Nek grmi jako

Ta poslednja rečenica je po mom skromnom mišljenju najbliža istini jer se Ukrajina i dalje sa te instance posmatra kao logična i realna ruska interesna sfera, ali onda je sav taj angažman oko Ukrajine u stvari prilično licemeran i ispunjen nečasnim namerama. Pokušavam sad da se stavim u položaj Ukrajinca koji gleda vest o tome da je predsednik Francuske izjavio kako im trebaju decenije da bi bili primljeni u EU, a onda i nemački premijer kaže da Vučić, Rama i Đukanović imaju prednost ulaska u odnosu na Zelenskog... I sve to dok tom Ukrajincu projektili zuje oko glave, dok trči u skloništa i pita se šta će sutra da jede??! Pa naravno da će da misli da je bio iskorišćen kao pijun u prljavoj igri velikih sila kad vidi kako će ga Brisel i Vašington naoružati i milijardama pokušati da nadomeste razaranje njegove države, sve dok on podmeće svoju glavu pred ruske projektile, ali da ga u stvari ne žele u premijum zajednici evropskih naroda.

Pa iz istog razloga zbog koje je sada naoružavaju, s tim da bi poreski obveznici Evropske unije finansijski lakše podneli da je pre svega ovoga primljena u EU, nego što sada izdvajaju milijarde za oružje i novčanu pomoć. I pri tome imaju najveće inflacije i energetsku krizu, što ne bi bio slučaj da su Ukrajinu primili u Uniju onda kada je to bilo potrebno, jer Putin možda ipak ne bi smeo da vojno napadne člana EU i povredi njegove granice. Plus ono što se čita između redova: dobri ste kad ginete u ratu sa Rusijom, ali niste dovoljno dobri da budete deo Evropske unije.??!? Čak je i putinoljubitelj i brat od Sija Vučić sad dobrodošao u EU, a Zelenski - nije. Pa, čekajte, možda je vreme da zasvira ona melodija Candid camera i da nas obaveste da je sve to samo zajebancija.

Svakako su rekli, ali 2014. godine Ukrajina nije vlastitom krvlju branila interese EU kao što to sada čini. To je takva sramota Unije, a naročito ta Makronova izjava da će Ukrajini trebati decenije da uđe u EU?!!? Umesto da su ih primili odmah po naznakama da će Putin da ih napadne, kako bi im podigli moral i želju da se odbrane... Što samo daje dodatni vetar u leđa onima koji tvrde da Brisel i Vašington u stvari tretiraju taj prostor sa omalovažavanjem, posmatrajući ga kao jedan od čipova u pokeraškoj partiji sa Rusijom i ništa više od toga.

Sve bi to bilo mnogo lakše za probavu da želja za moći i vlasti jednog čoveka nije sponzorisana nekim još nedokučivim željama EU i SAD. Što nas dovodi do možda i najvećeg paradoksa, onog kada Šulc i Berbok kažu da su Vučić, Rama i Đukanović sada na redu za ulazak u EU, a ne Zelenski, iako je Zelenski to zaslužio više nego li bilo koji politički predstavnik naroda koji su ušli u poslednjoj tranši, kao i bilo koji zapadnobalkanski političar. Pa jel se tako pomaže Ukrajini kada se kaže da Vučić ima prednost ulaska u EU u odnosu na Zelenskog?

Ma na stranu i Vukadinović, ali Brisel, Vašington i Berlin su godinama najdirektnije sponzorisali Vučića, koji je ovde godinama najdirektnije sponzorisao Putinove i brat Sijeve bilborde. I jel treba da se čudimo ishodu?

Ta anketa zapravo pokazuje zašto se Vašington i Brisel nežno-zaštitnički odnose prema Vučiću, u strahu da posle njega na vlast ne dođu neki šumadijski putinovci i kozaci s Moravu.. I sad je zapravo još jasnije zašto svi odreda tule o tome kako Zapadni Balkan treba promptno primiti u EU sa sve Vučićem, Ramom i Đukanovićem, i zašto Šulc kaže da ovaj region ima prednost u odnosu na Ukrajinu, jer su i njima ovi brojevi itekako poznati... I prema njma se više ne odnose kao prema autohtonoj krivici Srbije, već krivicu traže i i u svom ponašanju prema kandidatima za pristupanje Uniji. A samo je trebalo da nas po ubrzanom postupku prime u EU još za vreme Đinđića, kao što su to učinili u slučaju Bugarske i Rumunije, kada smo zaista bili na evroatlanstskom putu, za razliku od današnje situacije kada je, prema Vukadinovićevim anketama, i kuso i repato za Ruse, kada druge ankete pookazuju da je većina Srbije prvi put protiv ulaska u EU i kada Zapadni Balkan predvode kriminogeni tipovi koji se zakljanjaju iza evropskog puta. Ali ne, već su u tom čekanju dočekali atentat na Đinđića koji je bio političar evropskog formata, a zatim i na vaskrsenje socijalista i radikala, koje su zatim prihvatili kao divne partnere. I eto im sada Vukadinovićevi brojevi, nek se zakite s njima... A mi da banujemo Vukadinovića, da nam ne maše sa istinom pred očima.

Kakvo džinksovanje. Najstrašnije. Od momenta kad sam postovao, Majami pravi seriju otprilike 70:3.

Jedno je protiv polomljenog Embida i polupenzionera Hardena, a nešto sasvim drugo protiv Bostona. Sa Bostonom se svi nekako smanje, i KD i Baksi, a evo sad i Majami. Smanjila se i publika, inače su prpošni a sad onako mlakušna atmosfera. Evo sad bez dvojice iz staztnih pet razvlače Hit na strani... I prema dosad viđenom, Seltiksi mi liče na nekoga ko ide do kraja.

Toliko toga sa samo 23 godine.

Sada, posle sedme utakmice i onoga što je učinio, i oni kojima Dončić ne leži na srcu moraju sebi da priznaju da je dečko superstarčina, pa čak i Divac. Pala mi je na pamet ona Paćinova rečenica iz Mirisa žene: da sam mlađi, ušao bih sa bacačem plamena i spalio ovo mesto. E tako je mladi Luka spalio Feniks i sve oko njega, sa tendencijom da dugo sa sebe ne skinu taj zadah paleži. I sad zahvaljujući činjenici da je Luka odveo objektivno jedan od tanjih PO rostera u finale konferencije, protiv Golden Stejta imaju u džepu house money, koje mogu da razigraju i uvećaju, ili ako ih prokockaju da ne izgube ništa što je izvorno njihovo. I kao takvi bi mogli da budu zaguljeni ne samo Dabsima, nego svima koji su preostali u trci za titulu.

Supruga i ja smo, iz potpuno iracionalnih razloga, kao što to u životu biva u mnogim stvarima, još od zabavljanja izabrali da gledamo i pratimo Pesmu Evrovizije, što se prenelo i kasnije na brak, a onda smo to prigrlili kao neki mali bračni totem koji ne puštamo, kako ne bismo oskrnavili tu bračnu tradiciju. I, logično, preneli smo to i na decu u formi roditeljskog uticaja, s tim što je starije dete zahvaljujući novim ličnim preokupacijama izašlo iz tog kruga i više ne pokazuje interesovanje, a mlađe i dalje podleže uticaju i gleda Evrosong sa mamom i tatom, to jest s nama. Pa budući da smo, poput 99,99 odsto pratilaca Evrosonga, muzički laici čiji afiniteti ka muzici dosežu svoje visine dok pevamo za našu dušu, na kocertima, slavljima i uz karaoke, na kvalitet kompozicija i izvedbi gledamo sitnosopstvenički... To jest, nešto nam se jednostavno svidi, a nešto ne. I jedini ozbiljni filteri u tome jesu anticipacija koja će pesma eventualno ostati zapamćena, te osećaj šta bi moglo da bude letnji hit te godine, odnosno koju bismo pesmu iz evrovizijske konkurencije mogli da čujemo u nekom kafiću na plaži. A kad smo već kod te prepoznatljivosti, činjenica je da su neke evrovizijske numere jednostavno i dalje prepoznatljive do mere u kojoj da nas neko probudi u tri ujutru i pusti nam taktove pesama Abe, Kutunja, Logana, Ribaka ili Loren, mi ćemo bez problema i bez muzičkog obrazovanja znati o čemu je reč, što se, recimo, ne može reći i za špansku pesmu, koju supruga i ja nismo zapamtili ni 45 sekundi nakon izvođenja na sceni. I u tom kontekstu činilo nam se, kao potpunim laicima, da se primera radi Konstrakta i Ukrajinci ipak izdvajaju, na temelju puke anticipacije da bi te melodije u budućnosti mogle da budu zapamćene širom sveta među gledaocima Evrovizije. Što se, s druge strane, tiče nekog budućeg letnjeg hita, to jest šta bi moglo da se pušta po kafićima u turističkim centrima, učinilo nam se skoro kao pa izvesno da bi na crnogorskom primorju to bili Moldavci, kao i na saboru frulaša u Prislonici... Ali šalu na stranu, ne bih se iznenadio da ih čujem i u nekom kafiću u Španiji, u kojoj ču ovog leta biti nešto manje od mesec dana, naročito kada sam svestan koliko su glasova dobili od publike širom Evrope. I to bi bio presek našeg malog kućnog žirija, koji je potpuno nevažan u svetlu činjenice da je NATO pakt juče zvanično čestitao Ukrajini na pobedi... Ali to je već neka druga priča.

Nisam gledao rejtinge i šerove Evrosonga (pa bi neko ko to prati mogao da nam napiše kako to izgleda poslednjih godina), ali imam utisak da takmičenje ima baš jaku kičmu što se tiče gledanosti bez obzira na mnoge izražene manjkavosti. Pa tako ljudima širom sveta koji to gledaju ne smeta toliko da bi batalili gledanje ni strahovita disproporcija glasova žirija i glasova publike, do te mere da neko koga žiriji plasiraju oko desetog mesta od publike dobije neverovatnih nula bodova, ni frendli regionalno glasanje za koje se zna da susedima iznova donosi poene bez obzira na kvalitet pesme, ni konstantni problemi zbog kojih se, kako vidimo, i ove godine proveravaju glasovi pojedinih zemalja, pa čak ni to da je nekada, kao u slučaju Ukrajine, pobednik maltene poznat odmah nakon nacionalnih takmičenja, ni upliv politike, ni upliv rata u nešto što bi po izvornom tumačenju trebalo da bude zabava i rasterećena razonoda... I uprkos svemu tome, Evrosong opstaje i još jača kao najizraženija worldwide medijska LGBT platforma, što je sociološki uspeh seksualnih manjina neviđenih razmera, na čemu jednostavno treba skinuti kapu kao i svakom drugom snažnom projektu tog inteziteta. Jednostavno i jednom rečju, Evrosong je neuništiv u doba kad mnogo toga izgleda veoma uništivo.

Da, sad sam video, i Španija je od publike dobila više od nas - 228. Znači da smo bili četvrti u televotingu.

Treći smo po televotingu. Ukrajina, Moldavija, pa Srbija. Ali kakva razlika između glasova publike i žirija, pa to je komedija.

Rekoh da prže po mrežama

Pali smo na kladži za dva-tri mesta.

Bacih malo pogled na mreže, moldavska pesma rula. Dark horse, vreba vrh iz prikrajka.

Biće najjače ako Moldavci uđu u top 5 sa onom šumadijskom dvojkom i Guča bitom. Kakav bi to bio evropski omaž harmonici... Kemiš u transu.

Španija je favorit sa pesmom koje ne možeš da se setiš 45 sekundi posle slušanja. Hajp je čudo.

Uđe li Konstrakta u top 5 glasova žirija, kad se bude dodavali teleglasovi sve će biti moguće. Ima regionalnu bazu kao jedini preostali izvođač, intrigantna je i posebna da svi frikovi sveta glasaju za nju, keči je u meri da hvata i levo i desno, i gore i dole, ima dobru priču za one koji glasajući smatraju da čine nešto posebno, ishajpovana je po netu toliko da joj društvene mreže dođu kao ogromna mreža za pecanje glasova.... Ima bukvalno sve za dobar plasman.

Nekada se neke pojedinosti simbolično poklope, pa na osnovu jučerašnjeg pomena energetske diverzifikacije u EU, to jest najvažnijeg pitanja da li Evropa može da prezimi bez ruskog gasa, samo nekoliko sati posle te forumske prepiske javilo se nemačko ministarstvo ekonomije... I kažu da možda mogu da izguraju sledeću zimu bez ruskog gasa. Ako to zaista bude tako, ne postoje ti hoviceri koje SAD može da pošalje u Ukrajinu, a da budu učinkovitiji od štete koju bi Rusija pretrpela ako Nemačke prestane da uvozi njen gas. A tu su i sateliti, a kada se to pomene misli se prevashodno na Holandiju koja je najdirektnije vezana za nemačku ekonomiju i koju zvanični Berlin ne bi pustio niz vodu, pa se iz toga da pretpostaviti da i za njih postoji rešenje, a ne samo da Nemci budu u toplom dok se ostali smrzavaju. Sve u svemu, da je neko ovo prognozirao pre samo godinu dana, niko živ mu ne bi verovao.

To je zanimljiv razvoj događaja ako se povuče analogija s načinom na koji je Britanija ušla u Prvi svetski rat, na osnovu sporazuma sa Francuskom koji je, doduše, bio tajan i za koga nije znao ni parlament, a ni deo vlade. Do tada se mislilo da je u pitanju samo Entant kordijal, ali je po slovu tog tajnog sporazuma Britanija bila dužna da se umeša u vojni sukob ako Francuska zarati sa Nemačkom, na šta su Francuzi bili dužni po slovu ugovora sa carskom Rusijom, o čemu smo nedavno pisali na drugoj temi. I deo vlade, predvođen Lojdom Džordžom, isprva je bio protiv britanskog mešanja, a čak je i delegacija Sitija, na čelu sa guverneomr banke Engleske ser Volterom Kanlifom, stigla na sastanak u ministarstvo spoljnih poslova kako bi saopštili da bi ulazak u rat bio fatalan po Britaniju jer će slomiti britansku ekonomiju, tada zasnovanu na trgovini (što je veoma blisko aktuelnoj situaciji u kojoj zapad trpi finanisijske posledice i suočava se sa ozbiljnom ekonomskom krizom, što smo pominjali juče). Prema stenogramskom izveštaju sa sastanka, ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej odgovorio je da se u istoriji čovečanstva nije dogodilo da finansijeri i bankari ne paniče zbog nekog nadolazećeg oružanog sukoba, osim možda u slučaju Peloponeskog rata... A onda je pitao bankare i Lojda Džordža: Da li zaista tražite od mene da poručim i našim saveznicima i našim neprijateljima da Britanija iz finansijskih razloga ne može da priušti da ratuje, što bi istog momenta uništilo britanski status velesile? Naravno, događaji koji su usledili, konkretno to što je Nemačka prekršila ugovor o suverenitetu Belgije, potpisan još posle Vaterloa kako se nikada ne bi desilo da Belgija bude proganjana zbog geografskog položaja, ujedinilo je britansku vladu koja je odmah pošto je nemačka vojska prešla belgijsku granicu stupila u rat. Iz tog ugla gledano, sporazum Britanije i Švedske jasna je poruka Rusiji da jasnija ne može da bude.

Možda ne najveći gubitak Kremlja, ali svakako gubitak koji će se najsnažnije osetiti jeste prekid energetske zavisnosti Evrope od Rusije, ako zažive projekti energetske diverzifikacije EU. Jer do pre godinu dana retko kome je uopšte palo na pamet da Evropa može da funkcioniše bez ruske nafte i ruskog gasa, ali bi u sledećih desetak godina i to moglo da se promeni budući da su Putinovi oponenti sada shvatili da su, upravo zahvaljujući energetskoj zavisnosti i kupovini gasa i nafte, davali vetar u leđa ruskim ambicijama i indirektno finanisrali ono što se danas dešava u Ukrajini, pa sada užurbano rade na alternatvnim scenarijima. I tu bismo mogli da se vratimo na onu stavku po kojoj je upitno ko u svetu sme da postavlja pitanja pojedinim državama... A Putin je još od Krima i Sirije shvatio da i on sme da postavlja neka pitanja nekim državama, i to upravo zahvaljujući spoznaji da energetski drži u šaci one koji bi mu se hipotetički suprotstavili. Pa je sad situacija što se tiče toga mnogo jasnija jer, smanje li uticaj Rusije na tržištu energenata tako što bi osnažili druge izvore snadbevanja, Brisel i Vašington bi ne samo smanjili i mogućnost da Rusija nekog nešto pita i postavlja uslove, već bi ugrozili i rusku ekonomiju koja je takođe zavisila od plasmana gasa i nafte. Naredne godine pokazaće da li je takvo delovanje uopšte moguće, a sledeća zima biće indikator mogućnosti da se Rusija na taj način pritera uza zid, jer bi sankcije na naftu i gas bile opravdane samo ukoliko ih se svi relevantni činioci pridržavaju i ukoliko je Evropa zaista u stanju da prezimi bez dosadašnjeg učešća ruskih energenata, I zato im treba da Ukrajina izdrži, jer ako ne izdrži, ćurak će se okrenuti na neželjenu stranu i zaduvaće neki novi vetrovi, na koje ni Brisel ni Vašington trenutno nisu spremni.

Moraju da im šalju oružje kad već nisu u mogućnosti da vojno uzmu učešće u ratu. Kakvi bi to bili saveznici ako bi sve ostalo samo na sankcijama? Pa ako ne mogu da šalju vojsku, onda im je ostalo samo da šalju oružje jer bi u protivnom toltalno ostavili Urajince na cedilu. A ima tu još nešto: kako bi, dakle, zapad izgledao ako bi pokazali da su im vezane ruke i noge zbog energetske i ekonomske krize? Pa jel treba da kažu, evo, mi sad napuštamo našeg saveznika zato što imamo rekordne inflacije, rekordne cene nafte i osnovnih životnih namirnica?! Pa kakav bi to bio integritet supersile ako bi ga poljuljali ekonomski parametri i na šta bi to ličilo ako bi Vašington poručio svojim saveznicima da se izvlači iz konflikta zbog finansijske krize?! I to Ukrajina može da iskoristi, što već i čini zahtevajući hitan prijem u EU, ogromnu finansijsku pomoć i sve prinadležnost koje idu uz to... Jer ako je zapad mogao da strovali milijarde i izgradi Nemačku posle oba svetska rata, iako je oba puta bila na pogrešnoj strani istorije, Ukrajinci imau pravo da politički i ekonomski maksimalno iskoriste to što je neko pomislio da bi baš oni mogli da budu čip u igri pokera sa Rusima.

Zapravo se sve svelo na to ko može više da izdrži - da li Ukrajina može da izdrži razaranje i devastaciju države više nego što Rusija može da izdrži izolovanost iz svetskih tokova i osiromašenje, te da li EU i svet mogu duže da izdrže brutalne ekomske probleme koji su proistekli iz sukoba dok se Rusija ne iznuri ili ne uspe da ostvari ratne ciljeve. I ma koliko ta platforma Vašingtona, koja zvuči kao da Amerika želi da se bori sa Rusijom do poslednjeg Ukrajinca voljnog da ratuje, izgleda neljudski, zapravo i nije nelogična ako se uzme u obzir kakva bi šteta proistekla eventualnim zaključivanjem mira na štetu Ukrajine, kojim bi se ratifikovala ruska potraživanja u toj zemlji. Jer, Ukrajinu sada skoro ceo svet percepira više kao srednjeevropsku zemlju nego kao ruski poligon, pa kakvu bi to poruku poslalo ostalim američkim saveznicima ako bi jedan saveznik bio primoran na nečasne uslove okončanja rata? I zato nikako ne treba očekivati da Vašington i Brisel dignu ruke od sukoba pre nego što to učini Kijev. Uz sve to, ako bi Kijev bio primoran da zaključi mir na vlastitu štetu, KiM tada ne bi bio izolovani opasni presedan, već bi mu se pridružile i teritorije koje bi Rusija odvojila od Ukrajine. A to bi tek međunarodne odnose okrenulo naglavačke, budući da bi otvorilo sezonu lova na teritorije koje bi želele da proglase nezavisnost po principu samoopredeljenja ako imaju dovoljno jake saveznike u tom poslu. Iz tih razloga su rat do sudnjeg dana i svaka ukrajinska žrtva prihvatljiviji ukrajinskim saveznicima od njihovog poraza.