vilhelmina

Wow, sto je brzo! Otvorila dva tri topica, cisto da probam. Zavrtelo mi se u glavi od brzine .

I ja sam ovaj detalj primetila, i malo se zacudila. Nevezano za Dzudi jer ne znamo i ne treba da znamo sve detalje, nego vise onako opste, podelila bih jedno svoje iskustvo. Ne samo da ne bi bilo profesionalno oznacavati krivca, nego psihoterapeut i nije tu da bilo sta objasnjava, tumaci ili donosi nekakve zakljucke. On je tu da vodi osobu kroz njene sopstvene misli i osecanja, da joj pomogne da ih sortira, sredi, odbaci nepotrebno i usmeri u pravcu resenja problema. Naravno, uz stalno potvrdjivanje autenticnosti osecanja, ali ne obavezno i misli i tumacenja konkretnih dogadjaja. To je aktivno slusanje. I to jeste najveci izazov za psihoterapeuta, ne dopustiti sopstvenim mislima i osecanjima da izadju na povrsinu, a toga bude itekako, ljudi smo. Secam se sopstvene frustracije na onoj mojoj psihoterapiji. S obzirom da je terapija bila u okviru obuke, kao sto rekoh gore, bila sam slobodna da sama izaberem temu o kojoj cemo pricati. I ja krenem s time kako sam uopste dosla tamo, dolazak u swe, naporan rad da se prehrani porodica, studiranje u kasnijim godinama i tako to. Ocekivala sam pohvale i tapsanje po ramenu, ali jok. Ispade sve to o cemu sam joj govorila nista posebno, a moglo je i mnogo bolje, da sam se ja vise potrudila i da se nisam plasila da preduzmem neke korake. Negde na drugoj seansi sam htela da joj opalim samar i izletim napolje. Sta ima ona da mi tu mrci, kad ja znam kako sam ja sebi kralj ? I sto je najgore od svega, nije mi ona rekla da ustvari nisam ostvarila sve svoje potencijale jer me strah u tome sprecio, nego ja sama sebi! Ona me samo vesto dovela do toga da samoj sebi priznam kako stoje stvari. Naravno da sam u tom trenutku bila ljuta kao ris, ali se ispostavilo da ljutnja nije bila na nju, vec na sebe. Ostatak terapije smo radili na tome kako da ja samoj sebi oprostim za propustene sanse, a to je bilo poslednja misao s kojom sam zapocela tu terapiju. Sve u svemu, izvozala me kao mladog majmuna, srusila mi sneska, i ni trenutka mi nije povladjivala. I tako me naucila svemu sto danas znam i o sebi, i o drugima. Imala sam ogromnu srecu da dospem bas kod nje, i beskrajno sam joj zahvalna za to.

Da li je ovo bilo neophodno? Tim pre sto savet koji nazivas dobronamernim dolazi od coveka koji se nebrojano puta izjasnio kao neko koga ni najmanje ne zanimaju drugi ljudi, jer u sta god da se uvale, sami su krivi. Zato mi ova naprasna briga ne izgleda kao logican nastavak tog toliko puta iznesenog stava. A posto je taj isti savet usledio posle nekoliko mojih postova, nekako se osecam i prozvanom kao neko koga bi posebno trebalo drzati na oku. Iskreno, nije ni malo prijatan osecaj. Mislim da se kiniku moglo odgovoriti i na pp. Ovako nekako zvuci kao moderatorsko upozorenje upuceno svima, posebno autorima zadnjih nekoliko postova. Nakon toga je uvek za ocekivati da diskusija zamre. Nebitno sto to nije bio cilj, ali moze da bude posledica. Izvinjavam se za off i znam da postoji mesto za kritiku moderacije, ali ne bih ovo da sirim dalje. Mislim da je bolje da ostane ovde.

Ovaj moj grad stvarno ima prelepe plaze. Nije cak problem sto je sezona kratka i sto vreme moze da zeza, jer je voda plitka i brzo se zagreje. Bila danas. I u vodi i napolje super prijatnih 22-23. Problem je jedino kad te razmazi Jadran, pa ti ova zuckasto-smedjkasta i skroz neprozirna voda malo bezveze. Na slici i izdaleka jeste plava, ali iz bliza otprilike kao poveca lokva posle kise. Eh, ne moze se sve u zivotu imati 😟.

Razumem te, naravno. Ali mi se cini da je tvoja dijagnoza PTSP prerano postavljena, pa moguce zato psihoterapija ne daje zeljene efekte. Po definiciji je to posttraumatski poremecaj, dakle uslov za dijagnozu je da je trauma zavrsena, a posledice nepreradjenih osecanja vezanih za traumatski dozivljaj i dalje traju i muce coveka. Ako i sama trauma i dalje traje, a kod tebe je to ocigledno slucaj, onda se i ne moze ocekivati da se jedan jos uvek aktivan proces zaokruzi bilo kakvom psihoterapijom. Ako imas mogucnosti za drugu operaciju, i ako ona nije vezana s nekim posebnim rizicima, ja bih ti licno savetovala da insistiras na tome, bez obzira da li je ortopedi ocenjuju kao neophodnu ili ne. Njima i tvom kolenu mozda i nije, ali tebi ocigledno jeste neophodna, da bi uopste mogla da pocnes da izlazis iz tog zacaranog kruga. I to ce biti proces koji trazi vreme, jer nece sve nestati samo od sebe onog trenutka kad se probudis posle operacije, ali ce bar psihoterapija imati nekog smisla. Ovako mi se cini da nema. Naravno, dopustam da gresim .

Taman posla, draga Pletilja, da ja vas ili vi mene ne razumete. Ali ocigledno je bilo potrebno da pojasnim zbog drugih sta psihoterapija moze, a sta ne moze, i sta je to uopste. Nije svaka poseta psihologu ili psihijatru psihoterapija, u tome je stvar. Nije ni svaki psiholog ili psihijatar psihoterapeut, kao sto nije ni svaki psihoterapeut psiholog ili psihijatar. Ja sam, kao sto to verovatno znate, socijalni radnik. Sigurno znate i da sam to studirala u vreme kad malo ko to radi, jer sam u neko doba svog zivota resila da promenim struku. Pred kraj studija sam sticajem okolnosti radila praksu u bolnici i tu dosla na ideju da bi to moglo da bude moje buduce usmerenje u novoj struci. Prvi posao u struci sam dobila jos za vreme studija, pa se nakon zavrsetka nisam zurila da nadjem novi, vec sam vrlo strateski birala mesta na kojima bih mogla da nastavim obuku za psihoterapeuta, naravno uz posao. Dobila sam tu sansu u jednoj manjoj bolnici, za godinu dana stekla certifikat i nastavila to da radim jos dve godine. I dalje sebe vidim u tome, ali mozda nekad kasnije. Sad sam u svojoj osnovnoj struci, radim u opstini, u okviru brige o starima. Plata nije bila nebitan faktor kad sam odlucila da predjem iz zdravstva u opstinu, ali presudilo je ipak to sto sam videla kako to funkcionise u praksi. Funkcionise onako kako sam opisala, a iz ugla psihoterapeuta - jos gore. Meri vam se ucinak po satu, broje se pacijenti kao na traci, dokumentuje se svaki razgovor, podnose se izvestaji... Naravno, ne o onome sto je zasticeno obavezom cutanja, ali npr da li je pacijent zakljucio bolovanje i vratio se na posao, da li je imao recidiv ako je rec o nekoj ovisnosti ili kriminalu, da li je odradio terapiju do kraja ili je svojevoljno napustio, da li je osoba obolela od anoreksije pocela da jede... Od terapeuta se traze se vrlo konkretni rezultati, a boj poseta je ogranicen. Nigde se ne kaze na koliko, ali se zna sta je ocekivano, obicno desetak poseta u okviru dva do tri meseca. Naravno, ima psihoterapeuta koji vrlo dobro unovce svoje kvalifikacije. To su obicno frilenseri, kojima je to skoro pa hobi. Drze predavanja o stresu, grupne seanse za zaposlene po firmama, life coaching i slicno. Ima jos jedna bitna stvar u svemu tome, za koju mislim da forumska javnost treba da sazna, ako vec nije. Psihoterapeuti se ne skoluju u okviru redovnih studija. To su obicno edukativni centri koje osnivaju akreditovana udruzenja psihoterapeuta, koja isto lepo zaradjuju na tome. Uslov je zavrsena medicina, psihologija ili neki od humanistickih studija (ne bilo koji, naravno, vec oni koji daju osnovu za nastavak). Trajanje obrazovanja je od jedna do cetiri godine, zavisno od toga za koliko i za koje tehnike se trazi certifikat. Za KBT je dovoljna jedna godina, pa zato vecina to i bira, me inkluded. Polaznici prvo sami treba da prodju jedan ciklus psihoterapije, a zatim se dobija pacijent s kojim se radi par meseci. Posle toga ide analiza svega toga, individualno i grupno, i na kraju zavrsni ispit i certifikat. Rad s pacijentom podrazumeva snimanje svih poseta kamerom, sto naravno znaci da je pacijent o tome obavesten i na to svojevoljno pristao. Obicno je za njih to izbor izmedju sanse da terapiju zapocnu odmah, sa studentom i kamerom, ili da cekaju nekoliko meseci, pa redovnim putem. Put do certifikata psihoterapeuta je svuda vise-manje isti, ukljucujuci i Srbiju. Vecina edukativnih centara jeste medjunarodno akreditovana, pa su i certifikati medjunarodno priznati. I nacin rada psihoterapeuta se ne razlikuje bitno, bar na podrucju Evrope (pri tome ne mislim samo na EU). Dakle, da ne bude zabune, ovo gore se odnosi i na Srbiju, ne samo na Svedsku.

Ne znam cime sam zasluzila ovako ruzan odgovor, ali svakako necu nastavljati ovu diskusiju. Imam kvalifikacije s kojima mogu da radim kao psihoterapeut i radila sam to neko vreme. Sada radim nesto drugo, ali svakodnevno koristimta ista znanja i vestine. Ne pricam napamet.

@Pletilja, ja sam samo ukratko opisala kako se psihoterapija definise u Svedskoj, a isto je i u ostatku zapadne Evrope. To je ono sto je racionalno i sto se moze ocekivati u zemljama u kojima je psihicko zdravlje koliko-toliko pokriveno sistemom socijalnog osiguranja. Van toga niko nikome ne brani da psihoterapiju definise kako hoce i da se njome bavi na nacin koji smatra da treba, kao sto ni pojedincima niko ne brani da izaberu terapeuta koji im odgovara i s njim ostvare dugorocan kontakt. Ali onda ce to tog pojedinca i da kosta onoliko koliko kosta angazovanje strucnjaka s visegodisnjim visokim obrazovanjem, koji uz to sve vreme mora da se usavrsava. Nije realno ocekivati da to bude neka suma koju prosecan covek moze da si priusti, bez obzira o kom delu svetu ili zdravstvenom sistemu govorili. Zato o tome nisam ni govorila, vec o onom sto je realno i dostupno nama, obicnim smrtnicima. I nisam rekla da tako treba da bude, vec da tako jeste, i to ne samo u Srbiji. Ponajmanje sam poredila coveka s biciklom. Uostalom, sami psihoterapeuti definisu svoju misiju ovako kako sam opisala, bar oni koji rade u praksi i zive od svog posla. Jer kad bi funkcionisalo ovako kako vi opisujete, tesko da bi nahvatali vise od par pacijenata koji bi mogli da plate njihove usluge, za ceo svoj radni vek. Takodjer je nerealno ocekivanje da svako onaj ko zeli da svoje psihicko zdravlje podigne na visi nivo, ima mogucnost da si priusti psihoterapeuta koji ce ga pratiti kroz zivot. Nemojte se ljutiti na mene sto to konstatujem.

Molim te da me ne shvatis pogresno, ali cini mi se da u Srbiji postoji pogresno shvatanje toga sta je uopste psihoterapija. Kod mene u swe se isto dugo ceka na pocetak terapije. Od prijave (uput lekara ili tvoja sopstvena zelja, svejedno) do pocetka, obicno prodje par meseci, bez obzira da li je drzavni ili privatni. I vrlo je skupo, jedna poseta oko 100 evra. Samo u izuzetnim slucajevima je pokriveno od strane socijalnog (opet nevezano da li je privatni ili drzavni), a i tada svega par poseta, max deset. I to nije zato sto je neko nehuman, nego sto je u tome sustina psihoterapije. Bar kako se ovde shvata, a Skandinavija u toj oblasti moze da bude primer i za druge. Poenta je u tome da psihoterapija, kao i svaka druga terapija, mora da ima neki cilj. U prvih par poseta se taj cilj formulise u razgovoru izmedju terapeuta i osobe, a cilj nije cilj nego samo lepa zelja, ako se istovremeno ne odredi i vremenski rok u kojem ce se postici. Na psihoterapiju se ovde ne gleda kao na plakaonicu od koje ti je bolje par dana, nego kao na sredstvo koje osobi u duzem periodu omogucava da se oseca bolje, tako sto ce ta osoba nauciti da zivi sa svojim problemom. Ucenje kao ucenje, podrazumeva i motivaciju, domace zadatke i vrlo veliki napor od strane te osobe. Cilj je uvek da se prekine neki los obrazac, bilo da se radi o nekom ponasanju ili stavu (prema sebi, svojoj okolini, problemu uopste...). Ako terapeut u prvih par poseta ustanovi da se cilj ne moze postici u razumnom vremenu, iskreno ce ti to reci. To jeste pitanje etike, jer bez obzira da li placa socijalno ili ti sama, nije u redu da terapeut na neodredjeno vreme uzima pare, a rezultat se ne vidi. To ne znaci da terapeut nije dobar, nego da psihoterapija verovatno nije pravo sredstvo u konkretnom slucaju. Da rezimiram, psihoterapija ima svoj pocetak (odredjivanje cilja i vremena u kojem ce se isti dostici), svoj osmisljen tok (metode, sredstva, tehnike, vezbe...) i kraj (evaluacija rezultata). Sve drugo su neformalni razgovori s osobom koja ume da slusa i da da dobar savet, ali to nije psihoterapija.

Mislim da citas tendenciozno. Ni u jednom trenutku nisam poredila sveukupan zivot mladih Svedjana sa zivotom mladih na ex-yu prostoru. Poredila sam njihov odnos prema ranijim vremenima i starijim generacijama, u smislu da bi i oni mogli da krive lagodan zivot prethodnih generacija za sve izazove s kojima se oni danas suocavaju, ukljucujuci sve zivo, od razgradnje nekadasnjeg welfare sistema do ekoloskih problema. Ali oni to ne cine, nego gledaju sta ce i kako ce s ovim polaznim osnovama koje sami imaju. Ukazala sam na ono sto se u ex-yu zemljama vrlo cesto previdja, a to je da je i bez ratova, i pored interneta i drugih prednosti koje danasnje vreme nudi svima, ne samo mladima, fakat da je zivot u vreme postojanja SFRJ i na zapadu bio laksi, predvidljiviji, sigurniji u svakom pogledu, nego sto je to danas. A mladi kao ranjiva kategorija to sigurno osecaju vise nego drugi. Samo kukanje i trazenje krivaca u drugima ovima za Zapadu nije svojstveno, a ljudima na ex-yu prostoru jeste. Da li je i za to nekako kriva SFRJ, ne bih znala.

Ti govoris o organizovanim kriminalnim bandama, kojima su motocikli samo jedan od zastitnih znakova, ali pojam "bajker" je daleko siri. Ipak, prema svima postoji strasno mnogo predrasuda. Uvek je tako bilo, ne znam zasto. Koliko puta cujes za nekog ko se slupao motorom da mu tako i treba. Mnogo ces redje to cuti za one koji nastradaju u automobilu, pa makar bili jednako krivi za nesrecu, ili cak i vise.

Ja vidim problem u tome sto ti kao pricas o proizvodnji u SFRJ, a malo-malo, pa te eto u sadasnjosti i u trazenju paralela s onim sto je bilo. I to ne bilo kakvih paralela, vec onih koje po tvom misljenju opravdavaju ono sto danas ne valja u tvom okruzenju. Pri tome cak i ne znas sta je stvarno bilo, a sta nije, jer to vreme poznajes samo iz prica starijih iz tvoje neposredne okoline. Nije problem da i pored toga ucestvujes u ovoj diskusiji. Ali daj malo razumevanja da nije isto kad o tom raspravljas sa svojim vrsnjacima, koji isto kao i ti sve to znaju samo iz druge ruke, ili s nama koji smo to vreme ziveli. Ti mi mozes reci kako je sad u Hrvatskoj, ali ne mozes mi pricati o tome kako je bilo pre 30 ili 40 godina. Inace, nisam primetila da iko ovde zeli da u danasnjem vremenu kopira ekonomiju SFRJ. Ona je imala svoje kvalitete i svoje mane, ali sve to se moze posmatrati samo u kontekstu u koji cela ta prica i spada. U svakom slucaju je ta proizvodnja generacijama i generacijama omogucila dobre uslove za odrastanje, skolovanje i uopste sticanje neke sirine pogleda, koja nam je svakako pomogla kad smo se, svojevoljno ili protiv svoje volje, rasuli po svetu. Danas cesto cujemo da je sve to bilo na veresiju, kao nekakvi krediti kojima je svet zatrpavao Titovu Jugoslaviju i sve nas u njoj. Ne kazem da u tome nema i zrno istine, ali daleko je to od onog kako se obicno predstavlja. Tu floskulu o zivotu na kredit definitivno obara citav niz istrazivanja ovde kod mene u Svedskoj, koja jasno pokazuju da su generacija rodjene oko 1990 prve u nizu onih koje ce u svakom pogledu imati losije preduslove za ostvarenje sopstvenih potencijala nego sto su imali njihovi roditelji. Pa ipak neces od tih mladih Svedjana cuti nikakve optuzbe na ranija vremena i generacije koje su imale vise srece, nego se to prihvata kao neminovnost i polazna tacka od koje se planira i gradi sopstvena buducnost. A nije da ne bi i oni mogli o tome kako se ranije lako dolazilo do dobrog posla, sopstvenog krova nad glavom, sansi za napredovanje u karijeri, kako su se krediti delili sakom i kapom, you name it. I nije da su glupi i slepi kod ociju, pa da ne znaju da su im startne pozicije u zivotu daleko slabije nego sto su ih imali njihovi roditelji. Znaju oni to jako dobro, ima ko i da im kaze, ali nikome ne pada na pamet da u tome trazi opravdanje za pasivnost i odustajanje od sopstenih zelja i planova. Jos manje da neko s nipodostavanjem gleda na ranija vremena i generacije, ili da ih optuzuje za bilo sta.

Naravno da ne, ali sve u svoje vreme. Kad je Jugoplastika trovala Splitski zaliv, ni industrija po zapadnim zemljama nije bila mnogo uvidjavnija prema svojoj okolini. No oni su nasli adekvatnu zamenu. Ono sto je moglo da se procisti, procistili, sto nije moglo, izmestili u druge delove sveta. A i da nisu, ne bi imali koga da krive. Za razliku od balkana, gde svi tacno znaju do kojih nebeskih visina bi stigli, da im nije bilo zle Jugoslavije, gde su samo oni bili ispravni, a svi drugi ih iskoristavali. Stvarno je zanimljiva ta fascinacija SFRJ. Ona je u nekom obliku postojala jedva 45 godina, a vec je 30 proslo od njenog nestanka. I gde god po njoj da krenes, i dalje se svi u raznoraznim razgovorima stalno vracaju na nju, ukljucujuci i one koji su toliko mladi da je se jedva ili uopste ne secaju.

Bilo ih je mnogo, to nije sporno. Mada i te konfekcije i vunarski kombinati nisu obavezno bili siromasni i skrti prema svojim zaposlenima. Ali da je zavisilo od firme, to je sigurno. I ne samo kad su u pitanju stanovi, nego su jace firme obezbedjivale dobar deo drustvenog standarda u gradovima u kojima su se nalazile (domovi kulture, sportski objekti, vrtici...).

Bio je, pa je kasnije presao u vlasnistvo drzave Hrvatske, koja ga je dala coveku u najam i ponudila mu ga na otkup. Isto to je uradjeno i s drugim stanovima nad kojima je pre rata postojalo stanarsko pravo, a koji su u toku rata napusteni. Drzava Hrvatska nije pravila razliku izmedu vojnih stanova i onih koji su do rata bili u vlasnistvu nekih firmi. Ne znam zbog cega si pitao, ali za mene je to zavrsena prica.

Nisam ja rekla da banke nisu davale kredite, nego objasnjavam onom omladincu da nisu firme to radile preko nekih svojih, sopstvenih banaka (to je bila njegova tvrdnja), pa tako dovele drzavu do bankrotstva.

Btw, ja slucajno znam za koliko je prodat stan u Splitu nad kojim su moji roditelji pre rata imali stanarsko pravo. Prodat je negde 1995 za 30 hiljada DM. Bio je 86 kvadrata i na atraktivnoj lokaciji, ali u tom trenutku vec 20 godina star. Ne sumnjam da su i ratne godine ostavile traga i na stanu i na okolini, tako da mi se cini vise nego realna cena. Covek koji ga je kupio je osetio potrebu da nam preko zajednickih poznanika poruci da je posteno platio stan, i da je bio potpuno prazan. Moji nesto nisu bili impresionirani tim njegovim cinom, ali ja jesam.

Znam da je u Hrvatskoj u pocetku bila i ona klauzula da se otkupljen stan ne moze dalje prodavati. Kao vlasnik si, a nisi. Kasnije je to sigurno nekako reseno, ali znam da je u pocetku otkupa bilo ovako. I da cene nisu bile ni blizu onima u Srbiji.

Vidim da si morao da proveravas, ali ocigledno si to radio na pogresnim mestima. Ovde nas ima dosta koji smo u to vreme ziveli i pamtimo sta je i kako bilo. Mogao si i nas da pitas, jer to svakako nije stvar misljenja ili stava, nego prosta cinjenica. Krediti od firme su se mogli dobiti za gradnju sopstvene kuce, ne i za kupovinu gotove nekretnine. Nijedna firma ne bi tako nesto dozvolila svojim radnicima, jer bi onda svi hteli. Zasto bi neko prihvatio drustveni stan za koji placa stanarinu i bar u to vreme nije video nikakvu perspektivu da ikad ostvari vlasnistvo nad njim, ako je postojala alternativa u dobijanju turbo povoljnog kredita za kupovinu tog istog? Da te podsetim, ti si govorio o obicnim zaposlenima, radnicima, ne o direktorima i njihovim mutljavinama. Da su tako nesto dali jednom, morali bi i ostalima i tu kraja nikad ne bi bilo. Vlasnistvo nad nekretninom se i u SFRJ visoko cenilo, i nijedan drustveni stan to nije mogao da zameni. Sto se tice gradnje kuca kreditima od firme (nikakve banke, daleko od toga), ne verujem da se iko od toga ovajdio. Ti krediti jesu bili povoljni, ali nisu bili izdasni. Doneo si firmi predracun, koji je ukljucivao nesto gradjevinskog materijala, i onda bi ti oni to platili. Naravno, samo u slucaju da im se to vise isplatilo nego da kupuju stan i daju ti ga na koriscenje. Tako bi imali jednog manje na listi cekanja, ali to su bile vise nego skromne kuce, koje su ljudi uglavnom pravili sami, na nasledjenom zemljistu ili u dvoristu roditeljske kuce. Znaci, nista fensi, jos manje nesto od cega bi drzava bankrotirala.

Covek pise o masovnom otkupu stanova od strane obicnih radnika, a to nije bilo u SFRJ nego posle nje, u pohajducenim joj naslednicama. Naravno da mozemo u sitna crevca, jer je u toj SFRJ cvetala korupcija, bas kao i pre i posle nje na brdovitom Balkanu, to nije nista novo. Ali govoriti o masovnom otkupu stanova za kutiju zvaka u SFRJ, pa jos kao o razlogu za bankrotstvo drzave, za to stvarno treba biti jako mlad i ispranog mozga.

Zalosno je sto je ex-yu prostor prepun mladih ljudi koji stvarno veruju da su se u SFRJ otkupljivali stanovi za kutiju zvaka. I jos zalosnije sto takvi to sad prezentuju novim generacijama kao nepobitnu cinjenicu. Pitam se samo sta ce te jos novije generacije dodati ovoj horor prici o SFRJ i na sta ce sve to liciti za narednih 20-30 godina.

Da, i samoj mi je pao na pamet taj dogadjaj kad su slucajni prolaznici jurili atentatore na turskog ambasadora po Beogradu, jedan je valjda i nastradao. Tesko je to iz danasnje perspektive objasniti, valjda neki osecaj moralne obaveze, pa i pozvanosti na herojska dela za opste dobro, ali i za upisivanje u istoriju. I jos svasta nesto. Bas kao sto kazes, ima ta medalja i onu tamnu stranu. U swe je bio takav predlog pre neku godinu, cak je uzet i ozbiljno u razmatranje. I kao sto se to u ozbiljnoj zemlji radi, prvo je angazovan tim strucnjaka (pravnika, sociloga, psihologa...) da istrazi moguce posledice donosenja takvog zakona, i dobre i lose. Zakljucak ovog tima je bio da kriminalizacija neiskazivanja gradjanske hrabrosti (upravo tako zvuci njihova formulacija, proverila sam na netu) ne bi pridonela da ljudi vise, cesce i bolje reaguju, ali bi mogla biti kontraproduktivna na vise nacina. Jedan od primera je bio da bi ljudi koji su bili svedoci zlocina, u tom slucaju bili manje skloni da prijavljuju i svedoce, jer bi se plasili da ne budu poznavi na odgovornost ako sami nisu preduzeli nesto sto je eventualno trebalo. Jos pametnih stvari je u tom istrazivanju bilo, ali pozaboravljala sam, a ne obnavlja mi se gradivo. Tako da je taj predlog odbijen, ali zato zakon o obaveznom pruzanju pomoci vazi u saobracaju. Kaznjivo je ne zaustaviti se i ne uciniti ono sto je u tvojoj moci, cak i ako si samo slucajno naisao, nisi ucestvovao u nesreci.

Ja pamtim vreme kad je i na Balkanu vrvelo od anglosaksonaca . To se pomagalo na putu i pred njega, skupljali se autostoperi, solidarisalo se na sve strane. Da li se neko pri tome previse familijarizovao ili je pomogao i otisao svojim putem, ne secam se da se o tome uopste razmisljalo. Danasnji "skup slobodnih individua", bilo gde na svetu, drugacije funkcionise. Za to postoje razlozi, jer ne mozes znati ko je terorista, kriminalac, narkoman, psihotican... Doduse, nisi mogao ni onda, ali se valjda nije na to mislilo. Zato i ne znam da li je objasnjenje za danasnju suzdrzanost ujedno i opravdanje da se ne reaguje u situacijama kad je ranije prosto bilo sramota ne reagovati. Nemam odgovor, ali primecujem razliku u nekom opstem pristupu svemu tome. No naravno, uvek je bilo skotova koje bas briga sto neko tamo lezi na ulici ili cak na sinama, kao sto i danas ima onih koji prvo priskoce u pomoc, pa tek onda razmisljaju sta je sve moglo da (im) se desi. Cini mi se ipak da se definicija onog sto je normalno i ocekivano ponasanje, znaci i onog sto ce vecina uraditi, pomerilo od (mozda ponekad i suludog) preuzimanja rizika da bi se nekom pomoglo, prema opreznosti i uzdrzanosti u prvu ruku, pa tek kad smo sigurni da radimo pravu stvar, tek onda se upustamo u akciju. Nikako ne bih rekla da su ljudi danas u manjem procentu empaticni nego ranije, ali vidim da ima mnogo vise barijera koje cine da u kriznim situacijama vecinski ne reaguju kao sto bi pre par decenija. Evo dole dobre ilustracije za ono o cemu bljax govori. Ne verujem da bih licno imala petlju da uradim ono sto je ova zena uradila i najiskrenije joj se divim (moja dogodovstina s pijanim cikom je naravno sasvim druga kategorija). Dogadjaj je od pre 2-3 godine kad je mladja zena s dva mala deteta sprecila lopova da otme tasnu starijoj zeni, i pri tome sama bila napadnuta. Dogadjaj je zabelezen zahvaljujuci sigurnosnim kamerama, a zahvaljujuci njima je mamlaz i uhapsen. Ali onda krece polemika u javnosti, gde je ipak manji deo (me included) bio impresioniran njenom hrabroscu, dok se vecina slozila da nije normalna, jer je i sebe i decu izlozila opasnosti.

Nemam nameru to da radim, jer jedva da i za ovaj forum imam vremena, kamoli da se rasipam na jos sto strana. Ali znam pouzdano da bi to bila samo jos jedna od tema u javnoj debati koja je ovde vrlo ziva, na sve moguce teme. Na balkanskim prostorima, medjutim, izgleda da je interesantno samo ono sto se moze na neki nacin politizovati, pripisati ovoj ili onoj politickoj opciji, ili nekom drugom mocnom pojedincu ili grupi. Obicna, svakodnevna dogadjanja, a ona su po definiciji rezultat vise-manje sponatanih ponasanja i reakcija ljudi u pojedinim situacijama, ostaju siroj javnosti totalno nezanimljiva, dok god ne izazovu neke vece posledice, koje se onda mogu pripisati aktualnim politicarima. Licno mislim da se u srpskoj, ali i u drugim ex-yu javnostima ide predaleko u politizaciji svake drustvene pojave. I mislim da se time pokusava pojednostaviti stvari, jer ako je nesto rezultat politike, onda uvek postoji i relativno lako dostupno resenje za svaki moguci problem. Dobri politicari donesu dobre zakone, dobri zakoni regulisu sve zivo i nezivo, i onda vise nemamo nikakvih problema. Medjutim, nije tako. Mnoge od drustvenih pojava koje nas ljute, zbunjuju ili nam naprotiv prijaju, jesu rezultat nepisanih zakona, normi, a ne nesto sto se da instant resiti dobrim zakonima i njihovim striktnim postovanjem. To bi ustvari bila poenta ovog topica, pa ako krene rasprava, mogu i da ga preimenujem. Teatar u svakom slucaju, a apsurdan utoliko sto se dogadja u svakodnevnom zivotu odredjene skupine ljudi, koje je slucaj u jednom trenutku postavio na istu scenu (videti pod Erving Goffman ). Da nas sad sastavis i nateras da analiziramo sta smo i kako radili, ja bih, recimo, tada iznela i podatak da sam brojala do deset, sve u nadi da ce neko drugi prici, da ja necu morati. Reagovala sam tek kad sam se uverila da nece. "Nametljivica" bi, prilicno sam sigurna, rekla da nije bila sigurna da li covek uopste zeli pomoc, pa nije htela da mu narusava licni integritet. Jer cinjenica je da je u pocetku i on jasno stavljao do znanja da zeli da ga se ostavi na miru: Meni je to i rekao, a oni koji su bili dalje i nisu culi, mogli su to da zakljuce po govoru tela, okretanju od mene, odbijanju pruzene ruke (bukvalno) i sl. Tek kasnije je poceo da saradjuje, verovatno kad je video da nece moci sam da se izvuce iz situacije. Ustvari, gornja prica je ispricana iz mog vrlo licnog ugla . Nijedan detalj nije izmisljen, ali su neki (ne)svesno izostavljeni. Iz ugla bilo kojeg od ucesnika i svedoka dogadjaja, verovatno bi prica zvucala potpuno drugacije. I nema sumnje da bih u mnogima od njih ja bila ta nametljivica, definitivno bez navodnika.

Htela sam prvo da stavim naslov "kakvi smo to ljudi", ali mi zvucalo pomalo besno, a ne bih htela da topic bude po bilo cemu negativan. Vise me zanima kako vi gledate na ponasanje ljudi koji vas okruzuju, ukljucujuci i vas same, u obicnim svakodnevnim situacijama, pa i u onim malo manje svakodnevnim. Ustvari, u svim onim situacijama u kojima dolazi do izrazaja kombinacija urodjenog i naucenog, na svet donesenog karakterom i temperamentom s jedne, i onog pokupljenog iskustvom i zivotom medju ljudima s druge strane. Da li mislite da se krajnji rezultat vremenom menja, ili to vidite kao ravnu liniju gde su ljudi uvek ljudi, pa samim tim nisu ni zanimljivi za posmatranje ili vredni neke diskusije. Ja, naravno, mislim da smo mi ljudi beskrajno zanimljivi; zato i otvaram topic. Ali postoji i konkretan povod, a to je nesto sto mi se danas dogodilo. Krenem ja tako jutros na posao u tankoj bluzi, jer sam naivno poverovala prognozi koja rece da ce biti lepo vreme. I taman kad pocinje najlepsi deo vikenda, petak popodne, pocinje i kisa. Ne dam se omesti, pruzim korak do busa i stignem prerano, ali taman da se uguram pod nadstresnicu, gde se vec skupilo dosta kao ja prevarenog sveta, u letnjoj odeci i bez kisobrana. Nadje se i poneki pametnjakovic u jakni, ali i par kretena s mokrim kisobranima, koji se cede ostalima za vrat. Posto definitivno nema uslova za cackanje po mobilnom i citanje foruma, gledam oko sebe. U jednom trenutku vidim ciku koji sedi nasred ulice, dvadesetak metara od mene, bas tamo gde treba da prodje autobus. Pored njega stoji devojcica i drzi mu cegere. U prvi trenutak mi nije jasno da li su zajedno i sta se uopste desilo. Vec sledeceg uocavam da je devojcica crna, a cika beo, dakle tesko da su u srodstvu. Mala se tu zatekla kad je covek pao, podigla mu torbe, ali njega ne moze, i sad ne zna sta dalje da radi. Covek pokusao kao da se digne, ali se prevrne na ledja. Onda se nekako ispravi, ali ostane da sedi na sred ulice, na kisi. Vidim ja da to nece moci da se resi bez mene i krenem prema njima. Mala jedva doceka da mi uvali cegere i nestane. Ja ih spustim na ivicnjak, dva komada, i vidim da su puni limenki piva. Pridjem coveku, pitam ga da li je pio i tog trena se pokajem. Mislila sam da ce se uvrediti, jer covek izgleda skroz pristojno, uredan, ne bazdi, rekla bih u ranim sedamdesetim. Ali on mi iskreno prizna da jeste popio dva piva, ali kaze da nije samo to, nego ga bole ledja i prosto mu otkazale noge. Kako god, kazem mu da se mi prvo sklonimo s ulice, pa cemo onda videti sta cemo. On kaze da ne moze da ustane, hoce tu da ostane. Osvrnem se oko sebe, niko nam ne prilazi i rekoh coveku, znas sta, nema nam druge, mi odavde moramo da se sklonimo. Ravno je i pregledno, i tim delom prolaze samo autobusi, pa ce nas videti, nece nas zgaziti. Ali ne mozemo doveka tako da ostanemo, dakle ciko, na noge junacke! Probamo nekoliko puta, ne ide. I dalje svi bleje, niko ne prilazi. Povuci, potegni, uspemo nekako da ga prebacimo u drugi polozaj i on se, uz moju pomoc, cetvoronoske dovuce do ivicnjaka i tu sedne. Dobro, ostvarili smo napredak, ali sta sad? Pitam ga hoce li da pozovem nekog, ima li hemtjänst? To je pomoc u kuci za stare, cesto ih i vode kuci kad ovako zaglave, a ja radim s njima i imam im sve brojeve u sluzbenom telefonu. Eh, ali on nema hemtjänst. Ima zenu kuci, ali nece da je zove jer ionako ne moze da dodje da ga pokupi, bolesna je, i samo bi se uznemirila. Pitam ga onda ima li pare za taksi, da mu pozovem, stoje tamo malo dalje parkirani, a mogu i da platim ako nema. Vec mi je rekao da ne zivi daleko. Kaze on da ih je vec pitao, ali nece da ga voze zato sto je pijan. Rekoh, hajde da probam ja, pitam ih jednog po jednog, da li bi ga povezli ako plati unapred. Jok, ni da cuju! Pitam moze li ako ja idem s njim. Ne moze ni to. U tom trenutku prilazi jedna devojka, onako tipicno hipsterskog izgleda, i prilicno nadrndana. Ima kisobran, ali ne nudi mi da se pod njega sklonim, nego stoji podalje i pita ove imaju li dusu. Oni je samo osinu pogledom, ocigledno se nisu potresli. Ja probam opet na sarm, ali ni ta taktika ne pali. Vratim se do coveka i krenem da ga ubedjujem da se nekako odvucemo dvadesetak metara do ulaza u metro, da ne kisnemo, a i mozemo da vidimo ima li onih cuvara. I oni bi odvezli starijeg coveka kuci, samo da ih nekako nadjem. I dok se mi tako ubedjujemo, sada vec pod budnim okom one nadrndane koja samo tu stoji na suvom, pod svojim kisobranom, a nista ne preduzima, niti ista govori, nailazi kombi nekakve firme i iz njega izlaze dvojica grmalja u onim drecavo zutim, svim i svacim umrljanim radnickim odelima. Onaj koji ostaje unutra pita coveka da li je pao, iako je to ocigledno, ali valjda ne zna kako drugacije da zapocne konverzaciju. Ja pozurim pre nego sto im se on zahvali i kaze im da mu ne treba pomoc, i pitam mogu li da ga odvezu kuci, nije daleko. Mogu i hoce, ova dvojica ionako tu izlaze, super! I dok oni istovaruju nekakv alat, uspem ja ciku da pridignem i odvedem do kombija, posednem na suvozacko sediste i vezem mu pojas, upakujem ga kao bebu. On nista ne kaze, ali se i ne opire, vidim da mu je blam od svega. Ovaj za volanom se smeska, pita ga za adresu i sad treba da krenu. Ja se zahvalim tipu, kazem ciki da se cuva, pozelim im obojici prijatan vikend i krenem prema busu. Kisa i dalje ne prestaje, i ja vise i ne pokusavam da se odbranim, mokra sam kao mis. U trenutku kada krecem cujum ovu do tada cutecu hipsterku s kosobranom kojeg nikom ne nudi, kako prilicno neprijatnim glasom pita tipa za volanom moze li i ona s njima, jer hoce da bude sigurna da je covek bezbedno stigao kuci. Staaaa?!? Do tada je blejala kao i ostali, mada s manje udaljenosti, a sad je odjednom zabrinuta, valjda da ovaj iz kombija ne opljacka pijanog ciku, sta li? Nemam drugu ideju, jer stvarno nije izgledala kao neko ko bi se grebao za besplatnu voznju od par stotina metara, max kilometar. Zasto se utrpala u taj kombi, stvarno ne znam, ali drzanje joj je bilo sve samo ne prijateljsko i blagonaklono. Ni coveku, ni meni se nije do tada obratila ili nam ponudila ebeni kosobran, samo je sve streljala pogledom, a sad stupa u akciju sprecavanja zlocina. Dok sam vukla do kombija i coveka i ona njegova dva cegera s pivom, nije ni pokusala da pomogne, a vidi sada! i dok se mimoilazimo u prolazu, ona u kombi, a ja nazad prema busu, kaze ona meni "pa valjda ga ne mozemo sada tako ostaviti". Auuu, na kraju ispadoh ja bezosecajna krava, a ona olicenje samilosti. Za tih desetak minuta koliko je cela scena trajala, proverila sam da nije povredjen, nasla mu prevoz, smestila ga da sedne i saznala da ga kuci ceka zena. Sta jos treba, da mu i dalje stajem na muku, a vidim da mu je neprijatno, hoce u zemlju da propadne. Eto, to je moja danasnja opservacija ljudskih naravi. Bas mi je prijalo da je, ovako u detalje, podelim s vama. Mislim da sam za to kratko vreme videla citavu paletu razlicitih ljudi. Od vecine koja bleji, naravno slika mobilnim, i nista ne preduzima, preko coveka koji, iako pijan, premire od sramote i radije bi ostao tu na kisi do ujutro nego da bude izlozen svim nasim pogledima, pa zatim preko taksista koji nece da povezu ovog ciku jer je malo pijan, a znam da ce ceo vikend razvoziti mnogo pijanije, ali zato mladje i bolje obucene ljude, pa onda preko ove trojice prljavih i ocigledno umornih grmalja, za koje nikad ne bih pretpostavila da ce jedini ponuditi pomoc, sve do ove nadrndane hipsterke, koja se sigurno jos uvek zgraza nad bezosecajnoscu svih nas koliko nas ima i stvarno, sigurna sam najiskrenije, veruje da je danas ucinila nesto veliko.