Nek grmi jako

Ko nam je bonus igrač?

Šta rade premijer i predsednik Slovačke u Briselu? Ono što im se kaže... To kakvi su njihovi lični afiniteti i pogledi na geopolitičku stvarnost manje je bitno, Slovačka nema snagu da glumi nekakav suverenizam i mora da poštuje zajedničku bezbednosnu politiku Evropske unije. I Orban je legao na rudu kada je reč o izglasavanju pomoći Ukrajini, a tek će Fico i Pelegrini igrati po taktovima zadate muzike kad za to bude vreme. Ovde je samo reč o bivšoj slovačkoj garnituri koju je favorizovao zapad, a propala je na izborima, pa je usledio očekivani lament... Što ipak neće dovesti do nekakavih krucijalnih promena ma koliko ta promena vlasti nekome izgledala kao nešto od prevelike i suštinske važnosti.

Ako podrži obe strane, smatra da ne može da bude na gubitničkoj strani istorije. U slučaju da pobedi Ukrajina, reći će da je Srbija uvek priznavala tu zemlju u njenim granicama i da je bila uvek za njen puni teritorijalni integritet pozivajući se na Povelju UN, da je Srbija slala pomoć i novac, te da se brinula o ukrajinskim izbeglicama po najvišim standardima... Obaška granate koje su u cik-cak pravcu stigle do Ukrajine... A ako pobedi Rusija, ima da kaže da jedino Srbija, uz BiH zbog RS, nije uvela sankcije Moskvi, da je Srbija oduvek prijatelj, da smo bratski narod... Bla-bla-truć-truć... Ionako sedi na na dve, nego na četiri stolice: i na vašingtonskoj, i na briselskoj, i na moskovskoj i na pekinškoj. I još ga svi podržavaju, neko manje neko više. Samo što mu ne daju Nobelovu nagradu za nešto

Posle događaja na ovim prostorima tokom WW2 i krajem prošlog veka, sve mogu da zamislim. A mogu i Rusi, zato im neće pasti na pamet okupacija cele Ukrajine. I kako su to oni koji su okupirali Avganistan prvo imali nameru da ga okupiraju, bez obzira da li je to SSSR ili SAD, a posle nisu imali tu nameru, pa su pobegli glavom bez obzira? Kad se taj interes javlja a kada se gubi, što se završava sramnim bekstvom? Daj, nemoj da smo neozbiljni... Da su mogli da drže Avganistan, držali bi ga do sudnjega dana... Ali nisu mogli jer imaju probleme sa svih strana, a više nisu u stanju da zapušavaju sve rupe ni materijalno, ni ljudstvom, ni fnanisjiski. S tim u vezi, gledao sam seriju priloga bivše američke kongresmenske koja razgovara sa majkama, decom i suprugama američkih vojnika rasutih širom sveta. Ko to nađe na netu i pogleda, biće mu kristalno jasno zašto su pobegli iz Kabula... I zašto bi Rusi na kraju bežali iz Kijeva...

Hajde da ne menjamo teze, jer niko nije ni pomenuo da bi Kinezi trebalo da ubijaju po svetu kako bi širili uticaj. Ali gazda je gazda, a rob je rob... Nije se ni Crna Gora bunila kad se Milo Đukanović zaduživao kod Kineza, ali kad je dug došao na naplatu, bilo je - kuku majko. Pa su morali da trče u Brisel da ih oni spašavaju od dužničkog ropstva i čupaju ih iz kineskih kandži novim kreditima, da im Kinezi ne bi uzeli luke... I, na kraju krajeva, možda neko voli da robuje Amerikacima, neko Evropskoj uniji, neko Rusima a neko Kinezima, što je stvar ličnog afiniteta. Možda grešim, ali zbog upisa na koji sam izvoleo referisati mogu da naslutim da bi nekome možda više prijala kineska nego američka čizma, ali ako se mene pita, ja ne bih voleo nikakvo ropstvo i nikakvu čizmu za vratom. A kad god vidim koliko kao država i društvo dugujemo Kini i koliko nam uzimaju deo po deo teritorije, poput istočne Srbije gde je pitanje da li uopšte tamo važe zakoni Srbije, to mi sve zaudara na neorobovlasništvo. edit Da ne zaboravim da odgovorim na rezonovanje po kome bi Rusija mogla da okupira celu Ukrajinu jer su u pitanju dva bliska naroda (neko bi rekao čak i jedan narod, ali to sad nije tema), ispreplitana jakim vezama, što je vrbov klin ako se uzmu u obzir događaji u bivšoj Jugoslaviji u 20. veku. Pa i narodi na ovim prostorima bili su povezani i politički, i sociološi, i kulturološki i na bilo koji zamisliv način, pa su ipak porodili glibave, odvratne i užasne unutrašnje krvave ratove. To se događa danas i u Ukrajini, koju Rusija upravo iz pomenutih okolnosti ne bi mogla da okupira u celosti niti da zatim zadrži okupacionu vlast. Jer postoje teritorije Ukrajine, kojima pripada i Kijev, koje pogotovo danas gaje gađenje prema svemu što je rusko i nikako se ne bi pomirili sa okupacijom, kao što se ni talibani nisu godinama mirili sa okupacijom Avganistana, pa su okupatori na kraju tragikomično bežali iz Kabula. Rusija jednostavno nema ni aparat, ni finansije niti vojsku, a ni naklonost domicilnog stanovništva da drži toliku zemlju u okupacionom stanju. I to bi im bila namera samo i jedino ako bi pogubili sve spone sa razumom i logikom.

Kina je finasijskim aranžmanima u Aziji, Africi i Južnoj Americi postala pandan neokolonijalnoj sili par ekselans, bez tendencije da fizički okupira nekoga, postavlja i smenjuje vlade, ali zato sa jasnom namerom da kontroliše situaciju uraganskim ekonomskim uticajem, što možemo da osetimo na svojoj koži i mi na Balkanu, gde dug prema Kinezima raste iz dana u dan kao na steroidima. Taj meki uticaj skoro da je doveden do savršenstva, što mi je postalo jasno onog trenutka kada je nemačko udruženje prehrambenih proizvođača pre oko dve godine izdalo saopštenje u kome se jasno navodi da bi prekid ekonomskih veza sa Kinom u prva tri meseca oborilo učinak te nemačke industrije za čak četvrtinu, imajući u vidu da sa Kinom imaju ugovorene obaveze i tamo imaju postrojenja za proizvodnju sirovina. Sa takvim bilansima, Kinezima i ne treba da napadaju bilo koga niti da mere mišiće sa zapadom i Rusijom, jer je sve ionako jasno kao dan.

To da Rusija okupira čitavu Ukrajinu bilo je i na početku rata, koliko i danas, takva fantazmagorija da bi svako kome je to palo na pamet trebalo da proveri vlastite kontakte sa realnošću. Pa jel trebalo da u Kijevu dobiju svoj Kabul u nemogućnosti da vrše okupacionu vlast, pa da posle nekog vremena iz njega u paničnom begu odlaze kao Amerikanci iz Avganistana, hvatajući se za točkove aviona koji rulaju po pisti? Naravno da su se nadali da će Ukrajina da se uruši iznutra, da će doći do smene vlasti, a da će možda i neke države iskoristiti taj momenat kako bi raskomadale tu zemlju uzimajući joj neke delove za koje gaje aspiracije... Ali to se nije desilo. I onda su morali da prilagode ratne planove onome što mogu da ostvare, a to su manje-više teritorije koje sada drže uz još neke korekcije. Jer to mogu da isfinansiraju nakon rata, da tamo upumpaju lovu i ulažu u infrastrukturu kao u Čečeniji i pokušaju da ih u potpunosti integrišu računajući na naklonost stanovništva, te da nivelišu neke standarde kvaliteta života. Sve ostalo je čista opscena.

Ta tema koja kači regrutaciju i dobrovoljni odlazak u rat zanimljiva je iz ugla pretpostavke da ljudi širom sveta u ogromnoj većini neće da ratuju, da su pacifistički nastrojeni kao noseći stub antimilitarizma i nekih tekovina civilizacije koje su zamenile ratne trube i doboše, I to nije od juče, niti se samo Ukrajinci kriju od vojnih poziva a Rusi beže po svetu ne bi li izbegli pušku... Pa i na prostorima bivše Jugoslavije imali smo slične situacije, kao i svuda gde je rat promolio svoju odvratnu glavu širom sveta. Mogu da zamislim kako bi, hipotetički, izgledalo kad bi Evropa imala združene snage o kojima se priča, pa ih onda neka Ursula fon der Lajen nagna u rat pozivom - svi ko jedan, junaci... Ili da ih Šolc pozove da ratuju, a ima apruval od 17 odsto u Nemačkoj... Evo sad će da ratuju za Šolca i Ursulu fon der Lajen, samo što nisu. Aha, kako da ne.

Nije reč o kapacitetima, već o tržišnoj opredeljenosti. Vojni kompleksi zapadnih zemalja u situaciji koja ne zahteva prelazak na ratnu ekonomiju biraju kojim će proizvodima da se nametnu tržištu. I opredelili su se za ono što postiže dobru cenu, a smanjili proizvodnju onoga što im ne donosi toliki profit, poput artiljerijskih granata. I sad nije baš lako svičovati se na masovnu proizvodnju artiljerijske municije jer treba prethodno pripremiti komponente za proizvodnju koja bi parirala ruskoj. Treba skoro iz ničega odmah namaći milione košuljica, upaljača, jedinica baruta odnosno punjenja... A sve to je u prethodnom periodu bilo maltene zadnja rupa na svirali, zato i fali svega toga. U nemogućnosti da se brzo proizvede nešto što odgovara potrebama Ukrajine, neke države su, poput Norveške, bukvalno ispraznile sve magacine artiljerijske municije i poslale na istok buvalno sve do poslednje granate koju su imali. Što je svakako džentlmenski čin pun odricanja jer norvešku artiljerijsku odbranu sada svodi na gađanje grudvama. I takođe pokazuje da je problem sistemske prirode, jer će u budućnosti Norvežani morati da popunjavaju i svoje zalihe i da ponovo pomažu Ukrajini, odnosno moraće da se pozabave proizvodnjom granata na način na koji to dugo nisu činli. Nekima to nije isplativo, pa i dalje cinculiraju ili se prave mrtvi, a i ne može im se tako jednostavno diktatom nametnuti obaveza jer je reč o privatnim kompanijama, čiji lobisti brane njihove ekonomske i finansijske interese... I koje bi radije da Ukrajini prodaju mngo skuplje proizvode nego što su to granate, jer na taj način profit cveta... Kad bi bilo političke volje i zajedništva po tom pitanju tipa - sad svi mi koji možemo odmah prelazimo na masovnu proizvodnju artiljerijske municije uz državne poticaje i subvencije proizvođačima, kapaciteti najverovatnije uopšte i ne bi bili problem, pa bi se zapadni vojni kompleksi približili ruskoj proizvodnji granata.

Mislim, vidite da ipak može i da zabranjuje Tik Tok i da se pojavljuje na njemu, ne znam kako bih vam to drugačije opisao. A već je bilo pominjanja da ne mogu baš da ga sprže kontinuiranim pojavljivanjima u javnosti. Eto, imao je nastup tokom govora o stanju unije, pa se malo odmori, pa onda opet malo društvene mreže, pa opet dozirano pojavljivanje u javnosti... Svi smo znali da ne dolazi u obzir kampanja na način na koji su predednički kandidati držali govore širom zemlje, gostovali na panelima i u TV emisijama, pa njegov izborni štab sada mora da bude kreativan kako bi ga prikazao glasačima u što boljem svetlu.

Postoje drugi parametri i brojevi koji jasno i direktno ukazuju na koje sve načine rezultati Bajdenove administracije pogoduju Kini, a Tik Tok svakako nije na toj listi. Bajdenov tim odlučio se da, umesto standardnog Superboul obraćanja, iskoristi obraćanje predsednika na Tik Toku sa jasnim ciljem približavanja populaciji mladih glasača, koji najviše koriste tu platformu, pa to sa marketinškog stanovišta ne treba smatrati fejlom (naprotiv, siguran sam da su im brojevi i naknadne analize afirmisali taj čin). I kada se uzme u obzir da zbog psihofizičkog stanja predsednika, izazvanog njegovim godinama, planeri njegovog izbornog štaba ne mogu da se oslone na konvencionalne vidove obraćanja javnosti, što podrazumeva naporna putovanja i konstantnu turneju po saveznim državama sa stotinama i stotinama govora, moraju da pribegavaju maksimalizaciji njegove pojave na sve moguće načine, jer je ipak esencija kampanje i njena najveća vrednost - sam kandidat. I ne samo godine, već i prenizak apruval rejting utiče na to gde će se i kako pojavljivati Bajden, kao prilikom odlaska u Teksas gde nije mogao da bira lokaciju koju će posetiti, jer ga u Eagle Pass jednostavno ne žele. A pojavljivanje na Tik Toku ne zahteva fizičko iznurivanje niti odlazak na mesta koja ga osuđuju, a opet pogađa suštinu i opradava svrhu.

Prema svim anketama koje prate predizborne trendove i topike, izbore neće determinisati naučne teorije već to koliko se ljudi osvrće oko sebe, zabrinuti za bezdednost, dok vode decu u vrtić i školu, dok džogiraju ili dok idu ulicom, na koliko glasača zbirno utiče cena galona goriva na pumpama i koliko njih smatra da su zadovoljni načinom na koji ekonomija i finansije oblikuju njihove živote. Ako je verovati iskazima anketiranih Amerikanaca (a što bi lagali?), bezbednost/ilegalni imigranti i ekonomija su dva najvažnija predizborna topika, a tek zatim idu zdravstvo, spoljna poltika, klimatske promene, porezi, abortus... Jer, kakva je neka politika najbolje se vidi iz njenih plodova, odnosno šta ostaje iza nje kao očigledan rezultat kada se premeri koristeći kao merne jedinice pomenute topike. Pa ako dovoljan broj glasača, pretočen u elektore, smatra da je aktuelna politika ispunila njihova očekivanja na direktan način, dakle tim svojim rezultatima koji su veoma lako izmerivi, aktuelna administracija dobiće novi mandat. A ako te većine zadovoljnih ili ravnodušnih nema, već brojno i elektorski preovladaju oni nezadovoljni kojima je dosta dosadašnje politike - aktuelna administracija izgubiće izbore. Duboko sam uveren da na konačan ishod predsedničkih izbora u SAD neće uticati besmislena pitanja ranga da li je uvaženi forumski kolega Bohumilo fašista ili nije (moje skromno mišljenje je da on sa praktičnim fašizmom ima veze koliko i moja 11-godišnja ćerka), da li je mason ili je džedaj... Kao što neće uticati ni to da li je Bajden maoista (kakv crni maoizam, čitajući zvanične izveštaje o njegovim kognitivnim sposobnostima shvatam da nekada ne zna ni kako mu je ime), a Tramp beli supremista (iako mi liči da mu je, kada su boje u pitanju, jedino stalo do zelene boje dolara)... Naprotiv, ishod izbora odlučiće nagon za samoodržanjem. Kao u onom nekadašnjem beogradskom grafitu koji kaže - ako vam je dobro, onda ništa...

Ima ona rečenica koju Ričard Gir upućuje Džuliji Roberts u Zgodnoj ženi, kad je vodi na operu. Veli: prva ljudska reakcija na operu veoma je dramatična - ili je odmah zavole ili je ne vole. Tako sam i ja dramatično reagovao na prve kadrove filmova, recimo, Damjana Šazela i Đuzepea Tornatorea. I zavoleo sve što su svojom rukom umetnički dotakli.

Poor things je vizuelna bomba koja gledaocima eksplodira direktno u facu. Lantimos tu čak i nema previše takmaca, pa mu preostaje da se prvenstveno takmiči sam sa sobom i podiže lestvicu vlastitih standarda. Nekada pomislim da je afirmacija te njegove vlastite vizuelizacije toliko otišla daleko da on može da prikazuje istovremeno i crno sunce, zeleno nebo, braon vodu i ljubičaste ljude, a da bez zadrške zbog ikakve inhibiranosti ostane surovo realan u iskazu Što se tiče Eme Stoun, sad već možemo da govorimo i o standardima koje postavlja, a i o sadržini njenog magičnog kofera koji sa sobom nosi na filmske setove. Karakteri koje je prikazala kao Mija, Ebigejl i Bela Bakster su tako različiti u čarobnoj igri slika i scena, a opet tako spojeni u snazi umetničkog lika i dela, da to jednostavno prevazilazi konvencionalne polemike o nekakvim filmskim nagradama. Ta žena će biti upamćena kao jedna od najvećih svetskih umetnica, to je već sada sasvim izvesno.

Pominjali smo već mogućnost da će Tramp, kao trgovac i oportunista, hitno istražiti scenarije po kojima će upravo on biti taj koji će okončati rat. Imajući, međutim, u vidu da i dobar deo SAD, koji vuče refleks od Hladnog rata i koji se nalazi i u Trampovoj glasačkoj bazi, ne voli da gleda prosperitet Rusije u bilo kom obliku, a naročito ne na ratnom polju, njegov mirovni plan morao bi da sadrži maksimum onoga što se može izvući kontra namera Rusa, kako bi u svom maniru mogao da kaže - nisam dao Rusima da dobiju ono što su hteli. Pri tome, kao nedvosmisleni zagovornik svega i svačega što bi pomoglo američkoj vojnoj industiji, on nikako ne bi smeo da ukine finansiranje Ukrajine, budući da američka vojna industrija zavisi ne samo od toga, već i od potrebe drugih naroda da se naoružavaju uz američku pomoć... Koji bi, ako vide da je Ukrajina puštena niz vodu, mogli da se okrenu drugim patronima i drugim vojnim industrijama. Pa se Orbanovo prenošenje Trampovog stava, s tim u vezi, može tumačiti i kao pretnja, poput one izjave da Tramp ne bi branio NATO članicu koja ne uplaćuje novac u zajednički vojni budžet, a koja u stvari najviše pogoduje upravo američkoj vojnoj industriji jer veći NATO budžet automatski znači i više para za njih. Zapravo, u oba slučaja, dakle i u destabilizaciji NATO alijanse i u prestanku finansiranja Ukrajine, takvi koraci bi od američke vojne indstrije mogli da naprave - sviralu. A to Tramp svakako ne želi, pa verovatno samo riče kako bi skrenuo pažnju na neke druge stvari koje su mu bitne. Međutim, za razliku od Trampa i Orbana koji, kao i svi drugi političari, mogu danas da bulazne jedno, a već sutra drugo, postoje daleko ozbiljnije izjave pojedinaca koji su bukvalno neposredni predstavnici ogromnih masa ljudi, poput pape Franje ili Džona Kerija, čije su reči zaista - mindblowing. Jer sa obe strane, dakle među grupama koje predstavljaju i papa i Keri, njihove reči se jednostavno uzimaju zdravo za gotovo, pa kad papa kaže da Ukrajina maltene po svaku cenu mora da pregovara, a Keri da bi bolja politika Kremlja u odnosu na životnu sredinu mogla da promeni stav javnosti prema ruskoj invaziji na Ukrajinu - to dobacuje mnogo dalje od onoga što bi nekakav Orban mogao da kaže i uradi... U nekim slučajevima, čak i dalje nego što može da dobaci i sam Tramp... A takvih izjava koje štete Ukrajini sve je više, što je opcija kou smo ovde već jasno predvideli pominjući analogiju između onoga kako je svet, u nekim momentima, iz vlastitog komformiteta podilazio Hitleru. I biće ih još više kako vreme odmiče, bez obzira koliko nam one zvuče nemoralno kad stižu sa zapada. I zbog toga NATO mora da se umeša u rat ne samo kao logističar, već i sa živom silom. Dok ne bude - kasno. U protivnom, kako vreme prolazi, imaćemo nadolazeći miks stremljenja raznih trampova, orbana, kerija i papa, pa sve to na kvadrat.

Imao sam sličan slučaj, budući da sam u Jordanu pre tridesetak godina, pred prvu godinu studija, bio gost američke porodice čiji je otac, afroamerikanac, bio inžinjer na gradilištima po Bliskom istoku. Oni su se gnušali na samu pomisao da se afroamerikanci u velikim gradovima gledaju kroz prizmu droge, siromaštva i kriminala. Niti su se družili sa takvim afroamerkancima. Nisu, doduše, svojatali ni belce, ali su imali fokus na porodice slične njima - dakle na obrazovane i uljudne afroamerikance. I uvek kad se setim njih, a prvo mi pada na pamet scena kada svi zajedno pravimo sarmice od zelja na jordanski način, ne znam da li da se smejem ili da plačem kada vidim na koji način i kako sadašnji establišment predstavlja afromerikance i šta je od njih napravio.

Ne poznajem lično nikoga ko glasa za Trampa, jer sa onima koji bi to i mogli na osnovu glasačkog prava koje poseduju ne razgovaram o politici, ali budući da sam nesklon bilo kakvoj generalizaciji te da ne mogu da prihvatim ideju da je 70 miliona Amerikanaca, ili barem 35 miliona, čist rasističko-fašistički nakot, odgovore na pitanje zašto vole Trampa tražim na mestima gde je suptilnija misao odstranila isključivost tog tipa. I tako se može naići na razna mišljenja, a moja malenkost nedavno je pročitala upravo stav o toj temi koji stiže od jednog od najartikulisanijih Trampovih javnih protivnika, čija besprekorna artikulacija potire čak i činjenicu da je, poput svakodnevnih bukača koji se ne razlikuju od gomile, nekada i sam umeo da Trampa nazove lažovom, bitangom, manijakom i ksenofobom. Reč je o Sajmonu Dženkinsu, koji objašnjava Britancima zašto će Tramp sigurno biti republikanski kandidat na ovogodišnjim izborima za predsednika SAD i zašto je takođe trenutno favorit za pobedu. Dženkins započinje svoju poruku rečima da je za većinu Britanaca ova perspektiva užasna, jer im izgleda da je narod koji su, kako kaže, oni porodili i koji im je kroz vekove bio prijatelj i zaštitnik, sada - poludeo. Britanci koji poznaju SAD zapravo su zapanjeni da bi dovoljan broj glasača mogao reizabrati Trampa da vlada nad njima. Ko su ti Amerikanci? Kako mogu biti tako slepi za njegove greške, sa sve zakonom koji ga proganja i medijskim opaskama koje ga godinama unazad ismevaju? Odgovor je, smatra Dženkins, da Amerikanci koji podržavaju Trampa nisu oni koje većina Britanaca poznaje. Oni su stariji i ruralni: oni su često, ali nikako isključivo, radnička klasa i/ili nediplomci. Ali, iznad svega, oni vole Trampa jer su i oni neprijateljski raspoloženi prema Amerikancima koje on navodno ne voli. Ovi omraženi Amerikanci koji se pominju na trampovskim mitinzima uglavnom žive u velikim gradovima na istočnoj i zapadnoj obali. Oni favorizuju politiku identiteta, socijalni liberalizam i slobodnu trgovinu. Predvodi ih fakultetski obrazovan, liberalni establišment. Naravno, to su generalizacije – ali to je ono čime Tramp trguje kada se obraća drugačijoj strani Amerike. On tvrdi da je tokom protekle dve decenije upravo taj establišment pokvario identitet nacije i narušio njenu suštinu. I koristeći retoriku mafijaškog bosa, izjavljuje da će razbiti ove neprijatelje Amerike. On će zaustaviti ilegalne imigrante da pređu granicu, uz oružje ako bude potrebno. On će dozvoliti organima reda da pucaju u dilere droge na granicama, zaštititi američke porodice od rodne politike, ostaviti Evropljane njihovim sitnim ratovima i okončati Bajdenove lude strane intervencije. Tramp je, kaže Dženkins, onaj hvalisavac iz bara čije je jedino iskustvo koje je doneo u Belu kuču bilo iskustvo njujorške džungle kapitala i sveta medija. A veliki deo onoga što trpi od svojih kritičara razočaravajuće se oslanja samo na - sirovi snobizam. One kritike koje se ne ne odnose samo na Amerikance koji glasaju za Trampa zato što su rasisti i fašisti, sastoje se, dakle, mahom od napada na njegove vulgarne manire, vulgarni lajfstajl i vulgarno poslovanje, a sve to svakako uopšte ne dotiče njegove glasače niti oni uopšte razmišljaju u tom smeru. Pogledajte to njihovim očima: SAD se nisu srušile u diktaturu pod Trampom dok je bio predsedik. Neprijatelji nisu hapšeni, niti su neprijateljski mediji ugašeni. Međutim, veli Dženkins, otkako je napustio funkciju, njegovi sopstveni neprijatelji nisu prestajali da pokušavaju da ga osude i zatvore, čak i dok suđenja samo pomažu njegovom cilju?!!? I zato je pokušaj Kolorada da ga spreči da se kandiduje za funkciju bio, nakon odluke Vrhovnog suda, u očima Dženkinsa podjednako pravno pogrešan koliko i kontraproduktivan. Američka ekonomija je dobro poslovala pod Trampom. Dženkins poručuje Britancima - bolje od britanske. Napravio je istinski, ali uzaludni pokušaj da pronađe mir u Koreji. Vladimir Putin, sa kojim su njegovi odnosi i dalje nejasni, nije izvršio invaziju na Ukrajinu dok je Tramp bio u Beloj kući. I njegovi glasači, ma koliko bili manje školovani, to jednostavno znaju i niko ne može da ih prevari... Njegov nedavni zahtev da NATO i Evropa preispitaju svoju strategiju i svoje snage teško da je bio nerazuman, iako je bio loše izražen. Takođe, njegova fiksacija za imigraciju teško da je ograničena na američki kontinent. Zato bi, zaključuje Dženkins, Trampovim neprijateljima bilo dobro da potraže uzroke sopstvene nepopularnosti. Demokratija zapravo nema krucijalnih kvarova sve dok se zasniva na pricipu: jedan čovek - jedan glas. I njeni vernici ne mogu da kukaju kada im aritmetika ne ide na ruku. Tramp tvrdi da američkom vladajućom klasom i njenim medijima – osim delova koje on kontroliše – upravljaju nove ideologije zasnovane na polu i rasi. Tvrdi da žele da zabrane konzervativizam na univerzitetima, da oduzmu sredstva policiji u borbi sa narastajućim kriminalom i preplave zemlju latinoameričkom radnom snagom i kineskom robom... U ovim optužbama ima taman toliko istine koliko je potrebno da ga njegove pristalice bodre do sudnjega dana. Dženkins je na kraju ispričao Britancima detalj iz posete istaknutog američkog senatora, koji je nedavno na privatnom skupu u Londonu uverio prisutne da Amerikanci nikada neće vratiti Trampa u Belu kuću. Bilo je to za sve u prostoriji nezamislivo, a generalna ideja bila je da oni koji se u Americi izjašnjavaju za Trampa "samo pokušavaju da nas uplaše". Ali sa sadašnjim stanjem stvari u svetu, nestalni Tramp nikada ne bi, prema Dženkinsovim rečima, trebalo da bude ni u poziciji da vodi ono što je još uvek, iako na slabim nogama - slobodan svet. Ali oni koji mu se protive trebalo bi da prouče šta ga čini tako popularnim u očima većine Amerikanaca. Dok istovremeno Trampove političke protivnike čini - manje popularnim.

Ma kakvi da uzmu Ukrajinu, to nema veze s mozgom. To se ne bi desilo čak i u najgorem scenariju po Ukrajince, ako bi neko spolja insistirao da po nepovoljnim uslovima sednu za pregovarački sto. A kad se jednog dana završi rat u Ukrajini, Rusima neće godinama pasti na pamet da ratuju. Pa nisu samo Ukrajinci iznureni, ratno stanje iznuruje i one koji su duboko iza linija fronta. Ta ratna psihoza u kojoj živi i onaj Rus iz Tule, i onaj iz Jekaterinburga i iz Novosibirska, iako niko ne puca na njega, ostavlja duboke posledice po građane i društvo. Jedino ako njih neko napadne, pa da moraju da se brane, a i tada bi se osetile posledice višegodišnjeg rata u kome se nalaze, pa čak i tada ne bi baš svi odmah skočili kao jedan. Ljudi ne vole da idu u vojsku na većini mesta na planeti, pa moraju da ih pozivaju TV reklamama u prajm tamu da se priključe oružanim snagama... A kamoli u rat... Kako god to zvučalo, ogromna većina planete je pacifistički nastrojena, samo taj odnos kvare delovi bučnih i kreštavih ratobornih političkih elita.

Pre nego što se posvetim onome što mi je palo na pamet netom posle objavljivanja jednoglasne odluke Vrhovnog suda u korist Trampa, podsetio bih da često na ovom mestu osluškujemo kretanja javnog mnjenja, kako bismo odredili neke nove pravce ili konstatovali one stare. U tom smislu, postoje onakva ili ovakva istraživanja javnog mnjenja jer jednostavno nemaju sva istu težinu, ali kada neko istraživanje top profila, recimo, objavi Njujork Tajms, analitičari i planeri izbornih štabova otvore širom oči... Jer, reč je o nečemu što u njihovom poimanju stvari čak i prevazilazi pojam medija. Pa čak i u tim slučajevima, dakle kad su izvori relevantni i bez ikakve sumnje grme jako poput Njujork Tajmsa, postoje ankete i jasni zaključci koji imaju veću ili manju težinu. Jer, nije isto kako će, primera radi, glasati jedna grupa ispitanih u odnosu na drugu grupu, budući da nemaju baš sve grupe glasača podjednaki uticaj na ishod glasanja... Ali kad Njujork Tajms objavi da deset odsto Bajdenovih glasača iz 2020. kaže da će sada glasati za Trampa, to je mnogo važnije čak i od podatka da Tramp u toj istoj anketi ima prednost u odnosu na Bajdena 48:43 na nacionalnom nivou. Jer, govorimo o potencijalnih 8 miliona novih Trampovih glasača iz Bajdenove doskorašnje baze, zahvaljujući jednostavnoj matematičkoj operaciji koja ne trpi spinove i izvrtanja. Jer, brojeve možemo da tumaćimo na više načina, ali neki trend te vrste samo i jedino onako kako zaista i jeste. Zato analitičari znaju da brojevi i mogu da imaju nekakava odstupanja, ali trendovi - ne. I tu dolazimo na odluku Vrhovnog suda, koja je u obrazloženju toliko jasna da je i osnovci mogu bez problema shvatiti i koja otvara jedno pitanje koje niko dosad ne pominje. Vidite, poštovani forumski kolega, u anketama se zapravo od ispitanika zahteva da daju odgovore na pitanje da li bi glasali za Trampa ako bude pravosnažno osuđen do početka izbora, što je prilično jasan i nedvosmislen upit kome mane nema kada je reč o pravilima koja oblikuju takve ankete. I zasad su odgovori razni i svakakvi. Ali niko se zapravo ne pita - šta će biti ako Tramp počne da pobeđuje na sudovima, kao što je pobedio na Vrhovnom sudu? Što je bio indikator da, odmah po odluci Vrhovnog suda, moje skromno prvo zapažanje bude da tog pitanja zapravo nema u anketama, iako bi u takvom slučaju ishod pravnih borbi definitivno mogao još više da preoblikuje javno mnjenje u korist jednog, a na štetu drugog kandidata. Iz tog razloga odluka Vrhovnog suda prožima ne samo zakone, pravo i Ustav, već i dublje pore američkog društva... I to sa znatno indikativnijim trendom i ozbiljnijim implikacijama nego što je to dozvola da se nečije ime nađe na izbornom listiću.

Ovo kao da je pisala Komsomolskaja pravda, a ne Si-En-En. Rusi čitaju i pitaju se - jel realno da ovako rulamo... Jedino ako je ovo neki vid pristiska da se NATO više uključi, tako bih jedino mogao da razumem takvo emitovanje malodušnosti.

Svakako u svoj toj furtutmi sa arapskim glasačima u SAD treba razmotriti ovaj aspekt koji Mama pominje, sa napuštanjem Bliskog istoka i odlaskom u potragu za boljim životom, ali to je zapravo toliko pipavo da se zaista ne bih pačao u detalje bez snažne podrške u vidu relevantnih analiza i brojeva. A nije da me ne zanima šta će biti... Daleko od toga... Posle onoga u Mičigenu, kad bih mogao, sad bih otrčao u novembar da vidim kako će glasati arapi i progresivci u sving državama, odnosno da li će izlaziti na birališta i u kojoj meri. Ali ne mogu. Pa moram da sačekam. Ali će nam tada svakako biti jasnije koja čarapa ide na koju nogu kada je reč o toj problematici.

Okej, ima tih stavova da treba da uskladimo namere o kolektivnoj odbrani jer Putin ima atomsku bombu od koje smo se uplašili. Ali jel to znači da treba da mu se sklone sa puta, uzmemo li u obzir da to nije samo ludačka pretnja, već da bi zaista doveo svoju zemlju do uništenja zbog komada ukrajinske zemlje?! Šta ako sutra kaže - ja sad idem na Moldaviju, a vi čik da me sprečite jer ću da vam bacim atomsku bombu... Mislim, ako se bojimo toga, onda nikom ništa, jel tako? Da se prave ludi, jer što da šalju NATO trupe u Ukrajinu kad mogu da ga puste da šenluči, pa da mirno spavaju bez straha od njegove atomske bombe... E vala da ga ne puste... Pretio je atomskom bombom i Hrušćov tokom Kubanske krize.

Ne glasaju stranke, glasaju ljudi, zato predmet ispitivanja anketara nisu stranke, već pojedinci... A tu, dakle kada je reč o pojedincima i principu "jedan čovek, jedan glas", nema unificiranosti u Srbiji po predmetnom pitanju, bez obzira kakvu bismo političko-sociološko-kulturlošku gimnastiku mogli da primenimo i koliko da rastegnemo pojedine pojmove. I ne samo da je nema, nego su i rezultati istraživanja takvi da njima često ne maše nijedna strana, jer ne da je reč o nekakvoj aklamaciji, već naprotiv - o podeljenosti. Mislim, može bilo ko da smatra da je svako u Srbiji za Kososvo u Srbiji, ali brojevi jednostavno pokazuju da to nije tako... Čak vam ne trebaju za to ni ankete, dovoljno je da odete u kafić i čujete različita mišljenja o tome. I sad, bez želje da se povede dodatna polemika, već samo kao benigni primer dajem jedno pitanje koje mi je postavio advokat moje kancelarije, čije političke i nacionalne preferencije zaista ne znam. Veli on, onako više lakonski - zamisli kada bismo hipotetički vratili Kosovo, kako bismo uopšte ponovo inkorporirali Albance (dakle, više od milion ljudi) u demokratske, ekonomske i finansijske sisteme... Eto koliko tu zapravo ne da nema unificiranosti, nego svako malo izleću neke nove teme, oprečnosti i dileme... Upravo je iz tog razloga isključivost bilo kog tipa malo poželjna do nepoželjna kategorija u sveobuhvatnim analizama... I u Srbiji, i u SAD, i svuda... Zato i postoji potreba za istraživanjima tog tipa, za anketama, fokus grupama... Jer bismo u protivnom mogli lagodno da zaključimo: ovo je belo, ovo je crno, sredine - nema. I ajd ćao... Ali nije baš tako. Jer, kako se ono kaže: koliko ljudi - toliko ćudi.

Putin u govoru o stanju nacije rekao da bi, u slučaju intervencije NATO trupa, mogao da posegne za nuklearnim naoružanjem... A to znači da mu nikako ne bi bilo svejedno i da mu se ne dopada ono što je izneo Makron. Što je i logično, jer bi mu bilo svakako lakše ako bi ga Bajden gađao sladoledom, umesto da uputi ljudstvo u Ukrajinu. A pokazuje i da Putinove gaće nisu baš ostale na istom mestu od momenta kada je u jednačinu uključena makar i minimalna mogućnost slanja NATO ljudstva u zone dejstva. Drugim rečima, oni koji zagovaraju opciju slanja NATO vojnika na mesta gde se u Ukrajini puca možda i nisu u krivu.

Da ne idemo u oftopik, ni ankete u Srbiji zapravo ne pokazuju unificiranost kada je reč o Kosovu, kao što verovatno ne bi pokazale ni ankete u SAD što se tiče palestinskog pitanja. Pretpostavljam da je isključivost tih razmera teško ostvariti skoro bilo gde u svetu i da ste zapravo dali dobar primer koji to pokazuje. Pa bih ipak sačekao neku analizu i istraživanje o tome. pre nego što bih ustvrdio bilo šta što se tiče predmetnog fenomena, iako mi je jasna paralela koju ste povukli... I sa kojom mogu donekle da se složim ako bi se to odnosilo na fragmente nekog društva, pozivajući se ne na brojeve već na empirijski doživljaj nekih situacija.