Nek grmi jako

Ma da, ubiše Putina na mrežama... U fazonu, što ne uzmeš heliš nego bauljaš po zemlji. Nikada, zapravo, ne treba potceniti ono što Tramp izaziva u pojedinim ljudima, i sad će da počnu još i da brane Putina oni što mrze Trampa i njegovu pokaznu vežbu kako treba da izgleda uspešna vojna operacija bez miliona žrtava... Samo je pitanje časa, jer već na tim mimovima ima komentara koji opravdavaju Putinovo bauljanje po Ukrajini u odnosu na Trampov slučaj sa Madurom, pod izgovorom da on nije u ratu, nego da samo izvodi našto specijalno, te da s mirom pravednika ispravno osuđuje akciju Amerikanaca u Karakasu. Samo polako. I samo gledajte... Nismo uopšte daleko od trenutka koji će biti svojevrsna vododelnica, kad će oni što Trampa ne vade iz usta još od 2016. godine reći: Okej je Putin barem nije pedofil. To obično kreće sa slaganjem sa Putinovim stavovima, malo po malo... Prvo po pitanju Hamasa, pa oko Irana, naravno i Grenlanda, zatim slaganje sa Putinom i oko Madura... I na kraju shvate da zapravo imaju mnogo toga zajedničkog sa Putinom.

Nisam sve odslušao, video sam ovaj tekstualni deo tvita. I da jeste i da nije slagao čika Berni, šta to sad vredi Maduru? I Putinu, Siju i Vučiću, koji su ostali i bez drugara i bez počasnog gosta za Ekspo... Ništa. Život ide dalje, a na sledećim izborima za predsednika SAD videćemo kako će narod glasati i da li će Tramp povući konsenkvence. U stvari, nećemo ni to videti, jer nema pravo da se više kandiduje, Ali postoji i drugi put, preko apsolutne pobede demsa na midtermsu, do koje će svakako doći ako je Berni u pravu, zar ne? Onda lepo uzmu i Predstavnički dom i Senat sa dovoljnom većinom za impičment, obore odluke Trampa i oslobode Madura jer je, jel te, reč o dobrom čoveku koji je pri tome i apsolutno nevin kada je reč o optužnom materijalu. I eto, rešena stvar.

Okej, hvala za Bernijev tvit, inače mi je veoma stalo do njegovog mišljenja koje se u potpunosti poklapa sa onim što bi o Venecueli i SAD danas rekli i Putin i SI, a što smo videli u saopštenjima njihovih ministarstava spoljnih poslova. Inače mi je Berni drag još otkad su ga demsi gurnuli sa litice u politički ambis na prajmarisima protv Hilari Klinton... Stvarno nije zaslužio takav tretman od stranke koje tada bila i njegova, a pitanje je da li je ta politička dalekovidost njegovih stranačkih kolega kasnije dovela i do prvog, a zatim i posledično drugog Trampovog mandata, jer bi po nekima čika Berni imao više šanse od teta Hilari. Ali posle je došao i Bajdenov slučaj, kada je nešto više od 14 miliona glasova sa prajmarisa bačeno u đubre, pa je Berni komotno mogao da pomisli: nisam ni ja najgori.

Što vam sad smeta što ste na istoj strani kao Vučić, Putin, Si i iranske mule? Pa nisam vas ja naterao da budete Vučićev istomišljenik kada je reč o selektivnom tumačenju međunarodnog prava (koje on lično non stop pominje kad god mu zagusti) i Maduru, koji ipak neće stiči na Ekspo iako je bio predviđen za počasnog gosta. I sigurno vam nisam ja kriv što je Vučićev režim na crnoj listi američke administracije prema novom dokumentu o bezbednosti, isto kao što je bio i Madurov, što je prirodno i dovelo do predmetne akcije američke vojske. Ja sam samo na ovom mestu preveo na srpski jezik taj dokument, pošto prethodno nije bio preveden u celosti nigde, čak ni na informativnim portalima, već je fragmentalno tumačen. Ne pucajte u prenosioca poruke, koja je sad posle onoga što je zadesilo Madura valjda jasna i Putinu, i mulama i Vučiću 🙂

Veoma je, zapravo jednostavno odgovoriti na vaša pitanja ako se uzme u obzir da međunarodno pravo ne postoji još od građanskog rata u Grčkoj i Korejskog rata, jer iako su UN odobrile intervenciju protiv Severne Koreje, rat je doveo do masovnih kršenja Ženevskih konvencija, uključujući bombardovanja civila i upotrebu hemijskog oružja, što je bio jedan od prvih testova UN sistema, gde su supersile SAD i SSSR koristile proksije, ugrožavajući princip suvereniteta. Pa imamo Vijetnam, pa Avganistan, pa Jugoslaviju, pa invaziju na Irak... I sve tako do ruske agresije na Ukrajinu, koju posredno i neposredno podržavaju dve članice Saveta bezbednosti koje bi, paradoksalno, trebalo da sa te pozicije upravo štite međunarodno pravo. Iz ovoga, dakle, jasno uočavamo da je po sredi kontinuirano nepostojanje međunarodnog prava kada je reč o velikim silama, umesto čega se obično sučavamo sa pravom jačeg. A to pravo jačeg je samo po sebi dovoljan podstrek diktaturama širom sveta da pravdu uzimaju u svoje ruke ako im se niko ne suprotstavi, te da uništavaju prvenstveno vlastite narode, a takođe i neke druge ljude, te im stoga ne treba sudbina Madura kako nekakav dodatni impuls. Zanimljivije od međunarodnog prava je, međutim, ko se sve baš danas poziva na to pravo... I prilično indikativno... Putin, Si, Iranci, Njujork tajms, Kubanci, a uskoro će i Vučić, jer je i njemu neshvatljivo kako neko ko ukrade izbore, valja drogu i maltretira svoj narod do mere da mu milioni beže iz zemlje, može biti kriv za bilo šta i ne može da se sakrije iza međunarodnog prava. Pa se tome pitanju prirodno pridodaju i pitanja tipa, ide li sada Venecuela u Briks i da li Maduro dolazi na Ekspo u Srbiju, pošto je Brnaba išla da mu preda pozivnicu. I na žalost svih ljubitelja Putina, Sija, Vučića, mula, kubanskih diktatora i onih severnokorejskih ludaka - ne, Maduro neće stići na Ekspo. Biće opravdano sprečen.

Čitam kako IRNA izveštava o Venecueli, uz izjave iranskih zvaničnika kako SAD ugrožavaju svetski mir i bezbednost, sa sve saopštenjem ruskog ministarstva spoljnih poslova, koje valjda ne ugrožava svetski mir. I mi našli tako fine ljude da napadamo da su diktatori i da ugrožavaju pre svega svoje narode, a onda i druge, te da finansiraju i podstiču terorizam, a oni su u stvari borci za bezbednost sveta.

Tako i treba da bude, a ne da Kinorusija divlja gde im padne na pamet, od Vagnera u Africi pa sve do Kube. Gledam sad spisak aktivnosti Kinorusije na Kubi, od investicija, preko vojnih ugovora pa sve do naučnih stanica koje sutra mogu da promene namenu i da ne budu civilne, nego vojne, a niko nam ne garantuje da i danas nisu vojne. Kina ima i nekakve SIGINT stanice za prikupljanje signala,koje su opremljene antenama i tehnologijom koja može služiti dualno – za naučna istraživanja, na primer praćenje satelita, ili vojno-obaveštajne svrhe, odnosno špijunažu. Pa jel to bre moguće da su Americi toliko ušli u drob, na svega oko 160 kilometara do Floride? Ali ne, sutra ako SAD učine sa Kubom isto kao danas sa Venecuelom, biće to nedužni kubanski mučenici, a ne diktatori kojima ćemo da žmurimo što već skoro sedam decenija ubijaju vlastiti narod i rade mu nezamislive stvari.

Kina je oštro kritikovala SAD zbog hegemonističkih postupaka protiv Venecuele i njenog predsednika Nikolasa Madura, pozivajući Vašington da se pridržava Povelje UN. "Duboko smo šokirani i snažno osuđujemo očiglednu upotrebu sile od strane SAD protiv suverene države i akcije protiv njenog predsednika", navode u Ministarstvu spoljnih poslova, te dodaju: "Pozivamo SAD da se pridržavaju međunarodnog prava i ciljeva i principa Povelje UN i da prestanu da krše suverenitet i bezbednost drugih zemalja". Što nas dovodi do logičnog pitanja: ako je već zaštitnik Povelje UN, koliko je puta za ove četiri godine napada na Ukrajinu prepodobna Kina kritikovala Putina? Broj je okrugao i lako se pamti - nula puta. I sad su, logično, na istoj strani svi zaštitnici Madura, antitrampisti, putinoljupci, oni što vole Sija i oni što misle da su mule super likovi... Malo je reći da uživam u tom njihovom savezu i licemerstvu.

@MeanMachine Kako Kinorusija ne finansira Kubu?! Pa Kina je samo vodeći finansijer i zajmodavac kroz investicije u infrastrukturu unutar Pojasa i puta, uključujući aerodrome, luke i druge kritične objekte, dok je Rusija zadužena za razvoj kubanske luke Mariel, što predstavlja ključni korak u obnovi hladnoratovskih saveza. Rusi imaju čak i potpisane vojne ugovore, i tek će sada imati ključni uticaj kada je ispala iz igre Venecuela, dosadašnji saveznik Kube.

Nije to ništa novo, oduvek su veliki imali neki kamen u cipeli, ali ne možemo baš ni da očekujemo da će zapadni svet, sa Amerikom kao koliko do juče jedinom supersilom na čelu sveta, sad dopustiti da im Kinorusija crta mape uticaja po planeti. Za Kinorusiju bi najbolje bilo da Amerika legne na leđa i da zbog unutrašnjih problema prizna da više ne može da kontroliše ne svet, nego ni sebi bliske regije. Pa da kažu Putinu i Siju: uzmite venecuelansku naftu, rasporedite baze na Kubi, okružite nas pa nam zabodite kajlu i odozgo preko Grenlanda da ne znamo šta nas je snašlo, uzmite i Ukrajinu i Tajvan, prebacite na sebe svu trgovinu i energentima i retkim metalima... Ma uzmite sve, dok se mi u Americi naspavamo i otreznimo... O da, kako da ne. I sad kad je evidentno da situacija u Venecueli neće više ići na ruku Kinorusiji, i Moskva i Peking, ali i drugi koji godinama zdušno rade na slabljenju zapadnog sveta iz njima znanih razloga, pominju međunarodno javno pravo, i to u trenucima kad Rusija četiri godine vrši agresiju na suverenu državu i kad Kina održava vojne manevre nadomak Tajvana. Ali sve to nema veze, jer su i Maduro, i Putin, i Si, i mule i Severna Koreja sad dobri momci koji kao nekakve žrtve trpe neopisivu nepravdu, dok terorišu i svoje i tuđe narode.

Pa nećemo da se lažemo, naravno da je zbog nafte. Najbolje da dopuste da Kinorusija šenluči u američkom dvorištu i da ona barata resursima, pa nisu Putin i Si džabe falili Madura i Venecuelu kao primer suverene države koja se odupire globalizmu... Ali se ne odupire kinoruskim interesima, već im ide niz dlaku. A Si juče poslao Siao Ćija na pregovore sa Madurom, čovek došao u Venecuelu i sastao se s njim kako bi ugovorio stratešku saradnju. Ali kasno Kinez u Karakas stiže.

Neka se spremi Kuba. Posle 67 godina držanja sopstvenog naroda u bedi i izolaciji... Dosta je bilo. edit Eno izbeglih Venecuelanaca, slave u Majamiju sa zastavama. A Kubanci pored njih u niskom startu.

Još ne mogu da se opasuljim kako su ih namazali fiziološkom supstancom neprijatnog mirisa za manje od trajanja filmske projekcije u nekom bioskopu. I sad mi možemo da pričamo šta hoćemo, ali do juče je politički vojni, paravojni i policijski vrh Venecuele šetao one svoje brkove u maskirnim uniformama i lupetao o nekakvom otporu... Evo sad gledam snimke, neke konfe koje su držali i paradiranje u prazno... Do juče su držali čas patkometrije, a sad izgledaju kao majmuni na belom. edit I Klaudija Šejnbaum se pridružila Putinovom ministarstvu spoljnih poslova u osudi Amerike. Kako li se samo sete Ujedinjenih nacija kad im neki drugar fasuje šimiku u razdeljak gluteusa, a kad karteli vrše javne egzekucije u gradovima i ostave unakažene leševe da danima vise na banderama, onda je sve kul i ko šmirgla UN.

Ovakve situaciju baš mogu da promene neka gledišta i uvrežena mišljenja, jer sad ne bih mogao da se kladim, a još manje da se zakunem i stavim ruku u vatru da SAD neće biti u stanju da skenjaju i mule. Tamo ionako malo-malo pa neki protesti... Što znači da imamo polaznu tačku. edit I jel hoće Venecuela sad u Briks? Aha, evo sad će, samo što nije... Kako da ne.

Ma mogao je i Bašar da se dogovori još davnih dana, naročito jer je njegov tata Hafez pred smrt imao ideju da se izmiri sa Amerikom... Ali nije. Mada, njega je tovariš barem primio pod svoje skute, a Maduro nije bio te sreće. Al najsmešnije je to što Rusi sprdaju Amere kako prolaze njihovi drugari, a sad gutaju one kocke sa Crvenog trga.

Okej, ali drugar je ipak drugar... A Putin i Si ko beogradski krimosi iz devedesetih, sve drugari, braća, kodeksi, ovo-ono, a onda puste druga pod led za porše kareru. Ali ima nešto drugo što mi sad palo na pamet: Venecuela ima 30 miliona stanovnika, od čega ima između sto i dvesta soma u vojsci, plus nacionalna garda, pa policija, pa Bolivarska milicija... I na to dodamo još oko dva miliona zaposlenih u javnom sektoru, pa njihove porodice... I niko prstom da mrdne kad im predsednika oteše iz kreveta.

Ovima što su ih nahvatili, od Norijege pa sve do Madura, na kraju nije ni bilo bitno da li se na te akcije gleda kao na uspešne ili neuspešne. A sećam se kako su u SAD slavili kad su makli Bin Ladena... Nego, šta li sad misle Putin i Si? Nisu stigli ni da kmeknu, a drugar im ode niz vodu. Sad džaba osude i pojačana diplomatska retorika, kad im oteše burazengiju u roku od ispijanja litre vina za četiri osobe, i to iz glavnog grada države.

Norijega, Bin Laden, Sadam Husein, Maduro... Nije da se nisu izvežbali da ih hvataju, ali ovo izgleda baš prelako. Rubio kaže da će mu suditi u SAD, nisam stigao da čujem po kojim sve osnovama. Stvarno skoro neverovatno da takvog lika, koji se godinama nalazi iza ozbiljne busije od državnog aparata i koji je imao sve konce zemlje u svojim rukama, ovako skembaju. edit Ali Rusi pobedili, MIP u saopštenju navodi osudu Amerike jer je napala suverenu državu... Stvarno da čovek ne zna da li da se smeje ili da kuka.

On je glavnokomandujući oružanim snagama Rusije, pa je stoga napad na njega i na mesto u kome boravi takođe i vojni cilj, kao što bi bio i napad na štab neke armije u pozadini. I za Ukrajinu bi, barem i tako možemo posmatrati ovaj slučaj, bilo možda i bolje da su oni napali Putina, jer bi to značilo da su u mogućnosti da izvedu tako ozbiljan napad ne samo u unutrašnjost protivnika, nego i na tačke od najvažnijeg značaja. I ako je, dakle, Ukrajina lansirala te dronove, to takođe ozbiljno dovodi u pitanje mogućnost Rusa da odbrane čak i predsednika, a kamoli nešto manje složeno i sa manjim komplikacijama... A tu je i podrivanje Putinovog imidža nepobedivosti, što bi moglo da oslabi moral ruske vojske i javnosti. Jer ako Ukrajina može da ugrozi predsednika, šta je sa običnim gradovima, frontom i vojnicima? S druge strane, ako su Rusi podmetnuli napad da bi okrivili Ukrajinu, to možemo da tumačimo i kao nameru da se mirovni pregovori razvlače u nedogled i da se obesmisle sad kad su naizgled na nekakvom tragu, jer bi radije da ratuju nego da miruju. Rusija bi time zapravo pokazala da je spremna da žrtvuje mirne opcije čak i ako to znači ignorisanje ekonomskih sankcija i daljih gubitaka u životima njenih ljudi. A bez dokaza, odnosno video snimaka, ostataka dronova ili potvrde od lokalnih stanovnika, ovo stvarno može da zaliči na klasičan FSB stil – lažiranje incidenta da se izbegne pregovaranje i nastavi rat. Zato je, po mom skromnom mišljenju, bolje da je Ukrajina zaista udarila na Putina jako i neočekivano, jer ako nije, to ukazuje na duboku posvećenost Kremlja ratu, gde su ekonomija i žrtve sekundarni u odnosu na geopolitičke ambicije. I to nije novo za autoritarne režime, a i produžava patnju obe strane, uz jednostavno pitanje: da li je Donbas zaista krajnji cilj? Što nikako nije dobro.

Postoje te neke sive zone u postupcima američke administracije kada je reč ne samo o mirovnom planu, nego o miru uopšte, koje izazivaju logično podozrenje u njihove stvarne namere. Da bi se lakše shvatio širi kontekst i kako bi se determinisalo Trampovo navodno mirotvorstvo, potrebno je posmatrati situaciju još tokom njegovog prvog mandata, kada je Ukrajinu naoružavao i pre početka rata, naročito džavelinima koji su, svi se dobro sećamo, naterali Ruse da idu unazad na početku sukoba. I to što on sad sve svaljuje na Bajdena jednostavno ne odgovara istini, budući da je veoma dobro znao za šta služe džavelini i kojim povodom će biti upotrebljeni. I da je u tome lično učestvovao (što Obama, recimo, nije želeo). Jer Tramp je, od momenta ulaska u visoku politiku pa sve do zahteva upućenim NATO saveznicima da povećaju deo budžeta koji se odnosi na odbranu, zapravo ovekovečeni pitomac američkog vojno-industrijskog kompleksa, koji je nakon ruske agresije na Ukrajinu proizvodno napet skoro do pucanja. I budući da nemamo te podatke još uvek pred sobom, jedva čekam da se pojave pa da svi možemo da proverimo da li je u istoriji bilo takvog raspona od četiri godine kada je reč o naručenom naoružanju i ratnoj opremi koje Amerika dostavlja širom sveta. Ono što se desilo u Ukrajini za američku vojnu industriju je, u prenesenom značenju, posredno i neposredno i Božić, i Nova godina, i Uskrs, i Dan zahvalnosti i 4. jul... Zajedno... Kao neki neprekidni praznik ako se ima u vidu da su vojni magacini zemalja zapada dobrano izraubovani a da rat i dalje traje, što obavezuje sve uključene u taj sukob da iznova i iznova obnavljaju narudžbe. Takođe, američkoj vojnoj industriji su muzika za uši sve priče koje insistiraju na tome da bi evropske države, u trenucima koje oblikuju ti ispražnjeni magacini, trebalo da se ozbiljno naoružaju u pripremi ratnog konflikta sa Rusima, jer to znači maltene neprekidnu reku novih ugovora, što onaj govor Vensa na Minhenskoj konferenciji, u kome je potencirao da EU ima većeg protivnika unutar same sebe od Rusije, čini kontapruduktivnim jer bi SAD iz ugla glavnog dobavljača u ratovima trebalo da podrži tu ratnu psihozu, a ne da je obesmišljava. A tu su i energenti, jer bi nakon rata nekome u EU možda palo na pamet da u tom smislu obnovi veze s Kremljom... Što se direktno kosi sa idejom bilo koje američke administracije koja ne bi sa odobravanjem gledala na situaciju u kojoj evropski saveznici kupuju gas od Putina, a ne od njih... Ugasiti naglo taj rat iz tog ugla bi značilo i prekinuti svojevrsnu zlatnu žilu američkog vojno-industrijskog i energetskog kompleksa. Što mirne duše može da se primeni i na Tajvan kada je reč o ratnoj psihozi, naročito u svetlu primera rekordnog vojnog budžeta Japana, sa kojeg Amerikanci kupe kajmak, a tu je i za plaćanje uvek voljna Južna Koreja. Iz navedenih razloga, dakle, ne možemo a da ne primetimo da je Trampovo mirotvorstvo tek jedan u nizu driblinga koje nam visoka politika servira na svakodnevnom nivou. A te driblinge ne treba uzimati uvek zdravo za gotovo... I naročito nije preporučljivo zaletanje na te driblinge, kao što bi se na dribling Ronalda zaleteo neki bek iz zonske lige.

https://www.imdb.com/title/tt0061395/ Jedan Krležin junak veli da je čovek uvek u zaostatku kada je reč o nepročitanim vrhunskim knjigama, što može da se odnosi i na neodgledane vrhunske filmove, pa i kao objašnjenje kako mi je ovaj film decenijama izmicao leteći ispod radara. Posmatrajući ga kao nekakav video-manifest neosimbolizma i neiscrpni poligon za razna učitavanja, čak sam i promenio odnos prema samom Bunjuelu, koga sam u mladosti teretio da je često poput pevača koji previše ispevava neku pesmu, jer je sa Lepoticom dana pogodio sve prave mere i sve prave uglove posmatranja. Vizuelno perfektan kao pejzaž snova i stvarnosti, a psihološki do zla boga intrigantan sa razigranom kritikom društva kroz prizmu seksualnosti... I lakoća s kojom nas Katrin Denev uvodi u frojdovski lavirint. Iz koga nema izlaza dokle god razmišljamo o njenom liku... U mom slučaju, verovatno do kraja života.

Na KKCZ topiku od osnivanja foruma na snazi je bila, u većoj ili manjoj meri, iluzija po kojoj će Zvezda nekad učiniti nešto nadprosečno, odnosno napraviti taj neki iskorak u elitnom razredu evropske košarke. Međutim, poveznica za sve te evroligaške sezone, pa čak i onu kad smo ušli u PO i izgubili od CSKA, jeste činjenica da je naš klub u evroligaškoj konkurenciji uvek prosečan do ispodprosečan bez obzira da li je budžet pet, sedam, petnaest ili dvadeset miliona evra. Jednostavno - hronično, a ne akutno, ne možemo bolje i ne umemo bolje... Iz tog razloga sam, nakon višegodišnjeg nepisanja na ovoj temi, hteo da se prijavim jednim jednostavnim pitanjem koje glasi: još ste tu, drugari? A onda sam shvatio da mi, sa jedne strane, kao nekadašnjem zagriženom navijaču imponuje taj entuzijazam pa makar i bez pokrića, odnosno da je bolje nadati se nego izgubiti svaku nadu i pomiriti se sa istinom. S druge strane mi je nekako žao onih koji se nadaju.

Svakako bi trebalo napomenuti da je Putin u nedavnom telefonskom razgovoru sa Madurom izrazio podršku Venecueli usred rastućih tenzija sa SAD, te naglasio solidarnost sa narodom Venecuele i potvrdio podršku Madurovoj vladi u zaštiti nacionalnih interesa i suvereniteta, uključujući jačanje ekonomskih i vojnih veza. I sad, prirodno, na ovom mestu dodirujemo političku psihologiju i evidentnu kognitivnu disonancu kad vidimo kako neke osobe navigiraju kroz složene međunarodne odnose. Jer ako neko ne podržava Putina, naročito u svetlu njegove agresije u Ukrajini ili opšteg autoritarnog pristupa, reakcija na Putinoviu podršku Maduru bi trebalo da bude konzistentna sa tim stavovima, a ne da se, poput popa koji se naljutio na selo pa odsekao sam sebi onu stvar, protivnik Putina sada solidariše sa Putinom samo zato što - ne voli Trampa?!? Zato, bez da se upadne u tu zamku kognitivne disonance, kritikujmo situacije priznajući kontekst po kome i Putin i Si podržavaju Madura u cilju slabljenja uticaja SAD u Latinskoj Americi, što je deo šire geopolitičke strategije Kinorusije. Jer to je samo jedan primer kako i Putin i Si koriste druge zemlje za svoje interese, podržavajući režime poput Madurovog koji su optuženi za kršenje ljudskih prava. Jer baš u takvim momentima svetskih previranja vidimo tu kognitivnu disonancu u akciji: mnogi koji Trampu u negativnoj konotaciji pripisuju političke manire i Putina i Sija, sada staju na stranu tih lidera Kinorusije iako su im vazda puna usta ljudskih prava, koja su zaista predugo na strahovitoj vetrometini u Venecueli. Rezultat? Ili se ignoriše Putinova i Sijeva uloga u svemu tome, što je selektivna obnevidelost, ili se čak opravdava solidarisanje sa njima u ovom specifičnom slučaju, što izgleda kontradiktorno... Na kraju krajeva, u političkoj borbi potpuno je legitimno čak i nazivati Trampa Putinovim potrčkom, ali su tom logikom Putinovi potrčci u ovom slučaju i svi oni koji se slažu sa njim kada je reč o Maduru.

Pitanje nekih sledećih izbora odlučiće količina ispunjenih predizbornih obećanja ekipe na vlasti i, pre svega, ono što je mahom odlučivalo i prethodne izbore - sadržaj novčanika glasača i kako oni vide svoj život kroz finansije, bezbednost i prosperitet. Jer da su mimovi, dreka i histerična kakofonija internet šumova bili odlučujući, aktuelni predsednik ne bi to bio nijednom... A kamoli čak dva puta. Mada, nekako se uvek stavlja po strani činjenica da aktuelni predsednik neće izvući glasački deblji kraj budući da više nema pravo da se kandiduje, te da će nakon ovog mandata ući u smiraj života ne samo politički, već i biološki, koji će biti propraćen mestimičnim zamahivanjem golf palicom, barem koliko mu zdravlje to bude dopuštalo jer će biti u poznoj starosti. Takođe, prenebegava se da bi tek sledeća, nasledna ekipa mogla da bude pravi televizor u boji... Naime, prošloizborni tandem Tramp-Mask predstavljaće laganu prolećnu šetnju kroz cvetnu livadu u odnosu na nadolazeći duo Džej Di Vens-Piter Til... Jer ako taj dvojac zapleše kao Fred Aster i Džindžer Rodžers ili kao Rajan Gosling i Ema Stoun, biće tu ozbiljnog rokenrola. Znate kako, belodana je činjenica da Tramp u mnogim segmentima nema ideološki pogon kako bi mogao i da zamisli ono što bi Vens i Til mogli da mirne duše sprovode u delo.

Razmere ovog Zakona, koji je se kolokvijalno može okarakterisati kao i ozbiljno rokanje po srpskoj vlasti, do sada maltene nigde nisu detaljno analizirane niti je zabeležen relevantan pokušaj njihovog objašnjenja, što je jednostavno neverovatno ako imamo u vidu magnitudu diplomatskog potresa i činjenicu da SAD nikoga na ovim prostorima nisu tako ocenile još od vremena Slobodana Miloševića. Jer iako ovaj zakon sadrži do sada najdirektniji rečnik ne samo u američkoj legislativi, već i u legislativi čitavog političkog Zapada kada je reč o naprednjačkoj Srbiji, on je više sistemsko stezanje obruča nego jednokratna, nagla opomena. Zašto? Jednostavno rečeno, akt pretvara dosadašnju diskreciju u obavezu, jer su do sada sankcije protiv pojedinaca iz naprednjačkog establišmenta, poput nekakvog Vulina ili nekakvoig Radoičića, bile zasnovane na izvršnim uredbama predsednika SAD. A te uredbe se mogu lako ukinuti ili promeniti voljom Bele kuće. Međutim, ovaj zakon takoreći kodifikuje te sankcije, jer one postaju deo angažmana zakonodavne vlasti u SAD, čime se značajno otežava njihovo ukidanje jer predsednik mora da opravda Kongresu svaki pokušaj skidanja nekoga sa crne liste. To je, dakle, direktna poruka ljudima iz vrha vlasti ili bliskim njoj da kazneni mehanizmi postaju trajni i institucionalni. Takođe, Zakon prvi put tako eksplicitno povezuje endemsku korupciju i nedostatak demokratije u Srbiji sa nacionalnim bezbednosnim interesima SAD. Kaže se, dakle, jasno da jasnije ne može da bude kako je od vitalne važnosti Amerike da u Srbiji političari na vlasti ne kradu izbore i ne pljačkaju vlastiti narod... Pa ako se uzme u obzir da su od 2012. do danas opomene obično stizale kroz izveštaje Stejt departmenta ili povremene izjave zvaničnika, Zakon sad nalaže administraciji da pravi redovne izveštaje o malignim uticajima i o tome ko i kako podriva demokratiju i vladavinu prava u Srbiji, a tako i fundamentalne interese SAD na Zapadnom Balkanu. Time se vlast u Beogradu stavlja pod neprestanu lupu Vašingtona na zakonskom nivou. Ipak, za razliku od prethodnih deklaracija ovaj akt ne maše samo batinom već nudi i šargarepu u vidu investicija i trgovinskih olakšica, ali ih direktno vezuje za napredak u vladavini prava, implementaciju Ohridskog aneksa i usklađivanje sa spoljnom politikom Zapada,što je jači mehanizam od pukih verbalnih kritika jer postavlja takozvani pay-to-play sistem. I na kraju, Zakon zatvara krug spekulacija na temu povlačenja Kušnera iz poslova sa srpskom vlašću i, što je još i važnije, ne slanja ambasadora evo sad će već skoro godinu dana... Jer ako je ovo prvo donekle i jasno, ambasadorsko pitanje bilo je pod velom pretpostavki i raznih tumačenja, iako je sada maltene izvesno da je reč o nečemu što se u diplomatiji naziva - kažnjavanje kroz vakuum. Zapravo, dok je Kristofer Hil bio veoma aktivan, i ne samo aktivan već i najvažniji oslonac srpske vlasti koji nikada nije izrekao niti jednu jedinu reč kontra njihovih dela, trenutni vakuum i povlačenje kandidata za ambasadora bez hitnog imenovanja novog u stvari signaliziraju nezadovoljstvo Vašingtona određenim potezima Beograda. Prevedeno: kada neka zemlja nije u fokusu na pozitivan način, Vašington često ostavlja otpravnika poslova da vodi tehničke poslove, čime se nivo diplomatske pažnje svesno spušta za jedan stepenik niže... Predmetni zakon koji sada pominjemo samo je logičan nastavak zaoštravanja odnosa SAD i srpskog rukovodstva, koji još od 1999. godine nisu ovako loši, i nesumnjivo najveća pretnja ovdašnjim vlastodršcima koji ne samo da se do sada nisu suočili ni izbliza sa nečim takvim, bez obzira da li je reč o SAD ili EU, već su do sada imali makar prećutnu podršku Vašingtona i Brisela, a neretko i deklarativnu.