Nek grmi jako

@Kronostime Zapravo ste u pravu, jer se u tim prilozima na Si-Bi-Esu i En-Bi-Siju pominje da bi ta porodica volela da ima svoj restoran i da na taj način mašta o boljem životu. I sa ove distance zbilja nisam upoznat da li imaju neke kvalifikacije za to, niti je pominjana njihova formalna stručnost, ali čim žele da imaju restoran pretpostavljam da bi znali na koji način bi se bavili tim poslom i da imaju ideju kakav bi meni ponudli gostima. Za sada ga nude samo jednom gostu - beloj dami koja je im je otvorila vrata svoga doma i sada ima ličnog kuvara. I to naravno za džabe, jer ih je muka na to naterala. A bela dama se okoristila i očešala o tu njihovu muku, kao kad se krava očeše o bagrem. Ili o magnoliju, pošto je nekada u Misisipiju, Zemlji magnolije, bilo puno takvih belih dama koje su imale tamnopute lične kuvare, lične sobare i lične baštovane, koji su kao robovi takođe radili samo za stan i hranu... I takođe maštali o boljem životu. Istorija nas uči da su među odbeglim ili oslobođenim robovima bili i oni koji su kasnije postajali advokati, političari, biznismeni, muzičari, lekari... Pa iako u knjigama možda nema onih koji su kasnije postajali šefovi restorana i poznati kuvari, sigurno ih robovasnici nisu držali da im spremaju hranu zato što nisu znali to da rade i zato što su umeli samo da isprže jaje, već zato što su bili vični svom poslu. Kao i mama haićanka, ilegalna imigrantkinja koja besplatno kuva za jednu osobu u jednoj kući u okolini Bostona.

Zahvaljujem vam se na tome što ste se referisali na moj skromni upis preciznim pitanjima, na koja ću pokušati da odgovorim u domenu ličnih poimanja predmetnog fenomena. Nemojte mi, međutim, zameriti što ne bih da se uključujem u ekonomske implikacije koje pominjete, jer me to asocira na robovlasničke segmente američkog društva koji su upravo u ekonomskim benefitima i implikacijama pronalazili razloge za to što su ljude držali kao robove. A prema njima i toj njihovoj ekonomskoj logici gajim duboku indignaciju... Ipak, kada me pitate šta bi uradila republikanska stranka u predmetnom slučaju, ja to zaista ne mogu da znam jer oni nisu ti koji zagovaraju, finansiraju i na medijima bliskim njima promovišu ovakve slučajeve u okolini Bostona. Ako bi došli na vlast u toj državi i učinili isto, dobili bi, uveravam vas, istu porciju gađenja od moje malenkosti. Ali znam kako na taj fenomen gledaju demokrate, koje drže vlast u Masačusetsu i čije sam mehanizme detaljno pojasnio u postu o kome diskutujemo. Takođe, možda se nismo najbolje razumeli, za šta preuzimam odgovornost jer možda nisam bio dovoljno jasan, ali da li je pomenuta bela dama demokrata, republikanac, džedaj sa konvencija Ratova zvezda ili ništa od toga, po mom skromnom mišljenju ima manju važnost od činjenice da neko institucionalno promoviše slučajeve koji neodoljivo podsećaju na robovlasništvo. Jer, da joj neko to nije dozvolio, ona ne bi mogla da ima, kako je sama rekla - ličnog kuvara, koga ne plaća i koji joj kuva samo da bi imao krov nad glavom. Kao što robovlasnici u Alabami pre dva veka nisu mogli da imaju lične sobare, lične kuvare i one što im rade za džabe na plantažama pamuka da im neka tadašnja vlast, igrom slučaja takođe demokratska, to nije dozvolila i da ih nije ohrabrivala da drže ljude kao robove.

Kad god bih pročitao neki priču iz Amerike, u kojoj neko objašnjava na koji način je izvukao finansijsku korist dajući kratkoročne poslove ilegalnim imigrantima i plaćajući njihov rad višestruko manje nego što taj rad zaista vredi, što je i na ovom mestu u više navrata detaljno pominjano čak i sa egzaktnim primerima koji potvrđuju razlike u ceni rada, uvek bih pomislio - koje li su krajnje granice te prakse? Te su priče po pravilu bile obojene nekakvim optimizmom tipa - hej, pa to je dobro, sad ne moramo da plaćamo za neke poslove onoliko koliko smo plaćali u prošlosti... A onda sam u reportažama Si-Bi-Esa i En-Bi-Sija saznao za slučajeve u kojima lokalna nevladina organizacija šalje ilegalne imigrante po kućama u predgrađima Bostona, gde ih vlasnici kuća primaju i osiguravaju im smeštaj. Recimo, jedna dama otvorila je vrata svoga doma porodici haićanskih ilegalnih imigranata koji su ranije spavali na podu na aerodromu Logan u Bostonu. I jedna od najlepših stvari u vezi sa tim aranžmanom, kako je rekla ta dama u reportaži koju sam gledao, jeste to što se oseća kao da ima - ličnog kuvara. I ona, dakle, sad odiše životnim optimizmom i kaže - hej, pa ovo je baš dobro ispalo sa ilegalnim imigrantima. Okej, bela žena smešta ilegalne imigrante, a oni za nju kuvaju. I šta sad tu ime loše, jel da? Možda joj i čiste kuću, što doduše nije pomenuto, ali poenta je da ta haićanska porodica nema novca i traži posao, a dok ga ne nađe, vlasnica kuće im ne nudi ništa osim stambenog prostora, a zauzvrat od njih dobija pomoć u kuvanju i bilo čemu drugom. Iako se u reportaži ističe da žena iz te haićanske porodice uživa u kuvanju, takođe je nesumnjivo tačno da će osoba koja se nađe u njenoj situaciji učiniti za hranu i sklonište, za svoju porodicu i sebe, sve što mora da se učini.. . Drugim rečima, sigurno je da nevladina organizacija koja je uspostavila ovakav odnos, kao i vlast demokrata u Masačusetsu koja ga odobrava i podržava, moraju da znaju da su, zapravo, besplatne sluge ono što je pomenuta vlasnica kuće iz okolone Bostona dobila ovim aranžmanom. Jer, kako god da okrenemo ovaj fenomen i iz kog god ugla da ga posmatramo, porodica ilegalnih imigranata dolazi u zemlju verovatno u potrazi za boljim životom; nakon mnogo noći spavanja na podu aerodroma, lokalna nevladina organizacija ih odvede u nekakvu kuću, gde onda oni kuvaju za vlasnicu te kuće ne zarađujući nikakav prihod?! Jel to iz saosećanja ili iz ekonomske koristi? Nadam se da američkoj industriji pamuka neće na pamet pasti slične ideje... Ali pomenutim TV stanicama očigledno se dopala ova topla ljudska priča o beloj dami koja pokazuje svoju plemenitost tako što deli svoj dom u otmenom kraju sa tamnoputim haićanskim muškarcem, njegovom tamnoputom ženom i njihovim tamnoputim dvogodišnjim detetom. Jer su mejnstrim mediji inače skloni obrnutoj percepciji... Zato se, u stvari, pitam koje bi bilo dobro ime za ovakav aranžman? Porodica živi u domu žene, služi je, nema ništa osim skloništa, nema nikakvu platu za to kuvanje, a žena koja im je otvorila vrata svog doma je pri tome hvaljena za njenu velikodušnost? Nekako mi se čini da sam u američkoj istoriji nailazio na slične primere... Ne znam da li to za nekoga ima veze sa ropstvom u izvornom obliku, ali da liči - liči. Jer, kako biste to drugačije nazvali kada fina bela dama uvede u svoj dom grupu siromašnih crnaca, bez igde ičega, u zamenu za besplatni rad? Haićanska porodica rekla je novinaru da su im te poslednje nedelje, očigledno, promenile život. En-Bi-Si je proveo neko vreme u kući u kojoj je majka Haićanka pripremala obrok. Odlično joj ide, rekla je bela dama, jer mama ilegalna imigrantica voli da kuva. Sve to znači da, još jednom, demokrate subvencionišu praksu koju je njihova partija provodila pre i tokom većeg dela građanskog rata. Pri tome, to čine pod okriljem - antirasizma?! Time je, u stvari, otvorena sezona lova na lične kuvare, lične masere, lične šofere, lične baštovane i one koji će vam uređivati ogradu a da za to neće uopšte biti plaćeni, već će se zadovoljiti samo besplatnim smeštajem. I sve mi je jasniji odgovor na pitanje sa početka posta - koje li su krajnje granice te prakse koju hvale oni što pominju njen pozitivni finansijski karakter... Imamo, dakle, belu damu u čijoj kući radi crna porodica bez plate, a sve to odobrava, subvencioniše i podupire Demokratska stranka... Mojoj malenkosti, sa svim tim podudarnostima, to zaudara na Alabamu polovinom 19. veka.

Nemalo puta pitali smo se na ovom mestu šta bi se dogodilo kada bi se nešto desilo predsedničkim kandidatima koji trenutno vode na predizborima, što bi ih onemogućilo da ostanu u trci, pa sam shodno tome odavno nameravao da ovde podelim sa zainteresovanima neke pravne mehanizme. Ali to dosad nisam činio jer sam smatrao da bi izgledalo kao da nekome predviđam, ne daj bože, nešto loše. Ipak, budući da se ta tema svako malo aktuelizuje, treba napomenuti da bi zamena partijskog kandidata ili novoizabranog predsednika bila prilično zamršena u svim okolnostima, ali koliko tačno zamršena zavisi od toga kada kandidat odustane. Na nekim prolaznim tačkama u izbornom kalendaru postojao bi jasniji pravac, dok bi se u drugim zemlja suočila sa situacijom bez presedana, iako dve stranke najverovatnije imaju planove za vanredne situacije i za večinu takvih scenarija. Najmanje pažnje posvetio bih slučaju u kome bi, recimo, vodeći kandidat odustao od sada do marta, jer je taj period kratak. Tada bi Filips i Hejli, kao preostali kandidati sa najviše glasova, izbili u prvi plan, ali bi stranke, suočene sa činjenicom da su dosadašnji predizbori pokazali da ih glasači ne žele, najverovatnije pokrenule u sudovima postupke za naknadne kandidature, odnosno za nove rokove za njihovo podnošenje. Međutim, period između marta i juna, kada je završena većina državnih prajmarisa visokog profila, mogao bi da bude jedan od najneizvesnijih perioda za povlačenje nekog favorita iz trke. Bilo bi skoro matematički nemoguće da alternativa Bajdenu ili Trampu dobije nominaciju zahvaljujući sadržaju glasačkih kutijia ako se u ovom periodu dogodi povlačenje, jer će do sredine marta (12. marta za republikance, 19. marta za demokrate) obe stranke dodeliti većinu svojih delegata za završnu konvenciju. Kao rezultat toga, iako bi još trebalo da prođe nekoliko predizbora, novi učesnik u trci ili postojeći kandidat koji još nije osvojio značajan broj delegata ne bi mogao da osvoji delegatsku većinu. U tom trenutku, sve što preostali kandidati mogu da urade jeste da pokušaju da akumuliraju što više delegata u preostalim državama kako bi pokušali da osvoje nominaciju na završnoj konvenciji. Međutim, da bi to uradili, verovatno bi im trebala podrška nekih od delegata dodeljenih Bajdenu ili Trampu pre nego što su oni odustali. A pravila koja regulišu ove delegate razlikuju se od stranke do stranke. Bez promene pravila, delegati koji su dodeljeni Bajdenu ne bi bilo dodeljeni Kamali Haris iako je ona na njegovoj listi, jer su predsednički i potpredsednički glasački listići odvojeni na demokratskoj završnoj konvenciji. Partijska pravila kažu da bi delegati trebalo da odražavaju stavove onih koji su ih izabrali, ali nema kazne ako delegat glasa drugačije. To bi moglo olakšati demokratama da se prilagode veoma teškoj situaciji u kojoj je aktuelni predsednik neočekivano napustio trku. U međuvremenu, ako Tramp napusti trku pre GOP konvencije, pravila svake države Republikanske partije će odrediti da li su njegovi delegati i dalje vezani za njega i sa koliko glasačkih listića. Ako stranka u nekoj državi nema specifična neobavezujuća pravila, delegati bi i dalje bili obavezni za najmanje prvi krug glasanja, a potencijalno i više, prema pravilima Republikanske stranke, iako bi delegati na samoj konvenciji mogli da glasaju za promenu pravila. Ipak, jedno je jasno: u slučaju da Bajden ili Tramp napuste trku ovog proleća, dakle između marta i juna, pojedini delegati bi odjednom imali veliki uticaj na to koga njihova stranka nominuje. Zbog toga bi moglo doći do navale onih koji traže delegatske pozicije kako bi mogli da budu tas na vagi tokom konvencije u obe stranke. Primarni birači odlučuju samo o broju delegatskih mesta dodeljenih svakom kandidatu, dok se o onim ljudima koji služe kao delegati obično odlučuje tek kasnije. Neki su direktno izabrani na predizborima, ali većina se bira mnogo kasnije, na kongresima okruga i na nivou države, ili ih biraju partijski komiteti. Oni koji se kandiduju za delegata navode koga bi podržali kao predsedničkog kandidata, pa bi odjednom ti delegati postali važni ljudi kojima bi sa svih strana prlazili neki koji bi možda želeli da iz drugog plana uskoče u trku, Zato je izbor tih delegata od velike važnosti Za republikance, Trampovi delegati bi možda bili skloni da na kraju podrže nekoga ko im je bio druga solucija prilikom prajmarisa, a ankete pokazuju da je u tri od četiri slučaja to - Desantis. A šta se dešava ako pretpostavljeni stranački kandidat umre, povuče se ili postane nesposoban nakon što je primarno glasanje završeno? Tada je odgovor jasan: u junu, kada se cela stvar završi, vrlo je izvesno da se ide na konvenciju. Tada bi Republikanska nacionalna konvencija, koja se održava od 15. do 18. jula u Milvokiju, ili Demokratska nacionalna konvencija od 19. do 22. avgusta u Čikagu, postale nikada viđeni politički spektakl. Jer jednom kada delegati koji su bili vezani za pretpostavljenog kandidata budu zvanično oslobođeni tog izbora, došlo bi do insistiranja novopečenih kandidata da dobiju njihovu podršku. I počeće da pozivaju delegate. čiji će identitet tada biti poznat, što je pre moguće. Svaki novi kandidat koji želi da se kandiduje u ovom trenutku morao bi da bude nominovan na samoj konvenciji, čija su pravila različita za svaku stranku. Na demokratskoj konvenciji, novi kandidati moraju da dobiju najmanje 300 potpisa delegata da bi bili nominovani. Za republikance, pravila konvencije nalažu da kandidati moraju da dostave dokaze o podršci većine delegata u najmanje pet država, i to najmanje sat vremena pre nego što imena budu stavljena u nominaciju. Jedna značajna sporna konvencija te vrste održana je 1968. godine, kada je potpredsednik Hubert Hamfri osvojio demokratsku nominaciju a da nije ni učestvovao u prajmarisima. Upravo je ta ta konvencija, sa haotičnim protestima, neredima i unutrašnjim partijskim podelama oko Vijetnamskog rata i drugih pitanja, pomogla da se ubrzaju reforme koje su dovele do savremenog primarnog procesa kakvog danas poznajemo. Kada je reč o periodu od konvencija pa do štampanja glasačkih listića, uloga primarnih birača i delegata prestaje da postoji, a demokratski i republikanski nacionalni komitet bi nasledili tu moć. I DNC i RNC su u svoja pravila ugradili proces za popunjavanje upražnjenog mesta na listi stranke nakon što je formalna nominacija več obavljena. Za demokrate postoji samo jedna opcija: predsedavajući Džejmi Harison bi se savetovao sa demokratskim vođstvom u Kongresu i Asocijacijom demokratskih guvernera, a zatim bi odluku preneo DNC-u. DNC ima 483 člana, i to tako što predsedavajući i potpredsednici svakog državnog odbora Demokratske stranke, kao i članovi izabrani iz svih država i teritorija, plus Demokrate u inostranstvu, glasaju o novom kandidatu. Ne postoje pravila koja regulišu ko može da bude kandidat, a zainteresovani za tu poziciju samo treba da iniciraju većinu članova DNC da glasaju za njih. Tada bismo dobili sve vrste unutrašnjeg politikantstva, jer bi postojala konkurencija između različitih frakcija unutar stranke. S druge strane, republikanci imaju dve opcije za popunjavanje upražnjenog mesta. Da članovi RNC glasaju, a to su tri člana RNC po državi i teritoriji, s tim da oni mogu da daju isti broj glasova koji je delegacija njihove države ili teritorije imala pravo da da tokom završne konvencije. Ako se članovi delegacije ne slože oko toga koga da podrže, glasovi njihove države ili teritorije bili bi podjednako podeljeni među njima. Da bi neko postao predsednički kandidat, mora da dobije većinu glasova. Ali RNC je, u drugom slučaju, takođe ovlašćen da popuni bilo koja i sva upražnjena mesta ponovnim sazivanjem nacionalne konvencije. U oba slučaja, rezultati svih pramarisa i kokusa više ne bi bili formalno važni. Članovi RNC čak ne bi bili obavezni da biraju osobu koja je do tada bila kandidovana. Takođe, RNC je manji od DNC-a, što bi moglo da ima uticaja jer je uvek lakše donositi odluke unutar manjeg tela nego u većem, tako da bi to mogla biti značajna razlika u načinu na koji bi dve stranke upravljale tim momentom. Zanimljiv je i period dd štampanja glasačkih listića do dana izbora, jer ako je bilo koji od stranačkih kandidata odustao ili preminuo nakon štampanja glasačkih listića, onda bi bilo prekasno da se oni zvanično zamene. U tom scenariju milioni Amerikanaca bi glasali za neaktivnog kandidata sa razumevanjem da će njihovi glasovi na Elektorskom koledžu zaista otići nekom drugom, najverovatnije nekome koga odredi DNC ili RNC. Što se pak tiče perioda od dana izbora do 17. decembra, taj period bi tek mogao da donese pravu zbrku, budući da ne postoji propisan proces šta treba učiniti ako novoizabrani predsednik umre između dana izbora i sastanka Izbornog kolegijuma. To ne bi automatski bio izabrani potpredsednik jer, pravno, predsednička linija sukcesije još ne bi ni počela. Dakle, elektori izabranog predsednika, koji bi u tom perodu zbog nečega morao da bude zamenjen, u suštini bi mogli da biraju novog predsednika. Mnogi zapravo ne shvataju da su elektori stvarni, pravi i živi ljudi, koji bi teoretski mogli sami da biraju za koga će glasati. Za ovo postoji istorijski presedan: posle izbora 1872. godine, na kojima je pobedio general Grant, demokratski kandidat Gilej je umro 29. novembra, a glasovi njegovih birača otišli su raznim drugim ljudima. Pitanje je da li bi to moglo da se ponovi, i to zavisi od države do države jer neki državni zakoni rešavaju ovu mogućnost, dok drugi ne. Istorijski je bilo elektora koji nisu glasali za kandidata koji je osvojio njihovu državu. Neke države imaju zakone koji to zabranjuju, ali u hitnoj situaciji, zakonodavna tela država mogu da promene pravila kako bi im to omogućila. Moguće je da bi se stranka udružila oko novog kandidata i da bi njeni elektori masovno glasali za tu osobu. Odnosno, DNC ili RNC bi verovatno signalizirali elektorima za koga bi trebalo da glasaju. Ako elektori ne mogu da se slože oko jedne alternative i nijedan kandidat ne dobije većinu elektorskih glasova, na scenu stupa Predstavnički dom i procedura poznata kao kontingentni izbori. Ustav, naime, predviđa da bi delegacija Predstavničkog doma svake države dala jedan glas za predsednika, pri čemu je potrebna većina država da bi kandidat pobedio, a Senat bi birao potpredsednika na osnovu većine glasova svojih članova pojedinačno. To je ipak malo verovatan scenario, jer bi elektori najverovatnije poslušali uputstva svoje stranke. I na kraju, ako novoizabrani predsednik umre ili postane nesposoban od 17. decembra do 20. januara, dakle nakon glasanja Kolegijuma elektora, ali pre dana inauguracije, zakon je jasan: umesto njega biće inaugurisan izabrani potpredsednik. I to bi bilo, otprilike, to, budući da upoznatost sa predmetnim mehanizmima i modelima svakako olakšava spoznaju čitavog procesa, kao i dalju diskusiju o onome što bi moglo da se dogodi ako Bajden ili Tramp odustanu i budu isključeni iz procedure.

Pa Njusoma pominju kao zamenu sad kad je to svakako evidentnije kao mogućnost, a time ovaj mali internet kutak u vidu ovog topika dobija na značaju, budući da je na ovom mestu on pominjan kao favorit još pre skoro godinu dana. I to kad maltene nikome nije bio favorit... Čak ni blizu favorita. @Mama_mia Jel ste ozbiljni kada pominjete da me je neko nazvao mutavim i enigmatičnim... Nikada me niko nije častio tim epitetima, pogotovo ne da sam mutav budući da nemam smetnji u govoru... A i nismo valjda došli ovde da se vređamo?! Čak postoji mogućnost da bi kolege forumaši u izbornoj godini više voleli da pročitaju upise o aktuelnim zbivanjima nego upise koji se tiću opisivanja moje malenkosti, ali svakako ne želim nikome da ukazujem koja je od te dve opcije svrsishodnija.

Postoje indicije da stranka, ili barem jedan njen bitan deo, već razmišlja u tom pravcu, ali još nema nečeg konkretnog. Ako dođe do promena tog tipa, to će značiti da je nekolicina nas sa ovog topika ispravno smatrala da će se to i dogoditi, pominjući taj scenario još pre nego što je Tramp i podneo kandidaturu, dakle nevezano za njihov revanš. Moja malenkost u tom slučaju ostaje pri Njusomu kao favoritu broj jedan, budući da je on bio moj favorit i da sam razloge za to ovde pominjao čak i u vreme kada ga je dobro obavešteni Vašington post stavljao tek na peto mesto potencijalnih Bajdenovih naslednika. Zato sam i gledao bukvalno svaki od njegovih TV nastupa u poslednjih nekoliko meseci, pa iz te perspektive mogu slobodno da konstatujem da se on već duže vreme ponaša kao predsednički kandidat koji se nije zvanično kandidovao. On bi upravo bio taj koji bi naglo iskočio iz drugog plana u nekom od mogućih mehanizama koje sam pominjao, kao iz dugo spremanog zaklona, i preuzeo na sebe ono što sledi do novembra. Tada bi se ovaplotio samo jedan deo moje skromne projekcije, budući da bi drugi deo sačekao onemogućavanje Trampa da bude kandidat, što bi dovelo Desantisa u poziciju favorita broj jedan za GOP. Pa da lepo gledamo duel Njusom-Desantis, onako kako sam to ovde neskriveno zagovarao mesecima unazad. Naravno, i dalje zadržavam kao mogućnost opciju da se izbori u ovoj godini uopšte i ne održe, odnosno da se suspenduje izborni proces kao u seriji House of cards,a razloge i scenarije za takvu eventualiju već sam detaljno obrazložio na ovom mestu.

Često se pominje podatak po kome većina ispitanih u SAD ne želi izborni revanš bivšeg i aktuelnog predsednika. Pa ako taj stav preovlada u Demokratskoj stranci, postoje stranački mehanizmi koji bi onemogućili taj revanš barem sa njihove strane, kao i mehanizmi koji bi prethodili smeni Bajdena ako pobedi na izborima i dođe na funkciju koju zbog starosti ne bi mogao da obavlja. Postoji, dakle, nešto što se naziva "intervencija suspenzije" i što se definiše kao motivacioni razgovor koji bi ubedio pojedinca da donese odluku koju podržava većina. Ukoliko demokrate izaberu ovaj put, nekoliko najviših stranačkih lidera bi moglo da sedne sa Bajdenom i iznese kolektivno mišljenje da on psihički i fizički klizi i tako dovodi i stranku i zemlju u opasnost, te da bi shodno tome trebalo da obustavi svoju kampanju. Realno je očekivati da bi Bajden verovatno negirao navode o vlastitoj inkompentenciji i suprotstavio se potrebi da odstupi. Ali čak i ako on, njegova supruga i njegovi savetnici ne veruju da su njegove godine i kognitivne sposobnosti problem, ogromna većina (86 odsto u najnovijoj ABC/Ipsos anketi) Amerikanaca veruje... A oni su ti koji glasaju. Vrh stranke može takođe da ubedi donatore da povuku sredstva, jer političke kampanje žive i umiru od donacija. Postoji mnogo demokratskih megadonora koji daju milione dolara kandidatima, političkim akcionim odborima i samoj stranci. Ako bi veliki broj tih megadonora obavestio Bajdena da zadržavaju svoje milione dok ne obustavi kampanju, to bi svakako privuklo njegovu pažnju. Bajden bi i dalje mogao da prikupi milione dolara od malih donacija, ali odlazak njavažnijih donatora otežalo bi vođenje uspešne kampanje. Demokrate mogu i da se pozovu na 25. amandman, koji je zadobio veliku pažnju u poslednjih nekoliko godina jer su ga demokrate često promovisale kao način da se svrgne Tramp. Sada se o tome raspravlja kao o načinu uklanjanja Bajdena - bilo pre ili posle izbora. Član 4 amandmana dozvoljava potpredsedniku i većini članova kabineta da obaveste Kongres da predsednik nije u mogućnosti da obavlja ovlašćenja i dužnosti. Pri čemu potpredsednik postaje v.d. predsednik. Taj član nikada nije sproveden u istoriji SAD, ali postoji realna mogućnost da bi upravo taj način bio u upotrebi ako bi Bajden bio ponovo izabran i nastavio da kognitivno i fizički kopni. Postoji, takođe, mogućnost da se stvari preokrenu tokom demokratske konvencije, jer da bi osvojio nominaciju, Bajden mora da osvoji većinu delegata — 1.968 od 3.933 na prvom glasanju. Ako ne uspe, ide se na drugo glasanje, gde takozvani superdelegati mogu da glasaju. Iako je verovatno da će Bajden pobediti već na prvom glasanjui, snažan otpor na konvenciji mogao bi to da spreči, a u tom trenutku izvesni pojedinci zaista mogu da se nadaju izboru. Kamala Haris bi verovala da zaslužuje nominaciju, ali demokrate znaju da bi to verovatno dovelo do izborne katastrofe. Naravno, postoji nekoliko željnih demokrata koji čekaju u niskom startu da budu nominovani, poput Njusoma. Pitanje je da li bi Mišel Obama prihvatila nominaciju budući je, prema poslednjim vestima, trenutno to ne zanima. Na kraju mogućnosti imamo i - impičment., verovatnije nakon izbora nego u aktuelnom predsedničkom mandatu. Jer ako Bajden pobedi na izborima, a psihofizičke sposobnosti postanu još veći problem, Kongres bi mogao da pokrene opoziv. To ne bi bila dobra opcija po imidž stranke, ali može biti jedina ako predsednik odbije da se povuče. To su, dakle, neki od mehanizama kao odgovor na pitanje koje smo često postavljali na vom mestu: šta ako Bajdenovo stanje bude još teže u predstojećim danima i mesecima.

Zato je do svega i došlo, jer da je Ukrajina postala članica NATO pre rata, drugačije bismo sada pričali o posledicama tog činjenja, za razliku od aktuelnog nečinjenja. A u stvari nije ni sada kasno... Što bi se i desilo da o tome odlučuju formati poput Čerčila i Ruzvelta.

Lepo, tako što ne priznaju okupaciju dela teritorije i prime je kompletno. Što i jeste glavna poruka tog čina, kojom se Putinu zapravo kaže da on može da misli da je taknuto-maknuto, ali će NATO svojoj članici povratiti ono što joj je oduzeto. Pa jel zaista neko misli da bi mogao bilo ko da se suprotstavi takvoj odluci, a da ne bude proglašen za remetilački faktor kolektivnog zapada? Reč je, dakle, samo o voljnom momentu... Čak i da postoji zakonski problem, kad je to zakon predstavljao prepreku ako je u koliziji sa političkom voljom tog tipa. Na kraju krajeva, ako se uopšte ne razmišlja u tom pravcu, zašto zamajavaju Ukrajinu pričama o članstvu u NATO? Tipa, dođi danas, dođi sutra, dođi - juče. Jer, to onda ne samo da nije delotvorno i da ne pomaže cilju, već je i prilično zlobno i do srži pokvareno.

Ma ne, prave bre od Putina omnipotentno mitološko biće i plaše sami sebe pričama da će da napadne Skandinaviju, baltičke zemlje, Poljsku, Moldaviju i šta ti ja znam koga sve ne, a on se zavrzao u Ukrajini i ne može ni makac... I najbolje od svega je istina koja je sad izašla na videlo, a koju smo ovde ranije pomnjali i po kojoj bi Putin danas potpisao taknuto-maknuto. Što se vidi iz posledjih događaja, u kojima na suptilan način nudi Amerikancima dogovor da prekinu klanicu tako što će svako ostati na trenutnim pozicijama. I umesto da se to percepira kao mogućnost da se na njega izvrši dodatni pritisak primanjem Ukrajine u NATO, ovi iz Vašingotna bi radije da se pingponguju raketama sa Tuti Huti Bendom na Bliskom istoku, nego da povuku odlučan potez kojim bi pokazali da će svm raspoloživim sredstvima braniti savezničku zemlju koju napada mnogostruko brojniji neprijatelj. Sigurno su Ukrajinci oduševljeni što ih neće primiti u NATO, gde su do skora primali i Kurtu i Murtu... Eno ih, slave u Kijevu zbog toga.

Pa lako je tuđim udom gloginje mlatiti... Ima onih ratobornih, poput Poljaka, pa novopridošlih Skandinavaca koji bi, puput Finaca, mogli da potraže istorijski revanš od Rusije. Naravno, nezaobilazni bi bili Amerikanci i Britanci, pa čak i Nemci, Francuzi, Italijani i Rumuni iako se nisu baš dobro pokazivali u ratovima na istoku... Ne, najbolje da do sudnjeg časa gledaju sa bezbedne udaljenosti kako jedna zemlja napada drugu, od koje je jača za 100 miliona ljudi, kao što su onomad gledali kako Hitler proždire Čehoslovačku.

Ukrajina neće dobiti poziv za pridruživanje NATO u julu. Još od prvog dana napada na Ukrajinu pominjali smo da njeni saveznici moraju da joj pomognu bukvalno sa svim čime raspolažu, od naoružanja do finansija, jer samo delimični paketi toga, te sankcije i medijski rat protiv Rusije verovatno neće biti dovoljni. Sada smo u fazi gde nije siguran iahod čak i kad bi se vojna pomoć dovela do savršenstva, jer se ljudstvo pojavljuje kao ozbiljan čimbenik. Iz tog razloga je odbijanje ukrajinskog apliciranja za ulazak u NATO takoreći odlaganje mogućnosti da kontigenti Alijanse u ljudstvu jednoga dana stanu u odbranu ukrajinske teritorije, prema programu i načelima koji garantuju tu vrstu pomoći svakoj zemlji članici... I to na prve linije, jer su Ukrajinci već prekomerno iskrvarili... Čak možemo da se zapitamo šta faktički sprečava NATO da to učini ako se pokaže da dosadašnji napori nisu dovoljni? Strah od direktnog oružanog sukoba sa Rusijom?! Pa ni Putinu ne bi bilo lako, a možda bi baš na taj način preokrenuli tok dešavanja i naterali ga da ode kod Zelenskog i poljubi ga u usta, kao što je onomad Brežnjev ljubio u usta razne političare... Ovako, taj status kvo deluje kao prljava igra iznurivanja sa neizvesnim ishodom.

Ako bi se pitali bajdenovski mediji u SAD, ovog lika bi verovatno trebalo strpati u ludnicu, a možda bolje i streljati jer i iz ludnice može da ispaljuje ove podatke. Međutim, ni Fox News ne bi zucnuo o nečemu što taj lik pominje, jer su njima problem Soroš i ostali donatori demokarata, dok svoje biznismene i tajkune ne pominju u kontekstu da svaka administracija kleči pred mlijarderima. A ovo za Obamu je brutalno... Neću da isttražujem po netu fact checking, ali deluje prilično katarzično.

Hvala vam što ste se referisali na moj skormni upis, i to na način sa kojim se u nekom delu slažem. Jer, Putin jeste, kako ste bili namerni naznačiti, ubica novinara, kao što je, primera radi, i Hitler... Što nije smetalo nekim od najvećih novinara tog vremena da ga nekoliko puta stave na naslovnicu Tajmsa (u početnim godinama čak i u pozitivnom smislu,pa čak i u vreme kad je ubijao njihove kolege). Ali vas molim da mi dopustite da se ne složimo u jednom, a to je nazivanje nekoga - đubretom. Jer, verujem da vi i moja malenkost možemo da izrazimo emocije o nekoj osobi, pojavi ili događaju koristeći delikatnije opise. Za naciboljševik - to je već druga priča. Nekako izgleda inovativno i osvežavajuće korišćenje kombo varijante pojmova "nacista" i "boljševik", jer još nisam uočio da je predmetnu personu neko ovde nazvao tim imenom... A različitosti i inovativnost u tom smislu retko prođu nepaženo. Pa ako je to vredno blagog naklona, a moja malenkost smatra da jeste, od mene ga imate jer ste utemeljili novi opisni momenat za Takera Karslona, što svakako nije lako ako se uzme u obzir koliko se taj čovek pominje i sa kakvim sve naznakama, te izlivima emocija.

Ne znam baš na šta tačno mislite, budući da je bazična prednost ignor liste to što blokirate nešto što ste vi nazvali - besmislenom netolerancijom, koja onda ne pronalazi put do mete. I verujem vam, iako ne žeim da znam pojedinosti tog nipodaštavanja, da se stidite i u svoje i u moje ime, a držim da se stidite i u ime pristojnosti. Iz tog razloga biste, po mom skromnom mišljenju, možda mogli da probate istu praksu. Jer, pisanje o događajima i deljenje stavova sa neistomišljenicima i istomišljenicima krepi kada je rasterećeno od balasta nerazumnih uvreda. Svakako vam se zahvaljujem na želji da na neki način zaštitite ihtegritet komunikacije. Zapravo, uvek će na kraju ostati nekolicina onih koji se neće nipodaštavati, već će u ugodnom raspoloženju razmenjivati poglede na svet neometani od spoljašnjih neprijatnosti. Ako nas je istorija sveta nećemu naučila, naučila nas je da j eto samo pitanje momenta. Ili, kako bi to opisao američki sociolog Rajt Mils - pitanje kontrole nagona.

Kad nije istok propao kao civilizacijski starija strana sveta, što vidimo u slučaju Kine, zašto bi propao zapad?! Niko ne treba da propadne, ponajpre Ukrajina... Ali ako je budu branili oni isti koji su je dosad branili, na način na koji su je branili, ne piše im se najbolje. Jer, nema ništa bezveznije od toga da se od istih ljudi nadamo drugačijim rezultatima, iako iznova i iznova flešuju fejl za fejlom. Iz tog razloga Zelenski smenjuje koga misli da treba da menja, jer očigledno nije zadovoljan rezultatima... Muči ga samo to što ne može da smeni Bajdena i Šolca, jer jedan u Americi ima istorijski najniži apruval od oko 35 odsto, a drugi u Nemačkoj čitavih - 17. A da su mu saveznici premijeri i predsednici država u kojima građani veruju svojim vlastima i medijima (u SAD prvi put u istoriji poverenje u medije palo ispod 50 odsto), verovatno bi dosad dobio rat. Ovako, ako ne postoji zajednička vera u nešto, ako građani smatraju da ih mediji lažu i ako su lideri predmet podsmeha - piši propalo.

Ima Vasko Popa pesmu Majstori senki, u čijem stihu kaže, otprilike - Pred smiraj puštaš svoje senke na njihovu pravu meru... Upravo to ne čine neki predsednički kandidati u aktuelnoj izbornoj trci, jer jednostavno ne znaju kad je - dosta. Guverner Floride Ron Desantis, koga sam često izdvajao u smislu nekog pozitivnog primera, i u tom kompleksnom trenutku bio je pozitivan izuzetak. Čovek je posle poraza u Ajovi, znajući da će po njega rezultati u Nju Hempširu biti razorni, mudro odustao. Da li je to bilo zato što bi ostanak u izbornoj trci čak i sekund duže ugasio njegove eventualne nade u poziciju u kabinetu potencijalne buduće Trampove administracije, ili zato što je znao da tri od četiri Trampova glasača izjavljuju da im je Desantis druga opcija, što je izvanredan kapital za izbore 2028. godine (na kojima Tramp neće učestvovati), ne možemo sa sigurnošću da znamo. Ali sa tačke gledišta GOP glasača, povukao je pametan potez. To se, međutim, ne može reći i za Niki Hejli koja je, pošto ju je Tramp deklasirao u Ajovi i Nju Hempširu, u Nevadi deklasirana od - nikoga. Jer, budući da Tramp nije bio zbog zabrane na listićima za prajmarise u toj državi, Hejli je poražena strahovitom razlikom od nečega što je na listiću stajalo kao - none of these candidates. To je zapravo prvi put u istoriji parlamentarizma u SAD da neki predsednički kandidat izgubi od nikoga, iako je imala pun gas od finansijera i vetar u leđa od bajdenovskih medija, što je svoju refleksiju doživljavalo u nekoj meri i na ovom topiku. Zamislite da nekoga toliko glasači neće i ne žele, na način na koji ne žele Niki Hejli, da ih ne mrzi da izađu iz svojih domova, sednu u automobil, potroše novac za gorivo, pređu razdaljinu do mesta gde se glasa i odluče se za - none of these candidates... I ni to joj nije dosta... Njena kampanja ne samo da doživljava smiraj, ona je praktično gotova, ali Hejli se ponaša kao jedina osoba na svetu koja to ne shvata. Međutim, jedini lik u tom vodvilju, čiji je primer o nemanju percepcije kad je dosta fascinantan do mere da će u budućnosti svakako biti predmet analiza i izučavanja, jeste aktuelni predsednik Džo Bajden. On je zapravo otelotvorenje kako izgleda kad neko, suprotno Popinom stihu, pred smiraj vlastitu senku ne svede na pravu meru... Sad kad imamo i zvaničan izveštaj po kome zbog mentalne nesposobnosti papa Džo ne može ni da stane pred porotu u slučaju posedovanja tajnih dokumenata, a treba da kao predsednik brani SAD od ilegalnih imigranata, fentanila i kriminala, te kao vrhovni komandant brani i Ukrajinu, i Tajvan i glavnog saveznika Izrael, da li postoji neko ko bi mu dao da mu čuva i morsko prase, a kamoli bezbednost pomenutih zemalja i kolektivnog zapada?! Pa ako se ovi oko njega prave ludi kad im predsednik baulja dok silazi iz aviona jer jedva i stoji i hoda, ako ga skrivaju onoliko koliko mogu jer shvataju da čovek ne može da koordiniše ni reči, ni misli ni pokrete, priča sa pokojnicima, ne zna kad mu je sin preminuo i meša Meksiko i Egipat, da li sam Bajden zna da je dosta onda kad je stvarno - dosta??? Ne zna?! Pa kako neko ko nema najosnovniju spoznaju o sebi može da pledira na mesto predsednika? Jel može, u stvari, toliko da bude nepošten prema sebi? Pa naravno da može. A nepoštenje prema drugima rado će prepustiti onima koji zagovaraju njegovu kandidaturu, znajući da na taj način dovode svoju zemlju i građane u bezbednosni i egzistencijalni kanal.

Kada Vučić drži one tirade na Pinku i Hepiju, moja malenkost zna da se on ne obraća meni, ali i on zna da ja ne želim da ga slušam i gledam, a putem anketa i fokus grupa zna da to ne žele ni oni meni slični... Što, dakle, implicira da kao odrasli ljudi, obojica znamo da idemo u divergentnim pravcima koji se nikada neće susresti. Ali u tribalističkim odnosima pro et contra Karlsona, i Karlson i Putin imali su jasnu ciljanu grupu kojoj se obraćaju, u čemu su apsolutno i uspeli, što pokazuju brojevi. I kao nekakve poglavice, uslovno rečeno, tog plemena koje podržava njihov randevu, sa izričitom preciznošću su realizoavali taj plemenski ritual, pa je ponašanje pripadnika njihovog plemena s tim u vezi veoma očekivano. Ali ono što je takođe očekivano, ali ne tako lako objašnjivo, jeste ponašanje drugog plemena, koje žučno, nekada i nedolično negoduje u odnosu na nešto što u startu nije bilo ni namenjeno njima?! Kao što ni meni nije namenjeno nijedno Vučićevo obraćanje. Jer, to bi isto bilo kao kad ja ne bih voleo fast fud, a odem u Mek... I kad me pitaju: šta želite, ja odgovorim: kako vas nije sram da me pitate šta želim od vas, kad ne želim - ništa. Drugo pleme se, dakle, ponaša kao oni što nisu pozvani na žurku, ali im smeta muzika koja je puštana i koju su čuli pošto im je bilo dozvoljeno da uđu do parkinga, jer Karlson nije naplaćivao gledanje intervjua. Te zašto nije pušten ovaj muzičar nego onaj, te iz kog razloga su basovi toliko glasni, te zašto nema ovog ili onog ritma... Pa da li su zaista očekivali svirku po svojim notama??! Dosta sam razmišljao o tome, kao neko koga je bolelo uvo šta će Putin da kaže, ali ko je istovremeno fasciniran pominjanjem imena i prezimena Takera Karlsona koje se u poslednjih nekoliko dana meri milijardama puta. Jer, smatram da je izbor onoga što neko čita ili gleda veoma intimna stvar, kao podizanje nekakavog zida u nama i puštanje nekoga li nečega u svoj unutrašnji svet. Iz tog razloga mi veoma imponuje to što su moje skromne misli, pretočene u duuugu kolonu redova, čitane u toj meri da se onoliko reaguje na njih i da izazivaju svakojake emocije. Zapravo, čak i one emocije zbog kojih nevoljno šaljem na ignor listu pojedince koji bi da me unize,iako me lično ne poznaju i iako im ništa loše nikada nisam učinio. Jer, odista, osvrnem li se unazad, moram da skinem kapu i odam počast svakome ko je demonstrirao takvu odlučnost da iščita tolike pasuse čak i kad se duboko ne slaže sa mojim skromnim stavovima. Pa još i sa predznanjem da su moji pasusi nekad i zaista nedopustivo predugi... Plus nemaju ni neke slike, već samo silni redovi pretvoreni u kilometarski čaršav. Nekad se i zapitam, majke mi moje mile, bog te, pa kako neko može da mi pokloni toliko pažnje čitajući te upise u vreme kad ljudi jedva i pričaju među sobom? Isto tako se i pitam da li je moguće da su protivnici Karlsona potrošili dva sata svojih života gledajući ga toliko dugo... I to sa Putinom??! A da ih niko nije prisiljavao na to ili im to nametao u sredstvima maskomunikacija. Dakle, dva sata intime sa Karlsonom i Putinom, i to bez reklama niti nekih drugih ometača pažnje??! Zato, sa ove intelektualne distance, imam dozu respekta, na neki čudan način, čak i u odnosu na one koji bi da me nipodaštavaju i vređaju replicirajući mi na ovom mestu, ali ipak neumorno iščitavaju moje postove i na taj način me čine delom njihove intime, njihovog izbora i njihovog unutrašnjeg sveta. Jer vređati nekoga i nipodaštavati na način na koji se poneko odnosio prema mojoj malenkosti, dobra je tehnika ako ostane unutar misli, reči i slova... Kako ono kaže Sejnfild - svet bi bez toga bio beskrajna reka krvoprolića. Isto kao što i Karlson, onog trenutka kada je sadržaj postavio u besplatnoj formi, nije mogao da bira ko će gledati njegov intervju, a ko neće, ni moja malenkost nikako nije mogla sama sebe da pusti u nečiji život i tako postane deo nečije duboke intime. Pustili su me oni koji čitaju moje skromne upise - na sopstvenu odgovornost. I na tome čovek jednostavno mora da im se zahvali. Svima... Isto bih poručio i Karlsonu, da mogu: ako si čovek, moraš da budeš zahvalan svima koji su te pominjali na ovaj ili onaj način, ne praveći razliku na ove i one tribaliste. Neka se seti Sejnfilda i njegove izreke. Jer, da sva ta negativnost i sve te uvrede nisu pronašle adresu i metu u Karlsonovom liku i delu, u vidu misli i reči, ko zna kako bi se ta akumulirana negativna energija emitovala na neki drugi način.

Kada nekog političkog lidera, vrhunskog biznismena ili neku drugu bitnu osobu top kalibra javnost retko ima prilike da vidi, onda se i ovakvi intervjui koriste kako bi se kompletirao psihofizički profil predmetne ličnosti. Dosta nas je negde videlo ili pročitalo da se bezbednosne službe, između ostalog, služe takvim snimcima da bi kroz govor misli i tela subjekta obrade, položaja njegovih ekstremiteta, mimike i drugih gestova izradila predstava o tome kakav je zapravo neko, kako se ponaša i kako bi se ponašao u kriznim momentima. Nema, dakle, veze da li je u pitanju Lenon ili Kim Il Sung, stručnjaci iz bezbednosnih agencija vole da do besvesti bistre nečije snimke kako bi razvili spoznaju o predmetu obrade. I u toj sekvenci Karlson verovatno može nekome da izgleda kao izdajnik jer je emitovao sliku i priliku Putina u istom danu kada je emitovana slika i prilika Bajdena, sa sve zvaničnim izveštajem o njegovim kognitivnim sposobnostima i razlozima zbog kojih mentalno ne može da stane pred porotu, a kamoli da predvodi zapadni svet. Stavimo li, dakle, jednu do druge jučerašnje vrpce i snimke Putina i Bajdena, možemo ozbiljno da počnemo da se brinemo za sudbinu Ukrajine. Dodamo li im i Sija, eto osnovane brige i za Tajvan. Jer, sam pogled na vrhovnog komandanta SAD uliva nam zebnju u kosti, dok Putin uopšte ne izgleda kao čovek koga su u zapadnim medijima proglašavali dementnim, obolelim od karcinoma i nosiocem drugih bitnih oboljenja. Naprotiv. I tu je Karlson kriv bez ikakve dvojbe.

Postoje procene da je ime Taker i prezime Karlson, zajedno ili odvojeno, od momenta kada je objavio da je stigao u Moskvu, dakle otprilike u dva-tri dana, širom sveta pomenuto više od - milijardu puta. U to spadaju sva pominjanja, neposredno i posredno, na kompletnom svetskom vebu, u tekstualnoj, video ili audio formi, u štampi, informativnim i drugiim emisijama na svetskim televizijama, na radiju, u službenim i privatnim razgovorima na svim stranama sveta... Žena mi kaže da su pričali o njemu ljudi u njenom ofisu, i to oni za koje ni u snu ne bi pomislila ni da su čuli za Karlsona. Što bi, ako bismo to posmatrali kao nekakav socijalni eksperiment, verovatno, pa možda i skoro sigurno nadmašilo pominjanje bilo kog pojedinca u svetu u tom periodu, pa čak i samog Putina koji je bio predmet i razlog odlaska u Rusiju A zašto je to toliko bitno, pa izaziva veoma eksplicitne, žučne pa i ostrašćene reakcije nečega što bismo mogli kolokvijalno da nazovemo establišmentom. I to ne samo američkim, nego i šire od toga. Možda zato što je nejasno kako neki pojedinac može da deluje takvim intezitetom i baš toliko van kontrole, dakle ne kao zvanični deo bilo koje zvamične institucije već kao frontmen vlastite produkcije, koja do koliko juče nije ni postojala a sad se direktno suprotstavlja vladama, državama, unijama i raznim savezima, te medijskim mejdžoriima i njihovim pravilima do te mere da pojedinci u Evropskoj uniji ozbiljno razmišljaju i predlažu da mu uvedu - sankcije?! Jer, njegovi motivi mogu da budu i ovakvi i onakvi. Možda hoće slavu, još para, veću svetsku prepoznatljivost, pa čak i osvetu medijskim kućama za koje smatra da su se u prošlost ogrešile o njega, a sad im maše Putinom spred nosa kao što matador maše biku sa onim crvenim ogrtačem. Ali koji su motivi onih koji ga u abnormalnoj meri pominju ovih dana? Da ga optuže zato što intervjuiše tiranina? Pa čuli smo toliko puta koje sve pokušavao isto, te da su i drugi poznati novinari hteli intervju sa Putinom, dakle to ne može biti istinski razlog. Da kažu da je ružan, glup, lep, pametan, izdajnik, patriota? Pa to je lični pogled na nekog pojedinca i ne može kao takav biti fakat, niti vredi po lule duvana... Okej, ovi bajdenovski mediji u SAD su nam jasni sa jednačinom: Tramp je Putin, a Putin je Karlson, ali što ga maltene ignoriše Foks njuz kao medijska kuća sa ubedljivo najmanjim brojem pominjanja Karlsona i Putina u poslednja tri dana? Možda im smeta što je upravo njihov bivši zaposlenik percipiran kao izvorni i organski predstavnik američkih konzervativaca, a ne oni, ma koliko se kao jelen dvogodac propinjali na zadnje noge kako bi se prikazali kao zastupnici desne Amerike.? Možda bi voleli da je Haniti stigao do Putina, kao svakako bolji Trampov drugar nego Taker Karlson? I zato i njih svrbi ovaj intervju, a ne ekskluzivno i jedino CNN i MSNBC. Ako bih uzeo slobodu da nagađam, rekao bih da je inspiracija za taj spektakularni broj reakcija na Karlsona, i levih i desnih, i gornjih i donjih, sazdana u jednom običnom pitanju: ko si ti da budeš važniji od svih nas, da zaseniš na dan-dva sve naše programe, skupštine, agende, kongrese, narative, senate, vrhovne sudove i javne diskurse? I ako se neki tamo lajavi krelac uzdigne do tih visina da ga između priča o botoksu i modnoj reviji pominju neke dame u nekoj kancelariji na Balkanu, iako im ga nismo stavili na portale koje čitaju i televizije koje gledaju da bi raspredale o ispravnosti njegovih načela i poteza, kuda ide svet u kome samo mi postavljamo pravila i u kome smo mi jedini odgovorni za ono što treba da se priča i piše u udelu koji se broji milijardama, a o čemu - ne? Zato vam. Helena, ponavljam po treći put - sam intervju je manje bitan, ono što ga je pratilo i taj cunami, dakle nestvarni talas informacija ne o Putinu, nego o Karlsonu, fenomenološki je bitnije od onoga što je Putin tralalaisao. Čak mi je Putin na kraju ispao mnogo manje zanimljiv kolateral onome što je prethodilo i što se dešavalo pre nego što je emitovan intervju... Mogli su da mu stave i kutiju na glavu, opet bih bio na granici da zaspim dok sam ga slušao.

Galup je izašao sa novim istraživanjem i novim neverovatnim brojevima - prednost Demokrata u okviru crnih glasača smanjila se za oko 20 procentnih poena u odnosu na GOP u poslednje tri godine. Democrats Lose Ground With Black and Hispanic Adults Repsi sad mogu mirne duše da zapevaju gospel verziju pesme "Hvala ti, Bajdene". Pa teže je bilo pokvariti kliker nego okrenuti ozbiljan deo crnih glasača protiv sebe, i to sa agendom da GOP predvode beli supremisti, rasisti i fašisti... Kad ono - međutim.

Ma ne, ja se pominjući Čifse i Najnerse u stvari zezam sa nečim sa čime verovatno ne bi trebalo da se zezamo. Jer, prvi put američke bezbednosne agencije stavljaju u izveštaj realnu štetu predmetnog sadržaja, koju bi mogli da prouzrokuju Kinezi kao država, a ne tamo neki osigurač koji pregori pa napravi problem. I ne samo sa strujom, već i sa vodom, što je za neke možda i ozbiljnije, a i sa grejanjem. Pa onda sa saobraćajnom mrežom, internetom, sredstvima komunikacije... Ljudi bre zakukali javno, ja ih gledao svojim očima tokom prenosa u Senatu, što sam odmah i okačio ovde. Dogorelo do nokata, pa sad i pred celim svetom objavljuju nešto što šteti bezbednosnoj reputaciji zemlje... Samo još što ne zaplaču. I još jasno stavljaju Peking u izveštaj, jer žele da se jasno i nedvosmisleno zna da nije reč o nekim tineldžerskim hakerčićima koji jednom rukom izazivaju nestanak struje u pošti u Sijetlu, dok drugim rukavom brišu slinav nos. Pa svako ko zna da čita vidi u tom izveštaju koliko je sati i dokle se stiglo kad sve to mora da postane javni topik, pošto su se mesecima u tajnosti (ne)uspešno borili sa Sijevim državnim hakerima. Takođe uopšte nije nebitna ni zvanična reakcija Bele kuće, koja bi valjda trebalo da kaže nešto, povuče nekakav potez ili se barem na neki način suprotstavi kabadahijskoj Kini. Ali možda su oni špijunski kineski baloni u stvari bili probni baloni, da nas američki establišment navikne da u budućnosti neće zamerati Kinezima ni kad ih špijuniraju ni kad ih hakuju,

Kao i vi, i ja sam iz treće države, ali ne bih voleo da im isključe struju, recimo, tokom Superboula. Znate ono - ups, ispao osigurač... Taman da zaratim sa Kinom pre vremena, i to zbog KC Čifsa i SF Najnersa...

Okej, stoji. S tom razlikom što je spoznaja da tvoja država može da naudi nekome drugom jedno, a spoznaja da neka druga država može da naudi tebi - nešto sasvim drugo. Palo mi na pamet da treba sad Amerikanci da odlikuju te što su dozvolili da im Kinezi vršljaju po sistemima... Što da čekaju 4. jul... Jer to što Kinezima dozvoljavaju ti bezmozgovići zaista je za medalju. A očekujem i neko izvinjenje Kinezima... Jbg, nije lepo prekidati ljude u poslu.

Čitam ovaj izveštaj na CNN, koji sam pominjao kada je bila rasprava u Senatu (istog dana kada i ispitivanje Zakerberga), ali nisam imao pojma dokle je to došlo i da su Kinezi minimum pet godina radili šta su hteli po nekim javnim sistemima. "Prisustvo hakera u kritičnim američkim mrežama izazvalo je višemesečne napore američkih zvaničnika nacionalne bezbednosti da izbace hakere"... Jel ovo moguće? Više meseci im trebalo da izbace kineske hakere iz sistema?! Pa što ih nisu lepo zamolili da sami napuste te sisteme, brže bi sami otišli kad obave posao... I dalje kaže... Hakeri koje podržava Peking istražuju sisteme koji kontrolišu grejanje, vodu i struju, a taj pristup bi im, ako bi se iskoristio, omogućio da manipulišu tim sistemima i izazovu "značajne kvarove infrastrukture", navodi se u izveštaju. Jbt, ovi možda stvarno mogu da im isključe struju i vodu...Ne daj bože da se neki tamo Čeng u Pekingu greškom nasloni na neku tastaturu i ostavi Menhetn u mraku. Hakeri su, veli izveštaj, takođe provalili u sigurnosne kamere u neimenovanim kritičnim objektima, navodi se u dokumentu. I sad ide top deo saopštenja: Još nema znakova da je Kina odlučila da iskoristi prisustvo hakera da poremeti američku infrastrukturu, kažu američki zvaničnici, ali su zabrinuti da bi se to moglo brzo promeniti u slučaju krize... Ma jok, vole vas, samo se prave... Neće vam ništa... Možda samo malo... I neće da boli.