Kako se danas osecate.

[Pletilja]

On 6/18/2024 at 11:10 AM, Juan Pablo Montoya said:

Jeste li nekada doneli odluku da budete prijatni i prijateljski raspoloženi prema svima oko sebe čak i kad su zadrti, čak i kad su potpuno u krivu a vi u pravu. Čisto eto, odluka.

Nikad, a promenila sam 2 firme tokom profesionalnog rada, nisam sklapala prijateljstva sa kolegama. Jedan jedini put mi je mkolega sa posla dosao na kucni prag i to da bi  mi doneo maline koje sam kupila od njega na pijaci, zahvalila sam se i nisam ga pozvala u kucu. Tek kad sam otisla iz firme, pri susretu sa bivsim kiolegama poceli smo da se pozivamo u privatne posete i to traje i danas. Kolege ne mozete da birate, prijatelje, da. Sve ostalo komplikuje odnose i na poslu i privatno.

[JPM]

Osećam se anksiozno na poslu jer neko vreme nemam jasna zaduženja pa se mučim da sam stvorim sebi šta da radim. Ali ne uspeva mi to uvek. Trenutno sam tu negde na nekom osećaju između besa i sramote jer ne doprinosim, a niko me ni ne gleda niti mi neko daje zaduženja.

 

Baš sam smoren.

 

Imate li periode ekstremnog dosađivanja na poslu i kako to rešavate?

[DameTime]

On 7/17/2024 at 1:09 PM, Juan Pablo Montoya said:

Osećam se anksiozno na poslu jer neko vreme nemam jasna zaduženja pa se mučim da sam stvorim sebi šta da radim. Ali ne uspeva mi to uvek. Trenutno sam tu negde na nekom osećaju između besa i sramote jer ne doprinosim, a niko me ni ne gleda niti mi neko daje zaduženja.

 

Baš sam smoren.

 

Imate li periode ekstremnog dosađivanja na poslu i kako to rešavate?

 

Moj odgovor na ovo pitanje je da otvoreno tražim nove taskove tim lideru i drugim nadređenim. Naravno, jasno mi je da ne postoji u svakoj firmi mogućnost takve komunikacije, što je jedna od prednosti mesta na kom radim koliko god su druge stvari loše. 

 

Iz mog iskustva zaposleni napuštaju kompaniju onda kada više nemaju ni uslove za razvoj ni spoljašnju motivaciju u vidu plate. Uz ogradu da možda donosim zaključak koji nije na mestu, iz onog što si do sada podelio s nama deluje da je to kod tebe slučaj. Pitanje za tebe je zašto ne menjaš firmu, tj. da li si pokušao? 

Edited July 18 by DameTime
reč

[JPM]

5 minutes ago, DameTime said:

Pitanje za tebe je zašto ne menjaš firmu, tj. da li si pokušao?

 

Zato što očigledno imam prenisko mišljenje o svojim sposobnostima i zato što se bojim mobinga. Ovde mi je mirno, tiho, niko me na muči niti mi bilo šta zameraju. Ali je u isto vreme užasno dosadno, praktično fizički boli.

 

Inače si odlično protumačila.

 

Plus ovo što radim je jako redak posao, malo ko se time bavi, ne postoji veliko tržište kao u ITu recimo.

 

Nemam mogućnost da tražim nove taskove. Zapravo nema nikakvog napretka. Na ovoj poziciji sam 11 godina. U prvih 5 sam nešto učio. Melanholija. Učmalost.

[Kronostime]

Eh, sta bi ja dao da nemam nove taskove - ni na odmoru, bolovanju, odsustvu.... me ne pustaju na miru vec zivkaju da im odradim nesto.

I tako 30 i kusur godina...

 

 

[Smrtokapa]

Akutni problemi ovog tipa se lako rešavaju produžavanjem pauza za kafu, reorganizacijom fajlova i foldera, samostalnim usavršavanjem na internetu (iz struke) i sAmOstAlnIm UsAvršAvAnjEm na internetu (van struke).

 

E sad, za hronični problem ne vidim drugi izlaz sem ovog što DameTime predlaže.

 

3 hours ago, Juan Pablo Montoya said:

Nemam mogućnost da tražim nove taskove.

 

Ja nisam nikada radio u kolektivu koji ima više od 20 ljudi, pa izvini ako je pitanje glupo ali: šta bi se desilo kada bi otišao do nadređenog, saopštio nešto slično što i na ovoj temi samo preformulisano i tražio da ti se dodele nova i dodatna zaduženja?

[Kronostime]

23 minutes ago, Smrtokapa said:

Akutni problemi ovog tipa se lako rešavaju produžavanjem pauza za kafu, reorganizacijom fajlova i foldera, samostalnim usavršavanjem na internetu (iz struke) i sAmOstAlnIm UsAvršAvAnjEm na internetu (van struke).

 

E sad, za hronični problem ne vidim drugi izlaz sem ovog što DameTime predlaže.

 

 

Ja nisam nikada radio u kolektivu koji ima više od 20 ljudi, pa izvini ako je pitanje glupo ali: šta bi se desilo kada bi otišao do nadređenog, saopštio nešto slično što i na ovoj temi samo preformulisano i tražio da ti se dodele nova i dodatna zaduženja?

 

A mozes i da pratis Forum na nekom od gomile tabova u pretrazivacu.

[JPM]

On 7/18/2024 at 5:07 PM, Smrtokapa said:

Ja nisam nikada radio u kolektivu koji ima više od 20 ljudi, pa izvini ako je pitanje glupo ali: šta bi se desilo kada bi otišao do nadređenog, saopštio nešto slično što i na ovoj temi samo preformulisano i tražio da ti se dodele nova i dodatna zaduženja?

 

Izvini, zaboravih da ti odgovorim.

 

Moja firma ima 20 zaposlenih.

 

Evo šta bi se desilo. Dobio bih nova zaduženja, dali bi mi da čistim delove pumpi kad dođu na remont ili bi mi dali da je vozim kamiončetom kad je opravimo.

 

Nemaju oni pojma da organizuju firmu a tek nemaju pojma da se staraju o razvoju kadrova. Zato u to i ne ulazim. Dametime me je odlično procenila, ja sam samo kukavica da tražim nešto bolje, i sedim u svojoj komfor zoni, koja zauzvrat često ima tu mračnu stranu, da je bolno dosadno.

[Polivalentni Stevica]

Prekid dugogodišnje veze,dao otkaz u firmi,lakša saobraćajka i još gomila stvari sve u mesec dana.

Jedino šta me je baš,baš pogodilo je smrt prijatelja uz kojeg sam odrastao.

Godinama se borio,dva puta pobedio smrt,ali treći put nije uspeo.

I pamtim kako je on uprkos svemu bio pozitivan,spreman da udeli savet,da ispriča neku zanimljivu priču.

 

Uspeo sam da se izborim sa teškim razdobljem u svom životu i poučen novim iskustvima sam u glavi ojačao.

Našao drugi posao gde od septembra počinjem,možda i pronadjem novu devojku.

Svakako pozitivno gledam u budućnost.🙂

 

 

 

 

 

 

 

 

[Selina]

On 7/22/2024 at 10:52 AM, Juan Pablo Montoya said:

 

Izvini, zaboravih da ti odgovorim.

 

Moja firma ima 20 zaposlenih.

 

Evo šta bi se desilo. Dobio bih nova zaduženja, dali bi mi da čistim delove pumpi kad dođu na remont ili bi mi dali da je vozim kamiončetom kad je opravimo.

 

Nemaju oni pojma da organizuju firmu a tek nemaju pojma da se staraju o razvoju kadrova. Zato u to i ne ulazim. Dametime me je odlično procenila, ja sam samo kukavica da tražim nešto bolje, i sedim u svojoj komfor zoni, koja zauzvrat često ima tu mračnu stranu, da je bolno dosadno.

Pa kako, a i sto bi neko koji zaposljava dvadesetak ljudi brinuo o razvoju kadrova? To nigde ne postoji. Traziti bolje je fina preporuka,

ali mozda nikome u tvojoj okolini nije potrebno bolje. Svako od nas precenjuje sebe i misli da preko puta cvetaju ruze, a ne cvetaju

nigde. Moja je prijateljica ( koleginica s faksa) na nekom takvom radnom mestu zavrsila i drugi fakultet, bilo joj je dosadno pa

je pocela da studira etnologiju i uspesno je i zavrsila pri cemu i dan danas "sedi" na istom radnom mestu.

[JPM]

11 minutes ago, Selina said:

Pa kako, a i sto bi neko koji zaposljava dvadesetak ljudi brinuo o razvoju kadrova? To nigde ne postoji. Traziti bolje je fina preporuka,

ali mozda nikome u tvojoj okolini nije potrebno bolje. Svako od nas precenjuje sebe i misli da preko puta cvetaju ruze, a ne cvetaju

nigde. Moja je prijateljica ( koleginica s faksa) na nekom takvom radnom mestu zavrsila i drugi fakultet, bilo joj je dosadno pa

je pocela da studira etnologiju i uspesno je i zavrsila pri cemu i dan danas "sedi" na istom radnom mestu.

 

Valjda se očekuje od menadžmenta da bude najvredniji i da ima inicijativu i da vuče firmu. Koliko god radnika da ima...

 

Što se tiče prijateljice, to je stvar izbora. Nekome to ne smeta, mnogi provedu ceo radni vek u nekom leru, i ok, to je njihov izbor, ako im prolazi, nemam ništa protiv.

Ja nisam takav. Ja vidim konstantnu kuknjavu kako "nije dobro" u isto vreme vidim i da se ne radi ništa da bi bilo bolje. Pa kako da ti bude bolje ako samo sediš i piješ rakiju?

 

Moraš da uradiš nešto da bi imao koristi od toga. E tako je kod mene. Kukaju a ništa ne preduzimaju. Imao sam gomilu predloga i mrzi ih bilo šta da preduzmu. Radnici koje sam ja na svoju inicijativu zaposlio jer su kukali kako niko neće da rade, danas odlično rade i mene je više strah što ih firma ne ceni dovoljno nego li da oni neće ispuniti zadatke. A firma nema dovoljno ambicije, ne pokušava da osvoji nova tržišta. Živi na staroj slavi. Mene to užasava jer znam da može bolje bez većih ulaganja, samo dobrom organizacijom.

 

Poenta je da mene nervira neinicijativnost, a bojim se da idem jer se plašim mobinga i lošije pozicije. JBG, pat pozicija.

[Selina]

1 hour ago, Juan Pablo Montoya said:

Mene to užasava jer znam da može bolje bez većih ulaganja, samo dobrom organizacijom.

 

Poenta je da mene nervira neinicijativnost, a bojim se da idem jer se plašim mobinga i lošije pozicije. JBG, pat pozicija.

Da li si razmisljao da ti otvoris firmu i da poslujes uspesno? Ili neuspeshno, uspeh nikada nije zagarantovan, ali treba imati

hrabrosti pa se i upustiti u takvu avanturu.

[JPM]

34 minutes ago, Selina said:

Da li si razmisljao da ti otvoris firmu i da poslujes uspesno? Ili neuspeshno, uspeh nikada nije zagarantovan, ali treba imati

hrabrosti pa se i upustiti u takvu avanturu.

 

Jesam ali ne previše ozbiljno.

 

Mislim da nisam preduzetnik, ja sam timski igrač.

[Kronostime]

Jedna osoba koja mi je nekad znacila sve i jedina na koju mi moja zakonita draga vec 28 godina ne kopa oci na pomen njenog imena od danas nije vise tu.

Na zalost, nije joj bilo leka....

Zbogom, mala - do sledece reinkarnacije.

I izvini za sve sto nisam stigao da ti kazem kada je trebalo.....

Sada je kasno.....

 

[JPM]

Saučešće.

[Pletilja]

U problemu sam: 3 nedelje cekam majstora da popravi neku sitnicu u kupatilu. Bio, video i obecao da ce doci za koji dan i nema ga. Juce mu posaljem sliku kvara, adresu i napisem "Samo da vas potsetim..". Majstor odmah odgovoara da se strpim jos malo, docice....odgovorim sa "Hvala, cekam vas..." .....a majstor mi posalje veliko, crveno srce....🤔

 

Edited August 1 by Pletilja

[Smrtokapa]

Ne osećam se, samo da prijavim da su počela da me smaraju deca koja me na ulici startuju i pokušavaju da mi prodaju limunadu ili narukvicu. Ne možeš više nigde da kreneš a da neko ne pokuša nešto da ti uvali.

 

Kako se sve okrenulo naopačke, uskoro će biti "pst, gospodine, želite li da kupite drogu?"

 

Kreću od sutra u školu pa će valjda imati manje vremena da hasluju po ulicama.

 

Bonus: upravo je jedan dečak pokušao da mi proda komplet Fransoaz Sagan jer mu fali za sladoled.

Edited September 1 by Smrtokapa

[Pletilja]

Ne snalazim se bas najbolje u ovim modernim vremenima, pamtim kako smo mi zaradjivali novac kao omladinci. Namerno kazem - omladinci - deca su bila kod kuce i pomaglal tu i tamo oko kucnih poslova bez ikakve novcane ndoknade. Elem, prvi novac sam zaradila nakon zavrsenog osmog razreda osnovne skole i kao ucenik I razreda gimnazije. Ustajala sam u 5 h, pesacila do gradske periferije, penjala se na traktor sa nadnicarima i 8 sati vezivala vinograd sa njima. Radila sam za dnevnoicu. Nisam izdrzala duze od nedelju dana, posao je bio tezak, radilo se 8 sati po velikoj vrucini, nadnicarke su nas potsmesljivo gledale i terale svoju normu a mi, "skolarke", mi smo se ubijale da ih stignemo. Znoj, bube, zedj, glavobolja, izgorela ramena....mama i tata su se samo smeskali kada bih dosla kuci mrtva umorna. Odluka da radim je bila moja, nisu hteli da mi daju novac za maskaru i kolonjsku vodu ali mi nisu branili da ih sama zaradim. Kasnije, krecila sam po kucama mojih starijih rodjaka, tetaka, kumica, ujni. Bila sam majstor za izvlacenje mustri i iscrtavanje obavezne linije ispod plafona. Zanat sam naucila gledajuci profesionalne molere koji su krecili nas stan. Posle sam lepila tapete kod istih rodjaka. Kao student, odlazila sam u Shvajcarsku sa starijom rodjakom i radila mesec, dva kao sobarica, perac sudova, potrcko, na lepom jeseru Lago Madjore. Zaradjeni novac sam trosila u Lokarnu ili Veneciji, Trstu, donosila sam garrderobu sebi i bratu. Poenta rada u mladim godinama nije bila samo da se zaradi novac vec da se nauci vrednostt novca, postenog rada. I kod nas u gradu ima malih prodavaca limunade i narukvica, kupujem samo ako vidim da sve to decica sama prave, tu, na licu mesta. Ove druge ignorisem, mamine limunade ne kupujem.

Cuvam po dinar od prve zarade moje dece. Kao gimnazijalci, radili su preko leta oboje: sin, zaludjenik za kompjuterske programe, sredjivao je dnevnice shofera koji su razvozili pivo nase pivare, cerka je radila kao hostesa letnjih festivala u gradu, lepa vremena.

Edited September 2 by Pletilja

[DameTime]

Svi mi idu na klinac u poslednje vreme, naročito ljudi na poslu. Okružena sam debilima u radnom okruženju koji su mi se toliko zgadili da mnoge od njih više ne mogu ni da gledam.

 

Pre neko veče sam doživela emotivni slom nakon treninga. Naime kada odem na grupni trening dobijem karticu koju treba da dam treneru. Pošto sam kasnila 2-3 minuta odlučila sam da je ostavim gde inače držim stvari u vežbaonici i dam je na pauzi. Kad je došla pauza ja krenem po karticu međutim shvatim da je nema. 

 

Na kraju treninga priđem treneru i kažem izvinite, ja sam došla sa karticom ali sada ne znam gde je. Pogledao me je onako začuđeno i rekao mi - pa dala si. U tom trenutku sam shvatila da se ne sećam tog trenutka.

 

Izašla sam, sela ispred i počela da plačem. Malo je falilo da tog trenutka napišem mejl kako dajem otkaz; pogotovo jer se to pogodilo sa poslednjim radnim danom koleginice iz tima sa kojom sam bila jako bliska. Navikla sam na fluktuaciju ljudi u firmama, mislila sam da mi neće tako teško pasti ali je u ovom teškom periodu bila maltene jedina osoba na koju sam mogla da se oslonim.

 

Umesto davanja otkaza (što tehnički mogu da uradim jer od frilensa zarađujem celu platu, nekad i više, za 6x manje rada, ali želim da malo štedim), za sebe sam uradila nešto drugo. Tog trenutka sam odlučila da se vratim na terapiju posle dugo vremena. 

 

Pre nego što me neko pita zašto ne promenim posao, pošto to svima savetujem ovde  već 2 meseca sam u procesima selekcija. Ali je stanje na tržištu generalno loše a i ja sam zaglavljena između medior i senior nivoa. 

 

Od dobrih vesti, uskoro mi kreće novi semestar škole glume i imam treninge, a krenuće i NBA/EL sezona, pa će me dodatni boleti dupence za ove idiote.

 

Eto, thanks for coming to my TED talk 

[JPM]

Često se ovako osećam, @DameTime, tako da itekako znam kako ti je.

Rešenje je naći ventil van posla. Nešto što te oporavi nakon što se otkačiš od idiota.

[Selina]

1 hour ago, Juan Pablo Montoya said:

Često se ovako osećam, @DameTime, tako da itekako znam kako ti je.

Rešenje je naći ventil van posla. Nešto što te oporavi nakon što se otkačiš od idiota.

To jako malo ljudi ume i moze. Ja to nikada nisam mogla, ali nisam nikada i nikako ljude sa kojima (moram da) radim

posmatrala kao debile i idiote nego nekako da su ljudi i nemoguci, totalno razliciti od mene, ali da je to stvarnost,

a nikada ni sebe nisam videla u nekom svetlu mnogo pametne osobe, a te oko sebe kao mnogo glupave i onda sam se ja

prilagodjivala tom svom okruzenju, a nisam ocekivala da se oni prilagodjuju meni.

[JPM]

Svejedno je kako ćeš da ih nazoveš.u ovom kontekstu u kojem pišemo ovde.

 

Ja vrlo često ne umem da se isključim nakon posla, pa lementiram, ali de facto to jeste rešenje. Znači neka aktivnost, hobi, nešto što voliš da radiš za svoju dušu ili za porodicu.

I onda se baterije napune do sledećeg dana.

 

Idioti ili ne, ljudi su teški za saradnju, svi pa i mi sami. Često nerazumevanja dovode do sukoba i glavobolje. Rešenje je imati život i van posla.

 

Ali to je teško, jer nesporazum na poslu crpi energiju pa onda nemaš ni volju bilo šta da radiš osim da sediš uz tv ili spavaš. Koliko sam samo ja vikenda bacio ležeći u krevetu nakon nekog stresnog petka...

[DameTime]

1 hour ago, Juan Pablo Montoya said:

Često se ovako osećam, @DameTime, tako da itekako znam kako ti je.

Rešenje je naći ventil van posla. Nešto što te oporavi nakon što se otkačiš od idiota.

 

Pa imam ja hobije. Taj deo problema je rešen  

 

Mislim da svi imaju neki svoj prag do kog mogu da izdrže određene stvari i kada taj prag bude pređen, nema nazad. Dosta ljudi je prešlo moj prag tolerancije, neću više da se bavim njihovom inkompetencijom. 

 

Mene te stvari nikad ne drže dugo. Izbacim iz sebe i teram dalje, nemam naviku da pričam o tome ponovo jer ne želim da proživljavam istu emotivnu situaciju. 

 

Rešenje je, naravno, terapija. Problem je što većina ljudi oko mene ne ide na terapiju 

 

-----------------------------------------------------------------------------------------

 

Prošle nedelje je došlo do vrlo interesantnog razvoja situacije... Već godinu dana smaram da pređem u drugi tim i to je javna tajna u firmi. Pošto se ništa nije dešavalo ja sam prestala da očekujem bilo kakav pomak. Međutim baš dan pre nego što je trebalo da imam razgovor u najvećoj konkurenciji svoje firme, dolazi meni CEO i kaže kako bi da pričamo o mojoj tranziciji u drugi tim do kraja godine... 

 

[Selina]

1 hour ago, Juan Pablo Montoya said:

Svejedno je kako ćeš da ih nazoveš.u ovom kontekstu u kojem pišemo ovde.

 

Ja vrlo često ne umem da se isključim nakon posla, pa lementiram, ali de facto to jeste rešenje. Znači neka aktivnost, hobi, nešto što voliš da radiš za svoju dušu ili za porodicu.

I onda se baterije napune do sledećeg dana.

 

Idioti ili ne, ljudi su teški za saradnju, svi pa i mi sami. Često nerazumevanja dovode do sukoba i glavobolje. Rešenje je imati život i van posla.

 

Ali to je teško, jer nesporazum na poslu crpi energiju pa onda nemaš ni volju bilo šta da radiš osim da sediš uz tv ili spavaš. Koliko sam samo ja vikenda bacio ležeći u krevetu nakon nekog stresnog petka...

Meni nije moguce da iskljucim glavu ako znam da problem koji postoji nije resen, a na meni je da nadjem resenje

( ovo ima veze samo sa stvarnim poslom, ne sa kolegama i pretpostavljenima) i onda sam u stanju da radim i u subotu i nedelju

i presrecna sam kad resim problem. Psihijatri mi tu nikako ne bi pomogli, a ni nikakve pilulice ili razgovori s njima.

Ako bi stvarno mas otisla u propas onda sam umela da presavijem tabak, bacim sve niz rijeku i odem u drugi svijet.

 

[Pletilja]

21 hours ago, Selina said:

To jako malo ljudi ume i moze. Ja to nikada nisam mogla, ali nisam nikada i nikako ljude sa kojima (moram da) radim

posmatrala kao debile i idiote nego nekako da su ljudi i nemoguci, totalno razliciti od mene, ali da je to stvarnost,

a nikada ni sebe nisam videla u nekom svetlu mnogo pametne osobe, a te oko sebe kao mnogo glupave i onda sam se ja

prilagodjivala tom svom okruzenju, a nisam ocekivala da se oni prilagodjuju meni.

Kad se setim...pitam se kako sam uopste i zaradila svoju penziju, kako me nisu lincovali svi ti koji su morali da rade u timu kojem sam i ja pripadala? Zasto? Zato sto sam od pocetka do kraja bila ljudski buldozer. Posao mora da se uradi, tacka. Kako, koliko, sa cime, ko, potpuno je nebitno, svako radi onaj deo u kojem je dobar, najbolji u datom trenutku i datim okolnostima. Kad se posao obavi, ostaje da se pokupe caure i prebroji ko ziv, ko mrtav. Pretpostavljam da kolegama nije bilo prijatno dok je trajalo ali sam i danas sigurna da mi ne zameraju jer, vecina njih je napredovala, savladavala nove tehnologije, morala da uci i napreduje u svom domenu ako je zelela da ostane u timu koji uvek pobedjuje konkurenciju. Ono sto je mene izdvajalo od drugih menadzerra je cinjenica da nikad nisam bila licna u odnosima sa kolegama u timu, znali su da je tih 8 sti na poslu imperativ da se posao obavi najbolje sto se moze i da je to prioritet, da u tih 8 sati nema mesta za licne sujete, animozitete ili simpatije. Ako je tenzija dosla do maksimuma, ja sam bila ta koja je prala soljice za kafu i kuvala novu turu jer sam ja dolazila na kraju procesa, ja sam preko telefona diktirala domaci zadatak nekom klincu umesto njegove mame koja je morla da pripremi podatke za tim...valjda je to razlog sto i danas, kada sretnem svoje bivse kolege i koleginice, uvek dobijem srdacan zagrljaj od njih.....valjda se i to racuna....?