Pletilja

Hvala, znam da je Lemetr i scenarista ali nisam znala da je snimljen film po njegovom romanu. Nisam sigurna da je sad pravo vreme da ga pogledam, imam potrebu da jos malo cuvam vlastite impresije i kad ih smestim tamo gde treba, svakako cu pogledati i film.

Shvatam, dosadila sam i Bogu i Forumu....😄

Evo, umesto informativnih emisija N1 i nova S, iscrpan izvestaj sta se juce i danas desavalo u parlamentu: https://nova.rs/vesti/politika/nastavlja-se-sednica-parlamenta-uvrede-i-kazne-najmanje-o-budzetu/

N1 i nova S ne emituju program, na ekranima je poruka "Mrak u Srbiji bez slobodnih medija". Ne mogu da nadjem ni jedno objavu kada je pocelo i kada ce da se zavrsi. i bilo je krajnje vreme da se preduzme nesto drasticno. Godinama se muce da odrze nivo ovjektivnog novinarstva jer dozvljavaju bojkot nosilaca vlasti pa se program svodi na bavljenje opozicijom koja se pravi mrtva, cast izuzecima. Bojim se da ce i ovo proci bez reakcije javnog mnjenja.

Pjer Lemetr, Dovidjenja, tamo gore, 2013, Gonkurova nagrada za tu godinu. Pocela sam da citam i nisam stala do 202/443 strane jer vise nisam videla ni belu macku.... Kao prvo, tu je pripovedac, aljkav po malo, u stanju je da napise Uf! kao komentar na vlastiti tekst i misao. Sharmantan, pametan, mudar cak i da nije takav, ovo bi bila jos jedna jeziva prica o nama, ljudima. I Svetski rat je tu, na pocetku i izmedju redova, posleratno vreme je takvo da vam rat dodje kao nesto jednostavno i prosto, iz rata izadjes ili mrtav ili ziv. Ocekivano je da to posleratno vreme bude tesko, komplikovano za zive a da su mrtvi u miru. Nema toga kod Lemetra, komplikuje zivot/smrt i jednima i drugima. Galerija divno datih likova objasnjava zasto je to tako, nevolja je sto vam se ti likovi smucaju po kuci i nakon zavrsetka romana, ima i takvih od kojih se jos neko vreme strecate da vam se ne pridruze uz jutarnju kafu u vlastitoj kuci. I to sto ja mogu da pisem vickasto nakon jedne, u osnovi, tragicne price, ide na dusu i talenat Pjera Lemetra. Neodoljiv je. Normalno, vrsnjaci smo......😁

Ima tome nekoliko meseci kako primecujem vinjeticu uz moj avatar, menja se tu i tamo a sad na njoj pise collaborator 7/14, hoce neko da bude ljubazan i da mi objasni cemu to sluzi, cemu i kome to ja colaboriram? Mislim, ima negativnu konotaciju u mojoj glavi a i ne slaze mi se uz karakter, ja sam slobodan strelac i tako to.....

Kad bolje razmislim, malo je pojava zbog kojih mi nije zao svog truda i trpljenja u ovoj dimenziji vremena i prostora, jedna od retkih fascinacija koju cu poneti u dusi je lepota stvorena od strane prirode....

Ima se, moze se....a i mora se, ove nase srpske krave - lenjo je to i bezobrazno, ne misli na interes naroda i drzave, samo preziva za punim jaslama koje im je natcovecanskim naporima obezbedio AV.

Kad smo kod selektora.....zaduzio je naciju jer je napravio nekakvo cudo u japanskom fudbalu, taj li je? Elem, gledam i slusam kako u kameru, sav skrusen i ozaloscen govori da ga je sramota sto Srbija nema moderan, lep nacionalni fudbalski stadion (sitnica od 400 miliona e), kako mora da se potuca po svetu da bi tako nesto video....prvo sam ga socno opsovala a onda mu predlozila da on i fudbalska bratija lepo doniraju, strpnu malo od svojih miliona i skockaju nekakvo moderno stadionce, cisto da imaju gde da ugoste belosvetske milijardere, ove sto se znoje na livadi jureci za loptom. Posle sam navijala za Svajcarsku i bez grize savesti zaspala kao beba, nisam sanjala AV i milione eura za nacionalni fudbalski stadion, nadam se da je ta stavka izbrisana u budzetu za 2023.....i za sva vremena. Sunce vam poljubim znojavo, krv smo propljuvali skolujuci decu, ozvalavili govoreci im da je znanje i postenje jedina prava vodilja kroz zivot a vi ste sve to zbrisali nekakvim tetoviranim, nabildovanim, preplacenim bizgovima koji jurcaju kao muve bez glave, ishhh, bre! I da znate: kad jedna baba prvi put u zivotu sedne ispred televizora i gleda fudbalsku utakmicu pomno se preslisavajuci gde je ciji gol, koji su nasi a koji njihovi, da znate da je dosao smak sveta, eto, dotle je doslo!

Bela Mandarin patka.....tako savrseno, tako lepo, tako jedinsveno, to samo Priroda moze....

Roditelstvo je dvosmeran proces, koliko sam ja uticala na svoju decu, toliko su i ona uticala na menjanje mene same, zajeno smo bili u toj avanturi odrastanja, svako u svojoj zivotnoj fazi po prvi i jedini put. I to traje i danas, oni u petoj, ja u osmoj deceniji zivota, razmenjujemo iskustva, predlazemo resenja, trasiramo puteve, svako u svojoj sferi ali povezani dobrim namerama, poverenjem, nista se tu bitno nije promenilo osim okolnosti. A okolnosti mi ne idu na ruku, godine prolaze, oboje su daleko od mene, ponekad me uhvati panika jer ih ne osecam onako intenzivno kao pre kada sam znala da li su dobro ili ih nesto muci. Kada mi cerka kaze " Trebas mi mama...." ja znam da joj ne trebam bas ja, vec ona sama iz vremena kada smo zivele zajedno, ona njena licnost koja se razvijala uz mene, ona zeli to da sacuva u svetu u kojem sada zivi i koji je pritiska da se menja po drugim obrascima. Izbor je i danas njen, moje je da budem tu, njeno - da dodje i uzme ono sto joj od mene ovakve treba. I zato ja moram i zelim da strogo motrim na sebe, da sebe vaspitavam i prevaspitavam jer, mozda ce vec sutra da kaze "Mama, trebas mi.."

Iz prvog reda posmatram nove vaspitne metode sadasnje generacije roditelja i krstim se levom i desnom. Cudim se da moj unuk uopste ume da hoda: rodjen je sa beby sedistem, vozen i odvozen od jedne babe do druge, do obdanista, zabavista a sada i do skole i od skole, dete jedva da predje 1 kilometar dnevno na svojim nozicama. Ako ne moze mama da ga taksira (tata je u inostranstvu, zaradjuje pare) tu je snahin otac, uvek na raspolaganju unuku. Nekako sam uspela da ubedim snahu da bar 1 odvedem peske dete u skolu i pokajala sam se: dete ima svakog dana bar 2 preteska ranca koje nosi u skolu, otpale mi ruke i na pola puta sam pozelela da zaustavim taksi. Dakle, svakodnevica i razni sistemi javnog zivota namecu tu pasivizaciju dece, vozeni i dovozeni, ubacivani u kuce, skole, kao koferi i preuzimani iz istih kao paketi. Roditeljstvo se danas svodi na servisiranje obaveza deteta. I dok se sve to obavi u toku dana, roditelji smoreni, deci dosadno, slobodno vreme se svodi na utvrdjivanje sutrasnih obaveza, na razapinjanje izmedju satnica roditelja i dece. Ne zive svi tako: moja mala komsinica ima 7 godina, posla je u prvi razred, gledala sam sa terase kako je majka ispraca u skolu i nisam verovala sta vidim, devojcica ide sama u skolu koja je na 300 m od nase zgrade, dete ne prelazi ni jednu raskrsnicu, samo nosi svoj ranac. Prvom prilikom napravila sam kompliment majci o dobila objasnjenje: pratili su dete prvih nekoliko nedelje, uverili se da zna osnovna pravila kretanja ulicom, snimili eventualna opasna mesta, zakljucili da ih nema i pustili dete da se samo krece. Ono sto mama ne zna je da se deca iz kraja nakon skole okupe kod nase zgrade, pobacaju ranceve i provedu i citav sat u igri, druzenju, milina ih je gledati. Moj unuk to nema, odgajan u staklenom kavezu, vozen i odvozen, zasticen od buke, guzve, postaje mali uplaseni decak koji se sklanja od svega sto remeti mir, tisinu, kupljenu udobnost proglasenu za elitizam, po mom uverenju, bez pokrica, za sada.

Izmislila sam ceo misaoni sistem da bih prevazisla sve te gubitke, distance.... Jednostavno je, ukinula sam dimenzije vremena i prostora. Ukinula sam verbalnu komunikaciju i fizicku egzistenciju kao uslov i pretpostavku komunikacije. I sad mi je supper: pricam sa kim hocu, kad hocu, o cemu hocu, siti se izrazgovaramo i sve bude ok. Jedino pravilo: moja rec ne sme da bude zadnja😄

Dala mi tetka, kaze, njoj ne treba a greota da se baci: j Jak, verovatno znatno jaci nego sto je bio, alkohol isparava, ulja se vremenom menjaju, verovatno da je daleko od originalno komponovanog mirisa. Tetka kaze da je kod nje vise od 20 godina. Nije za mene, vise je za neku crnku, mladu, egzoticnu. Cuvacu ga jer je bocica lepa....

Ne pamtim da je i jedan nas profesor imao privatan automobil tako da ta vrsta osvete nije mogla da se izvede. Recimo da se danas, u nekom razredu, pojavi nas profesor matematike: visok a tanak kao grancica, rascupan, sako obucen preko dukserice koja je u to vreme spadala u kategoriju donjeg vesa, na nogama - karirane kucne papuce, naocari a la tegle se podrazumevaju? Plus - tik, zmirkao je nekontrolisano, nesto kao Turetov sindrom. Shuskalo se da je bio genijalan student matematike na BU i da je zbog ljubavi zavrsio u provincijskoj gimnaziji, supruga mu je bila nasa sugradjanka. I on, takav, predaje matematiku u gimnaziji koja je vec tada imala stogodisnju tradiciju i ciji su ucenici bili prepoznavani na BU. U redu, bio nam je cudan, drugaciji,ali je bio profesor i njegov status se nije dovodio u pitanje niti nam je padalo na pamet da ga diskvalifikujemo jer je bio drugaciji. Nekako, znali smo da je profesor malcice ostecen, da ima falinku ali da zna matematiku i da je to jedino vazno. Ako je bio dobar kolektivu, ako je valjao direktoru gimnazije, coveku od ogromnog autoriteta koji je, malo - malo, znao da dodje na cas i sedne u poslednju klupu - sta mi, ucenici,mislimo je bilo potpuno nevazno. Roditelji se nisu mesali u posao skole, njihovo je bilo da nam kupe knjige i sveske i kod kuce obave vaspitno popravni rad ukoliko je skola imala primedbi na nase ponasenje. Sta da mislim o skoli koju pohadja moj unuk, skoli velike tradicije i ugleda, u kojoj moj unuk, ucenik I razreda, u I pougodistu dobija 2 napade panike? Fantomski bolovi u stomaku, ucitelj zove majku, dete u bolnici pregleda vojska lekara, sve je u redu, dete je zdravo. Definitivno, nesto nije u redu jer se napad panike ponavlja. Pitam unuka o cemu se radi, sta ne valja, razgovaramo....."bako, oni jako vicu a onda i ucitelj jako vice na na njih....." moj zakljucak: ucitelj ne moze, ne ume, ne sme da kontrolise par decaka koji se siledzijski ponasalju ( I razred osnovne skole?!) kako na casu, tako i na odmoru. Moj unuk nije objekat njihovog nekontrolisanog ponasanja, visok je i jak za svoje godine, nece na njega, ali je svedok. Dete je spremano za skolu kao hram znanja a dozivelo je sta? Varvarstvo, nemam drugu rec. Cutim, ne mesam se, ne komentarisem ni skolu ni ucitelja ali se osecam porazeno.

Gledam a ne verujem....sta je OVO? Kako, zasto.....sta je ideja......ko je dao gradjevinsku dozvolu.....lima normalnih u ovom gradu, opstini....pa TO se vec nakrivilo......kuku.....

Isto.....tuzna......cerka mi javlja da je njena prijateljica iz detinjstva, neko ko nam je cesto bio u kuci tokom odrastanja - tesko bolesna, ovarium cancer. Jedva 42 godine, 3 male dece, ponavljana vestacka oplodnja i sve muke koje uz to idu i sad ovo....uvek je govorila da ce roditi petoro....molimo se da je otkriven u ranom stadijumu inace.....ne smem ni da mislim..... Moj dragi prijatelj iz detinjstva, onaj sto je otisao na MR zbog kontrole ciste na pankreasu pa mu otkrili cancer na prostati - ima metastaze na kicmi. Nema dana da se ne cujemo telefonom, redovno me izvestava o promenama, terapijama.....stroga sam prema njemu, ne dam da mi se raspekmezi, da se preda, da se plasi....a hocu da svisnem jer njega i njegovu suprugu volim ceo zivot, divni su ljudi. Sutra u 19 h, u nasem malom centru kulture bice vece posveceno nasem Rasi. Dokumentarni film o njemu je sniman letos, cekalo se da Rasa ojaca pa da ga vidimo.....ja ne znam kako sutra da budem sabrana i normalna. Kad pozovem telefonom, prvo kazem " Raso dusho......" jer je on moja dusha..... Necu da zavrsim u suzama: kupila sam knjigu u antikvarnici, debela, teska, nisam je listala, korice su bile u dobrom stanju. Kod kuce, kada sam je uzela u ruke da je prelistam i vidim kako je organizovana, nasla sam - pismo. Tanak, fini papir, rukom pisano izbledelim mastilom, datirano na 1956 godinu, nemacki jezik, 3 crteza od kojih je jedan sa 2 lastavice koje su mi se toliko dopale da sam pozelela da ih uramim. Da ne bih unistila pismo isecanjem crteza, uramila sam lastavice ovako: Eto, laste su mi dosle na pocetku zime......ko zna zasto je to dobro....

Da li je to diskreciono pravo direktora regulisano zakonom? Ili podilazenje opstoj (ne)kulturi, (samo)ponizavanje prosvete? I mi smo bili mladi, i mi smo ispod klupe citali stripove, slusali Minimaxa subotom na mini tranzistorima, tada se u skolu islo 6/7 dana. Bezali smo sa casova, pojedinacno a, boga mi, i kolektivno. Zimsko doba, poslepodnevna smena, posle petog casa javljaju iz susednog razreda da je biologicarka naredila nenajavljeni kontrolni zadatak. U razredu, nekoliko nevoljnika sa klimavim dvojkama, ubledeli, vec su vidjeni za popravni. Za 5 minuta razred donosi odluku, bezimo sa casa, svi, i mi sa peticama i oni drugi. Osveta baba Rade, biologicarke, je bila strasna: svima je smanjena ocena na polugodistu a za ocenu na kraju godine, pitala je gradivo cele godine, ne samo II polugodiste. Zapamtila sam to prolece: mirise lipa, ja na terasi bubam biologiju, od tada nisam u dobrim odnosima sa mahovinama i ostalim sporama.....cutali smo i bubali biologiju mada smo bili na tzv jezickom smeru. Imali smo petlje da budemo drski, bezobrazni, da krsimo pravila ali smo umeli i da snosimo posledice svojih dela. Zato sto smo verovali svojim profesorima koliko god da su bili na svoju ruku, znali su vise od nas a znanje i obrazovanje se postovalo. Kad moj unuk radi domaci zadatak, u njegovoj pernici ima olovaka, bojica, gumica, zarezaca koliko u 2 razreda moje generacije zajedno. Njegovi udzbenici su divni, shareni, uz svaki udzbenik bar 1 radna sveska, radni listovi, testovi......milina jedna, samo da dete sedne i nauci gradivo a da ne ishcasi ni jednu mozdanu vijugu. Sta to vredi.....ako mu roditelji ne objasne zasto je taj napor potreban, koliko je znanje i obrazovanje vazno za razumevanje sveta u kojem je rodjen, za njegovo vlastito dozovljavanje sebe i licni razvoj. Mi smo strasno razvaljeno drustvo, do nivoa genocida, da citiram dragog prof Miodraga Zeca: " ovde je pojedena supstanca" , u duhu ove teme - supstanca moralnog kapaciteta ovog naroda. Zreli smo za protektorat ili sanitarni kordon. Oporavak? Za jedno 100 godina, mozda, ako preteknemo.

Nema ljutnje, volim izazove drugacijeg razmisljanja, mene radi. Sta da rade profesori? Da se usprave, da ne savijaju kicmu pred direktorima, ministrima, roditeljima. Da, osim sto strajkuju da bi im se povecale plate, strajkuju i protiv arhaicnih skolskih programa. Braneci interese svojih ucenika, njihovo pravo na moderno, primenjljivo znanje i obrazovanje, odbranice i sebe. Kad se xyz sindikata u prosveti ujedini u jedan, kad pokazu medjusobnu solidarnost, kad se izbore za slobodu svog misljenja i delanja, bice pravi primer svojim ucenicima i imace postovanje koje njihova profesija zasluzuje sa ozbiljno jakim razlogom.

Cvrsto verujem da sve pocinje i zavrsava u porodici, drzava, sistem - ili je podrzava u dovoljnoj meri ili ne. Devedesetih, sa dva maloletnika u kuci i u skolskom sistemu, sa ratom, inflacijom, raspadom i drzave i privrede, moralnim dilemama odrasle osobe kako preziveti dan a ne praviti kompromise sa savescu - svoje materinstvo pamtim kao nocnu moru. I nisam jedina. Kao roditelji, svi smo bili sami, bez icije podrske, gledali smo kako se skolski sistem raspada jer je vecina profesora bila zabavljena namicanjem privatnih casova jedni drugima i to na kvaran i za decu uvredljiv nacin: zakidalo se na ocenama uz racun da ce roditelji placati privatne casove kako znaju i umeju da bi deca mogla dalje, u srednju skolu, na fakultet. Na casovima francuskog, kao drugog jezika, moja deca su prelistavala stre primerke Bazara koje je profesorka donosila u skolu! Za 2 godine nisu naucili da kazu ni dobar dan na tom jeziku. Imala sam dogovor sa decom: u redu, skolstvo nam je trulo, profesori korumpirani ili pogubljeni kao i svi ostali, ne ucite za ocene, ucite ono sto vas interesuje ali u tome budite najbolji vi. I tako je i bilo, deca su postovala dogovor, nista ispod crte od 4.00 kao prosecne ocene zbog prohodnosti za upis na fakultet. Sve ono sto skola nije odradila, odradjivali smo mi, roditelji, kod kuce, kroz razgovor, komentare dnevnih desavanja, uz spremanje vecere i sutrasnjeg rucka, usta nismo zatvarali u demokratskim diskusijama sa decom oko porodicnog stola. I uz insistiranje na redu, radu i (samo) disciplini i mantru " i ovo ce proci". Proslo je, ciljevi su ostvareni. Koja je cena placena? Prevelika. Najmanje sam bila nezna majka, neko kome se poveravaju mladalacke tajne i dileme. Bila sam majka menadzer, neko ko resava probleme, zaduzen da nam se porodica ne raspadne "dok ovo ne prodje". Ono najlepse u roditeljstvu, ona mirna i tiha neznost i postojanost, ono nenametljivo pracenje promena u mladom ljudskom bicu, istinsko upoznavanje sa njim, njegovim vrlinama i manama, sve sam to propustila jer nije bilo vremena, nije mi dato, pojela je istorija, to mi je oteto, istrgnutto iz narucja. I ne moze da se nadoknadi. Kako kazu: "strela koja pogodi cilj, promasi sve ostalo". Pogodili smo cilj, formalno, porodica je ispunila svoju svrhu, pitanje je koliko se istinski poznajemo a koliko je svako od nas, deca i ja, upoznao onog drugog, koliko smo morali da se svedemo na socijalne uluge i lishimo istinske bliskosti? Zato sto je imperativ bio da se prezivi i dok je tako, a i danas je tako, nece biti srecnih, zaista ostvarenih individua, nece biti niceg autenticnog u ovom narodu. Drzava, sistem, od nas pravi robu s greskom, falicne ljude i radi to sistematski. Neoprostivo.

Covek je prikupio 290 000 potpisa i dans predao peticiju RTS da mora da obavestava populaciju o stanju zagadjenosti vazduha i da priredi diskusije o rudarenju litijuma na nacionalnoj tv. Malo li je? Uzgred, tek ce da bude dreke.

Mogla je to da bude i moja cerka, 7 godina je zamenjivala kolege po ovdasnjim skolama, 5 godina u skoli za decu sa posebnim potrebama. Veceras sam joj napisala da nikad, nikad ne zazali sto je otisla odavde. Mogla je to da bude i moja cerka.

Mislim da je delic mene veceras umro. Snimak: ucionica, sicusna zena sedi za katedrom, mladic joj se muva iza ledja, izmice joj stolicu, ona pada na pod, urnebes u razredu... Zena je profesor, mladic je njen ucenik..... Mnogo toga je u ovoj zemlji, u ovom narodu umrlo. Stid Pravda Zakon Solidarnost Moral Pamet Dostojanstvo Ljudskost. Ne znam ko je to i gde rekao ali sam zapamtila: mali deo mozga koristimo za misljenje, najveci deo - da budemo ljudi. Ima li ljudi u ovoj zemlji?

Koji god da su, imaju istu funkciju a funkcija se zaklela. Ne smeta meni zakletva vec to hocu pa necu pa opet hocu - strategija Rada moze da bude i marsovac, ako nije s njima, protiv njih je.

Poslanici srpske liste su se vratili u kosovski parlament, Izvestava N1 u vecerasnjem Dnevniku u 19 h, emitujuci snimak na kojem poslanici, stojeci, slusaju tekst poslanicke zakletve u kojem se kaze da ce postovati Ustav republike Kosova. I to bi bilo sasvim u redu da isti ti poslanici nisu pre 10 dana nappustili, demonstrativno, taj isti parlament. I zato: FUJ! za politiku rezima AV! Uplasio se da ce Rada Trajkovic postati politicki faktor Srba na Kosovu i brze - bolje, evo nih, bez stida i srama, muckovi jedni. Kad bolje razmislim, bolje i to nego da su ubili R.T. kao sto su streljali Olivera Ivanovica. Trajkovicka sigurno ne bi zatvarala oci pred mafijaskim klupkom kosovskobeogradskih politicara i eto nama farse od tragedije! Ovako se igrti sudbinama naroda je nedopustivo, sramno, tupavo i kriminalno. I rado bih da pitam: cime je poktivern odluka da se svim sluzbernicima koji su napustili kosovske institucije obezbede primanja i sva davanja za penziono i zdravstveno osiguranje, koji je to organ vlasti, koja institucija, donela takvu odluku, crno na belo? Ko to tako deli nase pare a da nam se ne daje bar malo inteligentnije objasnjenje zasto se to radi? Ili sve to ide na rec nekrunisanog vladara Srbije? FUJ!