Nek grmi jako

Čim se promeni vlast, iste sekunde prvo smeniti policijsku službu koja je objavila da je danas u piku bilo oko 108.000 ljudi. Takvi lažovi ne smeju da obavljaju nikakvu javnu niti bezbednosnu funkciju, a pošto svi imaju imena i prezimena, lične generalije treba da stoje izložene u holovima svih srpskih policijskih stanica, da plaše neke buduće policajce koji bi došli u iskušenje da budu protiv svog naroda i da ga varaju krijući se iza značke, kao što strašila plaše vrane u polju.

Stigosmo kući. Bilo na kraju malo bežanja kod Crkve Svetog Marka, a ne znam ni što smo bežali, samo znam da sam na istom mestu bežao i 5. oktobra, kad je Bulevarom projurila kolona borbenih vozila. A onaj zbog kog sam došao danas u centar grada, završiće onako kako je završio i onaj zbog koga sam se na istom mestu zadesio i 5. oktobra, kada je bilo nesumnjivo manji broj ljudi nego danas. Sad smo se prebrojali i znamo da nas je mnogo više nego što vlast može da izdrži, pa nastavljamo dalje tu igru nerava, dok ne utvrdimo da li će režimu prvo pući psiha ili telo. A one priče kao, nismo ništa danas uradili, podsećaju me na one roditelje koji svoje lične neuspehe kompenzuju preko prebacivanja svojoj deci ako ne postanu vrhunski inženjeri, muzičari, lekari... Samo što su ova deca, srpski studenti i srednjoškolci, uradili mnogo više za vladavinu prava i sistema nego što su njihovi roditelji mogli i da sanjaju, a kamoli da dobace, dok im je Vučić godinama probacivao loptu kroz noge i pravio ih na budale. Ali sa ovim studentima to neće ići tako... Zato predsednik danas ima neka neodložna posla u Surčinu, gde gleda neke iskopane rupe, dok mu vreme teče unazad, a ne više unapred. I zato te žalopojke kako će se on iz Surčina vratiti kao nekakav vitez i opet preuzeti dizgine, nisu više dostojne ni Informera i Pinka. Čak je i Mitrović shvatio da nema više preletanja kao posle Slobe, već je rešio da golu egzistenciju zaštiti betonskim blokovima. Pogledajte predsednika u Surčinu i Mitrovića iza betonskih blokova... Jel tako izgledaju pobednici?

Ajmo sad.

@vilhelmina Ma na njega i mislim, on personifikuje tu ogromnu manjinu, koja je u stvari bila samo jedna tačka u desetinama hiljada tačaka. Ali od nekih stvari se ne može pobeći, pa ću zato u spojler staviti jedno lično sećanje, koje suštinski ima veze sa tim:

Ovo što je bilo četničke ikonografije sinoć nije ni jedan posto četničke ikonografije koja je bila prisutna 9. marta 1991. godine, na mitingu protiv Miloševića. Šta da se radi, ta kolona iz Zapadne Srbije morala je da u nekoj meri prikaže stanje stvari onako kako jeste, budući da u Čačku i Gornjem Milanovcu, istorijski posmatrano, nije nikada bilo Crvenih Kmera ili ustaša, ali je zato tamo tokom WW2 bio maltene sve sam četnik. Ali sve dok se stranački ne deklarišu, imaju i oni pravo da se bore protiv pošasti koju predstavlja ovaj režim. Pa ne, najbolje da pre svakog protesta instaliramo štandove sa rampama, koji će puštati ljude na proteste tako što će svakom pojedincu dostaviti štampani upitnik - Šta ti je bio deda/pradeda u ratu... Meni je lično sinoć zasmetalo to što je doduše mizeran, ali ipak nekako vidljiv broj klinaca flešovalo četničke majice i kokarde, i to ne zato što bih voleo da živimo u Severnoj Koreji u kojoj se takva delovanja kažnjavaju smrću, nego zato što takvom očitovanju nije bilo mesta i zato što su barem dva-tri dana mogli da se uzdrže od toga ako im je stalo do jedinstva... Ali me Đinđić naučio zašto nekada treba zatvoriti oči i pojesti žabu... A taj dan je stigao ove subote. edit Da ne zaboravim, kad god se u Hrvatskoj organizuje nekakav doćek sportista koji su napravili uspeh na nekom takmičenju, pa deo tamošnje javnosti krene da udara po ustaškom koloritu ili po Tompsonu na tim dočecima, meni je to urnebesno smešno. Iako u porodici baštinimo hrvatski partizanski vajb zbog porekla moje supruge, nismo budale pa da ne shvatamo da tamo ima i onih drugih. Pa najbolje da će hrvatske sportisti dočekivati neki četnici, a ne jednim delom neke ustaše... Jok, pevaće im Baja mali knindža, a ne Tompson... Šou.

Sad ako propadne House-passed government-funding measure, ostaće samo DT uredbe.

Inflacija vam, vidim, ide nadole, cene gasa, nafte i naftnih derivata padaju. Stope na hipoteke su sve manje i manje... Jel ste skoro kupovali jaja, Angelia? Baš sam se pitao što se više ne pominju jaja, kad ono - danas su jaja 4,89 USD, a 21. januara su koštala 6,55 USD. Do jaja...

Juče ujutru je prosečna cena za galon na nacionalnom nivou iznosila 3,079 dolara. Najskuplje je u Kaliforniji - 4,74 dolara, a u Misisipiju je najjeftinije - 2,64 dolara po galonu. Prema izveštaju CNN-a, cena nafte u West Texas Intermediate je takođe juče ujutru iznosila 66,71 dolara, što je 11 odsto jeftinije od dana kada je Tramp po drugi put položio zakletvu.

Gledam sa suprugom i ćerkom ovaj Šarovićev jutrašnji snimak i, normalno, pokrenemo pitanje oko iskorišćavanja policajaca koji tolerišu bezakonje tako što pred njihovim očima stoje neregistrovani traktori u centru grada. I počnemo da se krećemo po filantropskom koordinatnom sistemu, od tačke na kojoj se prvo sažalimo na te policajce, čija će lica i osramoćene unifrome ostati zabeleženi u digitalnom svetu slika i tona dok je sveta i veka, jer ono što se jednom objavi na internetu - može da živi večno. Ali na kraju, kad smo bolje razmislili, naš mali porodični plenum došao je do zaključka da je svaki policajac ponaosob imao mogućnosti da izbegne tu skaradnost, srozavanje profesionalnog ugleda i lični blam, jer će ga svi koji ga znaju videti u fazi prikrivanja kriminala. Jedan je mogao da kaže da je bolestan, drugi da vodi dete u vrtić i da je ostao zaglavljen u gužvi, treći da mu se porađa snaja... Nije, dakle, da nisu imali mogućnost izbora... Ali izabrali su da ostanu upamćeni u objektivu Šarovićeve kamere. Pa nek im tako i bude...

@Angelia Pratim to što pišete a propo ekonomskih pitanja, pa se nekako čudim kako baš niko da primeti koliko su cene goriva u SAD - niske?! Ili je to onaj slučaj: Trampe, mamicu ti tvoju, što si tim ljudima kojima su predsednik oborio cene goriva, pa sad na pumpama izdvajaju mnogo manje novca kako bi napunili rezervoare... Zapravo, cene goriva su toliko opale ko šljive sa grane da Amerikanci takve niske cene nisu videli - u poslednje četiri godine. A svako ko ume da sabere dva i dva zna da manje cene energenata u konačnici izazivaju i pad cene roba široke potrošnje. Takođe, Amerikanci su u februaru prvi put posle xy vremena svedočili da inflacija usporava, a ne da ponovo ubrzava. Indeks cena proizvođača, merač veleprodajne inflacije koji se pomno prati u pogledu uticaja na tarife, pokazao je da su povećanja cena značajno usporila u februaru. Ko ne veruje, neka piše mejl CNN redakciji i obrati im se za bliža uputstva, jer su oni to objavili... Ovaj izveštaj o inflaciji, kao i prošlonedeljni izveštaj o zapošljavanju, daleko je bolji nego što su propagandisti u korporativnim medijima predviđali i lagali, kao i što su očekivali takozvani eksperti faučijevskog tipa, propovednici apokalipse i ostali šarlatani u javnom diskursu. Zato, samo lagano... Ekonomski oštri zaokreti, logično je, izazivaju uzburkanost na berzama, jer berze više vole uranilovku i predvidivost nego suštinske promene, ali ekonomija je maraton, a ne sprint. Nova administracija ima drugi veliki problem sa kojim možda neće znati kako da se nosi, a taj problem je ideološke prirode a ne ekonomske, ali o tome - drugom prilikom i u nekom drugom postu.

Može on da zaustavi vozove, ali ne može da zaustavi vreme. Protesti su u fazi u kojoj se samo studenti pitaju šta će biti sutra, vlast više nema kontrolu nad događajima.

Deset glupih ćacija stiglo je u parkić, jednom odmah pozlilo jer je bio narkić. Devet glupih ćacija leglo je da spava, jedan se prehladio jer je mokra trava. Osam mokrih ćacija izašlo iz parka, jedan se izgubio kod Crkve Svetog Marka. Sedam jadnih ćacija reklo šefu vest, šef im se se naljutio, ostalo ih šest. Od šest malih ćacija što gledaše svet, jedan brzo pobeže, ostalo ih pet. Pet malih ćacija nije znalo znanje, dok su se spasavali, opet jedan manje. Četri jadna ćacija sve se više plaše, jedan se prestravio, video je naše. Tri mala ćacija došla su na kazan, jedan nije ručao, indeks mu je prazan. Osipanje tada uze više maha, ostala ih dvojica, pa igraju šaha. Ćacijima sinulo - novac nije toga vredan, nastala je podela, ostalo ih - jedan. Zadnji mali ćaci hteo je da uči, zveknuo ga nepomenik, sada muku muči.

Išao po ženu da je pokupim s posla, krenuo ranije i svojim očima video današnja dešavanja na Novom Beogradu. Neka opojna atmosfera u vazduhu, kao da smo već pobedili. Neprekidni niz automobili koji trube u znak podrške... Ne znam stvarno da li su ovi režimski toliko odrađeni od belog, da su izgubili dodir sa realnošću u meri u kojoj ne mogu da ukapiraju očlgledno - oni ovo ne mogu da dobiju.

Amerikanci očekuju nekakvu monolitnost u ruskom stavu, dajući Putinu nepripadajuće ultimativne prerogative. U toj slabovidosti pretpostavlja se, zapravo, da postoji jedna linija u Moskvi, koja povlači jednu viziju kraja rata i jednu ideju o danu posle, što je potpuna besmislica... Jer takvih vizija ima nekoliko, a njihovi zagovornici bore se unutar kremaljskih zidina kako bi Putin poslušao upravo njihove zamisli. Pa tako neko smatra da nema mira bez priznavanja teritorija koje su bile predmet referenduma i ruskog zvaničnog pripajanja... Drugi pak smatraju da bi bilo šta što iz plana izuzima Harkov i Odesu bilo ravno izdaji, dok ima i onih najvećih ludaka, koji su mi potpuno neobjašniivi i koji žele upravljanje nad čitavom Ukrajinom, iako i budala shvata da je to nemoguće ako se uzme u obzir nepostojeći ruski okupacioni aparat i propratne neophodne finansije koje Rusija jednostavno - nema. Ukrajinci ne žele nikakve Ruse niti njihove marionete u vlasti, što ne mogu da utuve u svoje glave ti ruski fanatici koji će prvi skočiti protiv prekida vatre, primirja i mira, pa sve i da Putin lično ujaše na belom konju u salu gde će biti potpisan mirovni sporazum. Logično je da će i ruska vlast imati svoju opoziciju u liku ratnih jastrebova, te da neće izaći na pregovore kao na nekakvu promenadu... Potpuno mi je nejasno kako to ne shvataju ovi iz Vašingtona, kao i ogromna većina svetske javnosti koja pogrešno pretpostavlja da se suočava sa ruskim jedinstvenim stavom koji u toj zemlji nema alternativu.

Sad vi mene zbunjujete... Pa ne mislite valjda stvarno da bi neko iz Amerike vojno napao Kanadu?! To što Tramp priča o 51. državi je trik političkog marketinga, a čak ni to nije njegov izum, već davno prežvakana fora koja se aktualizuje po potrebi. Druga situacija bi bila kada bi, recimo, Alberta hipotetički izašla na referendum sa idejom o otcepljenju od Kanade i prisajedinjenju SAD. Jer to bi onda predstavljalo svima poznato pravo na samoopredeljenje, prema Članu 1 , stavu 2 Povelje UN (što se u kanadskom slučaju naziva Clarity Act), na način na koji je, primera radi, to učinila Škotska pre desetak godina sa namerom da ostvari nezavisnost u odnosu na Veliku Britaniju. Ali bi u tom slučaju proces bio iznutra, što bi Amerika svakako mogla logistički da potpomogne ako bi to htela... Naravno, sve to se najverovatnije neće dogoditi, pa je zato sve to običan zec iz političkog šešira... Što se pak tiče Kinorusije, ta veza je već jednom razvrgnuta, i to u trenucima kada je, po mnogima, bila još jača od današnjih veza između Kine i Rusije, i kada nije bilo ni pomena o demografskim pikanterijama na linijama gde dolazi do prirodnih frikcija, odnosno neželjenih trenja. A u slučaju da aktuelna veza kao takva opstane, ili da se čak i proširi, novonastala situacija bi mogla da nas natera da reagujemo kao ona ukrajinska ambasadorka tokom događaja u Ovalnom kabinetu prilikom posete Zelenskog, kada se uhvatila za glavu prethodno je spustivši ka svojim kolenima. Podsetiću vas na samo dva rendom događaja iz najnovijih svetskih odnosa, koji potvrđuju o kakvoj zabrinutosti je reč. Zamislite, recimo, da Kinorusija realizuje program instalacije baza na Grenlandu, o čemu već otvoreno pišu zapadni mediji u tekstovima sa linkova koje sam prethodno okačio, i što bi se verovatno desilo do kraja Trampovog mandata, kako to inače Kina potiho čini u drugim krajevima sveta, ako ne bude nekako sprečeno... Oni mogu da ih nazovu metereološkim stanicama, bazama za dresuru polarnih medveda ili spremištima za led koji se konzumira uz vodku, ali svi mi dobro znamo da bi u pitanju bile - vojne baze. I sad, na stranu prirodna bogatstva koja bi im vremenom dopala šaka, ali koristeći empirijski doživljaj mape sveta, nastao u nižim razredima osnovne škole, možemo samo da pretpostavimo kako bi na taj način držali čitavu zapadnu hemisferu za deo ispod struka, tamo gde su muške polne stanice... Drugi događaj tiče se nedavnog tragikomičnog Trampovog pokušaja da se obrati Siju i Putinu i da im kaže: hajde da uništimo čitav svetski nuklearni arsenal jer bi svet bio mnogo bolje mesto za život da nema nuklearnih bombi... I kad zagrebemo ispod površine nečega što bi moglo da se okarakteriše kao priča o dobrom Samarićaninu koji ljubi bližnjeg svog, saznaćemo za činjenicu koja nikako nije ubava: Svetska agencija za atomsku energiju i službe SAD pretpostavljaju da će Kina, možda čak i do kraja Trampovog mandata, a stoprocentno sigurno za deset godina, imati isti broj nuklearnih glava kao i Rusija. Što nas opet dovodi do nastavnog sadržaja za niže razrede osnovne škole, samo što je ovog puta reč o - matematici. Evo, recite vi meni, da ne ispadne da sam uvek donosim nekakve zaključke, da li vredi makar pokušaj da se taj odnos razvrgne, i šta bi se desilo kao posledica tog nuklearnog scenarija, pa čak i ako Kina i Rusija ne bi imali sporazume koje imaju danas, već samo - konkludentne radnje?

Ukrajina je izrazila spremnost da prihvati predlog SAD za donošenje momentalnog, privremenog 30-dnevnog prekida vatre, koji se može produžiti zajedničkim dogovorom strana, a koji podleže prihvatanju i istovremenoj primeni od strane Ruske Federacije. SAD će saopštiti Rusiji da je ruski reciprocitet ključ za postizanje mira. Šta je ovo danas, i Dag Ford i Zelenski pronalaze zajednički jezik sa narandžastim čovekom?! I ako Putin kaže - ne, što ne bi bilo iznenađenje budući da njemu ne treba prekid vatre, već mir pod uslovima koje, kako najavljuje, namerava da ispostavi, opet četke u ruke, pa na krečenje. Ništa bez ekspedicionih snaga od 250k stranih voinika koji će se boriti za Ukrajinu. To bi najbrže privelo Putina pameti.

Dag Ford suspenduje doplatu od 25 odsto koju je Ontario nametnuo na izvoz električne energije u Sjedinjene Države, nakon što je razgovarao sa američkim ministrom trgovine i pristao da se sastane sa njim u Vašingtonu. Premijer Ontarija rekao je da su se on i američki ministar trgovine Hauard Lutnik dogovorili da se sastanu u četvrtak kako bi razgovarali o obnovljenom sporazumu između Sjedinjenih Država, Meksika i Kanade uoči roka za Trampove recipročne carine 2. aprila. Oni koji se drže one lažne mantre da nema pobednika u trgovinskim ratovima, sa godinama počnu da uviđaju zabludu. Uvek ima pobednika... U litarsku flašu staje litar tečnosti, a u čašu od dva decilitra - samo dva decilitra. To znaju i deca iz nižih razreda osnovne škole... Mali gromovnici.

Ne znam o kakvim pretnjama je reč što se tiče Kanade, osim tarifnog rata, za koji smo utvrdili da nije prvi, a verovatno ni poslednji, budući da se te situacije ciklično ponavljaju u US diplomatiji. Kada je pak reč o Grenlandu, sada tamo imamo izbore, pa ćemo videti kojim kursom će krenuti lokalno stanovništvo. I pri tome, naravno, ne treba gubiti iz vida pravo na samoopredeljenje, prema Članu 1, stav 2 Povelje Ujedinjenih nacija, pa ćemo uskoro spoznati kako će se oni tamo samoopredeliti. Neke ankete ne idu na ruku Trampu, ali ostaje da se vidi kako će stanovništvo Grenlanda reagovati na ideju da, recimo, Kinorusija tamo izgradi baze u budućnosti. Da vam ne bih prepričavao te kinoruske planove, možete se i sami upoznati sa njima: https://www.voanews.com/a/china-russia-arctic-cooperation-a-us-national-security-concern/7899904.html https://www.bbc.com/news/world-europe-46386867 I sad, prisećajući se onog popa koji se naljutio na selo, pa rešio da sam sebi odseče onu stvar, ne bih nikako odbacio mogućnost da oni koji su ljuti na Trampa počnu da navijaju da Si i Putin odrade na Grenlandu ono što im je volja, samo da bi Tramp nekako izvisio. I tako faktički gurnu Grenland u čelični stisak država koje su, i zbirno i pojedinačno, godinama unazad ocenjivane kao najveća pretnja svetskoj bezbednosti. Ali to je već neka druga priča... Što se tiče Velike Britanije, Starmer je među prvim evropskim liderima bio kod Trampa u Vašingtonu, a Merc će to svakako isto učiniti, budući da postoji nekoliko novih ideja o obostranoj saradnji SAD i Nemačke (koje ću taksativno navesti na EU temi jer su veoma zanimljive, samo malo kasnije, da ne bih spamovao). Pa i u slučaju nekakvih razmimoilaženja, apsolutno ne postoji ni promil šanse da se partnerski odnosi između SAD i tih država prekinu.

Ako posmatramo to iz Trampove perspektive, odnosno na tragu njegovih izjava i stavova, shvatićemo da on ne povlači znak jednakosti između ideje o evropskim saveznicima i ideje o Evropskoj uniji. Jer na saveznike gleda kao na suverene države sa kojima ima interes da sarađuje u meri u kojoj SAD ne trpi spoljnotrgovinski gubitak, ili barem ne gubitak u aktuelnom srazmeru, dok Evropsku uniju vidi kao birokratsku tvorevinu za koju ga briga u onoj meri u kojoj ga zanima šta o nečemu misle nekakve kaje kalas i ursule fon der lajen. A Kanada tek nema veze sa tim, budući da će Amerika braniti Kanadu šta god da se desi, i to ne toliko zbog Kanade koliko zbog sebe same, i to po jasnim uputstvima Monroove doktrine. Koja zapravo nikada i nije izgubila na važnosti, bez obzira na razne situacije od njene proklamacije do danas, već je doživljavala i nove, takoreći apdejtovane interpretacije. Pa ne misli valjda neko da bi Vašington, sa bilo kojom administracijom na čelu, dozvolio instalaciju, recimo, kineskih baza u Kanadi... Od toga svakako nema ništa... Malo se svađaju, pa se malo pomire... I uprkos svoj toj furtutmi koju je Tramp izazvao preteći komšijama ekonomijom, zbog čega se sada proklamuje Sudnji čas, reč je o običnom manjku informacija kada se sagleda istorijski kontekst... Jer nije Tramp prvi predsednik SAD koji je vodio tarifne ratove, niti ih je izmiislio, niti ima pravo na patent kada je reč o tarifama. Naprotiv, on u stvari jednostavno sledi korake niza prethodnika koji su pokušali da iskoriste carine kao malj, da nateraju druge zemlje da slede interese Vašingtona. Konkretno, u slučaju Kanade imali smo The Smoot-Hawley Tariffs, pa Chicken War, pa The lumber war... Ali su organske veze između njih bukvalno neraskidive.

Izvinjavam se što do sada nisam mogao da odgovorim, i to ne zbog pomanjkanja poštovanja prema vašem cenjenom stavu, već zato što sam označen kao spamer pa iz tog razloga i banovan, što me je sprečilo da vam se, pre svega, zahvalim što dovodite moje skromne upise u vezu sa Trampovim govorom, kao posledicu toga što ih čitate i pamtite. To mi zbilja imponuje, ali sve to što je Tramp izgovorio sada me zapravo manje interesuje od onoga što kani da učini u Ukrajini, koja bi mogla da bude lakmus papir za ono što nas u budućnosti očekuje u nekim drugim delovima sveta, a naročito kada je reč o nečemu što se naziva kolektivnom bezbednošću zapada. I tu bih vas podsetio da na ovom mestu, a i na srodnim topicima, još od poslednjeg govora sada već pokojnog Kisindžera u Davosu, kontinuirano pominjem osnovna načela američke diplomatije, u vreme kada ju je taj isti Kisindžer predstavljao početkom osme decenije prošloga veka i početkom deinstalacije SSSR-a i Varšavskog pakta. I dok se svet i dalje okreće oko sebe od scena televizijskog političkog rijalitija u Ovalnom kabinetu, sa Trampom i Zelenskim u glavnim ulogama, koji liči na one mečeve američkih kečera, sa sve Džej Di Vensom koji kao ona devojka sa brojem u rukama najavljuje runde, zapravo gubimo iz vida ono što taj susret otkriva o kristalno jasnim Trampovim prioritetima. Iako to nije eksplicitno imenovano tokom cele te epizode koje će ostati zapamćena kao najgledaniji politički TV rijaliti šou, upravo je Kina a ne Rusija glavna briga Bele kuće, što objašnjava odbijanje da se sve podredi potrebama i ambicijama Ukrajine. Prvi znaci toga pojavili su se još 2017. godine, dakle tokom prve Trampove sezone u Beloj kući, kada su SAD prvi put delovale veoma direktno protiv tehno-ekonomskog uspona Kine. Videvši sve veću pretnju, administracija je prekinula pristup nekoj od naprednih tehnologija koje su Kini zaista potrebne, počevši od naprednih mikroprocesora i čipova. I zaista, ovo je bila jedina Trampova politika koju Bajden nije preokrenuo. Čak je njegova administracija pokušala i da ojača kontrolu izvoza tehnologije. Dakle, dok bi neposredni razlog za poniženje Zelenskog u Beloj kući bio da otkravi Rusiju i izdejstvuje hitan prekid vatre, te započne pregovore o teritorijalnom kompromisu, sve je to učinjeno u službi Trampove veće i dugoročne ambicije da neutrališe Kinu. Upravo onako kako je lidere SAD savetovao Kisindžer u Davosu... U toj diplomatskoj egzibiciji on u stvari izvodi - obrnuti Nikson trostruki aksl: umesto da se SAD udvara Kini da bi se suprotstavila Sovjetskom Savezu, kao što su Kisindžer i Nikson to učinili 1972. godine, Tramp želi da se zbliži sa Moskvom kako bi je udaljio od Pekinga. Jer, da se ne lažemo, zapad ima očigledan problem u sudaru sa Kinorusijom, ali ako Kinorusiju podeli na Kinu i Rusiju, šanse da se uštopuje ta opasnost su već nešto izglednije. Naravno, današnja Rusija je slabija od SSSR-a sa kojim je Nikson morao da se bori. Ali čak i u svom oslabljenom stanju, Rusija i dalje nemerljivo doprinosi kineskoj moći. Obezbeđuje joj bukvalno svaku stavku koja joj strateški treba, od mlaznih motora za Sijeve lovce, polarnog pristupa preko ruskih arktičkih luka, železničkog pristupa zapadnoj Evropi preko Kazahstana i Moskve i kopnenog pristupa Iranu i Bliskom istoku, pa sve do energenata bez kojih bi Kina bila u ozbiljnom problemu. Još jednostavnije, ogromna ruska teritorija koja se nalazi između Kine i Zapada, kako u Evropi tako i u Severnoj Americi, imala bi ulogu nekakve tampon zone dok Tihi okean pokriva SAD sa druge strane, od San Dijega i Perl Harbora do Tajvana i Kine. Shvativši odakle vetar duva, i to ne samo geopolitički već i ekonomski kada u jednačinu uključimo i BRIKS, Tramp je nameran da iskoristi to što je u mnogo boljoj poziciji da se cenjka sa Putinom nego što je Bajden ikada bio. Za početak, nikada nije vređao Putina kao Bajden. Ali to, svakako, uopšte nije glavni razlog zašto Tramp ima pristojne šanse da izvede ovaj diplomatski manevar... Jer upravo ovih dana, jedna od Putinovih sve većih briga je teritorijalni integritet najistočnijeg dela Sibira, ruske pomorske provincije. Pa iako se to skoro nigde ne pominje niti se tome pridaje pripadajuća važnost, pa o tome ogromna većina ljudi uopšte nema pojma, lokalni zvaničnici i stručna javnost u Vladivostoku izrazili su, naime, akutnu zabrinutost zbog kineskih upada u taj deo ruske teritorije još pre naglog povećanja relativne moći Kine izazvanog ratom u Ukrajini. Od tada, stvari su postale samo još delikatnije. Problem je, zapravo, demografske prirode. Za one koji ne poznaju dovoljno dobro predmetno područje, Istočni Sibir - zvanično Dalekoistočni federalni okrug - malo je manji od Australije, ali mnogo veći od Evropske unije i dvostruko veći od Indije, i ima svega 8,1 milion stanovnika po poslednjem popisu. U međuvremenu, najseverniji veliki grad u Kini Harbin ima više od 10 miliona stanovnika, dok njegova provincija Heilongjiang, čije je ime u stvari kineski naziv za reku Amur, ima 30 miliona, a Unutrašnja Mongolija - još 24 miliona. Kako Kinezi sve više brojčano nadmašuju Ruse duž te neizmerno dugačke i jedva patrolirane granice, na šta ukazuje najobičnija matematika, postoje i druge promene koje bi uzbunile Moskvu. Recimo, jedan mali nedavni primer govori nam dosta toga i, s tim u vezi, priča nam značajnu priču: kineska vlada je 2023. iznenada izdala uredbu koja nalaže upotrebu imena Haishenvai za Vladivostok, a to naizgled bezazleno lingvističko fino podešavanje nas dovodi, u stvari, do duboke istorijske ogorčenosti. Kinezi se, naime, i danas sa velikom gorčinom sećaju kolapsa imperijalne moći u 19. veku, i usledivših teritorijalnih gubitaka po neravnopravnim ugovorima, te iznuđenih ustupaka Britancima, Francuzima, Japancima, Austro-Ugarskoj i Nemačkoj, pa čak i Italiji u Tjenđinu. Vremenom je, naravno, većina tih teritorijalnih gubitaka poništena, uključujući Hongkong koji se vratio Kini 1997. godine, ali ne i daleko najveći teritorijalni gubici... Imate pravo da samo jednom pogađate koji su to gubici? To su oni je iznudila imperijalna Rusija 1858. i 1860. godine. Oni sada čine deo Sibira i ruske pomorske provincije na Dalekom istoku, uključujući Vladivostok. Uprkos protoku vremena, mnogi u Kini još uvek se sa gorčinom sećaju izgubljenih teritorija... I zar to nije sličan razlog, ili svakako jedan od razloga zašto su Rusi napali Ukrajinu? Zatim se, nedavno, pojavilo još jedno upozorenje, sa veoma tihim, ali važnim zahtevom Kine da se izgradi moderna kontejnerska luka u zalivu Slavjanska, u ruskoj pomorskoj provinciji južno od Vladivostoka, gde kineska teritorija stiže na 17 kilometara od Tihog okeana. Kinezi svakako imaju veoma dobar razlog da izgrade luku: privreda čitavog njenog severoistoka dugo je patila zbog udaljenosti od morske luke. Kako se tamošnja ekonomija transformiše, tako se povećava i kineska pretnja. Dakle, obrni-okreni, ključni Trampov interes je da se rat u Ukrajini završi povoljno, uz dogovoreno teritorijalno rešenje koje ne nameće nijedna strana. Jer, biti mirotvorac svakako bolje izgleda nego biti gubitnik u tom ratu... Isto tako, od vitalnog je značaja da Rusija ne bude toliko zavisna od Kine kao što je sada, kao i da Kina pretrpi gubitke ako joj se uskrate sve gorepomenute pojedinosti koje je čine zavisnom od Rusije. Evropa je možda kao noj zaglavila glavu u pesak u tom pogledu, ali izgleda da je Tramp uočio ovu priliku, shvatajući da u Putinovoj potrazi za povoljnim ishodom u Ukrajini postoji prostor da ga odvoji od Pekinga. I tako razvrgne Kinorusiju, za koju još nije utvrđeno da li strašnije zvuči po zemlje kolektivnog zapada u raznim geopolitičkim scenarijima njihovih planera, ili u - realnosti. Iako izgleda nategnuto, televizijsko poniženje Zelenskog, koji ima pravo kada Bretu Bejeru kaže da SAD sada naginju ka Rusiji, zapravo dolazi iz plejbuka američkih klasika diplomatije. Niksonov trostruki aksl u odnosu na SAD, Kinu i Sovjetski Savez, čime je odvojio Peking od Moskve, svakako je toliko toga dobrog doneo Americi i drenirao teren za ono što će kasnije Regan učiniti kako bi deinstalirao Varšavski pakt, da je teško ne pokušati ponovo sa istim planom. O tome ja sada razmišljam, a ono što je Tramp rekao pred Kongresom posmatram samo kao drugu epizodu političkog rijalitija... Svakako mnogo manje gledanu od epizode sa Zelenskim, koju je režirala sadašnja američka administracija, ali po scenariju one Niksonove i Kisindžerove administracije.

Šta ti je život: zove studente na dijalog, a oni ga neće, a ne želi da ode tamo gde neko baš želi da ga vidi. Recimo, u Miločaju... Tamo su spremni za dijalog. Ali izgleda da su meštani tog sela toliko dobri u debatama, da mu se baš i ne ide tamo radi dijaloga.

Ne znam šta je Tramp izjavio, ali bez Zelenskog mir sada ne može da bude zaključen. Hipotetički, ako bi se rat produžio do kraja Trampovog mandata, imajući u vidu dinamiku ugovora sa vojnom industrijom, i to ne samo ukrajinskih već i svih ostalih koji kupuju oružje, vojnu opremu i energente od Amerikanaca kako bi se odbranili od Putina u nekom zamišljenom scenariju, to bi ukupno iznosilo više hiljada milijardi dolara. Evo, slažem se - Tramp je ludak ako nastavi sa vlastitom mirovnom inicijativom. Jer samo lud čovek se odriče novca koji bi uzeo za oružje, municiju i energente, i kreće u mirovne pregovore u kojima ga odbijaju, nišaneći valjda Nobelovu nagradu za mir... Koju neće ni dobiti, jer će je dobiti studenti uz Srbije.

Ma mi i ne znamo koji su uslovi mira u opticaju, ali možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je Tramp, umesto onoga sa Zelenskim, mogao da izabere status kvo, što je za njega i njegovu vojnu industriju birdie on every hole.

Čekajte, pa nije baš skoz tako. Jer da je tako kako kažete, Tramp se ne bi uvaljivao u probleme sa namerom da isposluje mirovne pregovore, već bi sa mirom istočnjačkog fakira posmatrao događaje sa strane i brojao natenane nove ugovore američke vojne industrije. Priznajem da me iznenadio sa tim zaletanjem ka miru, jer je opcija u kojoj Putina tuku drugi, a Tramp uzima lovu, win win za njega. Zato Pompeo i kaže da će pomoći EU ako do toga dođe, ali onda Tramp treba momentalno da povuče mirovnu inicijativu i da ode da igra golf.

Američki vojno-industrijski kompleks, koji ima bitnu reč kada su u pitanju takve akcije, nesumnjivo bi stao iza odluke svakoga ko je neamerikanac i namerava da pošalje svoju vojsku u Ukrajinu. Razlozi su i više nego jasni i nemaju veze sa ideologijom, već sa profitom, tako da kad neko kaže da bi SAD pomogle takve napore, to i jeste baš tako.