Nek grmi jako

U pravu ste, sve što ste napisali stoji. Berlin je pomenut upravo zbog razlika sa, recimo, Miršajmerom, jer su te razlike itekako primenjive na ono što inače pišem na ovom topiku... Normalno, kako bi neki naši preci nekad rekli: Bog mi je svedok, tako i moja malenkost uzima Berlina za jemca. Jer, svako je i ono što čita...

Jel se to na topiku koji u naslovu ima eventualni kraj mula stvara svojevrsni babl satkan od kritika američkog imperijalizma, branjenja režima, kritika Trampa, branjenja S. Miloševića, kritika cionizma, branjenja esenesa i pominjanja NATO zločina, ili mi se samo čini? Možda samo moja malenkost primećuje slona u sobi i taj raskošni meni iz koga se poručuju ideološke delicije po potrebi... Ako sam u krivu, praštajte. Pa iako grešim, iako svi vidimo da ne grešim, kakve Kosovo ima veze sa mulama?! Niti je deo ove američke administracije, niti je NATO napao Iran... I zašto su mule uopšte lonac za te ideološke čorbuljke?

Moram da vas razuverim, jer istorija, politička filozofija i psihologija nas uče da nije uvek bolje USA a ne neki zločinački režim, čak i kad ceo svet beži u USA, a skoro niko ne ide u Iran. Ajzea Berlin, koga već više puta pominjem na forumu ne bi li neko možda pročitao neke njegove redove, već nakon Drugog svetskog rata pisao je da u metaetici i političkoj filozofiji moralni relativizam kaže da nema univerzalnih standarda. Šta to znači? Upravo ono što vidimo na ovom forumu i događa se na našim ekranima u igri slova i reči, koje tvore nekakvu misao: Zlo je - kontekstualno. I kada se to primeni na režime, postaje alat za nijansiranje, pa bivši kritičari počinju da pišu i govore: da, režim je loš, ali nije gori od Zapada, Trampa, imperijalizma, imena na studentskoj listi... To je forma moralne ekvivalencije, gde se zločini izjednačavaju sa sankcijama ili intervencijama, čime se suštinski trivijalizuje originalno zlo. I pošto oni koji se pronađu odmah skoče mojoj malenkosti prvi na kičmu, evo sada ću da ih častim tako što ću ih uporediti sa Sartrom ili Šoom, pa mi se onda verovatno neće kačiti ako sam im već tim upoređivanjem sa tim velikanima učinio čast. Jer, ovaj forum nema pravo na patent kada nijansira SNS ili mule, jer i Sartr i Šo su nijansirali Staljinove čistke i gulage kada je SSSR bio antifašistički bastion protiv Hitlera. Pre toga su ih kritikovali, ali kada je Zapadu dogorelo do nokata, naročito nakon pada Francuske, postali su - apologete. Pisali su: da, gulazi su loši, ali šta je sa britanskim kolonijama? Ovo je kasnije dovelo do razvijanja fenomena "useful idiots", koji se originalno pripisuje Lenjinu iako nema naučnih dokaza da je on autor toga, a opisivao je zapadne simpatizere koji nesvesno služe diktaturi. Tako da, draga Anđo, shvatam vašu poentu, ali ona ni istorijski, a naročito moralno - nije održiva.

Kao neko ko je na forumu negovao isti stav o iranskom režimu i pre dolaska Trampa, i o režimu u Srbiji i pre pojave studenata (što je lako proverljivo sa nekoliko klikova), logično je da ću nade u smenu tih režima polagati najviše zbog činjenice po kojoj su studenti najbliži skidanju srpskog režima posle 14 godina, a američka administracija najbliža skidanju mula posle bezmalo pola veka... Jednog su čak i fizički skinuli, koji je bio iranski lider 37 godina, a na najvišim pozicijama - 44 godine. Spona između studenata i Trampa nije, međutim, samo njihova aktuelna aktivnost uperena protiv pomenutih režima, već i kako se na ovom mestu pisalo o mulama i naprednjacima pre Trampa i studenata. To ćete najbolje videti na prikladnim temama, dakle na temi o Bliskom istoku, temi o US, i domaćim polit temama. Mule su bile fuj, esenes je bio bljak, sve su to bile verbalizovane otpadne vode, ali kad su došli studenti i Tramp, počelo je sa nekakvim nijansiranjem... Prvo slabo i skoro pa neprimetno, a onda sve jače, pa još jače... I jel sad, kad iščitamo te pomenute stranice i svojim očima vidimo taj proces u prostoru i vemenu, ne smemo da postavimo sami sebi jednostavno pitanje: Zašto je tako?

Moja malenkost, recimo, očigledno navija protiv režima u Srbiji i režima u Iranu. Ne krijem se iza Putina, mula, Trampa, Hitlera, Obi van Kenobija... To nije moj stil jer mimikriju prepuštam uvek drugima. Naravno, ma koliko bio uveren da sam tako sigurno na pravoj strani istorije, posmatrajući tu istu istoriju kroz vekove, takođe sam stoodstotno siguran da su uvek postojali i oni koji su ljudima prebacivali navijanje za jednu ili drugu stranu, čak i kad je to navijanje bilo očigledan civilizacisjski iskorak napred. I uvek sam se pitao - ko su bili ti kočničari, neverne tome, oportunisti i naratori negativnosti u navijanju tokom borbe protiv takvih režima, i ko su bili oni koji nisu prepoznali trenutak kada neka ideja nezadrživo dolazi na istorijsku scenu. Sad, zahvaljujući modernim tehnologijama kojima pripada delom i ovaj forum, kao i kulturi sećanja, neću imati te dileme barem kad jer reč o iranskom i srpskom režimu. Jednostavno, kad sve prođe, iščitam stranice, kao što nas je kolega nedavno častio presekom ovdašnjih upisa o M. Đukanoviću, i sve mi bude kristalno jasno. Jednostavno, upisi plus impresije, dakle lajkovi, i slika koja ne laže je potpuna. Što bi rekao H. Džinović: poznaću te po koraku, po pesmama i meraku...

Pričom da ne možemo kritikovati Putlera za jedno, a onda aplaudirati Narandžastom za isto, samo relativizujemo zločin Putlera u želji da ukopamo Narandžastog. Jer je istorijski nepismeno i logički apsurdno da Putler i Narandžasti rade isto, budući da ih razlikuju milioni žrtava, ubijenih i ranjenih, i još desetine miliona raseljenih. Zato treba čitati Hanu Arendt i stalno se podsećati na njenu banalnost zla iz studije o Ajhmanu, koja je, kako vidimo, i danas aktuelna na način na koji se relativizuju zločini. A žrtve stavljaju u drugi plan, ili im se čak i podsmevamo na neki način stavljajući u istu ravan i mule, i Putina, i Hitlera, i Trampa.

Jel još aktuelno ono pitanje od juče, koje mi je upućivano, a koje glasi: ko na ovom topiku navija za režim u Iranu, ili je to razrešeno?

Zašto ste nas slagali da sam favorizovao ubistva dece u Gazi i blokade Jemena, kad već ne možete to da dokažete pokazujući taj moj upis, jer taj upis ne postoji? Na koje NATO zločine mislite kada kažete da sam ih branio? Kakvi su to NATO zločini? Kada su se dogodili? Da li možete barem nešto da nam napišete, a da nas ne slažete?

Moje ćutanje na ovom forumu? Moja forumska tišina?! Pa ovo je hit, čak se i Helena sada verovatno smeje...Čekajte, stvarno, s kim se dopisujete? I kad sam pominjao Gazu i ubijanje dece? Po-ka-ži-te po-st i-li ste-nas sla-ga-li... Ako nemate taj moj upis na koji ste se referisali, onda je to svesna laž. A laž je najlakši način i da se izgubi forumska debata i da ostanete upamćeni kao podmetač, zato čekam dokaz ili izvinjenje. Kad sam zagovarao ili branio blokadu Jemena? Jel imate taj moj upis? Koje NATO zločine pominjete? I kada sam branio bilo kakve zločine? Zašto ovo radite i da li vas uzbuđuje kad nekoga lažno optužujete za decu u Gazi? Kakva saudijska agresija koju sam ja branio, o čemu vi to?

Kojih mojih favorita? Koji NATO interesi? Šta pišete na ovoj temi, kada NATO sam tim nema nikave veze?! Jel vam se priviđa NATO u Iranu? Gde ste pročitali da favorizujem NATO? I kada... Jel možete da nam pokažete taj moj upis? Ili vam se nešto pokvarilo? Koja moja Gaza? Pa gde sam ja pisao na taj način o Gazi i kada sam favorizovao ubistva bilo čije dece? Jel ste nešto sanjali? Jel su u tom snu i mule, ili ste me sanjali bez mula? Da li možete da okačite ovde neki moj post u kome branim ubijanje dece u Gazi?! Ili ga okačite, ili ste nas svesno slagali... A mi ovde ne volimo kad nas lažu, i odmah ih provalimo kad podmeću nešto nekome što taj neko nikada nije napisao. I takvi onda ubrzo sami odlepršaju, jer je laganje sprint, a ne maraton i niko ne može baš toliko besomučno da laže. Koji bre Jemen? Pa kad sam ja branio neke blokade Jemena? Osim studentskih blokada i blokada građana koji podržavaju studente, nikada nisam pominjao druge blokade ni na koji način koji favorizuje bilo koga... S kim se vi dopisujete?

Hoćete da vam pošaljem na PP link sa javnim egzekucijama, ili link sa javnim vešanjima na kranove? Pa da vidite šta volite i podržavate, a onda da nam se ovde vratite i da lepo napišete šta osećate dok to gledate... Ne mogu da ih ovde objavim jer poštujem pravo forumaša da ne gledaju šta su u stanju da urade moralne nakaze koje ovde branite, ali vama ću to sa zadovoljstvom poslati jer svako neka gleda ono što voli i brani. Baš me zanima kako ćete da racionalizujete sliku deteta koje gleda vešanje na kranu... A ako vam se posle gledanja ipak zgadi, pa shvatite da to nije unutrašnja politika čiji suverenitet treba poštovati, već sistematski zločin protiv čovečnosti, slobodno se vratite i recite nam to. Neću vas ismejavati, naprotiv, biće mi drago što vam se otvorilo barem jedno oko. Jer dok ste vi i vama slilčni godinama ovde pisali o suverenitetu zločinačkih režima, u Teheranu i u Ukrajini padali su milioni... Kako ćete se osećati kada vidite da u Mashhadu dižu nekog klinca na kran, sa decom u publici koja gledaju kako mu se noge trzaju? Jel biste taj sadržaj preporučili mlađima od 15 godina? I ako ne biste, zašto ne kad već ovde branite ono čiji je to produkt kao nekakvu ultimativnu vrednost? Da li će se noge ili srce trznuti i vama dok to gledate? I zašto neće? Jer to nije teorija zavere, niti ono kad opravdavate ravnozemljaštvo, i nije cionistički lobi, to je stvarnost koju snimaju njihovi sopstveni mediji, a koju Amnesty i Iran Human Rights dokumentuju godinama. Ako želite te linkove, samo recite... Ako ne želite da ih gledate, to je već neki znak da znate da je to zlo. A ako ih odgledate i i dalje branite režim koji je to učinio, onda ću znati da podržavate te nakaze jer mrzite Ameriku više nego vešanje dece. Čekam vaš odgovor. Ili vašu tišinu... I jedno i drugo reći će mi sve što želim da znam o vama.

Pominjanje "cionističkog lobija" u manje od pet postova na temi mora da je rekord u fijukanju, a ono za "štamparije najmoćnijih valuta" svedoči da kada ostanete bez argumenata o ljudskim pravima i leševima na ulicama, preskačete brzinom lisice dok krade jaja na retoriku o finansijskoj hegemoniji i cionizmu. Ne znam kako da vam to objasnim, pošto ste na ovom mestu relativno novi u iskazivanjima ljubavi prema zločincima i tiranima, ali to su otrcane fraze koje služe da se dehumanizuje svaka kritika ovakvih režima. Prava istina nije u tim vašim tralalajkama, već na ulicama Irana gde ljudi pale slike Hamneija. Tu istinu ne štampa nijedna valuta, nju piše narod svojom krvlju, onaj isti narod koji vi tako zdušno žrtvujete zarad svoje "multipolarnosti". Vaš argument o Libiji je uvreda za iranski narod, jer im vi na taj način praktično poručujete: Sedite mirno dok vas vešaju, jer ako se pobunite, biće još gore. To je vrhunac cinizma u branjenju statusa kvo tiranije, i to strahom od budućnosti. Po toj logici, nijedan narod nikada ne bi trebalo da se oslobodi diktatora. Već smo ovde apsolvirali da SAD imaju dvostruke aršine, ali to ne menja činjenicu da su iranske mule - zločinci. Da li, dakle, prema vašem mišljenju zločini u Rijadu opravdavaju zločine u Teheranu? Naravno da ne. Vaša opsesija Saudijskom Arabijom samo služi da skrenete pogled sa mrtvih studenata u Iranu. Znate li koliko je, na skali od jedan do Šešelj, licemerno kritikovati američki "imperijalizam" dok istovremeno ovde advokatišete teokratskom imperijalizmu koji guta ne samo Irance, već i Liban, Siriju i Jemen?! I drži sve okolne zemlje u višedecenijskom strahu od mula i njihovog suvereniteta. Znate, ljubitelji diktatura o ovome obično nemaju pojma, pa nemojte da se preturite kada vam napišem da režim koji ima novca za hiljade dronova i raketa ispaljenih na Izrael, ima novca i za lekove. Ako nema novca, to je zato što su mu rakete važnije od - dece. To je kriminalna neodgovornost režima, a ne sankcija. A da vas ne pitam kako inače ocenjujete činjenicu da u ovakvim režimima uvek tuđa deca umiru od gladi ili nedostatka lekova, dok su deca režimlija u sasvim drugačijem položaju. Eno ih na Instagramu, pa pogledajte njihove fotke i zapise o njihovom životu... I narod Irana nije narod Libije, za to vam valjda ne treba globus kako biste shvatili tu razliku. To je drevna civilizacija sa ogromnom srednjom klasom koja želi pravdu i slobodu, a ne metak koji posle porodica mora da plati kako bi iz iranskih zatvora pokupila posmrtne ostatke svog deteta. Plašiti ih libijskim modelom je omiljena taktika svakog diktatora pred pad. Pitajte ih, ako ne verujete... Pominjete konzulat u Damasku, a prećutkujete decenije u kojima je taj isti Iran preko svojih proksija dizao u vazduh civilne ciljeve širom sveta. Jel to vaše međunarodno pravo? Ili je to švedski sto sa koga uzimate samo ono što odgovara vašim pokušajima da odbranite neodbranjivo. Na kraju, vaša odbrana "suvereniteta" je zapravo odbrana prava na tiraniju. Možete vi to da pakujete, kao forumska Šeherazada, u 1001 antiimperijalizam, ali na kraju vi ovde samo branite sistem koji puca devojkama i deci u čelo ili potiljak ako pomisle da su te devojke i ta dece antirežimski elementi. I ako je to što nam pišete vaša jedina istina, onda istorija zaista ima kome da sudi... Ali ne po tome ko je više mrzeo "hegemona", već ko je imao obraza da stane uz čoveka, a ne uz dželata.

Poštujem vaše pravo da vam je draži basket nego odbrana mula i njihovog režima. Čekam.

Sad ste me kvotovali, pa da počnemo... Kad ste me već nazvali bezobraznim, mogao bih da vam odgovorim da vi lično možete i da se sladostrasno dodirujete dok gledate kako se tela mladih ljudi klate sa kranova u Teheranu, ali neću to učiniti jer to je vaša stvar i to me ne zanima. Ali me fenomenološki zanimate u smislu suverenizma bez sadržaja, a namerno neću napisati kako to naziva britansko-sirijska autorka Leila Al-Shami, jer je dovoljno da je izguglate pa ćete videti. Prvenstveno, kao dugogodišnji deo ovog foruma, od njegovog početka, odmah jasno detektujem kada se neko sakriva iza visokoparnih termina poput "međunarodnog prava" i "multipolarnosti" kada hoće da izbegne razgovor o leševima na ulicama Teherana i ukrajinskiim leševima. Jer, tu odmah gubi svaku intelektualnu, logičku i moralnu bitku... Ali uprkos igri skrivalica, jasno je da promašujete ceo fudbal kada izjednačavate neki režim sa narodom. Jer, otkriću vam jednu tajnu: suverenitet pripada narodu, a ne uzurpatoru koji taj narod drži u pokornosti silom. Ako narod u Iranu godinama vrišti - smrt diktatoru, onda režim više ne predstavlja suverenitet tog naroda, već je postao unutrašnja okupaciona sila. Braniti pravo mula da ubijaju sopstveni narod u ime "suvereniteta" je isto što bih i ja učinio ako bih na ovom forumu branio provalnika da raspolaže vašom kućom jer je on zaista unutra, a niko spolja nema pravo da se meša. Pa kad vam neko obije kuću ili stan, a zatim vas i siluje u tom stanu, onda nam ovde prepričajte kako ste odbranili to njegovo pravo I zašto uopšte mešate moralni apsolutizam sa moralnim relativizmom kada ustvrdite da zapadni hegemonizam nije jedini izvor morala?! Pa zar ne znate da postoje univerzalna ljudska prava koja je, uzgred, i Iran potpisao kroz povelje UN?! Jel treba i tome da vas učim? Pravo na život i odsustvo torture nisu "zapadne vrednosti", to su bazične ljudske vrednosti. Reći da je vešanje studenata "unutrašnja politika" koju ne treba dirati zbog "različitog izvora morala" je užas par ekselans. To je opravdanje za svaki zločin u istoriji, od aparthejda do Pola Pota. I nemojte da nam ovde zavaljujete lažne dileme, kao da postoje samo dve opcije: ili podržavaš zapadni hegemonizam/bombe ili podržavaš pravo mula na suverenitet. Jer, postoji i treća opcija - podrška narodu Irana u njihovoj borbi protiv tiranije. Jel neko od vas traži da budete ljubitelj američkih bombi da bi konstatovali da je iranski režim zločinački?! I ta vaša "multipolarnost" u ovom kontekstu znači samo to da svet treba da bude podeljen na više zona u kojima će različiti lokalni tirani i kabadahije moći nesmetano da mrcvare svoje građane bez straha od spoljne kritike. Pri tome, jel možete da nam objasnite od kada se pozivate na "zdravorazumsku reakciju na kršenje međunarodnog prava", jer vas nisam ovde video kako reagujete na iransko kršenje međunarodnog prava kroz decenije finansiranja terorizma, napade na diplomatska predstavništva ili nuklearnu eskalaciju... Zanimljivo je kako se suverenitet uvek koristi kao štit upravo onda kada se narod pobuni protiv režima. Recite to milionima Iranaca koji decenijama ginu, da je njihovo pravo na život manje bitno od prava njihovih dželata da ostanu suvereno na vlasti bez mešanja sa strane. Vaša multipolarnost zvuči kao svet u kojem svaki lokalni tiranin ima tapiju na mučenje sopstvenih građana, dok mi sa strane treba da aplaudiramo autentičnosti njihovog suverenog morala. To nije odbrana prava, to je legalizacija tiranije. I dokle ćete da branite ekskluzivno pravo režima da ubija bez svedoka? To nam sada objasnite, jer sve ostalo vam je jalova semantika.

Moja malenkost bi vam rado pojasnila gde grešite, ali ću tu priliku ipak prepustiti onima koji u vašem upisu jasno i neskriveno vide predmetni period od prethodnih 30 godina, dakle mnogo pre Trampa. A i niste se obratili direktno mojoj malenkosti... Pa da vidimo kako će se snaći u branjenju vlastitih pozicija kada poenta nije Tramp, već sve ono drugo što im spočitavate, o čemu su ovde pisali godinama unazad i zastupali, a nema veze sa Trampom.

Evo, ovo je primer posta u kome se uopšte ne pominje Tramp, što dokazuje da ima života i bez Trampa, jer autor upisa kolektivno vidi američke administracije kao problem za iranski suverenitet, a ne samo narandžastog lika sa očajnom frizurom. U ovom postu se, dakle, ne skrivaju simpatije prema iranskom režimu ma šta da je taj režim učinio, već nam se poručuje odakle prezir prema intervencionizmu SAD i Izraelu. A to što je moja malenkost primetila da se na ovom topiku pominje Tramp više nego ono na šta naslov topika sugeriše, nije ništa strašno, niti će nam sutra životi biti odmah lepši ako to prestane, a niti je to samo plod trenutne političke ostrašćenosti, već je duboko ukorenjeno u nekoliko filozofskih i socioloških koncepata. Reč je, naime, o mehanizmima koji su u teoriji odavno opisani kao sredstva za deformaciju moralnog prosuđivanja. Iz tog razloga sam na forumu odranije pominjao Hanu Arendt i njenu "Banalnost zla", koja proizilazi upravo iz pogrešnih komparacija. Jer zlo postaje "banalno" kada osobu X, koja nije ubila, osakatila i raselila milione Ukrajinaca, uporedimo sa osobom Y, koja jeste ubila, osakatila i raselila milione Ukrajinaca. I neko bi se sada zapitao: pa šta nam treba nekakva Hana kada je to veoma logično i bez te Hane? Ali Hana nam upravo i treba kao konstantni podsetnik na to, naročito kada ovdašnji sagovornici izjednače Trampa, dakle jednog političara u demokratskom sistemu, sa Hitlerom ili mulama, jer oni zapravo vrše trivijalizaciju stvarnog totalitarizma i stvarnih zločina. Jer, kako bi kolega sa ovog foruma slavno poentirao - ako je sve fašizam, onda ništa nije fašizam. Time se zapravo briše granica između nečije bahate i bezobrazne političke pojave i očigledne industrije ubijanja ljudi. Ali nije samo teta Hana delila lekcije o moralnoj ekvivalenciji, pa da bismo shvatili šta to zaista znači kao poricanje moralne razlike između dva postupka ili sistema, pogledajmo kritičare koji često koriste ovaj koncept da bi rekli: SAD nemaju pravo da kritikuju Iran jer i SAD imaju probleme sa unutrašnjom brutalnošću. I to je jednostavna greška koju logičari opisuju kao - Tu Quoque (i ti isto). Jer, činjenica da jedan sistem ima mane ne čini ga moralno identičnim sistemu koji sistemski veša ljude na kranovima. Sociološki, ovo služi kao odbrambeni mehanizam da se izbegne osuda neprijatelja mog neprijatelja, što je tako očigledno u nekim od ovdašnjih postova... Nikako, međutim, ne treba zaboraviti i na narcizam malih razlika, odnosno na Frojdov koncept koji objašnjava zašto se ljudi fokusiraju na male razlike ili unutrašnje neprijatelje, kao što je Tramp, dok ignorišu kolosalno zlo koje im je ideološki mnogo udaljenije, kao što su mule. I to možemo zaista da posmatramo kao olakšavajuću okolnost kod mrzitelja Trampa, jer oni više mrze Trampa nego Hamneija budući da im je Tramp u njihovom dvorištu ideoloških podela, pa tako ugrožava njihov lični komfor i narativ, dok su mule daleka, egzotična pretnja koja im ne kvari svakodnevicu. Sad mi pada na pamet i funkcionalni nihilizam kao deo post-istine, iako nisam imao nameru to da pominjem, jer se danas u mnogim slučajevima istina posmatra samo kao instrument moći. Jer ako je "istina" samo ono što pomaže mojoj strani da pobedi, onda činjenica da mule ubijaju decu postaje nebitna ako njeno isticanje pomaže onome koga mrzim, dakle - Trampu. I to je potpuni moralni kolaps gde činjenica da je neki student ubijen u Teheranu vredi manje od političkog poena koji se dobija udarom na Trampa. Na kraju, odavno već poznajemo i votabautizam kao sociološku tehniku banalizacije zla, još od kada su sovjetski propagandisti usavršili reakciju na svaku kritiku gulaga, odgovarajući sa: A šta je sa linčovanjima na jugu SAD? To nije odbrana ljudskih prava, već strategija skretanja pažnje. Ovde, dakle na forumu, svako ko zna 30 slova svojim očima vidi votabauttrampizam, čime se na ovom topiku zapravo utišava krik iranskog naroda.

Na forumima se, u principu, ne govori ljudima šta treba da rade, kako da pišu i da li nekome da persiraju ili ne. Ali možemo da, u funkciji detekcije da li je nešto izmišljeno ili nije, zajedno prebrojimo koliko se na temi, koja u naslovu sadrži mule i njihov kraj, piše o mulama i razlozima za taj mogući kraj, a koliko je postova gde ljudi toliko mrze jednu figuru da gube moralni kompas za sve ostalo, pa to ostalo onda logično više i ne pominju. Zašto se, dakle, tema koja naslovom ukazuje na egzistencijalni kraj jednog teokratskog režima pretvara u poligon za unutrašnjepolitička prepucavanja u SAD? Jer, kada sagovornici na zločine mula odgovaraju samo pričom o Trampu, oni nesvesno ili svesno vrše relativizaciju očiglednog zla do mere da nikako i ni po koju cenu više ne pišu o tim zločinima. Zato i vi možete da mi odgovorite da li je vaša antipatija prema jednom čoveku u Vašingtonu jača od vaše empatije prema studentima koji vise na kranovima u Teheranu? Možete li barem toliko da mi učinite, kad ste već doborvoljno izvoleli da se referišete na moje skromne upise iako vas niko na to nije puškom terao, kao što mule u Iranu teraju građane na poslušnost. A i ne morate, jer na forumima se, u principu, ne govori ljudima šta treba da rade, kako da pišu, na šta da odgovaraju i da li nekome da persiraju ili ne. Samo u ekočemberima... Izjednačavanje Trampa sa Hitlerom, Putinom ili iranskim mulama, koje smo videli milion puta na ovom forumu (ne znam da li i od vas), ne samo da je istorijski nepismeno, već i logički neodrživo. Mule ubijaju sopstvene građane zbog pramena kose, Putin vodi agresorski rat protiv suverene zemlje u kome je ubio ili obogaljio i iselio milione Ukrajinaca... Ili mi objasnite logiku izjednačavanja toga sa Trampom ili mi dozvolite da logički vašu tišinu smatram priznanjem da aminujete tu vrstu relativizacije zla.

@Don Dusko Zaboravio sam da na vaš kvout, koji je se odnosio na isečen deo mog skromnog upisa, predložim i da zajedno prebrojimo koliko se na ovom topiku, koji svi sa veštinom čitanja detektuju kao "Rat u Iranu - kraj mula?", pominju mule i njihovi zločini, a koliko je priča o Trampu, kao da je on svojeručno vršio te zločine u Iranu?! Pa ako to upravo nije štit za iranski režim i posredno zločine tog režima, i ako to upravo nije nešto najbesmislenije u vidu mržnje prema Trampu dok iranski režim ubija iranske studente, šta je to onda? Da li je antipatija prema jednom čoveku u Vašingtonu jača od empatije prema studentima koji vise na kranovima u Teheranu? Pitanje je jasno da jasnije ne može da bude... Evo, vi mi, molim vas, pomozite da shvatim kako smo na temi o mogućem kraju mula stigli da izjednačavanja tih mula sa američkom administracijom, pošto smo već prethodno na forumu videli izjednačavanje Trampa i sa Putinom i sa Hitlerom... Ali i ako mi ne pomognete, ni po jada, jer shvatiću to kao vid vaše saglasnosti o potrebi nekih upisa da sva ta zla, i mula, i Putina i Hitlera, jednostavno relativizuju poređenjem sa Trampom.

Jel mislite na svakodnevno praktikovanje ljubavi, ili samo na ljubav kada se predmetni likovi nađu nasuprot Trampu, poput iranskog režima? Za rutinsku ljubav ne znam jer ne poznajem ljude sa foruma, a o ostalom nam svedoče forumski postovi i način na koji se zločini iranskog režima relativizuju, pa čak i porede sa američkom administracijom. Isto kao što se i Putinovi zločini relazivizuju kada se on upoređuje sa Trampom... Pa i Hitlerovi, naravno... Pa zar neko ne vidi da jasno piše - MAGA ajatolah?! Jel se neko ne seća da je na forumu pisalo i da su Tramp i Putin - isto, iako je jedan obogaljio, proterao i ubio milione Ukrajinaca, a drugi - nije? Jel nam stvarno treba nagradno pitanje: ko je ubio, obogaljio i proterao milione Ukrajinaca, Putin ili Tramp?! Jel smo stvarno dotle stigli? I jel nam odjednom treba prevodilac kada neko javno napiše da je Tramp MAGA ajatolah, ili je to jasan znak izjednačavanja današnje američke administracije sa režimom u Iranu i relativizacije tih zločina zbog ideološke zaslepljenosti Trampom?

Pomenute spekulacije o presecanju iranske veze sa Kinom za jeftinu naftu imaju solidnu osnovu u trenutnim događajima, ali nisu još potpuno realizovane. Možemo komotno da kažemo da su više u fazi ozbiljnog pritiska i delimičnog poremećaja nego potpunog prekida. Iranska nafta ide u Kinu preko shadow fleet tankera koji kriju poreklo da izbegnu sankcije, što je oko 13–14% kineske uvozne sirove nafte, ako je verovati analizama. Kina je veliki kupac pod sankcijama i dobija ogromne popuste, pa je to ključni izvor jeftine energije za kineske manje rafinerije. I logično je da su aktuelni udari doveli i do poremećaja i velikog usporavanja dotoka nafte, tankeri se gomilaju, izbegavaju prolaz, osiguranje skače... Iran je čak napao neke svoje shadow fleet brodove, na primer Skylight tanker, što dokazuje haos, a izvozi su pali uprkos dubokim popustima koje Iran nudi. Trampova administracija je i ranije nišanila upravo ovu vezu – OFAC sankcije na shadow fleet i tarife na partnere Irana, što je jasan fokus na gušenje jeftine nafte za Kinu u cilju slabljenja kineske industrije i vojske tako što se oduzima jeftina energija i milijarde dolara uštede godišnje za Peking. Posle pada Madura u Venecueli, Iran je bio poslednji veliki izvor diskontovane nafte za Kinu, jer Rusija možda nudi više, ali manje diskontovano. I šta nam ostaje - američka nafta. Ili čak američka/WTI iz Zaliva, što je skuplje i manje strateški povoljno. A i cene nafte su skočile, što pogađa Kinu indirektno, ali dotok nije potpuno presečen. Kina inače ima ogromne strateške rezerve kao defanzivno odgvor na aktuelno stanje, koje su na oko 100 dana uvoza, plus rekordne isporuke iranske i ruske nafte u januaru i februaru. Neko bi rekao - kao da su znali šta će da bude... Iran i dalje utovaruje na Khargu, shadow fleet radi, mada sa većim rizikom, Kina kupuje, mada manje. Nema, dakle, totalnog blokiranja. Ali ako režim u Iranu padne ili se izvozi trajno smanje, Kina gubi ključni izvor jeftine nafte, što jeste strateški udarac, ali ne trenutna katastrofa zbog diverzifikacije na Rusiju, Saudijsku Arabiju i SAD. Zato to sve jeste jedan od najvažnijih skrivenih ciljeva aktuelne eskalacije, ne dakle samo promena režima u Iranu, već i slabljenje kineske energetske prednosti. Udaranje na jeftinu pumpu za Kinu, što je deo šireg davljenja Pekinga posle Venecuele, doneće isprva haos, više cene i manje isporuke, a onda, ako se Iran fragmentira ili sankcije ojačaju, Kina gubi milijarde uštede godišnje, što slabi njenu industriju i geopolitički uticaj.

Kada na delu vidimo patološki proces prilagođavanja stvarnosti ideologiji, gde se principi poput prava žena, seksualnih manjina i sekularizma žrtvuju na oltaru mržnje prema Trampu, kao i ljubavi prema Kinorusiji, Putinu, Siju ili nečem drugom, mora se ipak reći da je to univerzalna pojava. Ali u kontekstu Irana, gde je režim objektivno brutalniji nego ikad, sa hiljadama ubijenih demonstranata i egzekucijama disidenata, sami navijači za Iran postaju groteskni. Jer to je moralni bankrot u kome mržnja prema jednom političaru ili obožavanje Kinorusije postaje jače od saosećanja sa stotinama hiljada žrtava u Iranu, što ubijenima, što uhapšenima i proganjanima. Pa ako isti ljudi dele slike pobuna u Iranu sa haštagovima #MahsaAmini ili #WomanLifeFreedom, a sada bulazne kako je Trampov udar imperijalizam, onda ili njihovo ogledalo više ne radi ili je još nešto gore u pitanju. Jer to tačno ilustruje poentu da tu više nije reč o iranskom režimu i patnjama iranskog naroda, već o ogoljenoj hipokriziji kao standardu. Jel postoji nešto besmislenije nego kad kritičari Trampa i njegovi mrzitelji koriste upravo Trampa kao štit za iranski režim? Evo, ja stvarno ne znam, make mi moje mile, koja moralna poluga i daska u svesti jesu zapravo krunski hendikep u ignorisanju činjenice da je iranski narod taj koji decenijama vapi za spoljnim pritiskom na svoje tlačitelje? Braniti iranski režim od zlog Trampa dok iranske žene slave na ulicama smrt Hamneija je vrhunac licemerja... Kao da ti ljudi znaju bolje od samih iranskih žena šta je za te žene sloboda.

Pre samo tri dana napisao sam da ćemo biti svedoci najbizarnije kognitivne disonance u modernoj istoriji, jer onog momenta kada je obračun sa iranskim režimom postao politički povezan sa Trampom, značajan deo onih koji su nam godinama poručivali da je Iran osovina zla, a vidimo njihove postove i na ovom mestu, doživljavaju kompletan moralni reset. I to se upravo dešava... Pogledajte samo stranice ovog topika, pa idite u arhivu i uporedite ih sa nekadašnjim pisanjima o Iranu, i biće vam kristalno jasno o čemu vam sada pišem. Selektivna empatija, ideološko slepilo i instrumentalizacija tuđe nesreće zahvatili su te glave odjednom, pa oni koji se inače i ovde zaklinju u prava žena, prava seksualnih manjina, slobodu govora i sekularizam, počeli su da pronalaze razloge zašto treba navijati za iranski režim, a njihova mržnja prema političkom neprijatelju u vidu američke administracije postala je toliko patološka da su spremni da prećutno, ili čak otvoreno, stanu na stranu režima koji te iste žene bije na ulicama, a studente šalje na vešala. To više nije odnos prema spoljnoj politici, to je besmisleno ideološko navijanje u kojem iranski narod služi samo kao jarbol na koji će se danas zakačiti jedan ideološki barjak, a sutra neki sasvim drugi... I tako smo došli do poražavajuće činjenice da je i na ovom mestu suštinski sve manje bavljenja režimom mula, a sve više spekulacija kako bi pad krvavog režima u Teheranu mogao da se reflektuje na rejtinge u Vašingtonu. Hipokrizija u tom kontekstu nije naličje, ona je već duboki standard u kome apsurd dostiže vrhunac, jer ta promena mišljenja nije zasnovana na činjenicama, budući da činjenice na terenu u Iranu jesu zbilja krvavije nego ikad, već kognitivno cepanje u kojem se stvarnost prilagođava ideološkom narativu.

Spekulacije da Iran zapravo jače uzvraća, ali da to ostaje skriveno zbog medijske cenzure, zaista kruže po mrežama, ali trenutni dokazi ih ne podržavaju. Iranski odgovor jeste bio širok, ali slabiji od očekivanog, jer su lansirali stotine projektila i dronova na Izrael, američke baze u Zalivu i neke civilne ciljeve, a da ništa zapravo nije ni postignuto. Tri američka vojnika su ubijena, plus petorica teško ranjenih, imamo oko deset žrtava u Izraelu, do pet civila u UAE i Zalivu, plus desetine povređenih. Šteta na američkim bazama je minimalna, neke zgrade su pogođene u Bahreinu i UAE, ali nisu operativno onesposobljene. U Izraelu postoji nekoliko pogodaka, ali ne masovno razaranje. I to je sve slabije i raspršenije u odnosu na 12-dnevni rat, kada smo imali više od 200 projektila dnevno u talasima, sa kudikamo boljom koordinacijom, dok sada vidimo delegirano komandovanje na terenu, nezavisne jedinice o kojima priča ministar Arakči, manje preciznosti i više nasumičnosti. Na Zapadu ne da ne postoji dokaz o sistematskoj cenzuri da se sakrije iranski uspeh, nego naprotiv, mediji izveštavaju o iranskim napadima, a ako bi bilo nešto veće poput potopljenih brodova, uništenih baza i masovnih žrtava, to bi ionako procurilo preko satelita, videa ili lokalnih izvora. Spekulacije o cenzuri deo su proiranskih i kinoruskih internet kanala i ratne propagande, jer je suština da Iran uzvraća široko i više zemalja je ugroženo nego ikad, ali ne i jače. Odgovor je haotičniji, slabiji i manje efikasan nego prošle godine, nema kredibilnih dokaza o skrivenim velikim uspesima i za sada je neistina o jačem, ali medijski skrivenom odgovoru samo glasna patnja zbog izostanka jačeg odgovora, a ne realnost. Činjenice, naravno, neće naterati baš sve da im poveruju, jer uvek imamo neverne tome, ravnozemljaše i ostalu bulumentu revnosnih konzumenata budalaština i besmislica.

Niko ne može da se osloni na strahovladu i da tako predvodi naciju pola veka, a da se ta vlast ne zasniva i na mitovima. Iranski mitovi su nam svima jasni kao dan... Prvi mit nam govori da je režim neuništiv sa otporom prema Americi i Izraelu kao suštinom njegovog identiteta. Drugi kaže da dok Veliki Satana napada režim, ti napadi ga samo jačaju, okupljaju narod i produžavaju život teokratiji. Pad mitova, međutim, nastaje kada svedočimo Hamneijevoj nasilnoj smrti, paralizi komandnog lanca i raspršenom vojnom odgovoru režima, koga oličavaju slabi plotuni umesto masovnog talasa iz juna 2025. godine. Nema ni opšteg okupljanja naroda koji staje uz taj režim... Naprotiv, videli smo slike i izveštaje u kojima neki Iranci i u Iranu slave pogibiju ajatolaha, dok je u svetu bila prava fešta na mestima gde su iranski doseljenici. Režim, dakle, nije monolitan, i taj mit je - pao. I to ne da nije monolitan u mirnodobskim uslovima, jer to smo već znali, nego nema to svojstvo ni kad ih neko napdane sa strane. Slike vatrometa dok režim krvari su vizuelni dokaz da je društveni ugovor raskinut. To više nije država, to je okupaciona sila u sopstvenoj zemlji. A priznanje ministra da su vojne jedinice nezavisne i izolovane, te da sami generali na terenu biraju mete iranskih raketa, razbijaju iluziju nepobedivosti. Garda, koja je trebalo da preuzme oštricu mača tog iranskog odgovora, pokazuje već duže vreme slabost, proksiji su im sve nebitniji, Asad je pao, napadi na Izrael doneli su nula bodova... I mit o asimetričnoj nepobedivosti je pukao. Pri tome, ako generali sami biraju svoje mete, onda je u praksi to recept za građanski rat. Jer ako svaki general puca kako mu se ćefne i sam bira mete, on će sutra možda birati i svog predsednika. A to je kraj monolitne Islamske Republike i početak ere ratnih gospodara unutar Irana. Ali mitovi tu nisu jednostrani, pa imamo i američki mit po kome je to krhki režim na ivici kolapsa, kome je dovoljan obezglavljujući udar i poziv na ustanak, pa će narod sam srušiti taj režim. Plus, eventualno ponavljanje Venecuele kao bekap plan: otmeš Madura, ubaciš Rodrigez i - gotovo. Koliko taj mit ima utemeljenje u stvarnosti, pokazaće nam naredne nedelje. Jer, SAD i Izrael su zapravo ubili boga u režimu, ali sada ne znaju šta sa telom. Jer kada ubiješ božjeg namesnika na zemlji, ostavljaš fanatike bez kompasa, što ih čini nepredvidivim i opasnim kao što je to i ranjena obezbožnjena zver. Ali šta stvarno ostaje kad mitovi padnu? Iranski režim nije ni neuništivi bastion ni krhka kula od karata, on je ranjiv, ali i dalje sposoban da preživi u haosu bar neko vreme. SAD i Izrael su probili bezbednosne i obaveštajne strukture i obesmislili i samu pomisao da se neki vrh, politički, verski ili vojni, sastane na nekom mestu, jer će biti poubijani, ali nisu pogodili ideološko jezgro dovoljno duboko da izazovu samoraspad. Režim želi da preživi, ali ne zna kako bez Hamneija i sa paralizovanom komandom, što kratkoročno donosi fragmentaciju i haos, a dugoročno ili postepenu eroziju režima iznutra ako udari nastave i ekonomija se raspadne, ili mutiranu teokratiju pod nekim Arafijem ili gardom. Iz tih razloga, kad god neko zavapi - ej, pogodiše zgradu u Dubaiju - znajte da mitovi inače imaju svojstvo da su udobni, sve dok to više nisu kada padnu. Realnost je svakako ružnija.

Sve što budemo bliži izborima, to će bivati sve jasnije i onima koji se sada još premišljaju. Biće suočenja sa energijom na protestima tokom izborne kampanja, pa zatim i refleksijom te energije koja će se pokazati u brojevima tokom ispitivanja građana u anketama, a to će zbirno pokazati neminovnost prilaska studentskoj listi i stajanja pod studentski barjak za one opozicione strukture koje ne žele da dožive sudbinu Srpskog pokreta obnove sa početka veka. Želim da verujem da će se ispostaviti da opozicioni lideri mogu da budu i ovakvi i onakvi, ali da nisu budale slepe kod očiju, koje ne umeju da prepoznaju istorijski momenat, jer je nemoguće da ga ne vide ispred vlastitog nosa. Ćak je i sam režim odao počast tom istorijskom momentu tako što nije pristao na izbore još pre pola godine, iako je taj isti režim tvrdio da uvek i na svakom mestu želi da se prebrojimo jer je verovao u vlastitu pobedu. Sad, međutim, oteže... Jer se plaši ishoda... A ne plaši se zbog grupe kolona. Plaši se samo jedne kolone.