Nek grmi jako

To da monolitnost nestaje zbog rejtinga bi možda i bilo istina samo da nema činjenica zbog kojih - nije istina. A te činjenice nam govore da je slika GOP-a kao monolitnog bloka koji disciplinovano prati lidera prilično izbledela u praksi jedino zbog unutrašnje dinamike koja je zapravo odavno vrlo suštinski nemonolitna, a ne zbog nekakvih rejtinga i plus/minus nekoliko posto... Pri tome, neki od rascepa su još odranije, zbog čega je ta monolitnost o kojoj se trabunjalo, kao što se za mnogo toga trabunja i danas, i pre Trampovog drugog mandata više mit nego stvarnost. Pa tako odavno imamo kontinuirani ideološki rascep između populista i establišmenta, jer je stranka godinama unazad dom za tri struje koje nemaju nameru da strukturno sarađuju na duge staze, dakle na MAGA koji su fokusirani na kulturne ratove, protekcionizam i America First, konzervativce stare garde koji snagu traže u fiskalnim jastrebovima koji žele manji državni aparat i slobodnu trgovinu, i na kraju institucionaliste poput Miča Mekonela koji daju prioritet očuvanju moći i stabilnosti institucija, čak i ako to znači kompromis sa demokratama. A onda je na sve to stiglo pitanje spoljne politike, što je danas možda i najveća tačka pucanja, jer je nekada GOP bila stranka čvrste ruke i intervencionizma, a danas svi vidimo oštar sukob svakog krila protiv preostalih krila, jer u svim krilima imamo i intervencioniste i Izolacioniste, koji smatraju da svaki dolar poslat van granica SAD šteti prosečnom Amerikancu. Naravno, tu su i nezaobilazni neokoni koji su, Istorijski gledano, naslednici intelektualaca i političara što su 70-ih i 80-ih prešli iz Demokratske u Republikansku stranku jer su smatrali da su demokrate postale previše mekane prema SSSR-u... I njih ćemo, proporcionalno zastupljenje, naći u svakom od stranačkih krila, pa čak i u MAGA pokretu jer su se, kako neki smatraju, uspešno zamaskirali. A ima i onih koji čak i ne nose masku, poput Rubija koji želi da pomiri MAGA i agresivnu spoljnu politiku neokona, ali se umesto nekadašnjeg fokusa na Sovjetski Savez danas ta ekipa fokusira na Kinu I kada svedočimo oštrim marginama, dakle veoma maloj većini u Predstavničkom domu, svaki pojedinačni kongresmen dobija ogromnu moć ucenjivanja. Ako samo petoro ljudi može da obori zakon ili smeni predsedavajućeg, monolitnost nestaje jer pomenuta krila stranke koriste tu polugu da bi progurala svoje specifične zahteve. Najžešči, međutim, krš i lom nastaje zbog Izraela, budući da jača ona ekipa pre svega stranačkih influensera koji se sve glasnije pitaju: a zašto moramo da trpimo baš sve što stiže iz Izraela i da li je to čemu se stremi America First ili Israel First? Oni takođe insistiraju na potpunom otvaranju Epstinovih fajlova, jer smatraju da je u neotvorenom delu pre svega odgovor na pitanje ko u SAD koga vuče za nos: da li američke tajne službe Amerikance, ili Izrael - sve zajedno. I kao što vidimo iz činjenica, situacija i podele su mnogo dublje od rejtinga, koji su danas ovakvi, a sutra onakvi. Posebno u svetlu rejtinga koje smo viđali od En Selzer ili sličnih, koji nepogrešivo uvek strahovito promašuju kada je reč o republikancima. Što je i dokaz da konzumenti takvih merenja rejtinga inače pamte samo do preksinoć, jer da pamte duže, ne bi nikada ni pominjali te naručene rejtinge koji se skoro uvek ispostave kao laž. Ozbiljni ljudi ipak znaju da je sudar krila republikanaca, i ovaj aktuelni oko Izraela kao i onaj koji nas tek očekuje nakon Trampa, mnogo slojevitiji od dnevne politike.

Čekajte, jel sme ovako tinejdžer petom da asistira za gol, pa svi u jednu stranu, a lopta u drugu? Ne vidim to u pravilima...

Linije koje omeđuju kazneni prostor smatraju se delom tog prostora, sad sam video u pravilima. Ako je stao na liniju, prestupio je.

Tu poslednju rečenicu iz mog prethodnog posta, koju pominjete, posebno sam razradio, doduše iz drugog ugla jer se menja percepcija o izraelskoj vlasti, u temi o SAD, gde ona suštinski i pripada. Jer, bilo šta što Iran može da učini niti može da se meri, niti će se meriti sa činjenicom da SAD ni na unutrašnjem planu, a i u delu Zapada, ne da nema blanko ček za delovanje u iranu, nego nailazi na poprilično brecanje i nezadovoljstvo. To, kada je reč u unuttrašnjem planu SAD, koincidira sa sve većim pozivima glasača aktuelne administracije da se prestane sa servisiranjem svakojakih potreba Izraela, polazeći od pretpostavke da Izrael najviše profitira od američkog napada na Iran. Moja malenkost se slaže sa pogledima koji se upiru ka često fragmentiranoj ideji bliskoističnog mozaika, po kojoj su SAD administracije neretko talac izraelskih težnji, ali u ovom slučaju, Amerika ima veći problem sa nuklearnim programom u Iranu, a posredno i sa Kinorusijom, koja se prepliće na tom terenu, nego što je to zabrinutost i servilnost prema Izraelu, niti je ono što Izrael želi sada zbilja najvažnije za Vašington. Da li će Izrael imati koristi od eventualnog američkog napada na Iran? Naravno da hoće... A da li je ta izraelska korist u ovom slučaju i najveći interes SAD? Naravno da nije. Ulozi za njih su u ovome mnogo veći.

Koliko su zapravo bile besmislene kategorizacije po kojima su republikanci monolitni pod Trampom i koliko toj monolitnosti doprinosi i Vrhovni sud, videli smo u dva slučaja koja su se desila u par dana: prvi je odluka Vrhovnog suda o carinama, a drugi intervju Takera Karlsona sa američkim ambasadorom u Izraelu Majkom Hakabijem. I da li je neko u trenucima te apsurdnosti, koja najbolje potvrđuje kako su se neke stare karakteristike pokazale bespredmetno smešnim, dakle kada se povlačio znak jednakosti između monolitnosti republikanaca, odluka Vrhovnog suda i stava konzervativaca prema Izraelu, mogao da i zamisli scenu u kojoj Karlson sleće na Aerodrom Ben Gurion, provodi dva i po sata rešetajući američkog ambasadora u nekoj aerodromskoj čekaonici, a zatim beži nazad u SAD, a da pošteno nije ni udahnuo izraelski vazduh?! I čim su avionski motori utihnuli, krenulo je čerupanje, pa je Taker izjavio da su mu producente ispitivali kao špijune, dok ga Hakabi, bez mnogo uvijanja, naziva lažovom. Ali ta njihova svađa je samo ukras za pravu dramu koja je u samom intervjuu, a koji je postao autopsija jedne velike podele unutar republikanaca koja će definisati njihovu narednu deceniju i vreme posle Trampa. Jer kad se "Božansko pravo" sudarilo sa realnošću, jadni Hakabi je izgledao poprilično izgužvano, pa se čovek koji je navikao da mu republikanci automatski kliču, odjednom našao pred zidom nerazumevanja nekog novog republikanskog auditorijuma. Bivši guverner Arkanzasa i verovatno najvatreniji hrišćanski ljubitelj Izraela kojeg je Vašington ikada poslao u Jerusalim, nastupio je sa starom pričom po kojoj Jevreji imaju božansko pravo na zemlju, dok palestinski identitet za njega kao i da ne postoji. Ali Karlson je došao na izraelski aerodrom sa naoštrenom olovkom i sa jasnim ciljem da skine neke maske. I kada je pitao da li biblijsko obećanje o zemlji od Nila do Eufrata znači da Izrael treba da proguta pola Bliskog istoka, Hakabi je ispalio da bi bilo u redu da Izraelci sve to zauzmu. Posle se pravdao da je to bila samo hiperbola, ali duh je izašao iz boce. Kada ga je Taker pritisnuo pitanjem o stradanju dece u Gazi, Hakabi je posegnuo za standardnim arsenalom u kome su četrnaestogodišnjaci operativci Hamasa, a izraelska vojska moralnija od svih drugih, uključujući i američku. Karlson mu je tada postavio jednostavno pitanje: Čuješ li ti sebe? I tako je čačnuo tamo gde drugi ne smeju ili ne žele, a nadalje je, fudbalskom terminologijom, postavljao glavu tamo gde drugi ne postavljaju ni - nogu. Pitao je zašto se Hakabi tajno sastao sa Džonatanom Polardom, špijunom koji je SAD olakšao za brdo dokumenata, a Trampa nazvao ludakom. Hakabi je na to slegnuo ramenima i nešto bulaznio o "kurtoaznoj poseti", a još neprijatnije je bilo pitanje o američkim pedofilima koji u Izraelu nalaze sigurno utočište, poput onog visokog zvaničnika Toma Aleksandroviča. I tu je taj prelomni momenat koji moraju da priznaju i kritičari Karlsona, jer se zbog takvih pitanja neretko završava u nekoj rupi. Kao što i zbog ovakvih formata propagandne kuće zaodenute u plašt mejnstrim medija nepovratno gube bitku za gledanost... Ispostavilo se, videli smo, da Hakabijeva teologija, skrojena za aplauze u crkvama Arkanzasa, nije dizajnirana da preživi unakrsno ispitivanje, pa kad ga je Karlson, pokazujući zašto ovakve njegove intervjue gledaju desetine miliona ljudi, pitao o razlici između "naroda zaveta" i sekularnih osnivača države, Hakabi više nije znao da li je Izrael levo ili desno od Albukerkija. Jer, brojke ne lažu, a mlađi republikanci još manje, pa dok Hakabi drži propovedi, Karlson - koji svako jutro čita Bibliju - osvaja teren podacima iz 2025. godine, brutalnim za stari gardu, po kojima je 53% republikanaca mlađih od 45 godina protiv novih 38 milijardi dolara za oružje Izraelu, a 41% svih republikanaca sada ima nepovoljan stav prema izraelskoj vladi. Karslon je i ranije otvoreno pričao o uticaju koji ima AIPAC i tome kako ljudi stradaju čim postave neko pitanje, pa ga je organizacija StopAntisemitism odmah proglasila Antisemitom godine a Bibi ga nazvao - nacistom, ali njega to ne dotiče jer zna da je njegov završni udarac onaj koji najviše boli prosečnog glasača u SAD, dok ga glasači u Izraelu mnogo manje zanimaju. Pa kaže: Ljut sam na svoje zakonodavce što ne štite moju zemlju sa brigom kojom su štitili Izrael... I tu dovodi priču na teren gde se sukobljavaju čekovne knjižice i glasačka baza... Dugo je, naime, hrišćansko-izraelski pakt stajao na tri stuba: teologiji, namenskoj industriji i izbornoj strategiji. Prva dva su se ozbiljno poljuljala, a ostao je samo onaj treći – novac. Milijarderka Mirijam Adelson, kao najveća živa čuvarka interesa izraelskog političkog sistema u SAD, istresla je 106 miliona dolara za Trampa i sada, uz ekipu poput Polsona i Singera, juri glavu Tomasa Masija, onog retkog republikanca koji ne uzima novac iz AIPAC koverte. Tramp je već stao na stranu novca, nazivajući Masija - mrziteljem Izraela. Jasno je, međutim, da glavno pitanje nije da li republikanci mrze Izrael, jer je jasno da ako od dve strane američkog političkog spektra neka zaista mrzi Izrael, to svakako nije konzervativna strana. Pitanje svih pitanja zapravo je da li može čekovna knjižica Mirijam Adelson da kupi politiku koju Hakabi više ne ume da odbrani, a America First publika više ne želi da puši?

Pre tri dana WSJ je objavio da Tramp razmatra ograničeni napad na iranske vojne ciljeve, što su zatim preneli i drugi mediji, kako bi naterao Hamneija da potpiše nuklearni sporazum pod uslovima Vašingtona, a sam Tramp je to komentarisao rečima da se takva akcija razmatra. Pa ako na kladionicama procentualno skače mogućnost američkog napada, to je i zato što svi prepoznajemo da, u međuvremenu, Trampova administracija nastavlja da raspoređuje vojna sredstva na Bliskom istoku u obimu koji dugo nije viđen, verovatno još od sukoba sa Irakom, i kako bi prisilila Teheran na sporazum i da bi osigurala da američka vojska ima platforme i sredstva potrebna za sprovođenje višenedeljne kampanje protiv Irana, ako joj se naredi. S druge strane, uzmemo li u obzir i nedavni 12-dnevni rat sa Izraelom i težinu teške municije za uništavanje bunkera kada su američki bombarderi B-2 oštetili iranska tri glavna nuklearna postrojenja, kao i nedavne opštenarodne demonstracije u zemlji, jasno je da se Iran nalazi u najranjivijem položaju još od osmogodišnjeg rata sa Sadamom Huseinom pre četiri decenije. I u tom generalnom kontekstu koji je ocrtan mračnim tonovima, retorika teheranske vlade samo maskira ovu stvarnost, pa njihov ambasador u UN preti da će sve baze, objekti i sredstva neprijateljske sile u regionu predstavljati legitimne mete u kontekstu iranskog odbrambenog odgovora. Ali šta bi Iran realno mogao da postigne u takvom scenariju? Kao što su to učinili protiv Izraela prošlog leta, Iranci će vrlo verovatno iskoristiti svoje raketne kapacitete u nekakvoj odmazdi. Obaveštajne procene ukazuju da se iranski raketni arsenal sada vratio na nivoe pre juna 2025. godine, pa ako je ovo zaista tačno, to znači da Iran trenutno poseduje do 3.000 balističkih raketa, od kojih sve mogu da dosegnu američke vojne baze u Zalivu. Trampova administracija to prepoznaje, zbog čega je poslala više PVO sistema u region i spremna je da evakuiše trupe sa mesta gde su one sedeće mete. Pored raketnih napada, Iranci imaju mogućnost da zaustave saobraćaj tankera u Ormuskom moreuzu, jer njihova mornarica jeste stručna u korišćenju malih, brzih plovila za opkoljavanje i uznemiravanje većih tankera koji prevoze sve, od hrane do sirove nafte. Čak i tako, s obzirom na to da bi iranska mornarica sigurno bila meta u svakom velikom napadu SAD, postavlja se pitanje koliko dugo bi Iranci mogli da održavaju ovu vrstu aktivnosti, a na kraju, takav potez bi bio sličan onome kad se pop naljuti na selo pa sam sebi odseče onu stvar... Jer se Iranci zbog svojih najvažnijih potreba oslanjaju na isti plovni put, i kada je reč o izvozu njihove nafte putem crnog tržišta, odnosno slanja 1.3–2 miliona barela dnevno, uglavnom u Kinu, a i kada je reč o crnoberzijanskom uvozu nekih najosnovnijih potrepština. Pri tome, svaki pokušaj zatvaranja moreuza bi potkopao dogovore koje je Teheran negovao sa arapskim državama Zaliva poslednjih godina, što zbirno, dakle zajedno sa iranskim izvozno-uvoznim potrebama, predstavlja ključni razloga zašto Iran nikad nije išao na dugoročno zatvaranje Ormuskog moreuza, čak i u najgorim krizama. Jer to bi vratilo Iran u izolaciju u Zalivu baš kad je uspeo da izgradi barem nekakve mostove sa Rijadom, Abu Dabijem i Dohom. I ako bi to od Irana bilo - to, postavlja se fundamentalno pitanje šta je Amerikancima krajnji cilj? Ako je to pokušaj da se obezglavi režim, ko ili šta će ga zameniti? Idealan scenario jeste onaj koji smo videli u Venecueli, ali sa ipak bitnim razlikama, a to je politička tranzicija na putu ka proameričkoj vladi. Ali to nije lako učiniti ne zato što iranski narod ne mari za demokratiju ili ne želi bolji život za sebe, nego zato što je iranska opozicija poznata po tome da je istorijski podeljena protiv sebe. Neki tamo su marksisti, maoisti i lenjinisti koji se i sami dele između sebe, drugi su monarhisti stare škole koji žele da vaskrsnu dinastiju Pahlavi, a treći više vole da jednostavno reformišu trenutni iranski politički sistem kako bi ga našminkali i učinili reprezentativnijim, kao u slučaju Madurove ekipe koja je pristala da ga pusti niz vodu. Zato je stizanje do koherentnog, jedinstvenog političkog projekta nakon Hamneija kao uzgoj buva - teoretski se to može učiniti, ali će zahtevati stepen produžene pažnje koju američka administracija nema, s obzirom na sve ostale prioritete koji je obavezuju da deluje promptno. Iran svakako nije nemoćan da uzvrati udarac američkim interesima, ali to će iranski režim koštati više nego što bi ga koštao nekakav dogovor diktiran u Vašingtonu. A ni Tramp nema baš previše prostora da manevriše, jer mu idu međuizbori i vremena je sve manje.

Sećam se scene iz jedne od šetnji, kada negde u Srbiji studenti prolaze pored kućice nekih siromašaka, a musava dečica izašla da ih vide... I studenti krenu da silaze s puta, pa počnu da ljube tu decu i da im daju hranu i slatkiše koje su prethodno dobili od nekih ljudi... Mi kad smo to porodično gledali, svi smo plakali. Pa smo premotali snimak, ponovo ga odgledali onako zarozani od suza... I opet smo plakali. To je ustvari ta zaboravljena veština terenskog rada i bazične mobilizacije koju je današnja opozicija, uljuljkana ne u Tviter mehurove, nego u mehuriće i jalova saopštenja, potpuno zanemarila. Pa ni DOS nije bio savršen, ali je imao nešto što današnja opozicija nema - infrastrukturu i mišiće. Izvlačenje tog dosovskog pluga znači povratak u političku njivu, na pijace i u male gradove, tamo gde se ore biračko telo. A upravo su studenti bili kroz istoriju moderne političke borbe pogonsko gorivo svake promene u Srbiji, jer imaju nepogrešiv detektor kako treba sa vlastitim narodom. Zato što oni taj svoj narod, svoje roditelje i komšije, stvarno i istinski vole. Opoziciji iz tog razloga treba studentska energija da bi povratila legitimitet, a studentima treba politička artikulacija da njihova pobuna ne bi isparila u šetnjama bez cilja. Bez te sprege i zajedničke liste, sve odlazi u pepeo i dim kao ona cvećarnica na Konjarniku. Nedavno sam pomenuo zašto bi mi novi poraz od Vučića najteže pao od svih dosadašnjih poraza. I to je kao kod Kurosave u Rašomonu, kad sveštenik u uvodnom monologu govori o svim zalima koje su spopale društvo, slično ovom našem društvu, i o pljački i o bandama koje napadaju običan svet, ali kaže da nikad nije čuo strašniju priču od one koju se sprema da ispriča... Jer je posle nje izgubio veru u ljudsku dušu više nego zbog razbojnika, pljačke i gladi. Novi poraz od Vučića je - ta sveštenikova priča. Kako da posle poraza zbog razjedinjenosti sutra verujemo i opoziciji, i ljudima... I sebi samima.

Smenom režima u Srbiji, i opozicija će, prirodno, biti bolja. Ovako, ušančena u status koji joj je namenio Vučić, godinama ne vidi ni sunca ni meseca, ni njen doro Drine vode ladne... Jer prema logici političkog ekosistema, baš kao i u biologiji, ako organizam staviš u mračnu kutiju, on neće evoluirati u predatora, već će u kutiji zakržljati do neprepoznatljivosti. I tek kada politika prestane da bude zona sumraka, u igru ulaze ljudi koji trenutno sede na klupi za rezerve, jačaju tempo i iznutra obogaćuju sadašnju usahlu političku nomenklaturu. Veća konkurencija unutar same opozicije prirodno podiže kvalitet kadra, a i više nema izgovora tipa - nema nas u medijima. Pa kad svetla slobodnog reflektora padnu na tebe, ili sijaš ili izgoriš... Opozicija se danas bori protiv jednog čoveka, što ih tera da i sami postanu populisti i okrenu se ka jedinoj listi koja ima šanse da obori na pleća tog čoveka, ako uopšte želi da odigra nekakvu ulogu koja joj je prirodom političke realnosti data. To je i onaj trenutak kada opozicija prilikom donošenja odluke da li će ili neće sa studentima, mora da se suoči sa vlastitim likom u ogledalu i sa rezultatima svog sopstvenog višegodišnjeg nerada i neuspeha, nedostatkom infrastrukture i ideološkom konfuzijom. I mora da sa tavana sećanja izvadi dosovski plug kako bi zaorala brazdu barem minimalnog integriteta i samopoštovanja... Da se stavi pod studentski barjak ne da bi osigurala sinekure, nego da bi mogla da preživi još jedan ciklus... Jer ako Vučić ponovo pobedi, do sledećih izbora niko od lidera opozicije neće biti bitan nikome. Samo svojim porodicama. S druge strane, smena vlasti nije samo promena imena na vratima kabineta, već provetravanje cele prostorije u kojoj je vazduh postao toksičan za obe strane. Zato su opoziciji studenti - jedina šansa.

Ako moramo da imamo prevodioca za rečenicu od deset reči ili manje, koja je napisana na našem jeziku, onda komunikacija više ne postoji. Ali to već znamo jer godinama gledamo javne istupe političkih komesara i desnih i levih, i gornjih i donjih, koji jedino komuniciraju sa svojim ekočemberima, što nam i njihovi brojevi u anketama i potvrđuju. I što su upravo studenti svojim delima pometlali kao kore od banana i prazne konzerve, čije je svojstvo da inače, nevezano samo za Vučića, prazno zveče dok ih metlaju.. Pa ako nema komunikacije, čemu onda prenemaganja oko - načina komunikacije??! Ni ja se nisam prenemagao kad su mi ovde pisali da jedem gomna, kao vrhunski intelektualni odgovor i refleks jer se dalje ne dobbacuje od toga, pa nisam plakao i reportovao kao mali denuncijant. To je, zapravo, strategija gde se jasna izjava zamagljuje komplikovanim kontekstom kako bi se izbegla odgovornost za izrečeno. Onda se, naravno, pokrene mašinerija koja nema ideju niti kapacitete da nam objasni zašto glas za studente nije bolji od glasa za listu od 3%, pa krene da objašnjava kako on zapravo nije mislio to što je napisao, već nešto deseto. To je kao da neko kaže - Volim kišu, a branioci skoče sa: On je zapravo hteo da kaže da je hidrološki ciklus neophodan za poljoprivredu u uslovima globalnog zagrevanja... Ne, čovek je rekao da voli kišu. I onda svakim upisom i spinom biva sve jasnije zašto nema nekog teksta u kome se na jasan način, korišćenjem činjenica i potkovanošću istorijskim analogijama, objašnjava zašto je bolje ne glasati za studente nego glasati za nekog drugog. Mi, koji ćemo glasati za studente, još čekamo da nam se kroz dostojanstvenu analizu, koja će ostati ovde zabeležena kao kultura sećanja, pokaže gde grešimo i zašto grešimo.

Ne postoje nezavisno istraživanja ili ankete iz 2025. i početka 2026. godine, ili ne da ih je barem moja malenkost pronašla, koja jasno potvrđuju da će neka treća koalicija, dakle van SNS-a i studentske liste, biti čak ni blizu studentima i Vučiću, a ponegde je i cenzus od 3% na predstojećim parlamentarnim izborima veoma upitan. Naravno, u to ne računam režimske ispitivače javnog mnjenja. Najzanimljiviji je, zapravo, scenario o kome pišemo, gde izlaze samo studentska lista protiv Vučićeva liste plus manjine. Sprint Insight taj scenario zaključuje sa 54,8% za studentsku listu i 42,1% za Vučića. Niz nerežimskih istraživanja, od Crte do Vukadinovića, pokazuju da u trenutku velikog talasa koji prave studenti, sve male "principijelne" kolone postaju skoro statistička greška. Zato oni i ne traže svojih 3% da bi smenili Vučića, nego da bi preživeli još jedan ciklus kao profesionalna opozicija.

Nisu bitni kao pojedinci ni taj koji podmeće da nije napisano ono što je zaista napisano i što vidimo svojim očima, a ni onaj koji je napisao tu rečenicu koju sam maločas kvotovao, jer nisam ni imao pojma o njegovom forumskom postojanju pre nego što mi je prvi put ukazao to zadovoljstvo upoznavanja kada me prvi put kvotovao, što takođe nije njegova krivica jer ne može on da utičete na forumske afinitete moje malenkosti i koga ću da zapazim, a koga neću. Bitno je to da maske uvek padnu jer je to inherentno i maskama i onima koji ih nose, nekad pre a nekad kasnije, s tim što je kasnije padanje maski do sada uvek i samo išlo na ruku Aleksandru Vučiću. Ali kad neko jasno na ovom forumu napiše da daje glas režimu ako postoje dve liste, esenesovska i studentska, čak i ako je rreč o nespretnoj konstrukcoji, onda je ta maska spala - tačno na vreme. Da ne bude posle: pa nismo znali. I zato žulja to što moja malenkost piše, i zato čitav odijum, jer znate da znamo čak i pre nego što dođe do nečijeg političkog autovanja... I dok se nekoliko puta pali čoveku cvećara samo zato što je uz studente, da bi na kraju bila skroz spaljena Molotovljevim koktelima, razglabanje o tome kojih će biti više na studentskoj listi i o personifikaciji tog pokreta samo je eufemizam da se zapravo kaže: ko šiša spaljenog cvećara. Jer to onda više nije debata o Hegelu, istorijskim rimama ili o Brzom Gonzalesu... To je prelazak sa teorije na - krv i pepeo. Pričaju nam dok ljude batinjaju i pale im vlasništvo o potrebi debate da li je studentski pokret jedini dobar odgovor režimu... Pa gde je ta debata? Evo, čekamo je... Zna li se barem kad će? Gde su argumenti zašto studenti nisu jedini ispravan put, gde je analiza koja nam pokazuje da ćemo se rešiti batinaša i palitelja glasajući za liste koje nemaju ni dvocifreni postotak u anketama ili su čak na granici cenzusa? Kohones smo skupili, znam, video sam nas na ulicama, a sad samo treba da skupimo i noge da nam kroz njih ne provlače bespredmetne pamflete i prizemne etikete umesto zdravorazumske debate... Moja malenkost razume da je nekom možda bitnije ko je na studentskoj listi nego ko je bacio Molotovljev koktel na cvećaru, što ćemo pravno procesuirati kako zakon nalaže samo ako studenti pobede, ali znajte da ste i tada odabrali stranu. Znamo da je briga za personifikaciju pokreta tu u stvari kao paravan za ignorisanje pepela u koji se ova zemlja pretvara. Ili, što bi stari Sloveni rekli: Hoćeš li, dušo, hoćeš bela rado, da te strina vodi u cirkus Kolorado...

Poštovani forumašu, protivniče Vučića koji ovo čitaš, ne daj se smesti i ne upadaj u vrzino kolo koje ti pletu. O ovome odozgo ti pišem kada ti kažem da suštinski postoje dve liste - naša i njegova. Kad napišem njegova, ne mislim na forumaša koga kvotujem jer ga i ne poznajem, niti sam se susretao sa njegovim stavovima pre dana kada je ovo napisao (i koji ima pravo kao i svi mi da svoj glas da kome hoće, pa i režimu), nego na Vučića, jer je jedna od karakteristika Vučićevog vrzinog kola i njegove hegemonije i da te tera da im crtaš kako bi bio shvaćen. Pet minuta pre nego što vide studentsku listu koja im se možda (verovatno?) neće dopasti, neki će pričati o demokratiji, evropskim vrednostima i pogrešnim pitanjima koja se postavljaju. Ali kad je vide, možda i neće svoj glas dati nekome ko se upravo bori za te univerzalne vrednosti i ko jedini ima šansu da na sledećim izborima smeni Vučića, kao što je DOS to isto učinio Miloševiću. Dokaz za to što ti, poštovani forumašu, pišem ove redove je to što i posle čitavog ovog zamešateljstva i dalje nema teksta koji će koherentno i iskreno, kao da autor veruje u svoje reči, objasniti zašto glas za studente nije dobar ili zašto je bolje glasati za neku milošjovanovićevsku listu kojoj se daju mnogo slabije šanse ako se želi smena Vučića. I što nas je kao nepogrešivi putokaz godinama vodilo u propast... Umesto toga ima samo etiketiranja, paušalki i šumova koji za cilj imaju da pokvare i ometu božansku muziku koju nam je toliko vremena svirao simfonijski orkestar naših studenata i naše dece. Zar ti to što na tvom ekranu uporno nema tih reči koje tvore tu misao po kojoj je bolje dati glas nekome drugome a ne studentima, ne dokazuje da tu misli zapravo - nema? Ne daj da ti, kao u prethodnih xy godina, opet probacuju loptu kroz noge ili da ti prete da će odneti loptu sa terena, kako bi igra koju igraš prestala. Znaj da si u pravu kada znaš za koga ćeš glasati pa sve da su na studentskoj listi i petao Sofronije i mačak Silvester, a da je predvodi - Brzi Gonzales. Jer nećeš zalaziti u gubljenje energije na objašnjavanje zašto je batinanje loše.

I vi i ja znamo da obojica znamo da vi samo cenite dobro forumsko štivo koje vas inspiriše (gde je sad onaj emodži sa namigivanjem kad mi treba). I što bi Sloba rekao, volim i ja vas.

Kako da vam se ne zahvalim ako sami kažete da nekoliko dana niste bili topiku, a onda se odmah uhvatite za moj skromni post i kvotujete ga?! Imali ste toliko tema i kvotova, i Ukrajinu, i Trampa, i Iran, i Kinorusiju, i tehnofeude, i veštačku inteligenciju, i Lompara, i Mileta Lojpura... Toliko toga u tih nekoliko dana i toliko upisa, pa zar je čudno što mi imponuje kada ste se baš latili mog upisa? Dozvolite mi, molim vas, manirom džentlmena da se osetim posebnim, jer to što ste učinili moju malenkost izdvaja iz mora svega i svačega što ste propustili na forumu u tih nekoliko dana. Jer, to suštinski opravdava i moje postojanje na ovom digitalnom mestu... I ovo nije metafora, već istina zbog koje sam vam zahvalan.

@Smrtokapa U prvom kvotu mog skromnog upisa, napravili ste ga još skromnijim tako da ste kvotovali nešto potpuno istrgnuto iz konteksta, pa je ostao neki patrljak bez velikog slova na početku rečenice i bez tačke na kraju, što je znak da ste se sa nekim razlogom oglušili na sve pre i sve posle onoga na šta ste sami izvoleli referisati, bez da vas je bilo ko na to naterao. Uz to što je istrgnuto iz serije upisa moje malenkosti o predmetnoj stvari, izvoleli ste uputiti mi konstataciju da se ne mogu dobiti pravi odgovori ako je pitanje pogrešno, a da mi i ne znamo na koje pitanje ste mislili jer ono što ste kvotovali je samo otkinuti deo nečega??! Tu mehaniku mi stari forumaši na ovom forumu svakako prepoznajemo jer smo je videli u milion i jednoj pozi, jer kada neko ne može da odgovori na neku suštinu, on proglasi pitanje metodološki neispravnim. I to je stari forumaški trik kada ne shvataš kojim sportom se neko bavi na nekoj utakmici, pa kažeš da teren nije po standardima i odneseš loptu kući. I kada neko napiše da je neko pitanje, koje je prethodno osakatio istrgavši ga iz konteksta, u stvari "pogrešno", time nam zapravo govori: Meni se ne sviđaju ponuđeni odgovori jer me oba čine odgovornim. Znam, žulja vas to da ako bezrezervno priznate da je svet sa studentima bolji, morali biste da ih bezrezervno i podržite, bez obzira ko im je na listi. A ako kažete da je Vučić bolji ili da je bolje to što ćemo dobiti usitnjavanjem glasačkog kapitala, postajete saučesnik u Vućićevoj hegemoniji. Zato i odlazite u "neispravnost pitanja". S tim da, poznajući vaš forumski opus, sigurno znam da ste protiv Vučića i da se inače ne bavite patrljcima koje kvotujete, već tražite neki smisao, ali vas nešto što moja malenkost piše jednostavno trigeruje da, kao jelen dvogodac, spremno skočite na dosta toga što je plod mojih skromnih misli, kako na ovoj temi, tako i na drugim temama. Na tome vam se zahvaljujem, jer me kvotovanjem samo podstičete za dublju ekspertizu, jer bi u protivnom možda bio ocenjen kao neko ko zatrpava topik, a ovako samo - odgovaram na vaše kvotove. @Issey To što spominjete je jedna od koloni koja godinama unazad svedoči o - petoj koloni. I jel svi sad treba da se pravimo da to ne postoji??! Aha, evo sad ćemo... Kako da ne.

Ako pročitate sve, videćete kako je išao tok polemike i njenu dinamiku. Podsećanja radi, sve je započelo mojim skromnim upisom u kome sam naznačio da u borbi protiv Vučića vidim samo jednu kolonu i jednu listu, dok su ostale kolone, kako nam empirijski osećaj i istorijske prilike to i pokazuju, ono što nazivamo - peta kolona. To možete lako da proverite kretnjom po arhivi topika... Na to su odgovorili neki ljudi čije upise sam prvi put video jer su me kvotovali, navodeći zašto glas za studente nije izvesna opcija dok ne vidimo njihovu listu, a čini mi se da je jedno od to dvoje ljudi kasnije (ispraviće me ako grešim) navelo da između samo studentske liste i SNS liste bira - režimsku listu. I da vam sad ne ponavljamo kako je sve dalje išlo, pokušaću da vam to plastično objasnim: na ovom forumu nam se godinama unazad objašnjava, da li kroz prizmu Mila ili Ace, zašto ukrupnivanje baze nije rešenje, a neretko se i toj ukrupnjenoj bazi spočitava i da je četnička, i da je fašistička, i da je bez programa, i da nosi sa sobom neizvesnu budućnost. U sve to možete da se uverite svojim očima samo ako prelistate temu o CG i predmetnu temu na kojoj se dopisujemo. Što nas dovodi do toga da nije samo Vučić toliki mag, kao onaj vlasnik benda u kome kuče svira a mače - peva. Ne, nego mu i neki koji su načelno protiv njega, ili se barem tako ispisuju, daju na snazi zato što godinama ne shvataju u čemu je štos... Kuče i svira i peva, a mače samo - otvara usta.

Okej, slažem se sa napisanim, ali jel može to htenje i taj intelektualni oportunizam da se iskaže rečima koje tvore barem nekakvu misao, a ne etiketama i - kašljem iz publike? Zamislite, ima li većeg besmisla od onoga kada se moja malenkost optuži za sofizam u trenutku kada jasno demaskiram njihovu prazninu? Pa jel postoji još neki oblik komunikacije na forumu osim prizemnih nalepnica kao ultimativnog čina intelektualne inertnosti? Iz svega što sam pregledao, dakle iz medija, analiza i komentara o studentskom pokretu, takav smislen, koherentan i sa dušom tekst protiv studenata - ne postoji u javnom prostoru. Kritike postoje, ali su uglavnom fragmentarne, taktičke ili režimske propagande, poput obojene revolucije, rušenja države, desničarima na listi, nemanja programa... Nema dubokog eseja, tipa zašto je bolje da Vučić ostane nego da studenti dođu, koji bi neko napisao sa intelektualnom čestitošću i verom u svoje reči. Znate zašto sve do poraza Vučića nećete ni na ovom mestu pronaći intelektualni osvrt koji objašnjava zašto je glas protiv studentske liste dobar? Zato što on jednostavno - ne postoji. On hipotetički možda i nije sasvim nepostojeći, ali oni koji bi potencionalno bili njegovi autori, suviše su zaokupljeni etiketiranjem protivnika i samozadovoljni odjekom toga u njihovom ekočemberu, da se uopšte i ne trude da naprave intelektualni iskorak.

A ovo je dokaz da nemate ništa smisleno da napišete i zaključite o ovoj temi. Samo paušalke i besmisleni kašalj iz publike dok veliki dečaci sviraju svoje violine. Kao što sam i misilo. Hvala na pažnji... Studio...

Najveća mana mi je to što pamtim sve i svašta, i što treba i što ne treba, pa tako veoma dobro znam šta je ko pisao i propovedao tokom protesta protiv Mila. Zato sam, da oprosti Hegel, i napisao da se istorija ne ponavlja baš uvek, ali se veoma često rimuje sa sadašnjicom jer svi znamo kakve su se ovde pesme pevale i kako se one rimuju i kad je reč o Đukanoviću, a i kad je reč o Vučiću. Iz tog razloga i tražim da pročitam bilo šta što ima nekakvu supstancu, a što bi nam objasnilo zašto glas za studente nije suštinski dobar glas. Ja sam spreman da čitam, spreman sam da rekalibriram svoje misli... Ponudite mi esej, ponudite mi filozofsku odbranu statusa kvo, ponudite mi viziju Srbije u kojoj je batinjanje i šutiranje dece prihvatljiva cena za nečiji mir.

Ja bih, majke mi moje mile, rado pročitao upis u kome se jasno navodi zašto je glas protiv studenata dobar. Jer, znanje je krhko, pa kad bi takav neki tekst neko od forumaša na ovoj temi postavio, ali onako - sa dušom, kao da sam sebi veruje dok to piše, možda bi i neko drugi poverovao u to. Još ako bi taj tekst bio potkrepljen istorijskom analogijom i relevantnim književnim radovima iz oblasti politikologije, sociologije, filozofije ili psihologije, to bi imalo nekakvog smisla jer istorija se ne ponavlja baš uvek, ali se u najvećem broju slučajeva barem rimuje sa sadašnjicom. S tim u vezi, kolega s foruma na drugoj temi je pokrenuo forumski film u nekom pravcu koji mojoj malenkosti nije bio blizak, ali sam onda video neki esej Janisa Varufakisa i odgledao njegovo predavanje na temu tehnoloških feuda, što me je nagnalo da i sam pokrenem proces rekalibracije (što bi rekli oni u Davosu) vlastitih misli o toj temi. Isto bih učinio ako bi bilo ko ovde smisleno obrazložio zašto studenti ne zaslužuju da im damo svoje poverenje u borbi protiv režima, odnosno zašto je bolji svet sa Vučićem, a bez studentskog pokreta protiv njega, ali bih i savršeno jasno shvatio poruku ako nikada ne vidimo neki takav smisleni tekst. Ovako, kad je sve to paušalno i bez ikakvog pokrića, čak ni štos sa arhivom nije smešan, već ostavlja više onako otužan ukus u ustima...

Pre glasa za studentsku listu, prvo bih glasao za smenu arhive sa ovog foruma i njenu lustraciju, jer ovako stvarno nije fer... Zamislite, recimo, vreme nakon što će studenti srušiti Vučića, pa da tada neko izvlači iz arhive upise u kojima se objašnjava zašto studentska lista nije dobra i zašto studenti neće uspeti u svojoj misiji... I kad smo već kod paralela između borbi protiv Mila i Ace, osim što je osnovna paralela borba protiv autokrata koja zahteva maksimalno širenje baze, činjenica je da su i pravi protivnici Mila i pravi protivnici Ace protiv sebe imali kočničare pokreta koji bi doveo do smene tih autokrata, a koji nisu iz redova DPS i SNS. To, dakle, znači da su i za Mila i za Vučića, posredno i neposredno, bili i oni koji su se nekada načelno izjašnjavali i protiv njih ili protiv njihovog modela vladanja. Na kraju, Milo nije pao kada su se svi složili oko NATO-a ili crkve, već kada su se svi složili da je režim postao nepodnošljiv. I da bismo postavili barem nekakav standard u toj papazjaniji koju autokrate namerno prave, muteći vodu tako što u nju puste neke punoglavce sa sitnom sinekurom, hajde da vidimo ko je za šta... Mi koji podržavamo studente, tom podrškom samo i jedino pokazujemo želju za obaranjem Vučića. Nismo opterećeni personalizacijom tog procesa jer nam jedini cilj nije nikakva osoba na vlasti, već prekid maltretiranja, batina, nadstrešnica, lopovluka, meidijksog mraka i nepoštovanja prava građana. Ali za šta i za koga su oni koji ne podržavaju studente, a načelno su protiv Vučića kao što su načelno bili i protiv Mila, ali su kritikovali proces njegovog pada pominjući svakojake nebuloze, za koje se na kraju ispostavilo da su, što bi kolega ovde rekao, obični sofizmi. Evo, mi koji smo za studente, daćemo njima glas jer nam sve moguće analize i ankete ukazuju da jedino tako imamo pravo da se nadamo da ćemo skinuti ovdašnji režim, kao što je masovnim pokretom skinut i Milo, ali za šta su oni koji neće glasati za studente, a načelno su protiv Vučića? To nikako da čujemo ili pročitamo?! Jer taj glas odlazi u arhivu propalih nada, a korist ima samo i isključivo vladalac i njegova hegemonija, ma koji je bio razlog da se ne glasa za studente. To je i postavljeno ogledalo pred svakog ko planira da glasa za manje liste, i to ogledalo će ti pokazati da li glasaš da bi se osećao moralno superiorno dok ti komšiju ili dete biju?! Ili glasaš da bi nasilje prestalo? Moja malenkost smatra da je taj moj izbor za studente toliko lak, da je zapravo najlakši od bilo kog drugog izbora koji sam ikada napravio. Čak je lakši i od glasa koji sam onomad dao DOS-u, jer tada nisam znao kakav će biti ishod i da li ću tako oboriti Miloševića... Sada, poučen istorijskim nasleđem i iskustvom - znam.

Ima li kopilota ili nema u avionu je jedno, a Antonio Gramši bi u ovom našem malom forumskom avionu sigurno bio pilot, a ne kopilot, budući da u delu Koncept kulturne hegemonije upravo dokazuje ono što je večeras ovde tema. Jer, Gramši je tvrdio da režimi ne vladaju samo pendrekom, već kulturnom hegemonijom i nametanjem svog pogleda na svet...Vučić je tako u Gramšijevom viđenju hegemon koji je stvorio sistem gde je sve na prodaju, gde su svi isti i gde je cinizam, dakle stav obeležen drskošću, zajedljivošću i nepoverenjem u ljudsku iskrenost - jedini opstanak. Gramši kaže da svaki pokret treba svoje intelektualce koji nisu salonski, već dolaze iz naroda, dok su protivnici takvih pokreta kakav je studentski u stvari čuvari stare hegemonije. Čak i kad su protiv vlasti, oni igraju po pravilima koja je režim postavio i sprečavaju ujedinjenje svih slojeva, što bi srušilo postojeći sistem i postojeće sinekure. On dalje precizira: Država je hegemonija oklopljena prinudom, a hegemonija kao pristanak je socijalna osnova, ali u ovom našem slučaju ona je izvitoperena u cinizam koji sprečava svaku iskrenu promenu. Gramši to vidi kao ključ, jer organski intelektualci moraju biti ukorenjeni u narodnim slojevima da bi stvorili kontrahegemoniju, a ne da budu deo stare elite koja čuva svoj položaj.. S druge strane, delo Strastvena politika: Emocije i socijalni pokreti, razbija mit da su protesti stvar racionalnog interesa. Reč je o nepatvorenim emocijama kojima se ne može i ne sme suditi na osnovu nekakvih listi, jer to je ono što je okinula nadstrešnica i lomljenje vilica devojkama. I kada se desi takva nepravda, ljudi dobijaju nagli emotivni impuls koji ih tera na akciju, bez obzira na sastav liste. Pa kad znamo da mi osoba do mene na protestima najbolje pokazuje da nisam sam, to je suština društvenog pokreta, jer se stvaraju emocionalne veze koje su jače od ideologije. Na moju žalost, to ne mogu baš svi da shvate. A možda i ne treba da shvate ma koliko ja nešto žalio, jer ako bi svi shvatili sve, kako bismo sutra kao politički orijentir imali jasnu distinkciju na kom mestu je ko stajao kad smo smenili Vučića?

E, ali mi smo na istoku, pa za nas na ovom forumu ne važi Raselova istorija zapadne filozofije... Šalu na stranu, u trenucima savršene istorijske ironije, za koju i Rasel ima šta da kaže, a koji se na ovim prostorima ponavljaju sa preciznošću švajcarskog sata, već vidim scenu u kojoj lik pita lika: jel se sećaš onoga što je bio protiv da se ide u istu kolonu sa studentima, eno ga sad u koaliciji sa Čedom Jovanovićem. Kritikovati studente zbog pitanja vlasništva nad mandatom, dok se istovremeno glasa za partije koje decenijama trguju tim istim mandatima, zapravo je vrhunac besmisla. Jer studenti koji nikad nisu bili deo trgovinske mreže režima sa mandatima uvek su sigurniji ulog od profesionalnog političara koji, dokazano u praksi da izbije oči, mandat vidi kao - valutu. Profesionalni političari, i iz vlasti i iz dela opozicije, decenijama tretiraju mandate kao robu na tržištu, prelaze iz stranke u stranku, trguju za funkcije, resore, novac... Primeri su bezbrojni, od masovnih prelazaka poslanika iz kluba u klub, preko kupovine većine u lokalnim parlamentima, do slučajeva gde se mandat prodaje za mesto u upravnom odboru ili neku drugu sinekuru. To je postalo sistemska norma, a ne izuzetak. I to nam se, sad kad iamo studente, preporučuje kao alternativa??! Studenti nikada nisu bili deo tog sistema, oni nisu profesionalni trgovci mandatima, nemaju partijske dugove, nemaju investitore kojima treba da vrate uslugu... I zbog toga su danas kredibilniji kada kažu da će mandat, ako ga dobiju na izborima, koristiti za ono za šta su se javno obavezali, a ne za ličnu ili partijsku trgovinu. I, jel treba da nam smetaju studenti ili treba da smo ponosni na njih, kad je zapravo najjači deo studentskog pokreta to što nisu kontaminirani tim prljavim igricama, pa im se teže može prišiti motiv - svi su isti. Zato i imaju toliko podrške među ljudima koji su umorni od večite trgovine njihovim glasovima.

Jel možemo da nastavimo, moja malenkost da piše, a vi da me kvotujete? Idemo... Može ovde bilo ko da veruje više Vučiću nego mojoj malenkosti na reč, ali ako tvoj politički proizvod i tvoja ideološka čistota na tržištu glasača vredi od 5% do 16%, u zavisnosti od broja lista koje programski traže ulazak u NATO, onda si ili pogrešio temu ili si pogrešio - narod. Ja znam da je političkim komesarima to teška istina za prihvatiti, ali brojevi nam to govore i stvar je takva kakva jeste. I tražiti onda da se taj isti promašeni recept nametne studentima je gori od besmisla, jer se ne može od klinaca tražiti da postanu mini-verzije tih neuspeha, jer studenti kao najpametniji deo društva shvataju da je to siguran put u propast. Treba razumeti i pojedine opozicione stranke i njihove prvake jer se, logično, plaše da će studenti, time što ne pristaju na njihove sofizme, privući i onog komšiju koji se moli i onog levog i onog desnog, odnosno sve one koje su ti komesari godinama odbacivali svojom obnevidelošću. I kad studenti uspeju da pobede Vučića, to će biti definitivni dokaz da su ovi političari godinama bili paraziti na sopstvenoj nesposobnosti. Pa jel ima boljih čuvara Vučićevog poretka od komesara iz stranaka koje tavore na ivici cenzusa? Oni drže svoje male feude, primaju sitne apanaže i služe da se opozicija nikada ne ukrupni. Kad god se pojavi neko ko bi mogao da sruši taj sistem, oni izvlače svoje "upitnike" o imenima na listi da bi zamutili vodu. Okej, imate svoje partije, imate svoje komesare, imate svoje ispravne odgovore na sva svetska pitanja... I opet imate nula rezultata u borbi sa Vučićem?!? Studentska lista vam ne duguje nikakve odgovore, jer ste vi na sva pitanja dosad odgovorili - pogrešno. Što se vidi i na semaforu i u anketama. Ostavite klince da pobede tamo gde ste vi odabrali da budete nebitni.

@robespierre Pa ako je tako kao što vi napominjete, to je onda ideološki reket, a ne borba protiv Vučića... Onda nije bitna lista kandidata, već oni traže overenu izjavu o pristanku za drugu listu, onu sa uskim ideološkim zahtevima. Njima zapravo onda smeta to što su ti klinci sa fakulteta autentični i ne mogu da ih svrstaju u svoje fioke, pa pokušavaju da ih nateraju da se izjasne o najtežim pitanjima kako bi ih odmah podelili. To je klasičan divide et impera metod, kojim se Vučić i sve autokrate vekovima slade... Pa šta će im onda studenti, njima treba politički komesar koji će im potvrditi njihove predrasude. I te komesare već imaju u svojim strankama, ali cvrc... Jedva da prelaze cenzus. Ovo je tema o studentima jer narod ne želi komesare. Želi slobodu