dva istovetno udaljena plasta sena. Jedan plast je želja da se prekine sa autoritarizmom, korupcijom i represijom, a drugi plast sena je ideološka čistoća. Pa tako levi neće sa desnima jer ih žulja kosovski mit, a desni neće sa levima jer ne shvataju kako biološki muškarac može da ostane u drugom stanju... I upravo ta ideološka čistoća deluje kao magnet koji vuče unazad, istovremeno dok vlast brsti seno sa oba plasta i vodi se čistim pragmatizmom i tehnologijom vladanja, umesto estetikom uverenja. Naravno, ta lažna ekvivalencija strahova daje za rezultat savršenu nulu, to jest nepomičnost dok seno polako truli. Vučić je tu samo kao prazan prostor ili kao status quo... On nije izbor, on je posledica nemogućnosti drugog izbora.

Kako god, hvala vam na datom prostoru za razmenu mišljenja. Cenim to što me niste vređali na ličnom nivou, već ste mi umesto toga dozvolili da se moje skromne misli, pretočene u redove koje tvore reči, nađu na vašem ekranu. To je, imajući u vidu dužinu tih mojih upisa, danas retkost i zato ima težinu. Ako nekada poželite da ponovo pročitate šta moja malenkost misli o nekakvom slučaju, fenomenu, sportskom klubu, filmu ili nečemu drugom - tu sam. Ako ne, i to je u redu.

Vidite kako je lako pronaći zajednička mala zadovoljstva, budući da sam i ja zadovoljan jer mi najobičnijim kvotovanjem pružate mogućnost da se izrazim. Jer kada se nakon nekakvih redova na ekranu, koji su ipak samo obični redovi iako ukazuju na to da je Jupiteru dozvoljeno ono što nije dozvoljeno volu, pojave reakcije kojima je cilj isključivo saterivanje u ideološki ćošak, to je zapravo vrhunski signal da živimo u svetu gde je svaka nijansa sive tretirana kao nedopustivost. I upravo pokazna vežba onoga što vam saopštavam... U tom svetu ne postoji analiza sistema ili princip slobode govora, već kao generalna odrednica prema svemu postoji samo tribalističko pitanje: da li si sa nama ili si protiv nas. I saplemenici se, kako to svakodnevno uviđamo, apsolutno uvek i bezrezervno okupe oko plemenskog totema ma kakva da je aktuelna tema, da li je reč o pancaneli i fjorentinskom bifteku, zapisima Evlije Ćelebije ili reklami za farmerke, sa unisonim rakursom i ireverzibilnim podređivanjem pojedinca zajedničkom performativnom besu. Zato se čak i pokušaj uvođenja Kanta ili klasne borbe u priču o Trampovom tvitu doživljava kao kvarenje prilično prizemne moralne bajke. Sa druge strane, upotreba mima ili fotke umesto argumenta ukazuje i na svojevrsnu autentifikaciju intelektualne inertnosti, budući da je u takvim krugovima ismevanje unutar ekočembera supstitut za debatu. Jer ako je teza o neoliberalizmu i identitetskim politikama neupitna i kroz prizmu dvostruke Trampove pobede - argumentum ad rem, budući da o njoj godinama unazad pišu i velikani leve misli, taj ekočember i ne pokušava da kroči u polje argumentovane debate u kojoj će sigurno izgubiti, već mimuje te činjenice kako bi one bile proglašene nerelevantnim. Jer, što bi rekli stari Anglosaksonci, to okruženje zavisi od pojma - virtue signaling, gde se od svakog pojedinca zahteva stalno javno potvrđivanje ideološko ispravnih stavova. I ako neko kaže - da, Trampov tvit je skaredan i bljak je, pa nastavi dalje, ekočember je zbunjen i ne zna gde ko udara jer se kvari inherentni ritual kolektivnog zgražavanja digitalnih narikača. Što, u krajnjoj konsenkvenci, na ekočember deluje kao nekakav partibrejker u njegovom prazniku mržnje. Pri tome, činjenica da neko zaista ne prepoznaje promenu kursa levice o kojoj pišem, sugeriše da je reč o konzumentima politike koji je konzumiraju kroz beskonačnost sadašnjeg trenutka društvenih mreža. Za njih istorija počinje i završava se današnjim skandalom i današnjim tvitom jer se pamćenje duže od preksinoć smatra opasnim, zato im pominjanje Trockog ili skandinavskog modela levice zvuči kao šifrovana poruka teorije zavere, a ne kao istorijski kontekst jasan da jasniji ne može da bude. I zato je sve to skupa svojevrsna virtualna čađava mehana, koju sam imao čast i privilegiju da ovde opišem, zahvaljujući i vašem kvotovanju mojih skromnih redova, kao digitalni prostor gde se glasnoća izjednačava sa istinom, a histerija sa katarzom. I zato se radi utvrđivanja ideološkog koda pominju nekakvi sportisti, kao da samo oni glasaju na izborima u SAD i kao da nema sportista koji podržavaju drugu stranu, jer su oni u virtualnoj čađavoj mehani ultimativni dokaz istine kao vidljivi i popularni, dok je Kant - nevidljiv i prokazan. A u okruženju koje nije prijateljski nastrojeno prema složenostima i prostoru koji je postao toliko ušančen u svoje ideološke rovove da svaki centristički ili analitički istup vidi kao diverziju, nedavno pomenuti digitalni gerilac unosi svetlo tamo gde je sve svedeno na Platonove senke... Na zidu pećine.

Super, taman za nas koji čekamo da prođe poslednja epizoda prve sezone, pa da izbindžujemo, a na ovoj temi smo kao kad smo igrali školice, pazeći da ne zagazimo u polje u kome je eventualni spojler. Ovako, sve je rečeno u umerenoj dozi i dovoljno da se zaintrigiramo i odgledamo sezonu.

Ovo je klasičan primer pokušaja diskreditacije kroz upotrebu čuvenog "Pepe Silvia" mima iz serije Always Sunny in Philadelphia, koji ima jasnu poruku da je analiza plod teorije zavere, a ne racionalnog razmišljanja. On je, doduše, već toliko puta upotrebljen u forumskim diskusijama kada neka strane ostane bez ičega smislenog za istaći, da se već i ofucao kao nekakav olinjali mačak, ali je nekada svakako bio barem duhovit dok ga vreme nije jednostavno pregazilo. Jer takav primer u stvari nije ništa drugo do najbolji dokaz da se iz ideološkog rova ne potencira argumentacija niti se čak pokušava pobijanje argumenata, jer je to činjenično nemoguće i jer na to ukazuju i vrhunski levi mislioci koji tvrde da je levica napustila vlastitu bazu i za to platila cenu u vidu gubitka izbora, već se ukazuje na metod. Zar to isto što je naznačila moja malenkost ne potenciraju i istaknuti tribuni levice Tomas Frank u knjizi Listen, Liberal, ili Adolf Rid Junior koji ide i dalje, pa već decenijama upozorava da identitetske politike služe ne izvornoj levici već - neoliberalizmu. To je, dakle, mapa koju su iscrtali neki od najozbiljnijih mislilaca današnjice, i to ne desni, nego levi, označavajući najveće pretnje sa kojima se suočava moderna levica, a koje, kažu te mudre glave, čak i ne dolaze sa desne strane, nego - sa leve. Čarli Keli koji, s druge strane, pokušava da dokaže zaveru dok ga niko ne razume je savršena ilustracija onoga što se dešava kada neko pokuša da objasni kontekst u svetu koji priznaje samo binarne kodove. Ali postoji jedna bitna razlika između Čarlija i serije tekstova koje sam ovih dana postovao: u mimu, Čarli povezuje stvari koje ne postoje, dok u stvarnosti brod levice zaista menja kurs, klasna borba zaista jeste zamenjena identitetskom, a Jupiteri zaista imaju privilegije koje obični smrtnici nemaju. To nisu teorije zavere, to je jednostavna politička navigacija koju uočavaju i napredni učenici iz viših razreda osnovne škole. Pri tome, razumem zašto to nekome izgleda kao haos sa fotke jer su navikli na proste odgovore: Tramp je Hitler, cenzura koja cenzuriše drugačiji stav je dobra, kakav deda - takav unuk... Originalni mim jeste zabavan, ali on samo potvrđuje moju tezu po kojoj je lakše nekoga proglasiti teoretičarem zavere i beskonačno razglabati o Žikinoj dinastiji, nego introspektivno prići datom fenomenu. I ponovo pogledati u zvezde koje pokazuju pravi kurs ka slobodi govora, radničkim pravima i socijalnoj jednakosti, a koje je zamenio nečiji ideološki kompas.

Vaše pitanje je školski primer onoga o čemu pišem, dakle pokušaj da se kompleksna analiza svede na navijačku tribinu i na uputstvo za upotrebu tuđe svesti. Jer, logično je da se javi nejasnoća kada u predmetnom slučaju izdajete uputstvo za upotrebu svesti moje malenkosti, naročito ako sam u samom tekstu na koji ste se referisali (na čemu sam vam zahvalan jer mi dajete prostor za iznošenje stava) tu objavu nazvao skaradnošću i bljuvotinom, poput svih onih bljuvotina koje je taj čovek rekao i napisao, i opet postao predsednik SAD ne jednom, već - dva puta. Što nas najprirodnije dovodi u poziciju da se zapitamo kakvi su u očima glasača oni drugi kad takav čovek ne jednom, nego u dva navrata pobeđuje na izborima. Ali moj tekst nije moralna pridika o Trampovom ukusu, već o opasnom presedanu gde jedan čovek može da objavi šta god poželi jer poseduje moćan megafon, dok milioni drugih bivaju ućutkani zbog neuporedivo benignijih stvari. Mene ne brine Trampov nedostatak manira jer je on - one and done, već sistem koji je od slobode govora napravio privilegiju moćnih, koji će postojati i dugo nakon što Trampa prekriju snegovi i šaš... A da li znate ko je nekada branio glas slabijih i nemoćnijih. Upravo - levica, koja je nekada vodila klasnu borbu, brinula za radnička prava, zalagala se za redistribuciju bogatstva, sindikate i ekonomsku jednakost po skandinavskom modelu socijaldemokratije koji je bio vrhunac toga. Danas, međutim, svedočimo paradoksu, jer dok su nekadašnja levica i progresivne misli plovile ka lukama klasne jednakosti i pravima radnika, taj brod je polakice i laganezi promenio kurs odbacujući kao nepotreban teret i klasnu jednakost i pravo radnika, a ukrcavajući na palubu i u potpalublje identitetsku politiku i kulturne ratove. Putnici na brodu, logično, fizički ne mogu da osete promenu kursa, a nema ni zvezda na nebu poput slobode govora u tom ekočemberu, koje bi im bile orijentir kuda plovi njihov brod, pa ti putnici uljuljkani verom u staru rutu, nisu ni primetili da više ne plove ka skandinavskoj socijaldemokratiji, već su opasno blizu Sankt Peterburga iz doba Trockog... Gde se svako odstupanje od novouspostavljenog identitetskog koda kažnjava - izbacivanjem sa palube. Zato i vi sada od moje malenkosti tražite potvrdu svog ideološkog koda, dok moja malenkost ne piše o tome ko je dobar a ko loš u tom ringu, jer o tome već svi imaju stav i ja niti želim a niti mogu da ga promenim. Ja pišem o buci koju prave oni koji bi da uređuju tuđe misli... Možemo li o tome da razgovaramo, ili je jedino dozvoljeno birati boju dresa? Ja vas potpuno razumem, jer u tom novom svetu, centristički pogled se ne vidi kao balans, već kao ideološka pretnja. Razlog je banalan, baš kao i naša svakodnevica. jer mi živimo u digitalnoj krčmi u kojoj o Žikinoj dinastiji baš svaki gost ima čvrst stav i pravo da galami, poput tih sportista koje pominjete (kao i onih koji sada, poput Tajsona, brane Trampa), dok o Kantovoj Kritici čistog uma polemišu samo oni retki, tihi i često prokazani. Iluzija o samobitnosti nastaje kada ti gosti iz krčme, naoružani algoritmima, poveruju da je njihovo mišljenje o Žikinoj dinastiji relevantnije od Kantovog kategoričkog imperativa. Tako se stvara prostor u kojem je Jupiteru dozvoljeno da bude banalan, dok se nekima zamera što uopšte pokušavaju da budu temeljni u vlastitom stavu. Jer, u svetu koji slavi sirovu buku ušančen u ideološkim rovovima, intelektualna slojevitost postaje nedopustivi čin.

Quod licet Iovi, non licet bovi... Ono što je dozvoljeno Jupiteru, svakako nije dozvoljeno i volu, pa bi u tom kontekstu svako drugi bio deplatformisan sa nekih mreža za tu vrstu skaradnosti, ali predsednik SAD je, što se kaže, tako u mogućnosti. On ne samo da neće biti deplatformisan, kao što je bivao obrisan sa veba u prošlosti, nego ima čak i svoju mrežu pa može da na nju kači šta mu god padne na pamet, čak i kad je sadržaj civilizacijski označen kao bljak. Sa druge strane, dok on i dalje piskara i objavljuje sve i svašta, na hiljade ljudi svakodnevno bivaju odstranjeni sa raznih platformi zbog nečega što se ne može ni uporediti sa predmetnom objavom, što nije ni rasistički ni anticivilizacijski već samo, eto, smeta nekome zbog nečega. A da i ne pominjemo stotine miliona, pa i milijarde onih koji ne mogu uopšte da se izraze slobodno u svojim državama, poput Kinorusije, Irana, Severne Koreje... Što me navodi ka tome da determinišem nekoliko vrsta "sloboda", budući da i ta društva koja zabranjuju svojim građanima iskazivanje slobodnog stava, čine to navodno radi nekakve "slobode", dok se predsednik SAD oseća "slobodnim" da okači na mrežu i nekave bljuvotine, ali mi je kao svojevrsna internet formulacija "slobode" trenutno ipak najzanimljivija ona koju ću vam i opisati. Duboka i oštra polarizacija društva nije dovela samo do pojave Trampa, već je dovela, naime, i do nastanka nove kategorije onih koji plivaju kroz minsko polje zabrane i deplatformmisanja, a reč je o digitalnim gerilcima koji danas nisu samo buntovnici, već oni koji su ovladali veštinom intelektualne mimikrije. Jer kada je javni prostor premrežen nevidljivim nagaznim minama algoritma i moderatorstva, slobodna misao više ne može da paradira glavnom ulicom u svojoj punoj veličini. Ona mora da se kreće kroz sporedne uličice, da koristi šifre i da se maskira u nešto drugo. U prošlosti su pisci koristili, recimo, basne da bi kritikovali apsolutiste. Danas, digitalni gerilac teži da koristi kontekstualni štit i da ne napada cenzuru direktno, jer to onda napadača označava kao problematičnog, već analizira sopstvenu psihologiju ili se naslanja, poput moje malenkosti sada, na figuru poput Trampa koja je suviše velika da bi bila ignorisana. I to je ta moderna umetnost digitalnog preživljavanja - kažeš sve, a ne aktiviraš nijedan alarm. Algoritmi inače rade na bazi ključnih reči, a digitalni gerilac je onaj koji shvata da je rečnik postao minsko polje. I umesto da koristi reči koje su na crnoj listi, on koristi opise, metafore i filozofske analogije. Time zapravo i obogaćuje jezik, jer ga sistem primorava da bude kreativniji a, paradoksalno, cenzura ga tera da piše bolje jer sirova istina teže prolazi kroz filter. Najteža nuspojava ovog stanja je, međutim, to što čovek počinje da vrši preventivnu autopsiju sopstvenih misli. Pre nego što napiše prvu reč, digitalni gerilac je već skenira očima moderacije: Da li je ovo preoštro? Da li će se ovo razumeti kao poziv na nešto? Koji sinonim da upotrebim da izbegnem ban? To dovodi do toga da digitalni gerilac živi u stanju stalne budnosti. I kad već malopre pomenuh nekoliko vrsta "sloboda", evo je i još jedna, budući da to više nije sloboda govora u punom smislu, već - sloboda manevrisanja. Jer, neko ti je ipak dao nekakvu platformu kao mogućnost da izneseš vlastiti stav, pa je onda potpuno besmisleno udarati po toj platformi, kao što ni Skot Dženings nikada ne udara po CNN-u jer ga je taj CNN napravio ultrapopularnim. Digitalni gerilac nije kamikaza, on ne želi da dezavuiše platformu i nestane u mraku anonimnosti, već želi da iskoristi njen domet dok istovremeno pleše po žici njenih pravila. Ali onog trenutka kada si primoran da budeš gerilac, ti si već priznao da prostor više nije slobodan. Istovremeno, ti si onaj koji održava plamen... Digitalni gerilac je, zapravo, zapis u vremenu, kao dokaz u kulturi sećanja koju sam pominjao u nedavnoj prepisci sa uvaženim forumskim kolegom - da se misao ne može istrebiti. On će uvek naći pukotinu u kodu da izađe na videlo, podsećajući nas da, dok Jupiteri troše svoju slobodu na sve i svašta, istinska umetnost komunikacije najbolje preživljava u onima kojima ta sloboda nije bila unapred data. Na kraju, možda je Jupiteru dozvoljeno sve, ali tek kada je volu zabranjeno da govori, on je primoran da nauči da - peva. A tu pesmu nijedan algoritam ne može potpuno utišati.

Istorija će imati pune ruke posla kada je reč o Masku, budući da neće biti lako izdvojiti njegovo najveće dostignuće i da li je to SpaceX, Tesla, Starlink ili kupovina Tvitera. Jer, studije iz Pew Research Centra i drugih izvora ukazuju da je Tviter od trenutka kada je postao Maskovo vlasništvo najizbalansiranija internet platforma kada je reč o uticaju levo-liberalnih i desno-konzervativnih sadržaja, za razliku od Jutjuba koji naginje levo, a naročito internet kutaka u kojima se konsenzus postiže eliminacijom disonantnih tonova, poput Redita koji je potpuno nagnut ulevo i Bluskaja koji je u stvari bezmalo ekočember. Tviter je takođe i platforma sa najmanje deplatformisanja, odnosno trajnih banova, suspenzija naloga ili uklanjanja sadržaja na nivou platforme, što me dovodi do tačke razmatranja Maska po još jednom modelu, odnosno stavljajući sebe u ulogu onoga koji nekoga deplatformiše... Ko je za mene osoba koju bih želeo da podvrgnem ostrakizmu, koju bih deplatformisao i pritiskom na ono "del" na tastaturi obrisao iz digitalnog javnog prostora, ako je ne poznajem lično? Ko je zaista ta osoba koju bih izopštio sa Tvitera? Da li mi je ona nešto nažao učinila? Da li me je pokrala, nanela mi fizičku bol, pokušala da me ubije ili me maltretirala? Da li je nanela neko zlo meni bližnjima? Da li je svoju decu nagovorila da učine nešto loše mojoj deci, da li me je koštala gubitka posla ili me sprečila da napredujem u karijeri? Ne, osoba koju bih obrisao potezom na tastaturi je samo običan red slova na ekranu. Ona nema lik, pa ne mogu ni znati da li je lepša ili nije lepša od mene. Ni kuću joj ne znam, a ni koji automobil vozi. Ne znam joj ni stil odevanja, ni frizuru... Ne znam apsolutno ništa o toj osobi osim da je sastavljena od zapisa i redova. Pa ako joj već ne znam lik i ne mogu je okriviti zato što je lepša ili uspešnija od mene, a nije ništa ni nažao učinila ni meni ni mojom bližnjima, koja je onda njena krivica? Jer ako je ta osoba samo red na ekranu, a red je sastavljen od slova, slova čine reči, a reči tvore misao, da li je u predmetnom slučaju krivica - zločin misli? Sa zločinom misli upoznao nas je i Bredberi u Farenhajt 451, i Orvel u Osamdeset i četvrtoj i Hana Arent u Izvorima totalitarizma... Neko će možda reći: ali reči nisu samo slova, govor mržnje direktno uzrokuje nasilje u stvarnom svetu, pa ako neko širi mržnju, on ne čini zločin misli već priprema teren za fizičko nasilje, zato je deplatformisanje samoodbrana društva... To smo čuli toliko puta da je svako sledeće pominjanje nekakvog govora mržnje za sve i svašta, u stvari toliko smanjilo taj smokvin list kojim pokušavamo da prikrijemo sopstvenu netoleranciju prema drugačijem mišljenju, da list zapravo više ništa i ne prikriva. Jer, postoji jasna i pravna i moralna granica između direktnog poziva na nasilje, što je kažnjivo zakonom, i neprijatnog mišljenja. Ako svaku misao koja nam se ne dopada proglasimo za opasnu, ko je taj ko određuje granicu? Danas je to moja norma, sutra može biti nečija tuđa uperena protiv - mene. Kada tu granicu namerno zamaglimo u ime "višeg cilja" ili "bezbednosti zajednice", mi ne rešavamo problem nasilja; mi samo institucionalizujemo nasilje nad intelektom. Zato kada bih neku osobu okrivio za zločin misli, a zatim je i osudio na deplatformisanje po tom krivičnom delu, a na koncu je i obrisao potezom na tastaturi i poslao je u večna lovišta interneta, ne bih mogao da gajim iluziju da sam drugačiji od onih koje opisuju i Orvel, i Bredberi i Arentova. Jer ako je neko koga sam deplatrformisao samo red slova na ekranu, šta sam ja sam sebi tada? Onog trenutka kada presudim "redu na ekranu", što je Mask dokazano uspešno eskivirao, ja prestajem da budem žrtva i postajem upravo ono protiv čega se navodno borim - misaoni policijac sa prstom na tasteru "delete".

Konačno nas je CNN obavestio o onome o čemu sam ovde pisao u nekoliko postova još pre godinu dana u vezi sa unutrašnjim migracijama, potvrđujući da će plave države izgubiti velike količine elektorskih glasova na popisu stanovništva 2030. godine. Države koje su bile crvene na poslednjim predsedničkim izborima će imati +7, a plave -7 na osnovu projekcije broja stanovnika i razlike u unutrašnjim migracijama, što je pomak za GOP od +14 i u Predstavničkom domu i za elektore prilikom predsedničkih izbora. Teksas, Florida, Severna Karolina, Džordžija i Arizona su najveći dobitnici, a Kalifornija, Njujork, Ilinois, Nju Džerzi i Masačusets najviše gube. Ako bi se ilegalni migranti, međutim, nekako ozakonili do 2030. godine i dobili pravo glasa, naravno ono što od njih preostane u SAD do tada budući da ih je prema DHS već oko 600.000 deportovano a čak 2 miliona je dobrovoljno napustilo zemlju, ovaj broj bi bio nešto drugačiji, ali bi i tada crvene države imale neto dobit. Takođe, u vremenima kada polarizacija društva lagano dostiže vrhunac, ukupna procenjena dobit od +14 u Predstavničkom domu bila bi za dobitnike kao dar sa neba, a dar sa neba je za republikance svakako i sama činjenica da će najveći elektorski izvori demokrata u vidu Kalifornije, Njujorka i Ilinoisa biti umanjeni. Razlozi zbog kojih se masovno odlazilo iz plavih država, zbog čega i beleže pad glasača, odavno se već nalaze na ovom delu foruma, a sada dolazi vreme i za političke konsenkvence tog trenda.

Zabrane inače imaju taj rep zbog koga su nekada kontraproduktivne jer u polarizovanom društvu samo jačaju kult žrtve i identitetsku mobilizaciju, kao što i posledice znaju da neretko prerastu u neke nove uzroke. Tompsonov slučaj to i potvrđuje, jer je prešao put od zabrana do apsolutnog mejnstrima na dočecima reprezentacije i rekordnog koncerta sa pola miliona ljudi, od kojih neki imaju slovo "u" kao konstantu u aksesoaru za te koncerte, ali svi imaju - kupljenu kartu u džepu. Tako da taj fenomen verovatno više i nije samo kontrakultura, nego dominantna kultura u određenim krugovima koje povezuju sport, patriotizam, crkva i desnica. Posmatrano iz ugla sociologije, taj balon će verovatno jednom pući, ali implozija neće biti dramatična niti brza, niti će se desiti uskoro i preko noći. Jer, publika je posložena tako da je, ako je verovati analizama iz Hrvatske, trećina mlađa od 28, polovina je ispod 32 godine, a dolazi masovno i iz dijaspore i iz Hrvatske. To, dakle, nije samo ona starija generacija koju povezuju ratne godine, već je okosnica mlađi svet koji rata nije ni video, ali Tompsona posmatra i kroz identitetsku prizmu. Odbijanjem da nešto tako postoji tu, među nama, ne postiže se ama baš ništa. Jer sada smo na tački u kojoj se seku moralna panika i normalizacija. Dok se, dakle, jedna strana trudi da to nešto ne postoji, pa poseže za zabranama, bojkotima i medijskim ignorisanjem, druga strana to pretvara u identitetski štit. I na kraju semafor pokaže - 500 soma. Sada se, jednostavno, valja suočiti sa tim, priznati masovnost, analizirati zašto toliko ljudi to kupuje i puši, a onda i ponuditi alternative ili barem argumente bez histerije.

Čovek je okupio pola miliona ljudi na svom konceru i to je, manje više, ono što bismo trebali da znamo u vezi sa njegovom reputacijom u Hrvatskoj. Na kraju ću se vratiti na tu brojku, ali ne mogu da se ne setim razgovora koje sam vodio sa čovekom koji je jedan od najvećih kritičara Tompsona, sedeći pre dvadesetak godina u meni najomiljenijem kutku Splita - konobi Hvaranin. Taj lik, inače levičar koga tamo druga strana političkog spektra ne može očima da gleda zbog navodne jugonostalgije, pričao mi je, a kasnije i pisao o tome kako je Tompson jednom proklizao sa direktnim govorom mržnje, a zatim i ispaštao zbog tog proklizavanja, kad se u javnosti zaorio audio-snimak njegovog bećarca čije su reči išle, valjda, nekako ovako: Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara... I kad je već bio steran u ćošak, Tompson se ipak nije odmah ogradio od tog svog umetničkog dela (iako je kasnije govorio da ga se ne seća), jer od takvog mačo tipa promuklog glasa fanovi ne bi ni očekivali da se javno odrekne svojih prvih ljubavi u liku Francetića i Luburića, koji u Tompsonovom poetskom zanosu sijaju kao sjajna zvezda iznad Metkovića, što pozdravlja Antu Pavelića. Ipak, Marko Perković je negde u to vreme kada sam prvi put ušao u konobu Hvaranin, da bih onda iz nje duhovno izašao - nikada, dakle početkom ovog veka, trebalo da otputuje u Švajcarsku i da tamo peva iseljenicima. Onima za koje taj moj poznanik iz konobe Hvaranin veli da po danu ribaju kancelarijske hodnike, a već sa padom prvog mraka sanjaju Hrvatsku do ladne vode Drine. Pa imajući u vidu da je Švajcarska pravna država koja mnogo više poštuje pravo od one države koja je iznedrila Perkovića i Luburića, Švajcarci su mu zabranili da tamo peva. I ta zabrana se onda proširila i na EU, a tek su mu, ako se ne varam, nedavno dozvoljeni nastupi u Sloveniji. Jer, i Švajcarci i evrobirokrate su nekako uštogljeni i nemaju sluha za Tompsonovu umetnost. Što kaže taj moj poznanik: žali bože njima pevati. Jednostavno, tako lišeni poetskog nerva, nisu pronašli u Tompsonovim pesmama ni Boga ni ljubav, a ni porodicu ni domovinu, već su shvatili da im se nešto drugo, neprijatnog mirisa i ukusa, podmeće pod nos kroz milozvučne lirske figure. Pa su mu smestili vrh šimike u razdeljak gluteusa... I tu dolazimo do početka priče i onih pola miliona. Zabranjeno voće je slatko voće, a Perković nije bio zabranjivan samo u Švajcarskoj i u EU, već i u nekim delovima Hrvatske, naročito u Puli i Rijeci gde nije mogao ni da prismrdi, pa i na HRT u nekim periodima. Na kraju su sve te zabrane rezultirale i njegovom apsolutnom dominacijom i kada je reč o publici na koncertima, a i kada ga hrvatski sportisti zovu da im peva na dočecima i u trenucima slavlja. Ima, doduše, i onih koji me godinama ubeđuju da njegova muzika zaista ima umetničku vrednost, samo što na tu vrednost još uvek nisam nabasao.

Kroz pomenute i dobro poznate brojeve videli smo kako je geopolitika uticala na ekonomiju, ali život običnih građana Venecuele neretko je predstavljan letimičnim pregledima siromaštva u periodu saradnje sa Kinorusijom, često bez sveobuhvatnih uvida u teškoće tih ljudi. A činjenice govore da je u tom perioda hiperinflacija bila najgora na svetu u nekim periodima, naročito kada je iznosila preko 1.000.000% u 2018. godini. Ljudi su nosili torbe novca da kupe hleb ili mleko, a plate su bile besmisleno niske, sa minimalnom zaradom od svega nekoliko dolara mesečno. Milioni su patili od neuhranjenosti, osnovne namirnice, dakle, brašno, ulje, mleko i meso, bile su ili retke ili dostupne samo preko crnog tržišta ili nekakvih CLAP paketa, što su u stvari vladini paketi hrane, često nedovoljni i politički uslovljeni. Do 2025. godine, u zavisnosti od izvora vidimo da je od 78–95 odsto populacije živelo u siromaštvu, a više od polovine u ekstremnom siromaštvu, budući da prosečna plata nije mogla da pokrije ni osnovnu korpu hrane za porodicu. Bolnice su ostajale bez struje, vode, osnovnih lekova i opreme. Ljudi su umirali od bolesti koje su ranije bile izlečive, poput malarije, difterije i tuberkuloze, majke nisu mogle da nađu mleko za bebe, a lekovi su se kupovali na crno po astronomskim cenama. Redovi za hranu i benzin trajali su satima ili danima, struja je nestajala na duge periode, često više puta dnevno, a voda često nije ni dolazila do potrošača iz česme. Ljudi su spaljivali smeće da bi se grejali ili kuvali, deca su prestajala da idu u školu jer su pomagala porodici u potrazi za hranom. U takvim uslovima logičan je i rast stope ubistava, pljački i otmica. Mnogi su živeli u strahu, a vlada je optuživala ekonomske ratove i sankcije za sve probleme. Uticaj kinoruskih aranžmana doprineo je da Kina Venecueli da preko 60 milijardi dolara kredita, uglavnom za naftu, a Rusija je ulagala u naftu i davala podršku režimu prodajom vojne opreme i naoružanja. Međutim, taj novac uglavnom nije išao u poboljšanje života ljudi, jer je veliki deo otišao na korupciju, održavanje režima, vojsku i projekte koji nisu završeni, poput projekata u železnici koji su napušteni zbog neplaćanja. Nafta se slala Kini po sniženim cenama da se otplaćuju dugovi, umesto da se prodaje po tržišnim cenama i donese devize za uvoz hrane i lekova. Normalno, u takvim uslovima prosperitet je bio misaona imenica, pa je i proizvodnja nafte pala sa 2–3 miliona barela dnevno na ispod 1 milion, ekonomija se smanjila za 80%, a narod nije osetio korist od tih saveza. Umesto prosperiteta, ti odnosi su pomogli Maduru da opstane na vlasti uprkos krizi, dok je narod masovno emigrirao u teško zamislivim brojevima, budući da je prema procenama preko 7 miliona ljudi napustilo zemlju, odnosno skoro pa četvrtina stanovništva pre 2015. godine Mnogi su opisivali život kao zombi ekonomiju, dakle ni mrtvu ni živu, sa konstantnim preživljavanjem... Taj period zapravo ostaje jedan od najgorih primera kako geopolitički savezi i naftna zavisnost mogu da dovedu do humanitarne katastrofe za običan narod.

I da ne zaboravim da odgovorim na pitanje - kome će Venecuela prodavati tešku naftu... Teška nafta Venecuele se sada prodaje prvenstveno SAD, a to su pre svega američke rafinerije Exxon, Valero, Marathon i Phillips 66, koje su specijalizovane za tešku naftu i dizajnirane upravo za venecuelanski tip, što smanjuje zavisnost SAD od skuplje kanadske teške nafte i pomaže u snabdevanju dizelom i drugim derivatima. SAD su, kako smo videli, već preusmerile neke tankere ka svojim lukama. Takođe, Španija (Repsol), Italija (Eni) i druge zemlje EU su nekada bile veliki kupci, a sada se očekuje njihov povratak sa 100–150 hiljada barela dnevno ili više, jer su sankcije olakšane za transakcije sa venecuelanskom naftom, isključujući iz toga Kinu i Rusiju. Plus, naravno, Indija, jer je Reliance Industries ranije kupovala venecuelansku tešku naftu, a sada se najavljuje da se vrati kao kupac sa potencijalno 100 plus hiljada barela dnevno.

Mislio sam da posledično isključuje kineske i ruske kompanije u kapacitetu u kojem su do sada operisale u Venecueli, a prvenstveno na američku General License 46 i na implementaciju toga u novim zakonskim okvirima. Licenca, naime, dozvoljava široke transakcije sa venecuelanskom naftom, dakle proizvodnju, izvoz, reizvoz, prodaju, preprodaju, skladištenje, marketing, kupovinu, isporuku ili transport venecuelanske nafte. Ovo je namenjeno američkim entitetima i omogućava im da direktno posluju sa PDVSA i privatnim partnerima u novim aranžmanima. Međutim, licenca eksplicitno isključuje firme i pojedince iz određenih zemalja, a to su Kina, Rusija, Iran, Severna Koreja i Kuba. Što znači da kineske kompanije, na primer CNPC, Sinopec ili njihove filijale, ne mogu da koriste ovu licencu za nove transakcije. One ne smeju da učestvuju u novim prodajama, izvozu ili operacijama pod ovim uslovima. Ako neka transakcija uključuje kineske entitet, na primer kineski partner u zajedničkim operacijama ili kineski kupac nafte, ona je blokirana pod ovim novim okvirom. Zakon sam po sebi ne navodi eksplicitno isključenje Kine ili Rusije, već to čini otvaranjem sektora za privatne kompanije, to jest dozvoljava autonomiju u operacijama, direktnu komercijalizaciju nafte, niže poreze, transfere vlasništva, autsorsovanje i veću kontrolu manjinskih partnera u zajedničkim operacijama sa PDVSA. Međutim, u praksi, novi aranžmani, dakle novi ugovori i direktna prodaja nafte, usklađeni su sa američkim sankcijama i licencom, što zatvara vrata kineskim i ruskim dosadašnjim mogućnostima u Venecueli. SAD kontrolišu tokove nafte posle pada Madura, pa nove transakcije idu preko američkog okvira, što kineske kompanije efektivno isključuje iz novih poslova. Postojeće zajedničke operacije sa Kinom, poput Sinovensa, i dalje postoje, ali su ograničene, dakle ne mogu da se šire ili ulaze u nove projekte pod olakšanim uslovima. A ako žele da izvoze naftu iz tih projekata, suočavaju se sa blokadama ili moraju da idu preko posrednika, što je teže i skuplje. Ukratko, Isključenje kineskih kompanija iz novih transakcija se odnosi na kombinaciju američke licence koja zabranjuje kineske entitete u olakšanim transakcijama i realnosti da nova reforma zapravo egzistira u tandemu sa kontrolom SAD nad naftnim tokovima i investicijama. To je deo šireg američkog pristupa da favorizuje svoje kompanije i smanji uticaj Kinorusije u regionu, dok prelazna vlast prihvata te uslove da bi dobila olakšanje sankcija i investicije. Kina može da ostane kupac nafte preko starih kanala ili tržišnih kupovina, ali ne učestvuje u novim projektima ili preferencijalnim aranžmanima.

Pre pada Madura, Venecuela je bila važan dobavljač nafte za Kinu i Rusiju, uglavnom kroz aranžmane koji podrazumevaju naftu za zajmove, kao i zajednička ulaganje sve tri strane. Kina je bila glavni kupac, primajući u nekim mesecima i do 90% izvoza nafte iz Venecuele, što je prošle godine prosečno iznosilo 642.000 barela dnevno, često preko posrednika poput Malezije ili Brazila zbog sankcija. Rusija je, s druge strane, imala manji udeo u izvozu, ali je učestvovala u imovini u sektoru istraživanja i proizvodnje, te pomagala Venecueli da zaobilazi sankcije. I kao što smo na ovom topiku i najavili, otvaranje naftnog sektora za privatizaciju veliki je udarac za Kinorusiju, koji potpuno opravdava sve one suze za Madurom koje su u potocima tekle i iz Pekinga i iz Moskve povodom njegovog hapšenja. I ako nije najjači, taj udarac je sigurno među najjačim geopolitičkim udarcima koje je pretrpela antizapadna agenda u poslednjih deceniju i po. Jer, Kina ima ogromne investicije, odnosno više od 60 milijardi dolara u zajmovima, plus zajednička ulaganje poput Sinovensa sa PDVSA, sa preostalim dugom od 10-15 milijardi dolara koji se otplaćuje naftom. Novi zakon, međutim, isključuje kineske kompanije iz novih transakcija, što će dovesti ili do gubitka imovine, ili do renegocijacije ugovora, a možda i prinudne prodaje. Takođe, Kina rizikuje operativne, finansijske i geopolitičke gubitke, jer mora da traži skuplje alternative za tešku naftu. Dugoročno, ako se proizvodnja poveća, Kina može da kupuje naftu po tržišnim cenama i pod kontrolom SAD, ali gubi preferencijalni pristup. Slično Kini, Rusija ima udela u upstream projektima, ali je sada isključena iz novih licenci, a novi zakon može dovesti do oduzimanja imovine čak i bez kompenzacije. Kratkoročno, Rusija može da profitira povećavajući izvoz ka Kini, kako bi se nadomestio manjak nafte iz Venecuele, ali dugoročno ovo slabi ruski uticaj u Latinskoj Americi, gde je Venecuela bila ključni saveznik protiv američkog pritiska. Tokom perioda bliskih odnosa Venecuele sa Kinorusijom, život običnog naroda bio je izuzetno težak i obeležen dubokom ekonomskom i humanitarnom krizom. Ti aranžmani, uglavnom nafta za kredite, nisu doneli poboljšanje za većinu stanovništva, već su često služili da samo održe režim na vlasti, dok je ekonomija propadala a ljudi postajali sve siromašniji. Ostaje nam da vidimo da li će se nešto i na tom polju promeniti u bliskoj budućnosti.

Znam na šta mislite i držim da to nisu odvojene stvari, mada izgledaju tako, budući da je i moja malenkost ovde pominjala kao nekakav kroki ta Tilova predavanja za određenu grupu multimilijardera, u kojima im on priča o - Antihristu... Što nas dovodi do činjenice da sam potpuno svestan onoga o čemu mi pišete i pre nego što smo krenuli da analiziramo te mogućnosti. Zato vas i pitam ono što me zanima, jer cenim da je vaše upozorenje itekako utemeljeno i sa supstancom. Ali ni istorija ni realnost nisu, ispostavilo se, neodvojivo povezani sa nekakvim ultimativnim produktom pukog moderiranja nekog sadržaja, bez obzira da li je to na Guglu, u Davosu ili na Samitu nesvrstanih, a i elita nema monopol nad arhivom, posledično i nad kulturom sećanja, pa ako tome dodamo da je i razbijen mit o istorijskoj neizbežnosti, onda svi ti tehnološki magovi imaju pred sobom dosta češanja po glavi. Kako da kodifikuju stvarnost? Kako da algoritmom preduprede abdikaciju sa trona nepogrešivosti? Mogu li da nešto rekalibriraju, gde je rekalibracija zapravo eufemizam za pokušaj da se ostane sa uzdama u rukama bez preuzimanja odgovornosti za prethodne promašaje? Moj optimizam baziran je na jednostavnoj činjenici da istina ima duži rok trajanja od algoritama za moderaciju sadržaja.

Nisam mislio toliko na platforme koje pominjete, a koje su bile samo glasan eho tendencije, koliko su mi na umu bile nadnacionalne institucije. Zamislite da ste hteli da odete u Davos, recimo, 2015. godine kako biste tamo izrazili neslaganje sa nekakvim proklamovanim tezama. Mogli ste, ali sa fantomkom na glavi, jer je bilo kakvom drugačijem kursu bilo onemogućeno ne samo da se jasno izrazi u Davosu, nego i u svim najvećim propagandističkim medijima gde su bile dozvoljene samo kozmetičke ispravke, ne i suštinske. A kad ste već pomenuli i društvene mreže i ostale platforme za razmenu mišljenja i informacija, intervenisao bih samo u smislu činjenice po kojoj Istoriju ne pišu samo pobednici, već i oni koji drže ključeve arhiva. Jer ako platforme kanseluju pojedince i grupe i čak selektivno brišu sadržaj, one zapravo vrše retuširanje prošlosti u realnom vremenu, a na taj način se stvara privid da je društveni konsenzus bio čvršći i prirodniji nego što je zapravo bio. Međutim, svi oni koji bi eventualno zajahali na talasu apsolutne kontrole o kojoj govorite, sada imaju neizbrisive dokaze i kulturu sećanja o rezistenciji. Pa bih, s tim u vezi, završio optimistički: ako nešto što je u jednom trenutku bilo plod i svojevrsnog poslovno-medijskog jednoumlja na kraju nije opstalo, ono što bi ga eventualno nasledilo ima mnogo manje šanse za uspeh u svojoj može biti nakaznoj nameri, jer će se suočiti i sa krajem tog jednoumlja, i sa spoznajom da - otpor postoji. Zamislite tog Tila koji sada sedi i razmišlja: ako ovi pre mene, koji su nekada imali monolitnost i u političkim strukturama, i u poslovnim svetu i u medijima, sad idu u rikverc, šta je meni činiti?