Kafana pod obručima

[uncletima]

Mićo, nemoj me sad, neke druge bitke bijem... 

 

Spoiler

Mnogi od vas nisu - ako -  bili blizu svinjca, pa vam mozda cudno zvuci sto ovog Crepajca prekoputa, svako malo nesto pickaram, ali sam 100% siguran, 
da su vas od malih nogu naucili da kad nesto zasmrdi disete na usta. E, sad, zamislite sa svakim udisajem osecaj lopate izmeta u ustima?!
Nadam se da postoji neki hemicar na forumu koji ce objasniti koliko je sve to toksicno, btw...

 

 

[uncletima]

2 hours ago, DameTime said:

 

Sa 70+ godina, zvučati ovako... Grmi 

Evo i tebi poljubac ( da mi je neko rekao da cu ovo u kafani da dozivim - isamarao bih ga!  )

 

Spoiler

 

 

[Ta'veren]

 

[uncletima]

Samo za knjizevnike iz P parka!

 

 

[uncletima]

I u meni je nesto malo vise od pola veka i, ponekad zazalim sto nemam cerku, dve, da ih sa metalcima zenim, 
medjutim, kad vidim kako ovi banditi razvlace iste po asfaltu, mejbi aj em ej laki uVan!
 

 

[uncletima]

@ Crepajac

Svaka ti sremska u supku zavrsila!

[uncletima]

U kojoj li sam ja, zemlji cuda bio, kad sam uspeo da propustim ovo:
 

 

[Stiletto]

Osamdesete... zauvek.

 

 

 

 

[DameTime]

9 minutes ago, Stiletto said:

Osamdesete... zauvek.

 

 

 

 

 

Apsolutno. Najveći žal mi je što nisam bila tinejdžerka u tom periodu...

[uncletima]

Ne zna se koja je dekada bila od koje, podkraj proslog veka, bolja. E, sad zamisli, tinejdzer krajem osamdesetih, iz cistog inata nista osim metala ne zeli da slusa. Sad moram, na korak od Jocine (undertaker) lopate, sve to da nadoknadjujem.
 

 

[robespierre]

Nepopularno mišljenje, osamdesete su bile rasadnik šunda i kiča. 

 

Odnosno, industrija kulture je sve one opasne frekvencije i pravu autentičnost umetnika u periodu od kraja šezdesetih do kraja sedamdesetih, pripitomila  i spremila za prodaju masama. 

[BattleBender]

80s su bile jedna salata svega i svacega. Najliberalnija era u smislu muzicke ekspresije, hiperboom pop kulture.
Izuzev Dzordana i Karl Luisa sve se vrtelo oko rok i pop zvezdi.

Na neki nacin jeste to period bio rasadnik sunda i kica.
Ali sa druge strane idite kroz godinu, i pravite top15 pesme iz te godine. Imas utisak da je jedna godina izbacila dovoljno vanvremenskih stvari, toliko da bi aktuelnoj industriji trebalo 3000 godina da izbaci takve 10 pesme.

Svakako jedno test and trial doba. U jednoj meri je bilo vuglarno ekspresivno po svaku cenu, pre svega estetski. Ali nije bilo vulgarno vulgarno. Kao sto jeste sad...

[robespierre]

 

3 minutes ago, BattleBender said:

 U jednoj meri je bilo vuglarno ekspresivno po svaku cenu, pre svega estetski. Ali nije bilo vulgarno vulgarno. Kao sto jeste sad...

 

Teodor Adorno, verovatno najveći filozof estetike kaže da je pornografija u umetnosti upravo kada ti se dekoltei i gole muške grudi pokazuju na izvolte, ali nikad do kraja, nego kao nešto čedno, kao na primer Madona. Prava umetnost je asketsa ali seks pokazuje eksplicitno.  Ovo danas je samo hipertrofija toga. 

 

I slažem se da su prepune hitova, to samo znači da su oni proizvedeni kao na fabričkoj traci. 

[Drug Crni]

Da li se ova tvrdnja odnosi samo na muziku ili i na druge umetničke sfere?

[robespierre]

Izneo sam više tvrdnji, ne znam na koju misliš. 🙂 Da, osamdesete su generalno krš u svim pogledima, pogledaj koji filmovi su dominirali Holivudom tog doba. 

 

Ako misliš na ovu tvrdnju o vulgarnosti, Adorno tu i misli na film, Holivud, i to u knjizi Dijalektika prosvetiteljstva iz 1947. godine!

[Chaos Is Me]

Devedesete (nažalost, ne kod nas) >>>>>>>>>> Osamdesete

[DameTime]

Što se tiče filmske industrije (globalne), 90te su svakako ispred. Kad su u pitanju muzika i moda, 80te su meni uncontested. Mislim da je većina muzičkih evergrinova iz 80ih.

[uncletima]

Srecom, pa je ovo izaslo 1990, ali svejedno, kicerico 80. obozavam te!
 

 

[uncletima]

Evo jos zero kica...
 

 

[Stiletto]

Šezdesete... uzrast rokenrola u mainstream muziku. Bitlsi, Stonsi, Dženis, Hendriks... sve su morali sami da izmišljaju, pozajmljujući od drugih žanrova, bluza najviše.

 

Sedamdesete... apsolutna dominacija Disko muzike kao mainstream, kao neka avangarda Hard rok (Deep Purple, Led Zeppelin...) , Prog rok (Pink Floyd, Yes...) i brzi uzlet i još brže padanje Panka.

 

Osamdesete... jeste salata, ali kakva. Muzika pretekla iz sedamdesetih: Pank rok (Clash, Ramones...), Hevi metal u milion vidova (NWOBHM, Hair, Trash...), stadionski bendovi (Queen, Journey, Dire Straits...). U osamdesetima krenuli New Wave (Ultravox, Talking Heads...), Novi romantizam (Duran Duran, Culture Club...), Alternativa (The Smiths, The Cure...) a gde tek upadaju Madona, Majkl Džekson i još milion smerova koje sam preskočio.

 

Devedesete... dolaze rep i elektronika i muzike više nema, samo drndanje semplova. To je jedno kratko vreme prodrmao Grunge, ali nije se dugo održao.

 

Od tada do danas se još poneko pojavi sa gitarom na sceni (Arctic Monkeys, Kasabian, Cranberries...) koji vuku korene iz starog roka i Grunge-a, ali sve ih je manje i manje. Muziku više ne prave ljudi već kompjuteri.

[robespierre]

5 minutes ago, Stiletto said:

 

 

Osamdesete... jeste salata, ali kakva. Muzika pretekla iz sedamdesetih: Pank rok (Clash, Ramones...), Hevi metal u milion vidova (NWOBHM, Hair, Trash...), stadionski bendovi (Queen, Journey, Dire Straits...). U osamdesetima krenuli New Wave (Ultravox, Talking Heads...), Novi romantizam (Duran Duran, Culture Club...), Alternativa (The Smiths, The Cure...) a gde tek upadaju Madona, Majkl Džekson i još milion smerova koje sam preskočio.

 

Devedesete... dolaze rep i elektronika i muzike više nema, samo drndanje semplova. To je jedno kratko vreme prodrmao Grunge, ali nije se dugo održao.

 

 

Zanimljivo gledanje na stvari sa kojim se ja uopšte ne slažem. Dok u osamdesetim ne vidim niti jedan autentičan pravac, već je sve to kako si rekao derivat pretekao iz sedamdesetih, za mene su rep devedesetih i i grandž potpuno autentični krici crnog odnosno belog američkog geta. 

[Marko]

2 hours ago, robespierre said:

 

Zanimljivo gledanje na stvari sa kojim se ja uopšte ne slažem. Dok u osamdesetim ne vidim niti jedan autentičan pravac, već je sve to kako si rekao derivat pretekao iz sedamdesetih, za mene su rep devedesetih i i grandž potpuno autentični krici crnog odnosno belog američkog geta. 

 

U redu je ovako rezonovati, samo ako mi dozvoliš da primetim da je u ovde malo bezveze insistirati na autentičnosti kao zasebnoj vrednosti kao takvoj. Ako neki pravac najviše procveta, dostigne svoju najbolju formu u nekom periodu, onda će se na njega tako i gledati - Nevezano koliko ranije je taj pravac započet i kad je ta staza utabana i od koga. Ovde da kažemo uža originalnost i veličina samih dela i opusa ima primat, u odnosu na hronološki ranije, odnosno na rodonačelnike tog žanra, jer kvalitet. Kad nešto živi više decenija, onda je kvalitet nesporan, i često se desi da kako vreme prolazi, bolje stoje kasniji predstavnici nečega od ranijih...

 

 

2 hours ago, Stiletto said:

Šezdesete... uzrast rokenrola u mainstream muziku. Bitlsi, Stonsi, Dženis, Hendriks... sve su morali sami da izmišljaju, pozajmljujući od drugih žanrova, bluza najviše.

 

Sedamdesete... apsolutna dominacija Disko muzike kao mainstream, kao neka avangarda Hard rok (Deep Purple, Led Zeppelin...) , Prog rok (Pink Floyd, Yes...) i brzi uzlet i još brže padanje Panka.

 

Osamdesete... jeste salata, ali kakva. Muzika pretekla iz sedamdesetih: Pank rok (Clash, Ramones...), Hevi metal u milion vidova (NWOBHM, Hair, Trash...), stadionski bendovi (Queen, Journey, Dire Straits...). U osamdesetima krenuli New Wave (Ultravox, Talking Heads...), Novi romantizam (Duran Duran, Culture Club...), Alternativa (The Smiths, The Cure...) a gde tek upadaju Madona, Majkl Džekson i još milion smerova koje sam preskočio.

 

Devedesete... dolaze rep i elektronika i muzike više nema, samo drndanje semplova. To je jedno kratko vreme prodrmao Grunge, ali nije se dugo održao.

 

Od tada do danas se još poneko pojavi sa gitarom na sceni (Arctic Monkeys, Kasabian, Cranberries...) koji vuku korene iz starog roka i Grunge-a, ali sve ih je manje i manje. Muziku više ne prave ljudi već kompjuteri.

 

Evo palo mi na pamet: Moj stric umro pre dve godine, i sad se ja vučem ne rešavam ništa prve godine (Ladno sam tamo, za nešto preko god dana, napravio nekoliko žurki i 10-ak sedeljki, a ovo ostalo išao dvaput nedeljno da proverim poštu i zalijem cveće), i tek posle nekih 18 meseci, ja krenem da gledam šta je sve ostalo iza njega, pa tako i njegovu kolekciju diskova, ploča i kaseta, od čega ovih prvih ima najviše. Tu osim standardnog iz druge polovine prošlog veka,  ima i pesama sa početka istog, zaboravljenih imena, osim eng tu su i raznorazne pesme na drugim jez, esp,fra, ita, por, de... Ukratko kolekcija ide i u širinu i u dubinu, a veliki dvokrilni orman od dna do vrha samo cd-ovi i to sve što može da se zamisli od muzike (Sličan ali manji orman je imao samo za filmove), što originalni, što kompilacije koje je on pravio, i ja to nekako sve pregledam šta je šta, i dođem do zaključka da bih ja tu, da sam sad na njegovom mestu, jako malo promenio, pogotovo kad se radi o dodavanju muzike iz ovog veka, nisam siguran da bi ovo iz poslednjih 25god dobacilo do 1% u tako nekom mom hipotetičkom kolekcionarskom opusu (Hitići neki iz '00-ih i to bi najverovatnije bilo to)

[Ta'veren]

Sto se tice muzike, idem u kontra smeru. Voleo bih da sam u poslednjih deset godina tinejdzer. Nisam bio lik koji gleda u tom smeru ''a da su mi tvoje godine'', ali evo koliko brze pratim sta se desava u aktuelnoj godini, zao mi je sto takvih bendova nije bilo pre 15-20 godina + naravno sto bi mi koncerti iz komsiluka postali dostupniji pa bih nesto video i sto bih razbijao glavu koji festival da odem i sa kojom zemljom da rizikujem jer idem u nepoznato. Lepse je kad si za takve stvari mladji i poletniji. Ne treba mi ni mejnstrim ni velicina benda, samo istrazivacki duh da dodjem do zanimljivijih bendova koji daju vecu varijabilnost muzickoj ponudi. 

[robespierre]

5 hours ago, Marko said:

 

U redu je ovako rezonovati, samo ako mi dozvoliš da primetim da je u ovde malo bezveze insistirati na autentičnosti kao zasebnoj vrednosti kao takvoj. Ako neki pravac najviše procveta, dostigne svoju najbolju formu u nekom periodu, onda će se na njega tako i gledati - Nevezano koliko ranije je taj pravac započet i kad je ta staza utabana i od koga. Ovde da kažemo uža originalnost i veličina samih dela i opusa ima primat, u odnosu na hronološki ranije, odnosno na rodonačelnike tog žanra, jer kvalitet. Kad nešto živi više decenija, onda je kvalitet nesporan, i često se desi da kako vreme prolazi, bolje stoje kasniji predstavnici nečega od ranijih...

 

 

Ja mislim da je autentičnost stvar broj jedan kojoj svaka umetnost treba da teži. Zašto je klasična muzika mrtva, zato što više nije autentična i svi koji je izvode su pre svega interpretatori. Ta veličina dela upravo leži u autentičnosti, jer ako poslušaš ove najbolje albume gangsterskog repa iz devedesetih (za mene bi to bili prvi Nas, prvi Wu-Tang i Liquid Swords i drugi Mobb Deep) videćeš da je to potpuno novi i drugačiji muzički jezik po pitanju atmosfere i umeća pravljenja matrica, veštine izvođenja, kvaliteta tekstova, pop-kulturnih referenci, igre rečima, humora u odnosu na Afriku Bambatu, Run DMC i ostale prekusore iz osamdesetih. Kad u Goldu sa Liquid Swordsa krene  scena kako čekaju da prođe metro da bi voz prigušio pucanj pištolja, ili kad u NY State of Mind ide scena kad protagonista beži od pucnjave u ulaz od zgrade koji je verovatno pun dece, samo ih ne vidi koliko je razbijen od droge... kao da u glavi gledam taj film.  

Edited July 8 by robespierre

[BattleBender]

Nema balkanskog bumera koji ne pomene deep purple ili rainbow. :((((

 

I promil promila balkanskih bumera je slusalo stvarno najbolji bend tog doba a to je Fleetwood Mac. 

 

Juce sam u teretani slušao neki njihov stari album. Kidali su ljudi. Njima je pesma ili melodicno sanjarska, ili atmosfericna ili instrumentalno fenomenalna bez predrkavanja. Ljudi su jednostavno kidali na svaki nacin.

 

Ja obozavam Dire Straits, mogu da se rasplacem uvek dok slušam Tunnel Of Love. Odvede mu neko stanje kao da prozivljavam uspomene koje i jesu i  nisu ni moje, kao da su mi kapci savršeno labavo i savrseno cvrsto sklopljeni, da ulazi i preliva se spektar boja dok si na kasno popodnevnom suncu. Kao da pesma ima svoj svet, svoju lokaciju, gde imas savrseno od UK, Kalifornije, i Australije. Pesma ima tempo, kulminaciju, twist, nostalgiju i melanholiju, a to sve nekako se stapa u optimizam. Pesma mi nekako oživljava one spontane, najživije trenutke iz mladosti i detinjstva... Letnje avanture, žute majice uprljane trešnjama...sanjarenja, prva maštanja o devojčicama i devojkama...

 

Saying this, nmg svaku pesmu Dire Straitsa da slusam, sa druge strane Fleetwood skoro svaku.

 

Mislim da bi FM bio najuniverzalnini i najultimativniji recommend za bilo koga. Da sretnem osobu koja mi kaze "Preporucio mi neku muziku, ja nista nisam slušao", rekao bih joj "Slušaj Fleetwood Mac."