Nek grmi jako

Od revolucije do danas, Iran nije samo najveći sponzor terorizma i strašilo za svoje komšije, već i kontinuirani fizički uništitelj vlastitog naroda u poplavi političkih ubistava, hapšenja čitavih porodica i progona koji su danas nezamislivi većini sveta. Tu nije samo reč o sistemskom uništenju ljudi, već o sadističkim igrama poput Komisije smrti, kada ljudi koji su već služili zatvorske kazne ponovo bivaju ispitivani o veri i lojalnosti, a pogrešan odgovor znači smrtnu kaznu koja se izvršava istog dana. Članovi tih komisija su kasnije zauzimali najviše pozicije u državi, kao i rukovodstvo koje je realizovalo sistematska mučenja u zatvoru Evin. Ovaj teheranski zatvor postao je simbol patnje jer metode uključuju i lažna pogubljenja, kada se zatvorenici izvedu pred streljački stroj kome se naredi da pucaju, ali čuvari imaju prazne puške, kao i dugotrajnu samicu u ćelijama bez svetla i brutalno fizičko zlostavljanje političkih zatvorenika kako bi se iznudila priznanja emitovana na državnoj televiziji. Iran je, takođe, jedna od retkih zemalja koja praktikuje javna vešanja koristeći građevinske kranove na gradskim trgovima. To nije samo kazna, već psihološki rat protiv sopstvenog naroda sa ciljem da se utera apsolutni strah. Pri tome, režim decenijama zabranjuje porodicama ubijenih da ih dostojno sahrane ili da obeleže njihove grobove... A često se od porodica traži novac za troškove metka kojim je njihov član ubijen da bi im predali telo... Zato danas, zapravo, zajednički rešavamo moralni test za svakog posmatrača sa strane. Kako je moguće da neko, sedeći u udobnosti svoga doma, gaji simpatije prema sistemu koji sopstvenu decu podiže na kranove i puni masovne grobnice studentima? Gde prestaje geopolitika, a počinje saučesništvo? Gajiti simpatije prema iranskom režimu danas, uz sve dostupne dokaze o decenijskom zlostavljanju sopstvenog naroda, nije više stvar drugačijeg političkog mišljenja, već estetski kanibalizam. Svaka simpatija prema dželatu je uvreda za žrtvu i ne može se podržavati suverenitet Irana, a ignorisati činjenica da taj suverenitet ne pripada narodu, već kasti koja taj isti narod drži u lancima. I ako osuđujemo nepravde u svom dvorištu, a žmurimo na masovna vešanja u tuđem samo zato što nam se taj "neko" dopada kao protivteža "nekome", mi ne volimo pravdu. Naravno, neki bi rekli da je olakšavajuća okolnost luksuz geografske distance, jer se simpatije najlakše gaje sa bezbedne udaljenosti. Lako je diviti se zvaničnom Teheranu dok ispijamo kafu u gradu gde nas niko neće uhapsiti zbog frizure, muzike koju slušamo ili kritike vlasti. Za ljude u Iranu, to je vrisak u samici zatvora Evin.

Korisitte svoje pravo da se slobodno izjasnite, za razliku od Iranaca koji ga svakako nemaju u tom obimu, ali zar ne mislite da biste te simpatije mogli i da obrazložite? Jer, u predmetnom sukobu iranski režim, kao strana sukoba, nosi sa sobom teret od, kako kažu minimalne procene, oko 30.000 političkih egzekucija i ubistava u represiji tokom svog postojanja. Takođe, stotine hiljada ljudi prošlo je kroz političku robiju ili hapšenje, što taj režim dovodi na granice najsurovijih nakon Drugog svetskog rata. Ove cifre su minimumi jer režim, logično, krije podatke, tela su u masovnim grobnicama, porodice često ne dobijaju informacije. Ako se uzme u obzir i smrt od mučenja, loših uslova u zatvoru i nestanaka, ukupna cena represije je još veća. Jel vam to stvarno ne smeta prilikom gajenja tih simpatija? Da li je, zapravo, moguće istovremeno osuditi taj režim, a osećati nelagodu zbog načina na koji se on ruši? Iranski narod na ulicama nema taj luksuz estetske simpatije. Za njih, taj režim nije tačka otpora globalizmu, već čizma na vratu. Vaša simpatija je možda usmerena ka ideji suvereniteta, ali problem je što je iranski režim taj suverenitet odavno pretvorio u tamnicu za sopstvene građane.

Savršen opis kognitivne disonance i cepanja sa prethodne strane. Ura za ovaj forum kao arhiv kulture sećanja. Moralni stečaj i Iran kao moneta za trampovsko potkusurivanje

A što jednostavno ne napišete da u ovom sukobu navijate za Iran? Ili da ne navijate... Zatim obrazložite vlastitu poziciju argumentima, a ne naučnom fantastikom. Time ćemo skratiti put tog prenemaganja, i svako će zauzeti poziciju koju je moja malenkost godinama unazad već zauzela serijom postova o neophodnosti uništenja iranskog režima koji decenijama nanosi zlo svojim građanima, svojim komšijama i celom svetu, kao najveći sponzor terorizma. Lepo iskoristite civilizacijsku tekovinu slobodnog izražavanja, koje doduše nema u Iranu, i sve je okej...

Niste pročitali post na koji ste se referisali, jer da ste pročitali, videli biste da je cena koštanja ukalkulisana jer jasno piše: za Zaliv, ovo je šansa da se oslobode iranske pretnje dugoročno, iako sa rizikom mogućeg kratkotrajnog haosa. Ne postoji rat ni vojna operacija bez žrtava, na koje su logično spremne i zalivske zemlje, a vi meni spočitavate nerealnost dok pominjete granice partskog carstva??! Pa ne, zašto biti skroman, najbolje da će Iran izaći na Darijeve granice... I to dok Izrael ima nuklearno naoružanje... Aha, kako da ne... Toliko o realnosti. Jel imate još neku takvu realnost, da je sagledamo?

Ma da, znam, pobediće iranske mule... Evo, sad će... Samo opušteno.

Kinorusija će tražiti načine da pomogne iranskom režimu, što je i očekivano, ali ne da neće preći crvene linije, nego im neće ni prismrdeti... Pa tako, pored iranske unutrašnje dinamike, akcije SAD i neaktivnosti Kinorusije, imamo i četvrtog asa koji čini aktuelni poker u bliskoistočnoj partiji karata, a to su zalivske zemlje koje nisu osudile početni napad na Iran, a fokus je isključivo na osudi Irana i pozivima na međunarodnu akciju protiv Teherana. Taj poker asova je, po mom skromnom mišljenju, klasičan primer kako se iranski režim samoubija geopolitički, pa umesto da apsorbuje udar i čeka podršku od "saveznika", oni šire sukob na Zaliv, gde su već godinama rivali sa sunitskim monarhijama. To samo jača antiiranski blok, budući da su zalivski Arapi već bliži Americi, a ovi napadi ih guraju u još čvršći savez protiv zvaničnog Teherana. Oni su već decenijama na oprezu zbog iranskog režima, a sada vide istorijsku priliku, napadi Teherana ih ne plaše, već ih motivišu na totalni savez sa Amerikom. I SAD danas imaju pravo da računaju na nove direktne savezike u sukobu, jer na primer Saudijska Arabija ili UAE mogu da se aktivno pridruže operaciji, ili bar dozvole veći američki pristup. Za Iran, ovo je strateška greška jer gube legitimitet u regionu, dok se unutrašnji protesti pojačavaju. Ali za Zaliv, ovo je šansa da se oslobode iranske pretnje dugoročno, iako sa rizikom mogućeg kratkotrajnog haosa.

Napad na Iran izazvaće domino efekat i skinuti svakojake maske, a jedna od tih demaskiranja bila bi i moguća neaktivnost Kinorusije kao dokaz da ona nema taj stepen rastegljivosti dok jednim okom gleda na Ukrajinu, a drugim na Tajvan. Rusija je u Ukrajini angažovala ogromne resurse, ne samo vojne, već i političke i ekonomske, pa iako joj Iran služi kao ključni saveznik, naročito u domenu dronova i raketne tehnologije, Moskva sebi ne može da priušti direktno uvlačenje u novi, prostrani sukob na Bliskom istoku koji bi je dodatno iscrpeo. Njeno drugo oko je fiksirano na preživljavanje sopstvenog fronta, a Putinu je Iran koristan dok god je aktivno žarište koje odvlači pažnju Amerike, ali ne i ako postane rupa bez dna koja zahteva rusku vojnu intervenciju. Kina, s druge strane, neće odustati od ideje po kojoj je ekonomski pragmatizam iznad ideologije. Ona igra dugu igru oko Tajvana, ali njena moć počiva na globalnoj trgovini, sa Iranom kao važnom benzinskom pumpom i strateškim partnerom u inicijativi Pojas i put, ali Peking nije spreman da žrtvuje svoje ekonomske odnose i stabilnost svetskih pomorskih puteva zbog opstanka teokratije u Teheranu. Kineska neaktivnost je zapravo kontrolisano posmatranje, u kome će svakako osuditi strano mešanje, ali neće poslati flotu da brani Ormuski moreuz ako to znači direktan sukob sa SAD pre nego što budu 100% spremni za Tajvan. Iz primera u Venecueli, već smo videli da Kinorusija ima strah od prevelikog kabadahisanja, pa je američka administracija napadima i na Karakas i na Teheran skinula tu masku kinoruskog održavanja nekolicine aktivnih frontova - Ukrajina, Venecuela, Bliski istok, Tajvanski moreuz. Sada svi vidimo da je to za Kinorusiju logistički i finansijski košmar. Njihova neaktivnost je dokaz da je Iran za njih potrošna imovina. Oni će Iranu prodati oružje, pružiti mu satelitske podatke i diplomatski zaklon u UN, ali neće poginuti za njega. Kinorusija se nada da će sam strah od njene reakcije odvratiti SAD od obaranja iranskog režima, ali verovatno ćemo gledati njihovo povlačenje u zonu oštre retorike bez stvarne vojne akcije.

Decenijama su nam zapadni mediji i politički establišment prodavali sliku Irana kao osovine zla i teokratske tamnice u kojoj ljudska prava ne postoje, a verski fanatici drže prst na mogućem nuklearnom okidaču. To je bio kanon i to je bila dogma, a onda se dogodio kratak spoj u delu zapadnog kolektivnog uma. Danas smo svedoci najbizarnije kognitivne disonance u modernoj istoriji, jer onog momenta kada je obračun sa iranskim režimom postao politički povezan sa Trampom, značajan deo zapadnog društva i medija doživeo je potpuni moralni reset. Selektivna empatija, ideološko slepilo i instrumentalizacija tuđe nesreće zahvatili su odjednom, poput šumskog požara, javni prostor. Oni koji se zaklinju u prava žena, prava seksualnih manjina, slobodu govora i sekularizam, počeli su da pronalaze "nijanse" tamo gde ih nema, a njihova mržnja prema unutrašnjem političkom neprijatelju postala je toliko patološka da su spremni da prećutno, ili čak otvoreno, stanu na stranu režima koji te iste žene bije na ulicama, a studente šalje na vešala. To više nije spoljna politika, to je odvratno ideološko navijanje u kojem iranski narod služi samo kao jarbol na koji će se danas zakačiti jedan ideološki barjak, a sutra neki sasvim drugi. Tako smo došli do poražavajuće činjenice da se deo zapadnog narativa suštinski sve manje bavi slobodom Iranaca, a sve više kako bi pad krvavog režima u Teheranu mogao da se reflektuje na rejtinge u Vašingtonu ili Briselu. Pa ako bi pad režima značio poen više za njihove političke protivnike, oni su spremni da taj režim održavaju na infuziji svojih "analiza" i "poziva na suzdržanost". Hipokrizija u tok kontekstu nije naličje, ona je već duboki standard, pa apsurd dostiže vrhunac u medijskim redakcijama koje su do juče satanizovale iransko rukovodstvo a danas ga tretiraju kao žrtvu imperijalizma, pa čak i faktor stabilnosti na Bliskom istoku. Ovo nije promena mišljenja zasnovana na činjenicama, jer činjenice na terenu u Iranu su krvavije nego ikad, već kognitivno cepanje u kojem se stvarnost prilagođava narativu. I dok se na zapadnim vežbama uma bave ovim etičkim gimnastikama, iranski narod gleda i uči. Oni vide da je njihova borba za život i slobodu postala moneta za potkusurivanje u ratu dve zapadne ideologije, oni vide da oni koji najglasnije pričaju o ljudskim pravima postaju najtiši kada ta ista prava treba braniti od režima koji im se trenutno uklapa u političku agendu. I oni znaju da nemaju taj luksuz. Za njih to nisu akademske rasprave, za njih je to - pitanje opstanka. Oni će svoju sudbinu na kraju rešiti sami, uprkos licemerju onih koji bi ih rado ostavili u mraku, samo da ne bi morali da priznaju uspeh onima koje mrze kod kuće.

Do momenta udara na Iran, aktuelna situacija ukazivala je na duboku krizu legitimiteta režima, iako su iranske vlasti učinile sve kako bi minimizovale učinak nedavnih protesta. Tako je, recimo, nedavni povratak studenata na fakultete, iste one koji su pre skoro pola veka bili centar početka iranske revolucije, demonstrirao novi vid protesta, gde se simboli monarhije koriste kao direktna antiteza trenutnom poretku. A ključni faktori koji su destabilizovali zemlju nisu čak ni bili američke pretnje, već erozija društvenog ugovora i neuspeh države da obezbedi osnovne resurse, kao i hiperinflacija. Naravno, usledio je i psihološki slom koji ljudi na terenu opisuju masovnom upotrebom sedativa i digitalnom izolacijom usled restrikcija interneta, a nikako ne treba odbaciti ni naoružavanje civilnog sektora, što se očitava u porastu ilegalne trgovine oružjem koji ukazuje na moguću pripremu direktnog sukoba dve strane u Iranu. Unutar vrha vlasti još uvek nema značajnih prebega i aparat prinude ostaje u punoj pripravnosti, dok na spoljnom planu Teheran koristi pretnju saradnje sa Kinorusijom kao polugu u pregovorima o nuklearnom programu, nadajući se barem nekoj maloj pobedi koja bi mogla da amortizuje unutrašnje nezadovoljstvo. Ipak, svedoci smo činjenice da SAD nemaju ni unutrašnji, a ni spoljni konsenzus kada je reč o zemljama Zapada, za obračun sa iranskim režimom... Istim onim koji je isti taj Zapad decenijama krivio za sva moguća zla na ovom svetu. I ovde nastaje fascinantan fenomen, jer kada se sudare decenijska netrpeljivost prema iranskom rukovodstvu i patološka mržnja prema Trampu, rezultat je potpuna kognitivna disonanca, što će nam pokazati i pojedini upisi na ovom mestu koji će biti arhivirani u ovakvom domenu kulture sećanja. Jer pojedini centri moći i njihova ideološka vojska, u svom kognitivnom cepanju, počinju gotovo da navijaju za režim koji su do juče opisivali kao đavola lično, samo da ne bi priznali uspeh suprotnoj političkoj opciji. Iranski narod, na sreću, neće imati vremena za te salonske budalaštine i šumove uma u rasponu od unutrašnjeg sloma do globalnog licemerja... I znaće šta mu je činiti.

Nisu nas iznenadili ni SAD ni Iran bukvalno nikakvim potezom koji ovde, na ovom topiku, već nije bio detaljno opisan. Prvi talas napada usmeren ka režimskim habovima, odgovor na to je raketiranje američkih baza. Idemo dalje.

Odbor za istok nemačke privrede pozvao je Brisel na brži i fleksibilniji proces proširenja EU, to jest olakšavanje pristupa zemljama Zapadnog Balkana i Ukrajine, što je do sada jedan od najozbiljnijih signala te vrste koji pokazuju da je želja za proširenjem EU dvosmerna. Posebno je u tom kontekstu važan citat: srednja i istočna Evropa su sadašnjost, a Mercosur i Indija su budućnost... Jer, nemačka privreda trenutno zavisi mnogo više od tih delova Evrope nego od dalekih tržišta. Geografska blizina, integrisani lanci snabdevanja za automobile, mašine, hemiju i elektroniku, niži troškovi u odnosu na Zapadnu Evropu, ali veća kupovna moć nego u Aziji ili Latinskoj Americi – sve to trenutno čini Poljsku, Češku, Mađarsku, Slovačku, Rumuniju (...) ključnim stabilizatorom nemačke izvozne ekonomije u vreme kada Kina usporava, SAD uvode carine, a globalni lanci postaju skuplji i rizičniji. Zato poziv na brže proširenje EU, prevashodno ciljajući Zapadni Balkan i Ukrajinu, nije samo lepa želja, jer za nemačku privredu to znači još dublje jedinstveno tržište bez carina i bez tehničkih barijera, jeftiniju radnu snagu, diverzifikaciju lanaca snabdevanja dalje od Rusije i Kine i bezbednosnu stabilnost na istočnim granicama EU. I zato Odbor koji zastupa 350 velikih firmi i udruženja to sad gura baš agresivno. Matematika je tu prilično jasna: vrednost trgovine sa istočnoevropskim zemljama u 2025. godini porasla je za 3,4 posto na 550 milijardi evra, a ta stopa rasta bila je znatno iznad proseka od 2,4 posto. Takođe, podaci o investicionim planovima govore da 41% firmi planira ulaganja na istok u narednih 12 meseci, što pokazuje da tu nije reč samo o prošloj godini, nego o trendu. Najvažnije je, međutim, jasno i nedvosmisleno nazivanje regiona - sidrom ekonomske stabilnosti, jer takva snažna formulacija zapravo tačno odražava trenutnu situaciju u kojoj Nemačka ima probleme sa izvozom u Kinu i SAD, a istok Evrope joj ekonomski raste.

Vidim da vas dodatno zbunjuje Lesing koji je za vas prazan, a tek mogu da pretpostavim šta vam sa mislima pravi postavka o subjektivnom "Ja", posle čega niste sigurni ni da li svetu koji ste sami konstruisali više doprinosi Orvel ili Canesten krema, zato moramo da probamo sa nekim drugim misliocima, jer ćete sa nekom novom spoznajom možda imati više sreće. Počnimo od Franca Fanona, jednog od divova u domenu političke psihologije koji je detaljno opisao kako i zašto neki ljudi počinju da mrze sopstvenu kulturu i narod jer su prihvatili standarde onoga koga vide kao civilizacijski superiornijeg. Reč je, dakle, o onima koji preziru vlastite korene jer žele da se dopadnu imaginarnom sudiji spolja, što je čist autošovinizam iako ga Fanon zove alienation, decenijama pre Ćirjakovića. Gde sebe vidite u tome? Ali ako vam je Fanon suviše egzotičan, budući da je sa Martinika, i ako vam je suviše nasilan iako se njegova psihološka analiza samomržnje koristi u savremenoj kritičkoj teoriji postkolonijalizma, preporučujem vam Kristofera Laša, američkog profesora koji objašnjava kako je revolt elita izdao demokratiju odvojivši se od naroda, jer elite više ne žive u istom svetu kao obični građani. One osećaju veći afinitet prema ljudima sličnog ranga u Londonu ili Parizu nego prema svojim komšijama, svoj narod iz koga su potekli vide kao zaostao i reakcionaran, pa ga na kraju napuštaju i proklinju. Jel se pronalazite? Ali ako želite još priznatije štivo a nisu vam dovoljni pomenuti vrhovi levičarske misli, hajde da vidimo šta Niče piše u "Genalogiji morala", pominjući ljude koji su puni ogorčenosti, pa pošto ne mogu da stvaraju ili da pobede, onda počinju da preziru sve što je narodno i vitalno. On te ljude posmatra kao uživaoce u tome da prokazuju narod kao grešan, fašistički ili klerikalan, jer im to daje privid važnosti dok zapravo stoje u mestu. Prepoznajete li neke sličnosti ili ne? I nemojte posle da ispadne da nisam tu da pomognem kada je reč o spoznaji predmetnog fenomena i da vam ga dodatno približim više nego svi ćirjakovići ovoga sveta... Jer ako vam je Ćirjaković suzio vidike, pokušajte sa Fanonom, Lašom, Ničeom ili sa ovim mojim skromnim redovima. Verujte mi na reč, kada počnete da ih čitate, ubrzo shvatite razliku u tome što ti ljudi pišu i nekog teksta iz NIN-a.

Svi se muče u ovom kolu i igraju na guzove, još smo mi i podnošljivi.

Da ne znam o čemu je reč, pomislio bih da je služba deklasifikovala spisak svojih saradnika iz 70-ih, 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Hvala za trud, pucaš teškom artiljerijom po ideji - sačekajmo sastav liste. Što će na ovom mestu ostati sačuvano kao kultura sećanja.

Dobri su ti izveštaji, poput CIA materijala koje je kolega objavio, a još bolji je ukupno gledano čitav FOIA, kojim se stiglo do takvih objava. Kad ga uporedim sa svime što sam do sada listao kada je reč o izvorno poverljivim CIA spisima, ovaj dokument je tipičan primer izveštaja američkih obaveštajnih službi iz Hladnog rata. On je bez ikakve sumnje vredan istorijski artefakt iz mnogo uglova, koji zbirno gledano ilustruje kako su obaveštajne službe pratile promene u bezbednosnim politikama, što je doprinelo širem razumevanju hladnoratovske ere. Više, ipak, volim kad pronađem deklasifikovani materijal protkan dubljim analizama iz tog doba, jer je ovaj dokument prilično suv i faktografski, to jest više je sirovi obaveštajni materijal. S tim da je svakako potreban da bi se sa ove vremenske distance sagledalo ko šta kome, i čemu nešto nekome... Pominjanje, recimo, Đilasa u kontekstu Pasjeg groblja, za koje sam prvi put čuo kao osnovac više u šuškanjima i na slavama nego iz nekog naučnog rada jer je i tada to bilo još vruće, pokazuje koliko je zapravo u Jugoslaviji bio delotvoran informativni zid u odnosu na verodostojne podatke koji su postojali na Zapadu dugi niz godina. I kad smo već kod Pasjeg groblja, onome što su komunisti eufemistički nazvali "Leva skretanja" u Crnoj Gori i Hercegovini, posvećena je čitava epizoda čuvenog serijala Jugoslavija u ratu. Po mom skromnom mišljenju, reč je o jednoj od najboljih epizoda, a možda i najboljoj mereno snagom svedočenja aktera tih događaja, koja su i potresna, i katarzična i slojevita do te mere da je gledaocu posle njih sve jasno kao dan. Tu je i Đilasovo svedočenje, jer je i on kao sagovornik akter serijala, koji je svetlost dana ugledao negde pred raspad Jugoslavije... Prilažem link: https://www.youtube.com/watch?v=Xb4TbesHt2M

@tomas.hokenberi Dobro je, barem jednu lekciju ste naučili i sad i vi znate da istorija ne počinje od Ćirjakovića, zato i namerno preskačete sve te mislioce jer je taj Ćirjaković produkt vas i onih koji nisu čitali mnogo važnije svetske pisce, pa zato i ne znaju za njih već Ćirjakovića pominju po javnom diskursu kao švaba tralala, više nego bilo kog drugog pisca koga nisu pročitali. ili za koga nisu čak ni čuli. Što je i logićno... Za Ćirjakovića znaš, za druge - ne znaš, a svako pominje ono što zna... Ali zar ekočemberi dobacuju samo do Ćirjakovića? Jel se tamo ljudi uče da nešto ne postoji čega nema u Vujakliji?! Mislim, nije da se ne može pretpostaviti i to, ali vi insistiranjem da je neki koncept počeo od te osobe, a ne znajući za sve one osobe pre njega koje su obradile isti koncept, zapravo sami dokazujete dokle dobacujete. Pa čak i ako ne znate koliko stvarno ne znate, da li barem stvarno čujete svoje misle kada napišete da je Ćirjaković izmislio nekakvu ideju koja nije već bila univerzalni fenomen? Ali, evo, moja malenkost vam nudi mogućnost intelektualnog iskupljenja... Kako bismo, dakle, odredili nultu tačku nekog fenomena, a ne ideološkog koncepta, dakle subjektivno "Ja" kao središte iz kojeg se konstituiše prostor i svet, prvo je važno da mi kažete šta mislite o nemačkim misliocima jevrejskog porekla koji su prvi koristili takve konstrukcije kojima su opisivali samomržnju, znači davno pre Ćirjakovića. Odnosno, kako se vaše subjektivno "Ja" odnosi prema tome i mislite li da u tome što navode ima elemenata samomržnje ili nema? Pa ako je Lesing neonacista i šovinista u vašem subjetivnom "Ja" koje konstituiše vaš prostor i vaš svet, onda je taj svet kao samo vaša konstrukcija, a ne ni moja ni Marksova - u problemu. Jer ako ne znate da li su tačne ili netačne njihove tvrdnje kojima se objašnjava kako Jevreji u antisemitskim društvima internalizuju negativne stereotipe o sebi, distanciraju se od sopstvene zajednice, preziru je i pokušavaju da se asimiluju do te mere da postanu samonegirajući, kakvog Ćirjakovića onda pominjete u nedostatku ogledala?!? Jer to je kao da želite da se upišete na fakultet razmenjujući rečenice sa mojim skromnim "Ja", a nista završili ni osnovnu školu?! Ali, tu je moja malenkost da vam pomogne da prevaziđete to, zato nastavite da me čitate pomno jer to je prvi znak da ima nade. Šta vama, dakle, srpski rečnik kaže a što vam ne govori Orvel kada u svom čuvenom delu pominje osobe koje mrze sopstvenu naciju i kad vam se indirektno podsmeva ako ste jedan od tih? Da li delite njegovo mišljenje o mrziteljima roda svoga i da postoje intelektualci koji imaju automatizovanu mržnju ka sopstvenoj kulturi? I ako delite to mišljenje, imate li mišljenje zašto ti ljudi to rade? I kad to rešimo, onda možemo da se manemo nebitnog Orvela i da počnemo da listamo rečnike, telefonske imenike, kuvare i ostalu stručnu literaturu na koju biste se eventualno pozivali... Jer treba negovati svačije užitke u konverzaciji, pa da ne bi posle bilo da samo moja malenkost u ovome uživa.

Zanimljivije je zapravo koliko nemate blage veze da on svakako nije izmislio koncept, jer te pojmove su koristili mislioci širom sveta mnogo ranije. Pa ako bih morao da vas stavim u školsku klupu kako bih vas naučio da istorija ne počinje od Ćirjakovića, rado ću to učiniti... Jel ste spremni? Idemo... Hvatajte beleške i učite, jer to je bitno za vaš sledeći kvout, ako želite da ne bude besmislen... Pri tome, fleksibilan sam kad propitujem gradivo i umem da progledam kroz prste. Na primer, u zapadnoj misli se isti koncept najčešće opisuje kao national self-hatred, collective self-hatred, internalized oppression ili appropriated oppression u novijoj socijalnoj psihologiji i kritičkoj teoriji, te self-denigration ili auto-denigration u kontekstu nacionalizma i identiteta. Teodor Lesing kao nemački jevrejski filozof još 1930. godine objavljuje knjigu "Der jüdische Selbsthass", dakle Jevrejska samomržnja... To je klasično delo koje popularizuje termin "Jewish self-hatred", u kome se objašnjava kako Jevreji u antisemitskim društvima internalizuju negativne stereotipe o sebi, distanciraju se od sopstvene zajednice, preziru je i pokušavaju da se "asimiluju" do te mere da postanu samonegirajući. Ovo je, ako niste znali, direktan predak koncepta autošovinizma i kolektivne samomržnje u nacionalnom kontekstu, a ja koristim priliku da pozdravim tim povodom i vas i tog Ćirjakovića. Zbog vas i takvih je taj Ćirjaković i postao poznat, jer je mnogo lakše pročitati neki tekst u NIN-u i čuti razglabanja o tom tekstu, nego čitati Lesinga. O tome slično govori i Isaija Berlin, komentarišući i Marksa i Hejnea još u 19. veku, opisujući Jevreje koji internalizuju antisemitske narative da bi se oslobodili svoje jevrejštine zbog kosmopolitskog pritiska i antisemitizma, ali znam da oni što pamte do preksinoć teško dobacuju do 19. veka. Ajmo zato malo bliže... Orvel, recimo, 1945. godine piše esej Notes on Nationalism, u kome govori o "negativnom nacionalizmu" i "transferisanom nacionalizmu", gde osoba mrzi sopstvenu naciju ili grupu, pa zatim prenosi lojalnost na neku drugu, često neprijateljsku. Takođe, opisuje intelektualce koji imaju refleksnu mržnju ka sopstvenoj kulturi. I zar to nije razlog za slavlje ako ste od onih koji mrze vlastitu naciju (budući da ne znam da li jeste ili niste), jer - hej - i Orvel vas je stavio u svoju knjigu... I sad, ja razumem da ste čuli za Ćirjakovića, ali ne mogu da razumem da niste čuli za Karla Marksa ili Džoržda Orvela... Jer ako ste upoznati sa njihovim delima, jasno vam je da su ostale konstrukcije koje ste izvoleli tumačiti samo davno ispričane njihove priče na tu temu.

Ovakav narativ je zapravo svedočenje koje ne nudi iskupljenje, već samo produbljuje očaj, jer kada optužiš glasače da su oni posredno, kao ljudi s pravom glasa i u ta neka vremena, ionako krivi za sve, pa onda i njihovi roditelji, posle nemoj da ostaneš u čudu ako ti krivci koje si optužio za sve ne izađu na izbore nego ostanu kod kuće i prekriju se ćebetom preko glave. Autošovinizam sa osnovom kolektivne krivice je inače poznati model političkog samoubistva koji nepogrešivo radi za režim. Jer dok režim glasačima nudi avione i kamione, a nekima je dovoljan i paket makarona, pašteta i ulja, ti mu nudiš šamar krivice preko usta, i još tražiš od njega da posle okrene drugi obraz da ga i Vučić išamara... Prosečan birač, koji se bori sa računima i nepravdom, kada čuje da je on izvorni greh istorije, ne dobija želju da se bori za bolju budućnost, već da se politički osami u šumi, kao stari jelen lopatar koji nikada ne umire u krdu, već ode negde gde će umreti - sam. Kako zapravo stimulišeš nekoga da ti da glas ako ga kriviš za stvari od pre 30 godina, dok taj isti glasač pokušava da preživi danas, i na koji to onda način širi bazu protiv Vučića? I odakle uopšte nekome ideja za takav apsurd? Jer ako je samo jedna strana kriva za sve, onda nema prostora za politički tango koji zahteva dvoje. Ako svedeš istoriju na crno-belu sliku, ubijaš kompleksnost svih procesa još od raspada KPJ, a kao jedina suština onda ostane to da svako laže da bi sebe prikazao boljim. I u tim laganjima kako bi se vlastito lice umilo, određene opozicione strukture često upadaju u zamku "prosvetiteljstva" koje prelazi u aroganciju, pa umesto da zagrle svakog svog potencijalnog glasača, one mu spočitaju da je Hitler lično i drže mu lekciju o istorijskoj odgovornosti. Rezultat je, naravno, fatalan i za glasače i za one koji se navodno bore protiv Vučića, što nam zorno pokazuje semafor sve ove godine, jer kako drugačije da doživiš nekoga ko te a priori - osuđuje?! Oduzmi ljudima samopoštovanje, oduzećeš im i razlog da izađu na birališta. Bez samopoštovanja nema integriteta, a bez integriteta nema obaranja Vučića... Veoma jednostavno. Jer da bi neko pobedio, on mora da ponudi nadu i viziju, a ne optužnicu i protiv glasača, i protiv njegove mame, i protiv njegovog tate, i protiv njegover rodbine, i protiv njegovih prijatelja i njegovih komšija... Ako ljude sateraš u ćošak krivice, oni će tamo i ostati, pokriveni ćebetom preko glave, ostavljajući prostor onima koji ih, makar i lažno, tapšu po ramenu.

Koja je kvota da će nam u najvažnijem delu sezone backcourt sa klupe biti Karter-Batler? Ne bi trebalo da je viša od 1,3-1,4.

Maloletnik je u najvećoj srpskoj klupskoj utakmici dao gol i asistirao štiklom za još jedan, ali mu nekakvi radomani, bezveznjaci i ludaci potamnjuju slavu stavljajući u prvi plan sve osim fudbala. I posle, kad ga prodaju za 25 miliona nakon punoletstva, neko će da se pita - a što prodajemo tu decu tako brzo... Pa šta treba, da ga pogodi topovski udar i eksplodira mu u facu u petom minutu utakmice, dok izvodi korner, jer ga bombarduju oni koji se lože na radomane i ludake i dolaze do erektivnog stanja dok ih slušaju?! Ne smem ni da pomislim na roditelje tok klinca, koji sve to gledaju dok njihovo dete zasipaju projektilima i eksplozivnim napravama, a sigurno ga nisu poslali na derbi da ga tamo gađaju minibombama. I potpuno ih razumem kad požele da mali ode odavde čim se ukaže dobra šansa.

Spremite se za trenutak kada operu Trampa na međuizborima. Jer tada neće morati da ga ubiju, biće dovoljno samo da ga impičuju.

Pominjali smo na ovom mestu u nekoliko navrata šta bi Iran mogao da uradi u sukobu sa SAD, ali nismo čak ni spekulisali kako će izgledati eventualni udar na Iran. Amerika je realizovala ogromno vojno prisustvo na Bliskom istoku, za koje kažu da je najveće u inostranstvu u više od dve decenije, sa više od jedne trećine svih raspoloživih američkih ratnih brodova. To nam svedoči da imaju niz opcija ako odluče da napadnu Iran, ili što bi rekla Nensi Sinatra: these boots are made for walkin', and that's just what they'll do, one of these days these boots are gonna walk all over you... Uz već jedan postojeći nosač aviona, i drugi bi trebalo da stigne u region, ako već nije i stigao, a time će Amerika okupiti snage od oko 200 borbenih aviona, zajedno sa flotom aviona za komandovanje i kontrolu AWAC, aviona-tankera i aviona za elektronsko ratovanje i spasavanje. Takođe poseduje ratne brodove sposobne da lansiraju stotine krstarećih raketa Tomahavk, a već smo pominjali da se i defanzivno ojačala snagama protivraketne odbrane, sa baterijama raketnih presretača THAAD i Patriot koje su poslate avionima i eskadrilama lovaca F-15 E, sa vođenim raketama, sposobnim da obaraju iranske dronove. Šta nam to sve govori? Obilje sredstava koje Amerika sada ima na terenu jasno odražava nameru da ovo ne bude samo jednokratni napad, već kontinuirana vazdušna kampanja, sa ponavljajućim misijama i prisustvom u iranskom vazdušnom prostoru. Pa ako pokrenemo svojevrsnu licitaciju američkih mogućnosti, prvo što nam pada na pamet najverovatnije je činjenica da se njihovi generali nadaju da će bombardovanjem Hamneija i onih koji su mu bliski, odmah skočiti na zelenu granu. Naravno da niko ne bi odbio sličan ishod onom u Venecueli, gde bi neka druga figura u iranskom rukovodstvu, sklonija sklapanju dogovora i Americi uopšte, preuzela kontrolu. Mnogi u regionu veruju da su diskretni pregovori o takvom ishodu već u toku, ali s obzirom na bes unutar Irana nakon masakra demonstranata, postavljanje još jednog člana postojećeg režima Iranci bi mogli smatrati izdajom Amerike. Zato bi SAD takođe mogle da nanišane Korpus islamske revolucionarne garde, koji je bio umešan u krvavo suzbijanje protesta, kao i pokušaje eliminacije rukovodstva garde jer ono do sada nije pokazalo znake raskida sa režimom. Takođe bi mogla da pokuša da uništi druge vojne ciljeve, uključujući i redovnu vojsku, pre svega iranske baze balističkih raketa koje prete američkim bazama u regionima, kao i njihovim saveznicima. Uz, naravno, ponovno usmeravanje pažnje na preostale iranske nuklearne lokacije. I ako bih posle svega toga morao da se odredim prema načinu ratovanja, jedino bih odmah odbacio - dugotrajno ratovanje. Jer, udari mogu da budu kontinuirano smešteni u nekakav vremenski okvir, ali on ne može biti meren mesecima, a kamoli godinama, zato će najverovatnije na delu biti strategija šoka i prinude. I ako na to sve naslonimo činjenice o unutrašnjoj dinamici u SAD, ovde se krug zatvara, jer je takva vojna operacija upravo ono što neokoni u stranci priželjkuju godinama, dok MAGA struja to podržava samo ako se izvede brzo i hirurški precizno.

U Guči, koju smo videli pre neki dan i koja pripada opštini Lučani, uvek je zanimljivo, a što ima više mesta u kojima je zanimljivo, to možemo bolje da održavamo tempo protesta. Nisam upoznat sa situacijom na istoku zemlje, dakle sa Borom, Majndapekom i Knjaževcem, ali biće sigurno vatre i u Aranđelovcu i Smederevskoj Palanci. Ovi će sve dati da narihtaju šta im treba, sigurno već spremaju i džipove i posade za džipove, ali ti izbori nam dolaze kao poručeni da održavamo ritam pobune.

Poslednja dva istraživanja, koja su sproveli Delegacija EU i Centar savremene politike, govore nam da je podrška građana za ulazak u EU između 36 i 45 odsto, nešto oko trećine je protiv, a ostali su neodlučni. I da sad ne ulazimo u to zašto podrška nije veća, budući da i psihologija ispitanika igra ulogu jer ih pitaju da li bi ušli u nešto u šta ih niko i ne zove niti ima naznaka da će ih u dogledno vreme zvati, čista pragmatika nam kaže da je potpuno bespotrebno, pa čak i štetno ako nema EU zastava na protestima. Jer, reč je o rezervoaru ljudi kojima bi po prirodi stvari trebalo da bude omogućeno i da se skroz ofarbaju u boje te zastave i takvi dođu na protteste, ako to žele i ako ih to čini zadovoljnim i ispoštovanima. Ovako, onome protiv koga su protesti i pokrenuti bitno je da on, kao catch-all hobotnica, može da se boji u šta god hoće, pa čak i da svojata EU otvarajući sa ambasadorima nekakve pogone po Srbiji i govoreći za EU lidere da su mu lični prijatelji, dok mi koji smo protiv njega previđamo komfor te jedne od grana na koju bismo komotno smestili zadnjicu i tako ravnomerno preraspodelili ideološki teret. Očekujem da kad se zahukta kampanja, slobodno mašemo i zastavom EU, i Ferari zastavom, i zastavom duginih boja, i zastavom na kojoj je Paja Patak, i zastavom na kojoj su Klingonac i Mister Spok. Jer, svi su dobrodošli.