Nek grmi jako

Kao laik sam pročitao prvo što mi se pojavilo na ekranu, kad sam video šta SAD dovlače. I još sam pomislio, naravno posle pročitanih tekstova: pa ovi čačkaju mečku sa Linkolnom koji će biti odmah gađan svim čime Iran može da ga pogodi. Ztao i pretpostavljam da je svašta moguće... Rat je, biće i ljudskih i materijalnih žrtava...

To za ranjivost nosača aviona i za kineske projekcije i ratne igre našao sam ovde čim sam video šta Amerikanci okupljaju od flote: https://www.scmp.com/news/china/science/article/3221495/chinese-scientists-war-game-hypersonic-strike-us-carrier-group-south-china-sea https://eurasiantimes.com/new-chinese-pla-sink-uss-gerald-r-ford-aircraft/

E, do mojega ako je istina... A ja ga baš danas promovisao u top kandidata za sledećeg vođu. edit Verovatno je neko zezanje.

To za Linkoln uopšte nije nemoguće, čak je i vrlo moguće jer je reč o trenutno najizloženijem objektu američke moći, čije potapanje donosi medijsku slavu. Pri tome, nosači su hiperranjivi kad ih naopadne kombo jeftinih dronova i sofisticiranih raketa, jer su relativno podložni takvim taktikama zbog svoje veličine i ograničenih manevara. Na primer, kineske vojne studije govore da njihove hipersonične rakete mogu uništiti celu grupu nosača sa sigurnošću, ne dakle možda, nego sigurno, a da slične pretnje dolaze i od iranskih kamikaze dronova. Video sam takođe i kontra argumente koji su smilseno obrazloženi (da ne davim, reč je o višeslojnoj defanzivi, sistemima Aegis, podmornicama, radarima i razaračima), ali samo ako odbrana nije preopterećena.

Nemojte da se sad pretvaramo kao da se ne poznajemo (iako se zapravo i ne poznajemo)... Priznajmo jedno drugome da ćete od kraja 2026. godine, sa novom strukturom, novim voditeljima i novom uređivačkom politikom, pronaći davno izgubljenu ljubav prema CNN-u. I to ćete da pitate: jel ima još... Znate, kao ono kad publika traži izvođače na bis.

@Angelia Nikako da vas pitam da li ste spremni da ponovo zavolite CNN, sad kad ga je kupio Dejvid Elison ulazeći u džep tate Larija? Biće tu uređivačkih promena koje će vam se svakako svideti, samo im dajte vremena da se zalete... Do kraja 2026. ima da budu kao novi...

Isto koliko i Ukrajini? Ili sutra Poljskoj, kao velikom američkom savezniku na istoku Evrope? Jer ako se već deli okolo-naokolo, onda nek se deli i šakom i kapom.

Upravo to seksualno opšti sa američkim kokama, a nije petao. Ni IAEA nema najpreciznije podatke dokle se stiglo sa obogaćivanjem uranijuma, a po vestima vidimo nemali broj onih koji tvrde da su Iranci baš blizu velike bombe. Zato je Iran prevashodno američki problem, a Izrael je tu maltene proksi.

O tome nismo baš nešto ovde pisali, ali Iran je do revolucije bio saveznik Izraela i prva muslimanska zemlja koja ga je priznala. To je i jedna od najdrastičnijih promena u modernoj istoriji Bliskog istoka, od pragmatičnog savezništva do otvorenog neprijateljstva. Iran je snabdevao Izrael naftom, posebno posle 1967. i Šestodnevnog rata, kada su arapske zemlje bojkotovale Izrael, a postojao je čini mi se i zajednički naftovod. Pričalo se da je Izrael posle revolucije dugovao Iranu oko milijardu dolara za naftu, a taj dug navodno nikada i nije platio.

Ima ona priča Hruščova iz njegovh memoara, kada mu je Staljin na jednoj od čuvenih terevenki u Kremlju tražio da tancuje neku narodnu igru, valjda gopak, jer je uživao da ponižava saradnike, a ovaj komično padao po podu... Na povratku kući, pitao ga neki iz rukovodstva. čini mi se Mikojan, ali nisam siguran: Zašto si igrao kad nisi, čoveče, za to... A Hruščov mu veli: Kad ti Staljin kaže da igraš, onda - igraš.

Za Ahmadinedžada se zaista može postaviti pitanje: odakle su ovog iskopali? Crni humor off... Ali, ako se vratimo u ozbilijnost, možda je prvo mini-iznenađenje Irana postavljanje Alireze Arafija na čelo saveta do izbora novog lidera, ali kad bolje razmislim, to itekako ima smisla iako mi nije bio ni na prva tri mesta među kandidatima. Pa ako se u ovom džumbusu traži figura koja spaja čvrstu ideološku lojalnost sa modernim upravljačkim sposobnostima, onda je to ime koje logično iskače ispred imena koje sam prethodno pominjao. Jer on, kao rukovodilac ideološke fabrike, nije samo još jedan klerik, on je i tehnokrata u liku mule, budući da je godinama bio na čelu Al-Mustafa međunarodnog univerziteta, a to je institucija preko koje Iran širi meku moć širom sveta školujući hiljade stranih studenata koji postaju proksiji iranske ideologije u Africi, Aziji, Evropi, pa i na Balkanu. On, i kao šef svih verskih škola, razume kako se gradi globalna mreža uticaja i kako se drže ključevi baze odakle se crpi legitimitet. Takođe, na forumu je već pominjan kao neko ko je modernizovao nastavu u verskim školama, uvodeći strane jezike i savremene nauke, ali uvek u službi očuvanja teokratije. Piali smo i da nikada nije pokazao ni trunku sumnje u Hamneijev put, što mu osigurava i poverenje Revolucionarne garde. Moja malenkost je prognozirala Modžtabu Hamneija kao prvog kandidata, ali sam smetnuo sa uma da bi njegov izbor suviše ličio na monarhističko nasleđivanje, što može da se tumači i kao uvreda za tekovine revolucije, ali i kao produžetak nepopularnosti njegovog pokojnog oca. Arafi će, ako ga izaberu, pokušati da zadrži čvrstu ruku države i ideološki okvir, ali će dobrovoljno dozvoliti određene društvene i ekonomske ventile kako bi se sprečila potpuna eksplozija naroda. I ako garda proceni da im treba ozbiljno lice koje poznaje svet, a ne samo verske knjige, Arafi je verovatno njihov prvi izbor.

Jeste, u pravu ste za pogubljenja i tačno je to što ste napisali, zato i jasno piše da su poboljšanja kozmetičko-ekonomska i da su selektivna, ali neka ipak postoje. Saudijci su se zaista pomakli unapred u nekim oblastima, pa recimo žene sad mogu i da voze, ne moraju da budu skroz zabrađene, u radnoj snazi zastupljene su preko 36% (a 23% bilo je do 2016.), više žena na rukovodećim pozicijama, više u privatnom sektoru, imamo reforme kafala sistema, nacionalnu politiku protiv prinudnog rada, internacionalne škole i obdaništa... Imamo i jasno ograničenje verske policije, koja je nekada bila strah i trepet na ulicama, a danas više nemaju ovlašćenja da hapse ljude zbog neprikladnog oblačenja ili mešanja polova. Otvoreni su bioskopi nakon 35 godina zabrane, održavaju se ogromni muzički festivali sa zapadnim zvezdama, a mešanje muškaraca i žena na javnim mestima je postalo normalna pojava. To sve prati i uvećani turizam koji više nije samo verski, nego su uvedene turističke vize i država se agresivno otvara za nemuslimanske turiste, promovišući i istorijske lokalitete i urbane centre. Vi danas u Džedi možete da odete na brutalne privatne plaže na kojima trešti tehno, i da nikog živog ne zanima da li ste u gaćama ili u šortsu, a i žene na tim plažama više nisu kao betmeni... To je, ukupno gledano, ogroman iskorak u odnosu na vreme u kome je ženi odsecana glava ako je uhvate da vozi. Taj iskorak, naravno, još nije dovoljan, ali je takođe besmisleno negirati početak promena. Jer, Saudijska Arabija je shvatila da ne možeš imati modernu ekonomiju i gradove budućnosti ako joj je polovina stanovništva zaključana u kući, a turisti se plaše da će završiti u zatvoru zbog šortsa.

Pitanje za Saudijsku Arabiju i tamošnja ljudska prava je dobro pitanje koje često potežu kritičari SAD, sve dok u to ne spada ono što po svetu radi Kinorusija, jer onda upadnu u kognitivnu provaliju. I sad, iako je činjenica da su se Saudijci ipak pomakli unapred u odnosu na ljudska prava, makar to bilo selektivno i više kozmetički/ekonomsko nego dubinsko, kao i da ovo danas u Rijadu skoro i da nema blage veze sa onim pre 15 godina, istina je, dakle, da su u međunarodnim odnosima ljudska prava često alat, a ne krajnji cilj. Saudijska Arabija sarađuje sa SAD na polju energetske bezbednosti, borbe protiv terorizma i, što je najvažnije, održavanja regionalne ravnoteže. Za SAD, Saudijci su predvidljivi autokrata koji ne želi da sruši svetski poredak, već da u njemu profitira. I Iran je to isto bio za SAD do revolucije, pa čak i nešto minimalno kasnije, dok režimska ideologija nije postala direktno usmerena protiv prisustva SAD na Bliskom istoku. Zato SAD koriste pitanje ljudskih prava kao moralno opravdanje za pritisak i promenu režima, dok kod Saudijaca te iste probleme rešavaju tihom diplomatijom iza zatvorenih vrata. Razlika je, osim činjenice da Rijad, Džeda ili Medina izgledaju kao svemirski brod u odnosu na Teheran, a da i ne pominjemo iranske gradove u kojima i danas mogu da se snimaju filmovi o Indijani Džonsu bez dodatne scenografije, i u tome što Saudijska Arabija kupuje američko oružje i investira milijarde u američku ekonomiju, pa kada Rijad prekrši ljudska prava, SAD se nađu u problemu... Odnosno, kako osuditi čin, a ne izgubiti ključnog kupca oružja i saveznika protiv Irana? Kod Irana taj problem ne postoji i svako kršenje ljudskih prava u Teheranu je kec na deset za Vašington da pojača sankcije i izolaciju. Jer, SAD vide Iran kao egzistencijalnu pretnju svom poretku zbog nuklearnog programa i podrške grupama poput Hamasa, Hezbolaha i Huta. Saudijska Arabija, s druge strane, ne pokušava da izveze revoluciju koja bi srušila američke interese. Zato se Saudijcima gleda kroz prste... I zato Saudijci dobijaju tihu diplomatiju, a Iran bombe i sankcije... Ne zato što su bolji ljudi, već zato što ne prete da će spaliti kuću u kojoj svi žive. Oni su deo sistema kao autokratija koja se modernizuje i prilagođava zapadnim standardima, makar i nedovoljno brzo, dok Iran pokušava da taj sistem spali, pa da svi na Bliskom istoku budu kao i iranski režim.

Ćerka mi sinoć puštala sa Tiktoka naše klinke na radu u Dubaiju. Tačno da se čovek smeje od muke, jer je činjenica da su blizu nekog pogođenog cilja i da nije naivno, a one nemaju pojma šta se događa i da li su došli Nemci sa plastičnim puškama i pištoljima na vodu.

Priznajem, preterao sam. Izvinite. U pravu ste kada mi prebacujete nedostatak poštovanja za to što niste tajili kome idu vaše simpatije u ovom sukobu. Imate moj respekt za iskrenost.

Ko je elaborirao? Šta nam to znači kad vi kažete da je "neko" elaborirao "nešto", i to - "nekada". Jel ima neki link, da ne tražimo na tarabi... Jer, znate kako se ono kaže da nešto piše i na tarabi, pa ne možeš baš da plasiraš u tarabu... Zamislite da vas neko pita da te svoje ideje obrazložite u kafani, ili u kancelariji, na fakultetu... A vi odgovorite - mi smo to elaborirali još na starom forumu b92?! Gledali bi vas malo čudno, zar ne? Ajte, potrudite se da priložite barem nekakav dokaz u smislu argumentacije za to što tvrdite da američka policija pobije par hiljada nevinih ljudi godišnje, da ne bude da vas i ovde čudno posmatramo kao da smo u onoj kafani ili kancelariji iz primera koji sam vam dao.

Unazad nekoliko stranica na ovom topiku, a nedugo pre početka američkog napada, detaljno smo pojasnili kakve su sve vojne mogućnosti i SAD i Irana, iz čega će proisteći i njihove akcije, i sve se to odigralo upravo tako. Nisu nas iznenadili, osim u meri u kojoj je iranski odgovor bio neočekivano smušen i, po kvalitetu realizacije i snazi, znatno ispod onoga što smo videli tokom 12-dnevnog rata sa Izraelom. I taj jaz između vatrene retorike i realnog učinka na terenu je možda i najveće otrežnjenje za režim u Teheranu u poslednjih nekoliko decenija. Jer, ta smušenost nije slučajna, ona je rezultat nekoliko dubokih sistemskih problema koji su isplivali na površinu u najgorem mogućem trenutku po njih. Njihov odgovor delovao je tako nemoćno iz više razloga, a najvažniji je paraliza analize na vrhu. Jer, kada su izgubili apsolutnog lidera i vojne prvake u trenutku dok ih direktno tuku spolja, logično nastaje haos u komandnom lancu, pa svaki general ponaosob počne da razmišlja o tome kako da udari neprijatelja, što iskače iz rutine i postojećih planova, te kako da sačuva svoje resurse za unutrašnju borbu za vlast koja sledi. A sigurno ima i onih koji nisu više sigurni u koga da nišane, to jest da li da izvuku pištolj iz futrole i upere ga u Amerikance, narod koji će izaći na ulice ili sebi u slepoočnicu. Rezultat je pucanje na sve strane kao na svadbi, bez jasne strategije, i trošenje skupih raketa na ciljeve koji nemaju veliki strateški značaj, samo da bi se na državnoj televiziji moglo reći da se nešto preduzelo. Iran je, to sad shvataju i učenici viših razreda osnovne škole, doživeo po ko zna koji put tehnološki i obaveštajni nokaut, a ono što zapravo najviše iznenađuje jeste nivo do kojeg su Amerikanci i Izraelci probušili iranski bezbednosni sistem, pa svako malo mogu da im ubiju koga god požele. Naročiti je spektakl činjenica po kojoj je američkom i izraelskom vrhu pokazan snimak mrtvog Hamneija koji je poslao izraelski agent, što znači da su se oni infiltrirali u najbliže Hamneijevo okruženje koje je jedino imalo mogućnost da vidi telo ajatolaha. I to, naravno, dovodi do logičnog raspleta u kome ljudi u iranskom vrhu više ne veruju ni sopstvenim senkama, jer ako ne možeš da sakriješ lokaciju svog vrhovnog vođe, a ni njegove posmrtne ostatke, kao ni da obezbediš živote ključnih komandanata u prvom satu napada, onda možeš da okačiš sva svoja zvanja i ordenje o klin. Zbog čega su verovatno istinite one pretpostavke da mnogi već pregovaraju sa Amerikancima o nekakvoj mirnoj tranziciji, jer su videli da je dara prevršila meru i kristalno im je jasno da ne mogu da pobede... Ne treba zanemariti ni činjenicu koju nam je ponudio novi statistički podatak, odnosno da su se iranski masovni napadi dronovima i raketama pokazali kao mnogo slabije rešenje u odnosu na neke do tada prihvaćene analize, jer ispaliti 200 projektila od kojih 90% bude oboreno pre nego što vide cilj više i nije nikakva sila. Zato i gledamo taj čudni ples sa gvožđem i čelikom, u kome pucaju dovoljno da zadovolje ultramanjinu kod kuće i svoje proksije, Hamas, Hezbolah i Hute, ali nedovoljno precizno da bi izazvali totalni rat, za koji inače znaju da bi izgubili. Godinama su, zapravo, iranski generali ubeđivali sebe i druge u sopstvenu nepobedivost i superiornu asimetričnu taktiku udarima na sve oko sebe i iz Irana, i pomoću okolnih proksija. Sada, kada su se suočili sa vrhunskom elektronskom i konvencionalnom silom, taj čir je pukao, a iz njega se izlila panika zamaskirana u nekakvu viku i nove jalove pretnje. Iranski režim je, u stvari, od juče u centru savršene geopolitičke oluje, koju smo na ovom mestu već opisali sa pokerom asova koga u svojim rukama drže njegovi protivnici, uz pojedinačno objašnjenje šta svaki as ponaosob predstavlja. Istovremeno se, dakle, suočava sa smenom generacija na vlasti i činjenicom da Kinorusija nije uradila ništa kako bi spasila režim, unutrašnjim pobunama, spoljnom vojnom intervencijom i potpunim sunovratom renomea u regionu, koji će prvi stati u red za finansiranje uklanjanja iranskog režima sve do njegovog poslednjeg atoma. Sledećih nekoliko nedelja će, dakle, odrediti da li će ovakav Iran, kakav poznajemo skoro pola veka, nekako preživeti, što je danas manje verovatno, ili će doći do njegovog postepenog ili nasilnog urušavanja... Što je iz aktuelne perspektive svakako logičniji ishod. A kraj u tom kontekstu znači i - neki novi početak.

A Putin gleda i pita se: a što ja nisam mogao ovako, nego po Ukrajini godinama bauljam i ćarlijam.

Vidite, ovo je, recimo, klasičan primer ekstremne hiperboličke dezinformacije i propagandni wishful thinking, ili što bi stari Sloveni rekli - što je babi milo, to joj se i snilo, verovatno sa ciljem da se stvori panika, podstakne podrška jednoj strani ili samo zaradi engagement na platformi X. Evo samo nekoliko primera... Nema nikakvog "potapanja" (submerges) Tel Aviva ili Haife, jer svi izveštaji, dakle, NYT, Rojters, Al Džazira, BBC i drugi govore o talasima iranskih raketa i dronova koji su lansirani prema Izraelu, ali većina je presretnuta PVO sistemima. Bilo je eksplozija u vazduhu, šrapnela, manjih požara, povređenih, recimo jedan čovek je lakše povređen šrapnelom u severnom Izraelu, kao i nekoliko povređenih u Tel Avivu i Haifi, ali nema masovne destrukcije i poginulih, koju izraelski mediji navodno "priznaju". To je, dakle, izmišljeno. I da, Katar je bio meta, kao i UAE, Bahrein, Kuvajt i Saudijska Arabija, jer tamo su američke baze, sa 8 povređenih i oštećenim radarom. Ali većina je presretnuta, nema "spržene zemlje" ili masovnih žrtava. To je realno, ali objava to predstavlja kao apokaliptičan udar. Cena zlata jeste danas skočila, ali čini mi se, a mrzi me da proveram opet, ne na $5,400 tačno u tom trenutku. Tu je, dakle negde blizu, ali verovatno zaokruženo da zvuči dramatičnije. S tim da je JP Morgan nedavno podigao prognozu na $4,500 dugoročno i $6,300 do kraja 2026., pa je skok ionako realan. Ne znam ko su ti ljudi koji stoje iza naloga, ali ovo je poput proiranskih postova koje sam danas već video.

To smo već dotakli u nekim analizama na forumu, ali budući da je Hamnei bio vrhovni vođa decenijama unazad, tačnije od 1989. godine, mada je i pre toga imao funkciju, sa apsolutnom kontrolom nad gardom, vojskom, policijom i sudstvom, njegova smrt bi verovatno aktivirala ono što Iranci nazivaju Veće eksperata, da izabere naslednika. Ali to bi moglo trajati nedeljama ili mesecima u nadolazećem haosu. Potencijalni kandidati su njegov sin Mojtaba, koji već kontroliše ključne obaveštajne sisteme, ili druge mule poput Larijanija ili Raisija, ako su uopšte živi. Međutim, garda bi verovatno preuzela suštinsku kontrolu, jer su oni najmoćniji i najlojalniji režimu u smilsu sprečavanja raspada. Jer, logično je da pretpostavimo da bi smrt Hamneija pojačala proteste i uvela nas u mogući građanski rat, sa milionima na ulicama. Tu je i ekonomski i socijalni kolaps, sa hiperinflacijom koja divlja, nestašicama osnovnih potrpština i ukidanjem interneta. Zalivske zemlje bi finansirale promenu režima jer bi to slavile kao drugi dan državnosti... Logična je pretpostavka da bi to verovatno ubrzalo pad režima, kao recimo u Libiji posle Gadafija, ali sa izvesnim rizicima kao u Iraku posle Sadama. Optimisti bi očekivali tranziciju, pesimisti nastavak klanja. Mojoj malenkosti je prva opicja već odavno logičan završetak perioda koji traje već skoro pola veka, samo niko dosad nije imao petlju da pokrene točak.

Znači, nisu politički motivisana ubistva. Okej, to smo reššili, vidite koliko je lako naći zajednički jezik. Idemo dalje... Imate li zvaničnu statistiku o ubijenima u policijskim akcijama, kao i strukturu ubijenih, odnosno koliko je njih pucalo na policajce, koliko je tu ubica, silovatelja, narkodilera, otmičara... Ili mislite da sopstveni građanin ne može da bude i kriminalac, i diler, i ubica, i silovatelj, i narkoman, i otmičar, i palikuća?! Pa kad ne nađete tu statistiku u kojoj neko u SAD ubija godišnje na hiljade nevinih ljudi, jer je to besmislica i samo služi kako bi se relativizovao zločinački režim u Iranu po principu - svi su isti, onda možete da pogledate stvarnu statistiku na linku https://mappingpoliceviolence.org/

Znao sam da je za vas Hana Arent - šaka ničega, kao što su i patnje Iranaca samo dirljiv upis. I nije Tranp sa "N". Ali to je cena pisanja za široke narodne mase. Stvarno ne bih išao u detalje nečije potrebe da relativizuje zločine i baca pod voz patnju miliona ljudi, zato hvala na pažnji... Studio...

Jel možete da dokumentujete nekim linkom tvrdnju da u SAD ima nekoliko hiljada politički motivisanih ubistava godišnje, jer ovde pominjemo političku pozadinu ubistva na desetine hiljada Iranaca, a ne kad policija bilo gde u svetu ubije narkodilere, otimače, silovatelje i ubice. Pa kad ne nađete taj podatak o političkim ubistvima par hiljada ljudi u SAD, jer je to besmislica, shvatićete možda da je to jalova digitalna gimnastika u cilju relativizacije zločina iranskog režima.

Za vas ne može. Nemate kapacitet da razumete, naročito kada patnje Iranaca nazivate - dirljivim upisom (zbog toga me terate da zažalim što sam vas skinuo sa ignor liste), iako stalno imate potrebu da mi nešto dobacite iz publike. Kao što nemate kapacitet ni da razumete Hanu Arent, ali ću probati da vam je približim iako je to verovatno ćorav posao. Čitao sam pre dve noći, dakle nevezano za Izrael kao aktera u ovoj današnjoj priči, verovatno najznačajniju knjigu o Ajhmanu koju je objavila Hana Arent, koja je opisujući banalnost zla tvrdila da Ajhman nije bio monstruozni genije ili psihopata, već užasno običan birokrata. On je, tvrdi Arentova, zločine činio jer je slepo pratio pravila i zakone, bez ikakvog kritičkog razmišljanja ili moralne svesti o posledicama svojih postupaka. Moju malenkost zapravo je zanimala knjiga zbog kontroverzi, ali nikako nisam stizao da je pročitam, jer je izazvala ogroman bes u Izraelu i širom sveta budući da su mnogi smatrali da ona umanjuje Ajhmanovu krivicu, iako ga je naravno smatrala krivim. Ali je, međutim, takođe izazvala novi pogled na tretiranje aktera tih monstruoznih dela, jer je podstakla analize koje su ustvrdile da bi upadanje u medicinski kovitlac zapravo pomogao zločincima, jer ako bismo im prikačili razne dijagnoze, onda bismo taj čin pretvorili u čin ludaka kojima je nešto kvrcnulo u glavi, i tako bismo umanjili njihovu monstruoznost. Tu, naravno, dolazimo i do svedočenja žrtava holokausta, kao i do činjenice da je svet prvi put video scene iz logora na svojim televizorima upravo tokom suđenja Ajhmanu, jer su one prethodno mahom viđene samo na suđenjima nacistima. Čime se može delom objasniti i aktuelni konformizam prema iranskom zločinačkom režimu... I, što je potpunio suludo, preživelim logorašima ljudi ni u Izraelu nisu apsolutno verovali kada su im pričali kroz šta su prošli, dok nisu videli snimke. I to čitavih 16 godina nakon kraja rata... Eto, to bi mogla da bude kakva-takva olakšavajuća okolnost za one koji i danas ne shvataju kako zločinački režimi funkcionišu, pa ih čak u svom tom bezumlju i izjednačavaju tako što izjednačavaju mule i Hitlera sa američkom administracijom. Jer knjiga Hane Arent o Ajhmanu nije zapravo bila kontroverzna zato što ga je branila, naprotiv, smatrala ga je krivim, već zato što je srušila nečiju potrebu da zlikovca vidi kao monstruoznog genija ili psihopatu sa dijagnozom. Arentova je uvidela nešto mnogo strašnije, a to je da zločinac može biti užasno običan čovek koji samo prati pravila bez trunke moralne svesti. Kuc.kuc, ima li koga kod kuće?! S tim u vezi, svačije pravo na slobodno izjašnjavanje je neprikosnoveno, ali ono nosi i odgovornost kritičkog suda. Uključujući Hanu Arent i njenu analizu banalnosti zla tokom suđenja Ajhmanu, nemoguće je ne povući paralelu sa današnjim konformizmom prema iranskom režimu. Jer znajte da zlo cveta kada ljudi počnu da relativizuju i prestanu da misle, da sude i da se stavljaju u poziciju žrtve. I nikakve forumske gimnastike neće vas oprati u kulturi sećanja, a moja malenkost služiće ovde kao živi spomenik tome, kada jednom vidite šta je iranski režim decenijama radio svom narodu, kao što je svet 1961. premijerno video šta su činili Ajhman i drugi zločinci.

Kako se lako izjednaćava administracija SAD sa iranskim mulama i bacaju žrtve tog režima pod led takvim relativizacijama... Uživanje. Samo dajte još, ovaj forum pamti. Znao sam da će mrzitelji Trampa kad tad stati na stranu iranskih zlikovaca koji vešaju ljude po građevinskim kranovima. Pa zar vam nisam svima to napisao i predvideo upravo ovo iznad mog upisa na prethodnim stranama? Samo, mnogo ste me brzo ispoštovali u tome, jer je neizdrž verovatno veliki kao kuća da se podrže mule, a ne Tramp. I kad nekoga mrzite, ta mržnja vam lako nadjača desetine hiljada ubijenih u Iranu i stotine hiljada mučenih i zatvaranih.