Nek grmi jako

Čekajte, pa da li neko zaista misli da još uvek može da prođe birokratski mehanizam odbrane i taj argument o "imenima na listi", koji je zapravo poslednje utočište onih koji su decenijama navikli na političku pijacu, pa sad pokušavaju da i ovu čistu studentsku energiju dezavuišu i uvuku u blato personalnih diskvalifikacija?! Znaj, dragi moj forumašu i protivniče Vučića koji ovo čitaš, kada ti to kažu, oni zapravo traže metu. Traže ime koje mogu da provuku kroz mrežu tabloida i vučićoida i njihovog toplog zeca, ili da mu nađu "estetsku manu" kako bi dezavuisali i pokret i tu borbu protiv Vučića. Jer, studentska lista je ideja, ona nije telefonski imenik, a u svetu sudara vrsta, a ne generacija i kolona, lista nije spisak ljudi koji traže zaposlenje u skupštini, već onih koji će poneti barjak slobode do sledećih izbora koje neće organizovati Vučić. Zar vam nije čudno što sumnjačima u ove proteste nije dovoljno ime - studenti? Pa zar to ime nosi veću težinu od bilo kog imena i prezimena, jer predstavlja instituciju budućnosti, a ne recikliranu prošlost?! Tražiti spisak imena da bi podržao studente je kao tražiti spisak opreme za vodene sportove pre puta u pustinju. Dakle, promašena tema. Ovi klinci ne nude kadrove kao ostale liste, oni nude prekid sa praksom u kojoj su kadrovi bitniji od principa. Ko god je na toj listi, on je tu kao delegat generacije koja je rekla - dosta, a ne kao neki koji jroz druge liste godinama unazad grade kult ličnosti, pa njima ostaje taj kult ličnosti do dan danas, a nama ostaju samo porazi od Vučića. Gledajući u provaliju, oni koji traže imena na listi kao ultimativnu presudu studentima i njihovom pokretu, ne plašeći se provalije u koju nas Vučić gura već deceniju uz pomoć tih istih "poznatih imena" iz drugih i trećih kolona. Jer ako su im imena onih koji su šestinu veka gubili od Vučića garancija za uspeh, onda oni i ne traže pobedu, nego poznati komfor poraza. Pazite tek ovu besmislicu: njima smeta što ne znaju ko je na listi, a ne smeta im što odlično znaju ko je sa Vučićem i "ostalima"??!? Pa kako su sa onima koji su ih toliko puta izneverili? Ako vam pored imena "student" treba i JMBG da biste znali da li ste protiv Vučića ili niste, onda vi zapravo ne čekate listu, nego izgovor da ostanete u svojoj zoni. Ti klinci su, n kraju krajeva, i neuhvatljivi za režim jer ne igraju po njegovim pravilima, zato ih sistem i pseudoopozicija i teraju da "objave imena", kako bi mogli da počnu sa uobičajenim procesom personalnog uništavanja pokreta.

Dodao sam u editu ono što niste kvotovali, odnosno da možete da verujete ili mojoj malenkosti ili Vučiću, a možete i da guglate dok ne pronađete da Vučića u Srbiji više vole nego studente. A u ovoj temi me jedino zanima da li ste za Vučića ili za studente, jer se tema zove Studentski i građanski protesti... I to ne da li ste lično vi kao pojedinac za Vučića ili studente, jer me lično ne zanima ništa što se vas tiče, nego forumski i prema naslovu teme pošto me konstannto kvotujete. Jer, naslov je jasan, tema je jasna i mi smo tu da se prema njoj odredimo tako što ćemo podržati studente i bunu protiv Vučića, ili nećemo podržati studente, pa tako ni njihovu bunu koju su oni započeli i oni doveli do tačke u kojoj im se divi čitav slobodarski svet. Veoma jednostavno.

Ne može. Moraćete da verujete po tom pitanju ili mojoj malenkosti ili Vučiću... Ili da guglate dok ne pronađete da Vučića u Srbiji više vole nego studente. A u ovoj temi me jedino zanima da li ste za Vučića ili za studente, jer se tema zove Studentski i građanski protesti... I to ne da li ste lično vi kao pojedinac za Vučića, jer me lično ne zanima ništa što se vas tiče, nego forumski i prema naslovu teme.

Mi, koji smo uz studente, već smo se na ulicama Srbije prebrojali i znamo da nas je mnogo više nego što vlast može da izdrži, a umemo i da pročitamo ankete na kojima jasno piše gde je ko u srpskom političkom miljeu, pa nastavljamo dalje tu igru nerava, dok ne utvrdimo da li će režimu prvo pući psiha ili telo. A one priče da studenti neće ništa uraditi podsećaju na one roditelje koji svoje lične neuspehe kompenzuju preko prebacivanja svojoj deci ako ne postanu vrhunski inženjeri, muzičari, lekari... Samo što su ova deca, srpski studenti i srednjoškolci, uradili mnogo više za vladavinu prava i sistema nego što su njihovi roditelji, vlast i opozicija mogli i da sanjaju, a kamoli da dobace, dok im je Vučić godinama probacivao loptu kroz noge i oblikovao od njih šta god da je hteo. Ali sa ovim studentima to neće ići tako. Vlast im, kako vidimo mesecima unazad, ne može ništa, a neće im moći ništa ni druge i treće kolone i liste, koje će istorija na kraju zapamtimi kao Srpski pokret obnove, koji je u finalnoj rundi protiv Miloševića hteo u drugu kolonu, pa je posle toga postao nebitan satelitčić na političkoj sceni. Unapred se radujem nekim novim takvim likovima i pseudoopozicionarima, kao i svim pokušajima da se opravdaju druge, treće i ostale kolone koje istorija ovde pamti kao - pete kolone. Jer ima li u politici veća pravda neko ona koje će sve te, koji će radi sitnosopstveničkih interesa ili po nalogu službe raditi za režim, oterati tiho u noć nebitnosti zato što nisu shvatili težnju naroda koji više neće da gleda ni ovaj režim, a ni njih, koji ih svakodnevno podsećaju na neuspehe kao oličenje poraza od Vučića. Na drugoj temi pomenuo sam Viktora Igoa, koji je odavno rekao da ne postoji snaga koja će se odupreti ideji kada ta ideja shvati da je kucnuo njen čas. I istorija je tu nemilosrdna, pa će znati da oceni, kao i uvek, ko je kada bio na kojoj strani. Ali je i pravedna. Ona ne pamti po dobrom one koji su pazili na estetiku svojih poraza od autokrata ili tražili drugu listu, već one koji su prepoznali trenutak kada ideja slobode više nije mogla da čeka.

Budući da spadam u one koji zagovaraju snagu foruma i kroz navođenje elemenata osnovnog obrazovanja, smatram da kineska poduka iz osnova ekonomije kada je reč o Africi dolazi kao preporučena jer je činjenica da kada se jednom postavi industrijska baza i zakotrlja proces supstitucije uvoza, gde država prestaje da uvozi, recimo, gotovu čokoladu, a počinje da je pravi od svog kakaa, rast prestaje da bude linearan i postaje - eksponencijalan. Kina nije učinila ništa drugo do implementirala osnove ekonomije i nije napravila istu grešku kao oni što vide Afriku samo kao izvor sirovina, ali zaboravljaju činjenicu da industrijska baza donosi ekonomiju obima. I kada Kenija ili Etiopija postave fabriku kablova za kineske investitore, one ne prodaju samo bakar, one prodaju radne sate, inženjersko znanje i logistiku, što podiže BDP po glavi stanovnika mnogo brže nego puko kopanje rude i to je put koji su prošli i, recimo, Tajvan i Vijetnam, a sada ga prolazi Afrika. U slučaju tekstilne industrije, to nije više samo šivenje za brze mode, već pun lanac, dakle sirovina i predivo, preko tkanine do gotove odeće. Radna snaga, inženjering i logistika se razvijaju, a izvoz raste brže nego samo sirovine, što je klasičan put koji započinješ niskotehnološkim startom, zatim gradiš kapacitete, proizvodiš i onda izvoziš u inostranstvo... I ideš naviše. I kad sam već odranije pomenuo naučenu francusku lekciju iz afričkog fijaska, jasno je da je Francuska u Africi napravila istu kardinalnu grešku potcenjući afričku privredu, tako što je tretirala kontinent kao svoj ekskluzivni rezervoar. Fokusirali su se na ekstrakciju resursa uz minimalno ulaganje u lokalnu preradu, a rezultat je bio takav da kad se pojavila alternativa u vidu Kinorusije, odnosno savršene oluje sa kineskim ulaganjima i ruskim Vagnerom, afričke države su jedva dočekale da Francuzima pokažu izlazna vrata. Amerika sada stoji na raskrsnici, jer ako nastavi da tretira Afriku kao humanitarni slučaj ili samo kao front protiv terorizma, završiće kao Francuska - nebitna i proterana. Zato Kina ne ukida carine jer je dobra duša, već zato što želi da afrička industrijska baza bude komplementarna njihovoj. Oni sele svoje bazične fabrike u Afriku jer im je radna snaga kod kuće u nekim slučajevima postala preskupa, a time Afrika dobija industrijsku bazu, dok Kina dobija ogromno tržište koje je vezano za kineske standarde i tehnologiju. SAD i EU moraju da shvate da Afrika više ne traži milostinju, već partnerstvo u industrijalizaciji, i dok Zapad šalje "savetnike", Kina šalje inženjere i ukida carine. Ako Vašington ne promeni pristup i ne uključi se u izgradnju afričke industrijske baze, do 2035. godine će se probuditi u svetu gde je Afrika najvažniji ekonomski partner Globalnog juga, a Zapad je samo nemi posmatrač sopstvenog istorijskog promašaja.

Neke klince sa FDU poznajem, a o nekima sam čuo priče. Gledao sam njihov dokumentarac Kameleon... Ti klinci se nikada neće predati. I to ne samo zato što se očigledno ne boje Vučića, nego zato što ih suštinski baš briga i za njega i za ono što on misli da predstavlja, a i zato što osećaju moralnu i intelektualnu supremaciju u odnosu na sve što im stoji na putu i na sve što režim u Srbiji zaista znači, sa svim njegovim licima i naličjima u nekakvim kolonama. Oni vide ankete, znaju za šta se bore i znaju za šta služe druge i treće kolone. Oni posmatraju Vučića, njegove satelite, stranačke vojnike i pseudoopoziciju kao lošu televizijsku reklamu, a njegov kult ličnosti kao profesionalnu nedovršenost punu zanatskih pogrešaka i promašaja zbog kojih se pada i u gimnaziji, a tek se na fakultetima ne prolazi dalje od prve godine. Oni mu se smeju u facu, i njemu i njegovim kolonama, i ne mogu da veruje da on, tako površan, trivijalan i nedovršen, vlada bilo čime, a kamoli jednom zemljom... Oni sa indignacijom istovremeno odbacuju mogućnost da nešto bude važnije od onoga što su sami zacrtali i toliko veruju u vlastite sposobnosti da uopšte ne percipiraju poraz kao opciju. Oni, za razliku od institucionalne opozicije u Srbiji, ne znaju ni šta znači poraz i čude se i na pomen mogućnosti nekakvog poraza. Takve mlade ljude Vučić neće moći da potkupi, da ih uceni ili uplaši kao neke iz drugih i trećih kolona... I znaju za rizike koji proizilaze iz činjenice da je režim za njih i njihovu kolonu predvideo - štap, a za druge kolone - šargarepu. Jer oni toliko vole sebe a za njega smatraju da ih je nedostojan, da je tu zapravo reč o sudaru vrsta, a ne generacija i kolona.

Glas za studente je glas za jedinu snagu koja u ovom trenutku nije isprljana decenijskim igrama moći, prevarama glasača, koalicijama, porazima od Vučića, belim listićima i kalkulacijama pseudoopozicije od kojih je dobit imao samo režim. Uz svo uvažavanje partijskih vojnika koji guraju za svoje stranke, za nas kojima je dosta poraza od Vučića, to nije samo jedina prava opcija koja i matematički i organizaciono jedina preti Vučiću u anketama i na tim anketama vodi ispred njega, to je glas za autentični gnev i čistu energiju, a to su jedine dve stvari kojih se svaki režim plaši. Sve ostalo se može kupiti, uceniti ili izgustirati po Davosima i po ambasadama. Svaka kolona osim studentske je živi dokaz da režim ne mora da natera ljude da ga vole... Dovoljno mu je da ih natera i satera u petu kolonu, pa da se ne prebroje na jednom mestu. Svaka "druga" ili "treća" lista je peta kolona i samo još jedan kanal za odliv energije, još jedan način da se onaj ko je "neostvaren" oseti zbunjeno i ostane kod kuće ili glasa za marginalnu opciju. Ako se ne prebrojimo u jednoj koloni, mi nismo opozicija. Mi smo u više kolona samo statistička greška koja ideološke razlike koristi kao smokvin list koji prikriva suštinu - da služi samo i jedino Vučićevom planu. I to neće biti prvi put, jer su se i u prošlosti na ovom forumu zagovarale višestruke kolone, a rezultat svega toga dobro znamo. I ako kažu da se samo budala sapliće o isti kamen dva puta, evo ako već moja malenkost mora da godinama unazad ispada glupa u porazima od Vučića, barem neću više da se saplićem o isti kamen. Ljudi često zaboravljaju da DOS nije bio idealan spoj, ali narod nije glasao za svaku pojedinačnu facu na listi. Glasalo se protiv mraka. I ako je na jednoj strani mrak, na drugoj strani mi ne treba sunce. Treba mi bilo ko sa upaljenom šibicom u ruci koja će nam obasjati prostor. A studenti su ta svetlost.

Samo jedna kolona. Studentska. Drugu, treću i četvrtu kolonu posmatram kao - petu kolonu. Onu koja samo i jedino igra za Vučića. Čak i kad bi mi rođeni sin rekao: tata, ja sam na drugoj listi, odgovorio bih mu da igra za tim Vučić. Studenti mogu na svoju listu da stave mačka Silvestra i petla Sofronija, a da im listu predvodi - Brzi Gonzales. Ne zanima me. Nije me zanimalo ni ko je na Dosovoj listi 2000. godine kada sam glasao za njih. I kad smo pobedili Miloševića.. Znam zašto glasam za studente i šta mi to donosi. I znam za šta postoje ostale liste... Da nam ne dozvole da se prebrojimo i da vidimo ko je za nas, a ko za - njega. Veoma jednostavno.

Petog oktobra video sam svojim očima jedne pored drugih i građansku elitu, i nacionalne perjanice, a oni su zajedno stajali uz navijače i otkinute delove Službe... Znači da može, a može zato što je Đinđić sabirao, a nije oduzimao one koji mašu zastavom EU i one koji su poneli ikonu tog Petog oktobra. Pa ako želimo preokret, onda nema gadljivosti na onog do sebe. Jer taj do mene mi najbolje pokazuje da u svemu tome - nisam sam. Zato od prvog dana na forumu, i ovom i onom starom, tvrdim da svaka podela nesvesno, a nekad čak i svesno koristi samo i jedino Aleksandru Vučiću, kome nije gadno da se danas boji u jedan kolor, sutra u drugi a prekosutra u treći, odbacujući ideologiju kao opušak od cigarete. I kad sam već pomenuo navijače, ko ne veruje šta nam podele donose, može uvek da se podseti onog navijačkog slogana - pogledajte semafor.

To da ne sme da se istakne zastava EU je besmisleno koliko je besmisleno prozivati šajkače i ikone. Pa na koji način će se glasač koji glasa protiv Vučića osećati privilegovanim u tom činu ako mu se ne dozvoljava da maše zastavom EU?! Mi svi skupa menjamo Vučića i sistem koji je on izgradio od korupcije, medijskog monopola, ekonomske nejednakosti, gušenja sloboda... Narod? Narod je ono što jeste, dakle mešavina tradicije, ovdašnjeg duha, skeptika, ateista, vernika, evropejaca... I pokušaj da se promeni narod tako što ćeš marginalizovati njegov verski deo ili deo koji maše zastavom EU je recept za podelu i poraz. Ko nas kleo, nije dangubio.

Možda nisam dovoljno temeljno pročitao temu, i možda je neko razumno objasnio zašto konkretno smeta komšija koji se moli bogu na protestima, a podržava isti cilj u smeni Vučića? Pa jel mi menjamo narod ili Vučića??! Jer ako od smene Vučića više želimo promenu naroda iz onog naroda koji se moli bogu u onaj narod koji se ne moli bogu, moram da podsetim na činjenicu da je to bitka u kojoj je nemoguće pobediti već 2.000 godina. A nije da se na ovim prostorima u prošlosti nije probalo sa promenom naroda te vrste, kao i sa promenom verskog dekora u svakodnevici rušenjem verskih objekata i nihovom prenamenom iz crkvi u - štale.

Za moj ukus nas je uvek premalo, pa nikako ne bih odbio niti jedan jedini ni levi ni desni glas, a ni onaj koji odaje odlike nekakve neostvarenosti, budući da je ogromna većina pod Vučičem donekle neostvarena u nečemu, jer je priroda režima protiv koga se borimo da nas održava u neostvarenosti... S tim u vezi, na drugoj temi dotakao sam se crno-belih postavki u liturgijskom vs. sekularnom smislu, što se u ovim našim lokalnim sukobima može apstrahovati kada nekome smeta religijski dekor na protestima protiv Vučića, a kad bi otišli u Palestinu, koju podržavaju, ostali bi bez glave kao ona švedska aktivistkinja u Kongu (uslovno je pominjem a ne zbog bilo kakve povezanosti sa Palestinom), ako bi ljudima tamo zamerili praktičnu primenu religije u svakodnevnom životu. Dovoljno je samo da bacimo letimičan pogled na Tviter kako bismo videli da istim onima kojima smeta religijski motiv u protestima protiv Vučića, uopšte ne smeta religijski momenat u Palestini?! I neko bi možda rekao: okej, ali Palestina je daleko i baš ih briga za tamošnju religijsku dinamiku, ali kako nešto što ne vide ili ne žele da vide u udaljenoj Palestini, smeta kod vlastitih komšija i sugrađana sa kojima bi trebalo da se zajedno borimo protiv Vučića, koji nam je valjda preči od Palestine??!? Jasno je, dakle, da jedan deo glasačkog korpusa često pati od onoga što bi se moglo nazvati estetskim sekularizmom, jer religijski dekor, odnosno krstovi, ikone i litije na protestima kvare njihovu progresivnu sliku o sebi i društvu. I to je legitimno, jer to vide kao prodor iracionalnog u politiku i sa svešću da već dva milenijuma od toga nema zaklona, ali kognitivni problem nastaje kada je kod kuće religija nazadna, opasna i remetilački faktor u borbi za moć, dok se recimo u Palestini vatreno podržava nešto čiji su sami koreni, opstanak i svakodnevna praksa duboko protkani religijskim, dakle, islamskim tumačenjem sveta. I to je taj antropološki falsifikat koji sam pomenuo na drugoj temi. Jer podržavanje Palestine u smislu ideološkog koncepta i operativne politike potpuno ignoriše činjenicu da bi u toj istoj Palestini sekularne vrednosti bile tretirane kao neprijateljske. Jer kad podržavamo Palestinu, mi je valjda ne podržavamo sa Šveđanima i Bugarima u njoj, nego sa Palesticima koji su neodvojivi od vlastite religijske strukture. Pri tome, potpuno mi je razumljiva potreba da se Palestina koristi i kao moralni kapital da bi se neko pozicionirao na globalnoj mapi pravednika, međutim, u koliziji da se tamošnja religijska stvarnost a priori prihvata, dok se u Srbiji a priori odbija i kad je ona na protestima verovatno potreba da se prepiše taj religijski deo iz borbe Crnogoraca protiv Mila, izgleda prilično bezveze u stvarnosti. Jer je i u Palestini i u Srbiji, naravno sa određenim amplitudama, religija i život, a ne samo dekor na protestima.

Kolega malopre pominje Epstajna, pa mi sad pada na pamet koliko, uz pitanja koja je naveo, podela na apsolutno crno i apsolutno belo zapravo pripada isključivo liturgijskom domenu, jer u strogo religijskim pojmovima taj dualizam ima svoju svrhu kroz borbu dobra i zla. Međutim, u tkivu svakodnevnog života, u mehanizmima socijalnih kategorija i naročito u političkoj areni, takva podela je protivprirodna i ona je, kao nešto što nije inherentno čoveku koji nije ni 100% dobar ni 100% zao, čist antropološki falsifikat. Zašto se onda, uprkos toj neprirodnosti, crno-beli narativi koriste kao glavno oružje u političkim obračunima? Odgovor je u stvari čista pragmatika, jer to je najbrži put do glasača. Da biste uverili građanstvo u ispravnost svojih uverenja, morate žrtvovati kompleksnost, a ljudska priroda je evolutivno podešena da lakše shvata svet kroz ekstreme i kroz arhetipove ultimativno dobrog heroja i ultimativno lošeg neprijatelja. Priznajmo, to je suštinski veoma prizemno i banalno, pa kada biste pokušali da napišete književno delo ili nekakav esej na takvim postavkama utlimativnog belog i ultimativnog crnog, i vi i vaš čitalac biste osetili stid zbog takvog intelektualnog siromaštva. Ipak, politička poruka ne traži estetsku istinu, ona traži uverljivu sliku koja mobiliše mase. U tom svetlu, ideološke borbe nisu ništa drugo do maskirana borba za moć, jer kao što se pojedinci i zajednice takmiče, i države kao savremeni oblici grupisanja tih pojedinačnih volja, preuzimaju istu matricu pa se i one takmiče. Zato je aktuelni sukob koji potresa politički Zapad prvenstveno pitanje očuvanja primata u toj neprestanoj igri moći. Grenland, Epstajn, izbori u Mađarskoj, FED, cenzura, Venecuela, UN, Davos, Iran (...), koji naizgled kao pojmovi nemaju veze jedan s drugim, u stvari predstavljaju mapu i lice istog nagona iz koga prvo proizilazi operativna, pa realna politika, dok se moral i ideologija dodaju tek na kraju, kao dekorativni sloj koji jedino treba da opravda akciju. Suština današnjeg zapadnog trenutka je, u stvari, pitanje kako sačuvati svetsku poziciju moći, ili kako je pak podeliti sa drugima, a upravo se u toj tački suočavamo sa činjenicom da su zakoni istorije i filozofije često jači od tehnološkog progresa i ljudske volje. Viktor Igo je davno primetio da ne postoji sila, oružje niti vojska koja se može suprotstaviti snazi ideje čije je vreme na istorijskoj pozornici upravo kucnulo... Mi danas prisustvujemo tom kucanju i ulazimo u multipolarni svet. Na tom prelazu iz jednog geopolitičkog stanja u drugo, vidimo nepripremljenost zapadnih elita koje se ne muče samo sa spoljnim pritiscima, već i sa unutrašnjom erozijom legitimiteta. Problem je dubok i deo te elite biva stigmatisan najtežim etiketama, poput optužbi da je reč o lopovima i pedofilima, jer se u tim krugovima kreću pojedinci sumnjivih moralnih profila, što baca senku na celokupan sistem. A kada dolazi do ovakvih tektonskih promena moći, čak i naizgled mala unutrašnja gibanja mogu proizvesti razorne posledice. Zato pitanje koje ostaje da lebdi nad nama nije religijska postavka dobra i zla, niti kako će se te elite prilagoditi aktuelnom momentu, već kako će se taj globalni potres odraziti na unutrašnji život i dušu celokupne zapadne civilizacije.

Izuzetno je pogrešno, skoro pa besmisleno posmatrati afričku privredu kao "slabu" u formi mitova koji ne vide ekonomsku realnost, jer i napredni učenici iz viših razreda osnovne škole i njihovi profesori geografije znaju da je realnost dvostruka, budući da je Afrika istovremeno najbrže rastući region na svetu (ili jedan od najbržih) i region sa najnižom bazom industrijske proizvodnje koja će vremenom ići samo u pravcu širenja industrijske baze, pa će i brojevi, logično, progresivno rasti. Fatalizam u ovom kontekstu nije samo pogrešna procena, već zamka koja previđa procese koji se dešavaju ispod haube... I kada neko kaže da je Afrika "slaba", on donosi statičnu presudu o nečemu što je u ekstremnoj dinamici. U ekonomiji, zemlje sa niskom bazom imaju potencijal za mnogo veće stope rasta nego zasićena tržišta, poput EU. Zato reći da je Afrika slaba je kao da si 1960. godine rekao da je Južna Koreja slaba jer je tada bila siromašnija od dela afričkih zemalja. Fatalizam ovde ignoriše činjenicu da kapital uvek ide tamo gde je prinos najveći ili među najvećima, a trenutno je to Afrika. A najveći problem afričke privrede čak i nije nedostatak novca, već struktura izvoza, jer većina zemalja izvozi sirove resurse, dakle naftu, minerale, kafu i zlato, a uvozi gotove proizvode. I to će se svakako promeniti instalacijom kineskih fabrika na kontinentu, što bescarinski režim samo dodatno podstiče. Na prime, Obala Slonovače proizvodi najviše kakaa na svetu, ali većina profita od čokolade ostaje u Evropi, zato sada u tu igru uskače - Kina, jer bez sopstvene industrije i prerade, privreda je veoma ranjiva na promene cena na svetskom tržištu. Isto važi i za Gvineju i boksit... Zato Kina tamo igradi specijalne ekonomske zone, pa su na primer u Etiopiji kineske investicije stvorile tekstilne klastere koji direktno konkurišu Vijetnamu. I to je ono što kritičari afričke privrede ne vide, odnosno poboljšanje dosadašnjih izvoznih linija sa novim izvozom, recimo, kablova i tekstila. Pri tome, trgovina unutar Afrike je skuplja nego trgovina sa Evropom. Putevi, železnice i elektro-mreže su loše povezani, što guši lokalni biznis, ali kineske investicije kroz inicijativu Pojas i put, koje sada moraju da se posmatraju kao jedinstveni paket uz bescarinski režim, značajno su promenile ovaj pejzaž u poslednjoj deceniji, iako se o tome veoma malo zna. A najveća zabluda zapravo proizilazi iz nepoznavanje nečega što se naziva demografska dividenda, što je i najjača snaga kontinenta, jer Afrika ima najmlađu populaciju na planeti. Dok Evropa i Kina stare, Afrika ima radnu snagu koja će pokretati globalnu potrošnju u narednih 50 godina, a prema podacima Afričke razvojne banke, Afrika će do 2050. godine činiti 25%, odnosno četvrtinu svetske populacije. Zato je besmisleno unižavati njihove potencijale i unapred otpisivati afričku privredu, na isti onaj način na koji se nekada, na ovom istom forumu, otpisivala i unižavala recimo indijska privreda. Ali tih paušalnih procena bez ikakvog utemeljenja smo se ionako načitali na ovom mestu, pa je predmetna ocena i procena slabosti Afrike samo jedna paušalka više ili manje. I ako neko ne zna, Nigerija i Kenija su svetski lideri u fintech inovacijama... Recimo, M-Pesa u Keniji je revolucija koja je omogućila milionima ljudi koji nemaju bankovni račun da učestvuju u modernoj ekonomiji. Ovaj primer je zapravo nulta tačka za razumevanje zašto je fatalizam o Africi pogrešan, jer to nije samo aplikacija za slanje novca, to je promena ekonomske arhitekture jer afričke zemlje dokazuju da ne moraš da gradiš hiljade mermernih banaka, trezora i bankomata da bi imao funkcionalan finansijski sistem. Ono što se takođe skoro nikada ne pominje, jeste da je u toku implementacija Afričke kontinentalne zone slobodne trgovine, koja bi mogla da postane jedno od najvećih tržišta na svetu po broju ljudi, uklanjajući granice za trgovinu između 54 države. Iz tih razloga afrička privreda je trenutno sirova i neizbalansirana, ali se transformiše brže nego bilo koja druga. Kina upravo zato ukida carine, dakle ne samo zbog onoga što Afrika ima danas, već zbog onoga što će postati do 2030. godine. I taj proces mora da slede i Sjedinjene Države, ako žele da im se u Africi ne desi ekonomska sudbina Francuske.

Kina započinje proces nultih carina koji obuhvata 53 afričke zemlje, što podrazumeva potpuno ukidanje uvoznih tarifa na svu robu iz onih država sa kojima Peking održava diplomatske odnose. Politika pokriva 100% tarifnih linija, što znači da će sav uvoz iz ovih zemalja u Kinu biti oslobođen carine, a to svakako nije čin velikodušnosti, već duboko proračunat geopolitički i ekonomski potez sa nekoliko ključnih implikacija. Prva implikacija ukazuje na diplomatsku izolaciju Tajvana, jer ova odluka direktno kažnjava Esvatini, jedinu afričku zemlju koja još uvek priznaje Tajvan. I tu je poruka Pekinga kristalno jasna u smislu da su ekonomski prosperitet i pristup najvećem tržištu na svetu uslovljeni prekidom veza sa Tajvanom. Preuzima se, takođe, primat od SAD koje često Afrikancima uslovljavaju trgovinske olakšice kroz African Growth and Opportunity Act, što je grupa standarda u koju spadaju i ljudska prava. Kina, s druge strane, nudi model bez postavljanja pitanja, što je način na koji Peking želi da postane primarni ekonomski partner čak i onim zemljama koje su tradicionalno bile okrenute Zapadu. Dodatno se obezbeđuju i sirovine i lanci snabdevanja, jer ukidanjem carina, Kina podstiče afričke zemlje da svoje resurse, dakle, minerale, litijum, kobalt i poljoprivredne proizvode usmere direktno ka kineskim fabrikama umesto ka Evropi ili Americi, što Kini daje dugoročnu sigurnost u snabdevanju kritičnim materijalima. S druge strane, kada je reč o međunarodnim odnosima, na ovaj način se omekšavaju optužbe o dužničkoj zamci, jer je Kina godinama kritikovana da Afriku samo guši kreditima za infrastrukturu. Uvođenjem nultih carina, Peking menja narativ u smislu, ne dajemo vam samo kredite, već vam otvaramo naše tržište da sami zaradite i otplatite dugove. Naravno, to će izbalansirati brojeve koji prate trgovinske odnose, a koji su trenutno masovno na strani Kine. I na kraju dolazimo do meke moći, jer u trenutku kada se globalni trgovinski ratovi zaoštravaju, Kina se pozicionira kao šampion slobodne trgovine i Veliki brat Globalnog juga, kontrirajući protekcionističkim merama koje dolaze sa Zapada. Važno je svakako i to što nulte carine automatski pokreću proces u kome kineske kompanije otvaraju fabrike u vodećim ekonomijama kontinenta, poput Nigerije sa kojom već traju pregovoro u tom pravcu. Pa bi proizvodi napravljeni u afrički zemljama mogli da se izvoze nazad u Kinu bez carina, što bi Afriku pretvorilo u proizvodno čvorište. A tu je i obavezna dedolarizacija, jer je Nigerija, kao vodeća afrička ekonomija, među zemljama koje istražuju nove finansijske mogućnosti i juan za plaćanje umesto dolara, što bi dodatno pojeftinilo trgovinu sa Kinom nakon ukidanja carina.

Američka levica, posebno Demokratska stranka, pomerila se od fokusa na radnička prava i ekonomsku pravdu ka identitetskoj politici i kulturnim ratovima, jer su strukturalne reforme distribucije bogatstva, kojima se težilo početkom veka, postale sve teže zbog korporativne moći, globalizacije i političkih ograničenja, zbog čega danas 1% najbogatijih ima imetak koji istovetan svemu što ukupno poseduje 90% populacije. Zato je unutrašnje pomeranje elite levice dovelo do premeštanja fokusa na identitetske i kulturne promene, odnosno na deo politike koji je ostvariv kroz simbolične pobede, na primer kroz gej brakove, dok su ekonomske borbe protiv nejednakosti zahtevale sukob sa sistemom koji ih podržava i za koji levica jednostavno nije bila dovoljno jaka. Poslednji trzaj bio je levi populizam u liku Bernija Sandersa, za koga bi moja malenkost svakako pre glasala nego za Donalda Trampa 2016. godine, ali je vrh demokrata uspešno podmetnuo nogu Berniju i ponudio Trampu Hilari Klinton kao meze za sve ono što će stići kasnije, i tako ubio svaku nadu miliona onih koji su u tom pokretu videli nekakvu šansu. I kao u onom crtanom filmu gde mačak ne može da pobedi Brzog Gonzalesa, on ističe parolu: Ako ne možeš da ga pobediš, onda mu se - pridruži. Da bi matičar zatim zaključio taj brak sa korporacijama iz koristi, u kome moderni liberalizam gubi kontakt sa bazom zarad očuvanja mira sa kapitalom... I postaje lice sa naslovnice korporativnog izveštaja, u čemu su i Obamina i Bajdenova administracije odigrali krucijalnu ulogu, na čemu danas konze moraju da im se zahvale ako imaju imalo mozga. Jer, ovo je dovelo do gubitka podrške među radničkom klasom, koja vidi levicu kao elitnu i otuđenu, što je deo šireg trenda gde levica gubi teren jer nije uspela da se adaptira na stvarne brige običnih ljudi, poput plata, poslova i stabilnosti, umesto što se bavi apstraktnim temama koje u samom američkom glasačkom korpusu imaju onaj čuveni fatalni odnos podrške 20-80... Oni su se, zapravo, ponašali kao tim u kolektivnom sportu, poput fudbala, rukometa ili vaterpola, kad im je sudija u liku korporacija odstranio jednog ili dva igrača. I budući da proporcije terena ostaju iste i kad ostaneš u igračkom deficitu, moraš da prilagodiš igru i suziš čitav spektar vlastitih kretnji prelaskom na odbranu. Pa umesto da igraju totalni fudbal po celom terenu, dakle i ekonomija, i radnici i socijalna pravda, kako je bilo zamišljeno početkom veka, oni su se povukli u kazneni prostor kulturnih ratova i identitetske politike. Jednostavno, ako već nisu mogli da odbrane ono za šta su pomislili da je neodbranjivo i ako su istakli belu zastavu u odnosu na korporacije i krupan kapital, suzili su teren i započeli kulturne ratove sa idejom da barem tu mogu da pobede. Pojava Trampa im je, međutim, pokazala da i u toj utakmici semafor ne pokazuje željeni rezultat i donosi više poraza nego titula... Jer, dok se levica bavila nijansama u jeziku i apstraktnim akademskim teorijama, radnik u Ohaju ili Pensilvaniji bio je u stalnom strahu da li će njegova fabrika biti preseljena u Meksiko ili Vijetnam. I tu zapravo nastaje vakuum koji je Tramp iskoristio i 2016. i 2024. godine, preuzevši retoriku o zaštiti domaćih poslova koju je levica istorijski napustila, što leva autorka Džoan C. Vilijams najbolje opisuje i delu Outclassed: How the Left Lost the Working Class – And How to Win Them Back.

Kad već uvaženi kolega pominje bele listiće, upravo je tragikomično da se, posle skoro šestine jednog veka obeležene vladavinom Vučića, orijentišemo u borbi sa tim istim Vučićem pomoću piskaranja svih tih basara, masara ili gasara, apostola belih listića i konvertita koji decenijama unazad grickaju svoje parče sira bez obzira ko je na vlasti i kakva je vlast. Ta plejada varajića proizvela je kod nas novu moralnu kategoriju, oblikovanu estetikom tezge na kojoj se prodaje sve i svašta, od ideologije pa do vodiča za beogradske pijace. Ako ih neko probudi u pola tri ujutru i kaže im da hitno napišu afirmativni tekst o zajedničkom prijatelju, oni više ne znaju o kom prijatelju je reč. I kad im kažu, pa o onom prijatelju koji ti je onomad platio letovanje u Bečićima, mali grickači sira ni tada ne znaju da li je reč o Đukanoviću, Vučiću ili nekom trećem, jer su im mnogi svašta plaćali. Kod autora tog profila, politički afinitet nije pitanje ubeđenja, već pitanje klijentelizma koji je postao toliko rutinski da se gubi svest o tome ko je trenutni poslodavac. Generalizacija neprijatelja i prijatelja od profesionalnih mislilaca tog tipa pravi tvorce templejta, pa ako je tema, recimo - maligni srpski nacionalizam, on se može upotrebiti i za odbranu Mila i za opravdanje saradnje sa Vučićem kao jedinom branom desnici. Imena su promenljive kategorije, ali je stil isti, zato ti likovi i ne moraju da znaju o kome pišu u pola tri ujutru, jer opisuju sopstvenu konstrukciju stvarnosti u kojoj su svi "njegovi" zapravo samo istaknuti finansijeri istaknutog cinizma. Mojoj malenkosti je, međutim, najzanimljiviji konvertitizam koji se prodaje kao superiorni nihilizam. Stav je otprilike sledeći: Svi su isti i ništa ne valja, pa pošto je tako, zašto ne bih pisao za onoga ko plati više, dok se usput rugam onima koji veruju da vlastitim izborom mogu da dovedu autokratu do pada... I to je opasna igra jer ako su svi isti, onda niko nije odgovoran. Upadajući konstantno u tu zamku, stalno odgovorne puštamo sa udice da se i dalje praćakaju u kolektivnom mulju.

Nekakav novi poraz zaboleo bi me više jer smo bili tako blizu da ga skenjamo, a naročito bi me zaboleo taj nedostatak osnovne egzistencionalne potrebe da se izvučeš iz blata i popneš na vrh, jer ako je jedini način da se popneš na vrh pobedom nad Vučićem tako što će ti neko dati ruku da bi te podigao, da li je onda bitno čija je to ruka?! Daj da se prvo uspnemo gore, pa ćemo onda s vrha, gde je pogled bolji, gledati čija ruka čiju ruku mije... Dokle će trijumf taštine biti iznad instinkta za samoodržanje, što je potpuno protivprirodno jer u svakom drugom kontekstu, od davljenika u vodi do planinara u provaliji, pružena ruka se ne analizira pod mikroskopom. Niko ne pita da li ta ruka koja me vadi iz živog blata veruje u iste metafizičke koncepte kao ja... Uzmeš ruku, izvučeš se, a onda, kad si na čvrstom i suvom, raspravljaš o ideologiji. Odbijanje ruke dok toneš u blato je vrhunski dokaz da akteri zapravo još uvek ne osećaju da je blato smrtonosno. Oni ga doživljavaju kao scenografiju, a ne kao pretnju. Dok, s druge strane, vlast homogenizuje upravo spoznaja opasnosti i da kad prestane da bude vlast, ostaje joj samo put u Minsk, Moskvu, Šangaj... Ili - u Kinšasu. Onaj ko odbija ruku spasa zato što mu se ne sviđa manikir onog drugog, zapravo poručuje da mu je udobnije u porazu nego u neizvesnosti zajedničke pobede. A s vrha je pogled svakako bolji, jer odozdo, iz zajedničkog blata, vidiš samo onoga ko je pored tebe i smeta ti njegova senka. Fokusiran si na mikrorazlike jer ti je horizont zaklonjen ivicom rupe u koju te je Vučić nagurao.

Dok on vlada i maltretira nas zahvaljujući najprostijem inžinjeringu lišenom bilo kakve ideologije, mi kao da održavamo izbor za mis u ideološkoj estetici poraza, u kojoj je najvažnije da izgledamo dobro pred svojima dok iznova i iznova gubimo od njega i njegovih. Zamislio sam i igrokaz, jednočinku u kojoj su glavni akteri kandidatkinje za mis ekočembera, nazvaćemo ih - Gradska mis i Domaćinska mis, kao i predsednik države koga ćemo zvati - Inženjer. Scena predstavlja prostor u plamenu, plafon otpada u komadima, a na sredini bine stoje Gradska mis koja umesto gornjeg dela bikinija ima natpis - Ne davimo ništa, i Domaćinska mis u prsluku od čoje i sa brojanicom. Vatra nadire ka njima, ali one gledaju isključivo u svoje telefone, proveravajući rejtinge u ekočemberima. I Gradska mis započne dijalog, nameštajući naočare dok kuca status: "Ovaj dim je apsolutno nedopustiv. Oseća se miris paljevine koji je direktna posledica nedostatka evropskih ekoloških standarda i potpunog izostanka svesti o klimatskim promenama. Mislim da je najvažnije da sada, dok gorimo, osvestimo svoju privilegiju i osudimo svaki oblik toksičnog maskuliniteta koji je i izmislio ovu vatru". A Domaćinska mis odgovara i ne gledajući u protivkandidatkinju: "Prekrsti se, ženo... Normalno da oko nas gori kad smo zaboravili na korene, na Boga i na dedu koji je znao da se vatra gasi zemljom, a ne prelaskom na zelenu agendu. Ovaj plamen je božja opomena da dan mora da nam počne svetosavskim doručkom, ručak mora da bude posan kad je vreme posta, večera mora da bude - molitva, a mir u svetu moguć je samo ako se vratimo sabornosti. Ne pada mi na pamet da gasim požar vodom iz tog vašeg liberalnog creva kojim maše Dilan Malvani, a koje promoviše gender-fluidne hidrante i trudne muškarce". Tu Gradska mis uzdahne duboko: "Eto, to je taj narativ. Vi biste radije da izgorite u sopstvenom mitu nego da prihvatite modernu vatrogasnu jedinicu sa sertifikatom iz Brisela. Vaš Mihajlo verovatno još uvek veruje da se vatra gasi molitvom, dok ja smatram da nam treba hitna strukturna dekontaminacija pepela". Domaćinska mis skoči ko oparena na pomen intimnog partnera: "Moj Mihajlo je domaćin, a ne projektni koordinator ko onaj tvoj... Dok ti i on tvitujete o dekontaminaciji, nama vatra guta svetu zemlju i sliku Svetog Save sa pravim, a ne vektorskim oreolom. Ali pre ću postati ugalj nego što ću sa vama stati u isti red da gasim vatru i dodajem kofe. Vaša kofa je donacija stranog fonda koja postoji ne da bi nam ugasila požar, nego da bi nam ugasila svest o nacionalnom ponosu". A Gradska mis joj veli: "Aplikacija na mom telefonu pokazuje da je vaš nacionalni ponos upravo spržen na temperaturi od 800 stepeni Celzijusa i da je ušao u fazu karbonizacije identiteta. Ali u pravu ste, saradnja sa vama bi bila moj estetski i algoritamski poraz. Moja baza pratilaca mi nikada ne bi oprostila selfi sa nekim ko ne razume koncept rodno senzitivnog vatrogasnog aparata". Domaćinska mis se u tom trenu uhvati prvo za glavu, pa onda poput pokajnice prekrsti ruke preko grudi prekrivenih čojom: "Ženo kisela, pa ko bi hteo s tobom selfi?! Bolje je skončati u čistoti sopstvene zablude nego pobediti sa nekim ko doručkuje celer i rugajući se svetinjama ponosno pokazuje majicu na kojoj piše - jedite burek, Turci i Vizantinci". I u trenutku kada rasprava dostiže kulminaciju pričom o bekap fondu za požar od 1,2 miliona evra za otpornost na klimatske krize i narative, o bekapu druge strane u vidu tri tone krompira u podrumu, te prognozi koja kaže da će lajkovi na ovaj požar dostići 47K do ponoći, što je bar neka validacija, kroz dim ulazi - Inženjer. Nosi radno odelo, u rukama drži ključeve od celog naselja i papir na kojem piše da je prostor koji gori upravo prenamenjen u Nacionalni centar za skladištenje pepela. On prođe pored njih, skoro i ne primećujući ih, i samo kaže: "Dobro veče, moje dame", a zatim se okrene publici i ćutke joj, samozadovoljno, udeli - kez od uva do uva, te mirno izađe sa scene dok se krov urušava. One ostaju da stoje, nameštajući pozu za poslednji selfi... Zavesa pada... Lajk.

Polako, sačekajmo međuizbore i poteze koje će povući pobednici na njima, a za koje skoro da mogu i da tvrdim da neće voditi ka normalizaciji ma ko da pobedi... Pa ćemo videti šta će biti sa nebom.

Naravno da sve može da se promeni i naravno da moja malenkost nema pojma kako će istorija tretirati narandžastog, ali nam aktuelni momenat svakako svedoči da smo nekako neopaženo postali žrtve svesno indukovane kognitivne blokade. Jer kada se veliki deo medijskog i akademskog aparata postavi kao megafon, on kod ljudi aktivira mehanizme koji prevazilaze puko logičko zaključivanje. Mi donosimo sudove na osnovu informacija koje nam najbrže padnu na pamet, pa ako mediji 24/7 emituju 92% negativnog sadržaja o nečemu, konzument te informacije tretira kao jedinu dostupnu realnost, o čemu pišu giganti u oblasti kognitivne psihologije, poput pokojnog nobelovca Daniela Kanemana. I kada se pojavi podatak o 300 plus milijardi dolara od carina i manjoj inflaciji od očekivane, on se ne uklapa u postojeću mapu i mi ga odbacujemo kao šum ili propagandu suprotne strane. Iz tog razloga dugotrajna izloženost agresivnom narativu, poput onog o kognitivnim sposobnostima Bajdena ili apokalipsi koju donosi Tramp, stvara emocionalni odgovor koji gasi analitički centar u nama. Čovek je društveno biće, pa ako vidi da svi "stručnjaci" na televiziji, svi fakultetski profesori koji svoje usluge pružaju kućama kao što je CNN i svi voditelji govore isto, čovekov instinkt za preživljavanjem u grupi sugeriše da je opasno verovati sopstvenim očima čak i kada vidi da nije propalo ono za šta mu se uporno govori da je - propalo. Konzument je, kao što vidimo i u sličnoj isključivosti režimskih medija u Srbiji, u tom igrokazu žrtva informacionog inženjeringa, a propagandista je onaj koji svesno koristi statističku anomaliju, poput onih 92%, da bi stvorio lažnu sliku sveta. Kada se rezultati poput radnih mesta, carinskih prihoda i manje inflacije od predviđene drastično raziđu sa prognozama nečega što nazivamo The Blob, to je trenutak istine koji taj megafon pokušava da nadjača još jačom bukom i novim skretanjem pažnje na neku novu apokalipsu. Zdrav razum nam, ipak, govori da, ako prognoza promaši realnost za 180 stepeni, problem nije u realnosti, već u nameri prognozera.

Nejasnoće nekada i nastanu tako što se čita sa razumevanjem, samo je pitanje šta se to zapravo čita, gleda i sluša... Poslednji izveštaji, recimo, pokazuju da je Amerika ostvarila novih 130.000 radnih mesta u januaru, što je bolje od prognoze, inflacija je takođe manja od prognozirane, a u isto vreme je u drugom Trampovom mandatu realizovano više od 300 milijardi dolara od carina. Kako je, dakle, moguće da levo-liberalni analitičari, koje čitamo, gledamo i slušamo sa razumevanjem, baš toliko promaše sa prognozama kombinovanog učinka carina i inflacije, za koji su tvrdili da će probiti inflatorni plafon? Jel to onda neki false flag i politički black opp? Kako uvek promašaji kad je reč o Trampu? Što nisu promašivali za Bajdena tako što su mu umanjivali šanse, nego su hvalili njegove kognitivne sposobnosti i bulaznili da je zdrav ko dren, mlad kao zelena trava i sposoban ko zapeta puška? Kako njemu nisu predviđali rast inflacije (koji se btw i dogodio), pad berze i sve druge besmislice koje su prišili Trampu, a nisu se desile? Kada se, dakle, ekonomske prognoze tako oštro raziđu sa realnošću na terenu, prirodno je zapitati se da li je reč o lošoj nauci ili svesnom političkom narativu. Jer ako neko uporno predviđa nečiju propast koja se ne iznova i iznova ne desi, teško je tvrditi da je reč o objektivnoj analizi. Pri tome, većina ekonomista u velikim finansijskim institucijama i na univerzitetima deli sličan ultraafirmativni pogled na svet kada je reč o hiperglobalizmu i slobodnoj trgovini, iako ekonomski pokazatelji ne samo u SAD nego i u čitavom Zapadu jasno signaliziraju da je hiperglobalizam na izdisaju i da je jedino moguća njegova rekalibracija, ma šta to u praksi značilo. I kada neko izađe iz tih globalističkih okvira kao Tramp sa carinama, njihov sistem to prepoznaje isključivo kao opasnost i rizik, a ne kao priliku. I tu dolazimo do modernog propagandizma, odnosno onoga što čitamo, gledamo i slušamo, a koji se naziva novinarstvo, gde prognoza često služi kao oruđe za oblikovanje javnog mnjenja, a ne kao naučni rad, a predviđanje ekonomske katastrofe privlači klikove i služi određenom političkom cilju. Pa kada neutralni posmatrač vidi da neko konstantno greši uvek u istu stranu, njegov zaključak o pristrasnosti je statistički opravdan. Oblikovanje javnog mnjenja je inače najvažnije za propagandiste preobučene u novinare, pogotovo kada na najvećim američkim TV stanicama, ne računajući Fox News, imamo odnos od 92 odsto negativnog sadržaja ka Trampu, i samo 8 odsto pozitivnog, što pokazuju istraživanja i Harvard Shorenstein Centra, i Pew Research I Media Research Centra. I to onda nije samo broj, to je dokaz postojanja informacionog mehura jer kada je nesrazmera toliko velika, novinarstvo prestaje da bude ogledalo stvarnosti i postaje propagandistička izgradnja narativa. Jer kada mediji poput CNN, MSNBC ili Njujork tajmsa postave ton koji je skoro isključivo kritički, oni stvaraju zatvoren sistem. Analitičari koji gostuju u tim emisijama znaju šta publika i urednici ekočembera žele da čuju, pa ako ekonomista izađe i kaže: Zapravo, Trampove carine donose ogroman prihod bez skoka inflacije, on rizikuje da više ne bude pozvan. To dovodi do selektivnog biranja podataka koji potvrđuju mračnu prognozu. Propagandni model na taj način funkcioniše tako što se fokusira na proces, a ignoriše rezultat, pa se 92% vremena priča: Carine su haotične, izazvaće diplomatski rat, uništiće odnose sa saveznicima, iako je rezultat više od 300 milijardi carinskih dolara u trezoru, niska inflacija i činjenica da, prema izveštajima, globalna ekonomija ostaje na nogama najviše zahvaljujući Americi, o čemu se ili ćuti ili se pominje u fusnoti. To je i takozvani oportunitetni trošak selektivnog fokusa i prećutkivanja jer dok se, naime, mediji bave prognoziranjem apokalipse koja se ne dešava, javnost gubi priliku da debatuje o tome kako na najbolji način iskoristiti tih 300 milijardi dolara, da li za smanjenje poreza, otplatu duga ili infrastrukturu. Time propaganda ne samo da iskrivljuje prošlost, već krade budućnost konstruktivnog dijaloga u procesu demokratije. I možemo li onda sa pozicije zdravog razuma da grešimo dušu kada je reč o konzumentima takvih sadržaja, jer ako ja sa dovoljno jakim megafonom nekome 24/7 urlam u uvo da je određeni sistem loš, logično je i podrazumeva se da će njegov mozak početi da filtrira pozitivne vesti o tom sistemu kao slučajnost ili anomaliju, što je klasičan bias. Zato propagandisti u medijima i ne pokušavaju da nas informišu, već da desenzitivišu javnost na dobre vesti koje dolaze sa strane koju oni ne podržavaju. Možda tu i nije nije reč o tajnim operacijama u mračnim sobama, ali jeste o koordinisanom ideološkom svrstavanju. Jer kada se akademska zajednica, veliki mediji i birokratija, odnosno takozvani The Blob (termin koji je skovao Ben Rods, savetnik Obame), slože oko jednog cilja, oni formiraju neformalni savez. Njihov zajednički promašaj u prognozama nije slučajnost, niti smo mi greškom i slučajno zavedeni kada čitamo, gledamo i slušamo o tim prognozama, već je to posledica odbijanja da se prihvati realnost koja se ne uklapa u ideološki model.

Basara svakako nije bio sam u tom đukanovićevskom miljeu kada je pisao to što malopre pominje cenjeni kolega, već su te njegove redove tada intimno potpisivali mnogi, i to ne zato što je reč o Basari već zato što su u Mila gledali kao u branu za nešto što im je ličilo na nekakvu babarogu, iako su bili svesni i kriminala i apsolutizma. Ali od tog fejlovanja sa Đukanovićem zanimljivije je kako se lako skače iz jednog u drugi ideološki lonac zahvaljujući dnevnoj dinamici, što je vrsta neprirodne konvergencije u ovdašnjoj novopolitici. Taj fenomen instrumentalizacije ideologije i fleksibilnosti principa nije samo odlika Basare ili, kada je već reč o padanju na kolena pred Đukanovićem, aktera čuvenog Apela 88, već je postao standardni operativni postupak na balkanskoj političkoj i intelektualnoj sceni. Ideologija i Basari i drugima, koji su nekada Basarini istomišljenici a nekada protivnici, služi kao instrument, a ne uverenje. Jer, na ovim prostorima ideologije poput građanske opcije, nacionalizma ili evropeizma retko služe kao fiksni moralni kompas. One su češće alatke, pa Basarina podrška Đukanoviću, kao i podrška dela srpske inteligencije, nije uvek bila odraz saznanja o postulatima njegovom režima, već straha od onoga što su videli kao alternativu. Naročito ako su znali da alternativa nije toliki trošadžija kao Đukanović, što onemogućava ulazak u alternativin novčanik. Problem nastaje kada taj pseudostrah i sitna lična korist služe za opravdavanje očiglednih anomalija, poput kriminala i autokratije, što stvara onaj ideološki lonac u kojem se principi krčkaju dok potpuno ne ispare. Basara je specifičan slučaj jer je on primarno stilista, za koga je politika polje jezičkog obračuna i nešto dodatnog keša. Njegov prelazak iz jednog tabora u drugi, dakle od hrišćanskog demokratizma do podrške strukturama koje su mu nekada bile nezamislive, on pravda promenom konteksta u vreme kada se kod nas doslednost često doživljava kao kognitivna ukočenost, dok se konvergencija prodaje kao politička zrelost. Granica između to dvoje je, nažalost, najčešće povučena linijom ličnog interesa ili apanaže. Manje zlo kao večni alibi je taj novopolitički običaj u kome se intelektualci često svrstavaju uz sporne figure jer ih vide kao branu protiv nečeg goreg, čime se gubi uloga intelektualca kao nezavisnog kritičara. On prestaje da bude neko ko traži istinu i postaje PR stručnjak određenog političkog pravca. Kada se ta brana uruši ili postane neodrživa, intelektualci sa javne scene jednostavno preskoče u sledeći lonac, tvrdeći da su i dalje na istoj liniji. A najveća žrtva ovakvog ponašanja je javna reč, jer ako svi mi vidimo da neko ko je juče pisao bilo o građanskim vrednostima, jednakosti, pravima, svecima ili tradiciji, danas piše ode regionalnim autokratama, a sutra nekoj trećoj strani, reč gubi svoju vrednost. I ostaje samo buka. Konvergencija je zapravo simptom duboke institucionalne slabosti, Tamo gde ne postoje jake institucije, intelektualci se vezuju za "jake ljude", a pošto su i jaki ljudi kvarljiva roba kao i obični ljudi, a kvarljiva roba su i intelektualci na javnoj sceni, ti ljudi, tako kvarljivi i smenjivi, moraju da budu fleksibilni kako bi opstali u orbiti moći.

Sagledavši situaciju iz prizme superteškaša nemačke privrede, koji od EU očekuju da im omogući bolje uslove za tržišnu utakmicu sa SAD i Kinom, dolazimo do lagane spoznaje da nisu samo ekonomski parametri oluja koja preti briselskom brodu, već je to u najvećoj meri ironija istorijskog obrta po kojoj kontinent koji je izmislio moderni imperijalizam sada pokazuje simptome slabosti koje je kod drugih i sam nekada eksploatisao. Evropljani su dugo, naime, bili uljuljkani u uverenje da su večna pravila koja su oni postavili, poput međunarodnog prava i institucija sistema, zaboravljajući da su ta pravila bila podržana njihovom sirovom moći. Sada, kada ta moć bledi, ostaju ogoljeni u svetu koji se vraća makijavelističkim principima. Jer, Evropa je od subjekta u međunarodnoj politici stigla do vremena kada postaje objekat istorije, čak dotle da ne dobija poziv za pregovarački sto u najvećem ratu koji se vodi na njenoj teritoriji još od 1945. godine. Vekovima je, dakle, Evropa bila geopolitički subjekt i ona koja odlučuje gde se povlače granice u Africi ili Aziji, a danas, međutim, Evropa rizikuje da postane objekt oko kojeg se dogovaraju drugi. I tu nije samo reč o završetku agresije Rusije na Ukrajinu. već i o ostalim aspektima evropske bezbednosti koja se rešava na relaciji Vašington–Moskva ili kroz ekonomsko odmeravanje snaga na trasi Vašington–Peking, dok Brisel pokušava da pronađe svoj glas. Jedna, dakle, lekcija iz prošlih imperijalnih vremena koje bi Evropljani sada trebalo da se sete jeste koliko je lako postati žrtva moćnije sile, i to u trenucima kada je evidentno da je kontinent u najmanju ruku kao digitalna kolonija Amerike. Jer ako kolonijalizam definišemo kao kontrolu strane sile nad resursima i infrastrukturom, onda je digitalna zavisnost Evrope očigledna. Evropski podaci teku kroz američke kablove i čuvaju se na američkom klaudu, evropska tržišta su izvor prihoda za Silicijumsku dolinu, dok Evropa zadržava ulogu regulatora koji kažnjava, ali ne stvara inovacije koje bi omogućile digitalnu suverenost. U isto vreme svedočimo i povratku prava jačega u politici, koje je bilo i više nego očigledno tokom akcije SAD u Venecueli, kao i prilikom uspona Kinorusije poput žabe koja se lagano kuva, što zbirno predstavlja povratak na transakcionu moć. Ironijom sudbine, dok su u 19. veku evropske sile nametale ugovore Kini, danas je Evropa primorana na slične kompromise kada je reč o kineskim i američkim nametanjima, pod pritiskom trgovinskih ratova ili uskraćivanja bezbednosnih garancija. Najteži deo ove tranzicije nije onaj o kome pričaju Siemens i Dojče banka, iako je i njihov deo dovoljno težak, već je prava težina psihološke prirode. Jer, Evropa se bori sa transformacijom iz globalnog policajca i globalnog učitelja u - globalno poluostrvo. A doba imperije vraća im se kao bumerang, jer metode koje su Evropljani koristili, poput ekonomske ucene, tehnološke dominacije i vojnog prisustva, sada drugi primenjuju protiv njih. Pa ako je Evropa zaista na udaru novog imperijalizma, ona ima samo dva puta. Da postane skup vazalnih država koje se takmiče za naklonost velikih sila, ili što bi belgijski premijer rekao - srećni vazal, ili da prihvati realnost povratka imperija i sama postane koherentan pol moći, što zahteva jedinstvo kakvo trenutno ne postoji, a i tehnološku supremaciju koja je takođe na dugom štapu. Neko će možda sad pomisliti: okej, ali istorija se ne ponavlja baš uvek. I to je istina, ali se istorija često barem rimuje, a sadašnja rima piše se na štetu Brisela, Berlina i Pariza.

Kažete da moja hipotetika nema mogućnost u realnosti, ali to nas svakako ne sprečava da pustimo taj hipotetički film. Zamislite, dakle, da je svanuo ponedeljak, sredina novembra 2026. godine. Izbori su gotovi, demokrate su povratile kontrolu nad oba doma Kongresa... U glavnom gradu vlada atmosfera euforije pomešane sa paranojom. Prvog dana, već u devet ujutru, budući predsedavajući komiteta šalju na stotine zahteva za subpoenas. Fokus nije na zakonima, već na istragama o deportacijama, Trampovim poslovima i zloupotrebi položaja. Bela kuća odgovara proglašavanjem izvršne privilegije, a rezultat je - potpuni zastoj. Država prestaje da upravlja i počinje isključivo da se tužaka. Odmah, dakle prvog dana, oseća se ekonomski grč jer tržišta, logično, reaguju na najavu nove blokade budžeta i duga. Investitori, kao u onom filmu Kolo sreće, počinju da viču: sell, sell, i povlače se u zlato i bitkoin, sluteći da će republikanski zastupnici u Kongresu sada spaliti kuću kako bi onemogućili demokratama da troše novac. U kafićima i na porodičnim ručkovima, politika kao politika više nije tema... Ona je - presuda. Jer ako si u plavom gradu, pobeda se slavi kao oslobođenje od fašizma, dok se u crvenim sredinama poraz doživljava kao početak kraja Amerike. U tom prvom ponedeljku niko ne priča o zdravstvu, broju ubistava ili o obrazovanju. Svi pričaju o osveti. Demokrate je vide kao vladavinu prava, a republikanci kao politički progon. I pobeda jedne strane u ovakvom sistemu više ne donosi mir, već samo novu fazu eskalacije. Da li vam i posle tih scena, koje izgledaju prilično realno, ta hipotetika izgleda kao nerealna? I da li bi u tom hipotetičkom filmu, gde je Amerika i zvanično politički polomljena na pola, onaj ogromni dug od 38 hiljada milijardi dolara postao jedina stvar koja ih još uvek drži zajedno, jer bi propast dolara uništila sve, ili bi upravo taj dug bio razlog da neko prvi povuče okidač i na taj način proglasi bankrot starog sistema?