Pletilja

Besna sam, toliko da bih mogla i da se pobijem sa nekim, ja, cuveni mirotvorac! Besna sam jer se ruzne, grozne stvari desavaju nekim dobrim ljudima onako, skoro pa masovno, na buljuke! Alo, Ti gore, da zasuces rukave i napravis malo reda ovde dole?! Vanzemaljci, dokle cete, bre, da igrate zmurke sa oblacima, vucite se medju nas i spasavajte dok ima sta da se spase! I tako od ranog jutra, na 35 C. ..... Kraljevstvo dajem za 1 (jednu!) lepu vest! (Djokovic i ostali iz branse se ne racunaju, komsijina krava takodje!). ...... Molim za jedno lepo, normalno dogadjanje, jednu malecku, malecku, lepu vest.......

Aja i macina trava koju redovno obilazi....

https://www.netkolumne.com/2021/05/ljubomir-zivkov-izgubljeni-navijac.html?fbclid=IwAR01FV73xOBJcozP8g-P-2G4k1UVd4NtF-XytgcQ-BLc62QZPxi4jtWnyNg "družeći se sa bivšim julovcem koji se prometnuo u osobu priblizhenuiu k novomu imperatoru, Đoković je poručio da stanje u svojoj postojbini smatra normalnim, izgubio je zauvek jednog navijača o kome se s pravom može reći da i nije bio neki, ali ipak".

Postoji okidac napada i bitno je da se utvrdi sta je to, kod mene je to bilo mnostvo ljudi, nisam mogla da izdrzim bioskopsku, pozorisnu opretstavu, gradski prevoz, seminare, bilo sta sto lici na masovnije okupljanje dovodilo je do napada gusenja. Nije rsenje u izbegavanju okidaca vec u svesti o tome da moja reakcija nije prirodna u okolnostima koje provociraju napad, kad se to prepozna, lakse se sa tim izlazi na kraj i moze da se savlada.

Zove me dragi prijatelj sa kojim sam odrastala i kaze: "Pa dobro, gde si ti? Zovemo, ne javljas se i ne setis se da pozoves ti nas, sta se desava sa tobom...?" Kad sam pobrojala sve sto sam uradila u prethodnih 5 dana i sta treba da uradim sledecih 5 dana, rekao je : "Nece tebe Alchajmer nikad da stigne, brza si...". Ma ne, ja samo radim na sunce i toplotu, to me pokrece. Uzgred, uhvatio me neizdrz u biblioteci. Imaju novu bibliotekarku, da bi evidentirala 3 pozajmljne knjige bilo joj je potrebno vise od 10 minuta mada se sve radi elektronski, jednostavno, zena kao da je lenjivac na grani, pokreti su joj nezamislivo spori, cist slow motion...da iskocis iz vlastite koze. I to veeeliko okruglo ogledalo koje sam kupila nikako da stigne, i moler nikako da se javi a obecao je krecenje iduce nedelje i babatetka zapela da ide u Mislodjin manastir u utorak, ne mogu da je pustim samu ima obicaj da se polomi kako izadje iz neke crkve....eto zasto se ne javljam, ne stizem...bas sam nasla kad ce da me stigne sav ovaj adrenalin, sad, kad je ceo svet nekako usporio pa se samo razvlaci...

Osamdesetih, uletela sam u fazu panic attack, desavalo se da prolazim kroz krizu 2 puta u toku dana, prva 2 meseca svi su u porodici bili zabrinuti, pratili su me na silne lekarske preglede i istrazivanja u tadasnjim vrhunskim klinikama i kada su sve eminecije interne medicine izjavile da sam zdrava kao dren, oko mene se formirao brisani prostor, cak mi je i rodjena majka rekla da sam uobrazeni bolesnik, hipohondar. Godinama sam funkcionisala savrseno i kod kuce i na poslu, ni 5 minuta me niko i nikad nije morao da pokriva u obavezama, nikome nisam bila na teretu, kako - to samo ja znam. Jedan blagi, jedva primetan otklon od mene, mojih problema, je ostap do kraja zivota i mojih roditelja i bivseg supruga, kao da sam ih izneverila, kao da su vecito bili na oprezu sta god da je bilo u pitanju a pominjanje te faze je bilo tabu tema, nesto kao porodicna bruka. Naucila sam da faze disfunkcije krijem, na pitanje "sta ti je" odgovarala sam da me boli glava, stomak, da me muci ishijas, bilo sta sto je tada bilo drustveno prihvatljivo. Pisem vam ovo da razumete i vasu prijateljicu i da joj ne zamerate gest, mene ni njarodjeniji nisu prihvatali sa tim problemom. Na kraju krajeva, vama je potrebna strucna pomoc i svest da je problem, ipak, samo vas. Ne kazem da je lako, da ne remeti osecaj pripadanja, prolazeci sama sa mojim psihologom kroz problem, moram da priznam da je izvestan stepen nepoverenja u ljudsku vrstu ostao i do danas. Ja nisam umela drugacije da se sacuvam od stigme neuroticara osim da podignem zidove oko sebe, poslednja stvar koju sam ikad dozvoljavala sebi je (samo)sazaljenje. Ne treba vam to, zivi ste, fizicki zdravi, imate problem i na vama je da ga resavate u drustvenoj klimi koja je daleko benevolentnija nego pre 30, 40 godina.

Costal elites, HBO Original produkcija, ekipa odlicna, tema aktuelna, pravi biser u poplavi pretencioznih naslova, jako, jako osvezavajuce pa i lekovito, preporucujem.... https://www.google.com/search?q=coastal+elites&rlz=1C1CHBF_enRS858RS858&sxsrf=ALeKk01UUSstuDk-SqRBqayzDdl-r5PIsQ:1623704350707&tbm=isch&source=iu&ictx=1&fir=7hzd9N6l9IgYxM%2Cm7j4LdjUZ1zdHM%2C%2Fg%2F11jb1j0swr&vet=1&usg=AI4_-kS_KglB7Ju701O0dMb00WkRJ9t0dg&sa=X&ved=2ahUKEwigt6yIgpjxAhVRu4sKHdZTB1UQ_B16BAgqEAE#imgrc=7hzd9N6l9IgYxM

https://www.beograd94.rs/sr/za-pacijente/saveti-lekara/257-ujed-krpelja

Komsiji se raspala velika fotelja, utrapim mu nasu, rasklapa se, niko je ne koristi, cak ni macka, teska je i komplikuje mi nedeljno spremanje, ne volim je vec poduze vreme...usrecim coveka....ALI: sad imam rupu u trpezariji, prostor zbunjen, ja zatecena, shetam komode, okrecem sto i stolice, nista ne pomaze, sve je bilo pod konac jos pre 30 godina, da li je problem u mojoj slici u glavi ili stvarno treba da pocnem od pocetka....i tako vec 5 dana. Nocas stojim na pragu i sine mi ideja, potrebno mi je veeeeliko, okruglo ogledalo iznad jedne komode a visak su mi 2 slike koje treba da zamenim sa 1 drugacijom, mota mi se po glavi Fibonacijev zlatni presek, odavno zelim da ga nacrtam vlastorucno......odoh po ogledalo....i shestar i uglomer.....to sta ja umem sebi da zakomplikujem zivot, niko ne ume......al bar mi nije dosadno....

Napuljska tetralogija, Elena Ferante. Ne znam odakle da pocnem, ne znam sta da kazem o ovoj sagi E. Ferante (pseudonim), dozivljaj je tako duboko lican. U pitanju su ispovedni romani o Napulju i ljudima sa njegove margine. Ispricani sa brutalnom iskrenoscu prema sebi od strane glavne junakinje. I ta iskrenost pleni jer je u nasem vremenu tako retka. I otud sledi jedan od mogucih nivoa dozivljaja: radjamo se i bivamo baceni na pozornicu koja je vec opremljena krhotinama bezbrojnih bivsih zivota na njoj, sve je dato i zadato i igra moze da pocne. Koliko je vazno da se ostavi trag, obelezi vrema koje nam je tako velikodusno dato rodjenjem a uloge su vec podeljene, kraj se zna? Grad, njegova istorija svedena na djubriste nam se smeje u lice, bicemo zaboravljeni za dan, dva, samleveni kao i oni pre nas, izgubljeni u vremenu. I zato Lina ne zeli da Napulju ostvi ma i jedan trag svog postojanja a Elena pise stotine i stotine stranica o Lini - iz ljubavi ili mrznje, one egzitencijalne muke koja nam vristi u lice da nismo dovoljni sami sebi, da su nam potrebni drugi ali da su ti drugi, uglavnom, nas licni pakao. I nije grad taj koji pobedjuje, postoji vekovima u senci vulkana koji ga podseca da od svega ostaje samo pepeo. Izmedju pocetka i kraja, prvog i poslednjeg cina drame ostaju pitanja bez odgovora. I to je sve sto mozemo da uradimo, da postavljamo pitanja, trazimo smisao u besmislu. I tako, sad imamo sagu predgradja, sagu o gubitnicima, bilo je vreme da je neko napise jer Budembrokovi i Forsajti mozda reziraju nase zivote i postavljaju pozornicu ali na njoj smo sami, osudjeni da - budemo.

Dive, sa 65 sam morala na operaciju u inostranstvu, ovde je ne rade, otisla sam sama iako je u propratnoj dokumentaciji trazeno da imam pratioca, okolnosi su bile takve da sam morala da idem sama. Aviona se plasim od kad znam za sebe, aerodromi su u medjuvremenu postali ogromni mravinjaci, B&B smestaj u oba grada u kojima sam morala da boravim - na poslednjoj stanici gradskog metroa, vreme mi nije islo na ruku, operisala sam oko a tih dana je sasvim neocekivano sijalo sunce koje mi je izazivalo zaslepljujuce suze, jedva da sam ista videla na ulicama i sa najtamnijim naocarima za sunce. I, kao vrhunac, post operativna terapija na drugom kraju zemlje, u drugom po velicini atomskom reaktoru u Evropi, sa sektorom za atomsku medicinu, dovoljno je da pogledate zgradu sa reaktorom pa da vam klecnu kolena. Nista na tom putu od 18 dana nije bilo ni lako ni jednostavno. Ipak, vratila sam se srecna i poprilicno sigurna da ce sve biti dobro. Ohrabrenje sam dobila od medicinskog kadra koji je brinuo o meni, o divnim ljudima koje sam tada videla i nikad vise ali ih ne zaboravljam ni posle 6 godina. Dive, svakome je vlastita muka najveca ali mi smo, kao pacijenti, deo proverenih protokola, nase operacije su za njih, lekare, tehnicare, osoblje, rutinska stvar, nema iznenadjenja, sve sto je moglo da krene naopako - njima se vec desilo i imaju spremne odgovore na svaku eventualnost. Ponesite nesto za citanje, obavezno mobilni telefon (ne zaboravite punjac!) da slusate radio i muziku koju volite i sve ce biti dobro. Ako sam to mogla ja, mozete i vi. Srecno Dive, shaljemo vam dobru energiju, mislimo na vas i javite se kad budete mogli.

Iz cista mira niko ne ujeda pa ni pas. Ako me dirnete tamo gde me boli, mozda bih vas i ja gricnula? Shalu na satranu, moju cerku je ujeo pit bul jer mu je, na rolerima, uletela u vidno polje i pas je instinktivno reagovao, verovatno zato sto je bio obucavan za borbe a na ulici se nasao bez brnjice i povodca. Utoliko je zlocin vlasnika tezi, zlocin vlasnika a ne psa. To mojoj cerki nije ostavilo nikakve traume, naprotiv, psi i njihovi ljudi su i danas dobrodosli kod nas i pored toga sto smo mi rodjeni mackari. Da zalost bude veca, pas je uspavan a vlasnik je nestao iz grada na vise od godinu dana. Da sam se ja pitala.....

Na spratu iznad naseg stana zivi troclana porodica, mama, tata i cerka od 8 godina. Veseli ljudi, kod njih stalno ima gostiju, muzika (dobar rokenrol!) kad god tata nije u fabrickoj smeni, glasni i kad shapucu......od silnog skakanja po njihovoj kuci rashrafila mi se plafonjera pa je tata popravio.....mislim, idu mi na zivce jer imam osecaj da zivim sa njima, da im dodjem kao kucni ljubimac, no, mladi su, bucni i dopali mi bas oni i sta se tu moze. Kada je objavljen lock down, tata je posle 5 minuta od objave zakucao na moja vrata i rekao da ce oni da mi budu podrska za sve sto mi treba.....to s ne zaboravlja. Elem, jutros sanjam da mi je njihova cerka ishkrabala sve zidove u stanu, gde god da pogledam - crtez olovkom, iscratana cak i vrata.....idem po stanu i ocajavam, stan je upropashcen....uzimam sundjer i pocinjem da brisem zidove....i kad sam prisla blize, vidim da su to fini crtezi sa mnogo detalja (ni Da Vinci se ne bi postideo) i tu se budim, probudilo me cudo, od ocaja do ushicenosti lepotom. Dobro je kad se od limuna napravi - limunada, cak i u snovima.

Petr V Brett, tetralogija, zavrsavam I deo, kod nas preveden kao Noc demona, original naslova u USA as The Warded Man ili u UK kao The Painted man. Saga je zapoceta objavljivanjem I dela 2008. Ovo sto sam do sada procitala mi se bas dopada, bez obzira sto su osnovni postulati korisceni vec mnogo puta: svet nakon apokalipse (pobeda demona u ratu sa ljudima), pojedinac koji trazi cudo ne bi li spasao svet itd...fino nijansirani likovi, dobro izmastan svet u kojem se sve desava, odlicni dijalozi i doba prevod.....ne znam sta da ocekujem u ostala 3 naslova jer jedva da nesto znam i o piscu i o delu....za sada mi drzi paznju. Vasi utisci?

Iskidao mi je zivce na froncle, ubio je Neda Starka, zombirao Dzona Sneznog.....najbolje godine sam mu posvetila grickajuci nokte u ocekivanju novih naslova i novih sezona na tv, placala kol ko treba za HBO kanale.Pa ja sam ostajala kod kuce i uzimala 2 slobodna dana da bih zavrsila neku njegovu knjigu, zbog njega sam lagala da sam bolesna, otimala sam se sa rodjenom decom oko njegovih knjiga i? Da mi priredi ONO od poslednje epizode poslednje sezone? Neee, Martin i ja smo zavrsili za sva vremena, zadrzacu decu i vraticu se prvoj ljubavi - Tolkinu. Na kraju svih krajeva, svi su oni izasli iz Tolkinovog kaputa epske fantastike. A sad ozbiljno: ne radi se o Martinu i njegovom opusu, skidam kapu za svet koji je stvorio i klanjam se produkcijskom timu za izvanrednu ekranizaciju njegove price i hrabrost da se uopste krene sa ekranizacijom takvog bogatstva maste. Medjutim, ja cu uvek pre da navijam za jednoroge nego za (ne)podgrejane leseve ako ne iz nekog drugog razloga, onda zato sto su - lepsi. Moj reper za dobru epsku fantaziju ce zauvek ostati jedan drugi film, u pitanju je Legenda sa T. Kruzom i ekipom, gde ima jedan koji se bori za pravu stvar i bulumenta zlih koji na kraju price budu pobedjeni i osujeceni junakovom pamecu i hrabroscu a ne uz pomoc lukavih bankara, prevrtljivih i gramzivih "sivih" likova, gde se borba ne vodi zato da bi se delili resursi i carstva nego da bi pobedio ideal pravde, casni i hrabri pojedinac. Tako se na nove generacije prenosi ideja o moci jednog u borbi protiv sistema. A to je poruka svih bajki napisanih ikad koja treba da ohrabri a ne da demoralise. Zlo ne sme da pobedjuje.

Rado cu "sive" likove ostaviti Martinu, blokbaster producentima i savesti covecanstva. Mislim, da mogu da ih zbrisem iz budne svesti pomenute sive mase covecanstva, uradila bih to, to je relativizacija zla, apologija kukavicluka, obesmisljavanje licne odgovornosti i hrabrosti, jedno ubijanje u pojam same sustine umetnosti koja, po mom skromnom misljenju, nije u imutaciji zivota vec u odrzavanju vatre ljudskog duha i stremljenja. Jedno je igrti na kartu unutrasnje borbe likova a sasvim nesto drugo karakterizaciju toliko zamrsiti da na kraju svi ispadnu isti. Molim da se Tolkin izuzme iz price o "sivim" likovima. Ako cemo pravo, sam Martin mi je crn da crnji ne moze biti, posle svega sto smo od njega licno doziveli.

......koji ne porice poruku pisca da DOBRO uvek pobedjuje ZLO. Zato i citamo bajke svojoj deci kad su mala da bi im prosledili ovu poruku. Posle ta deca odrastu i pocnu da traze dlaku u jajetu sto je sasvim ok, jedan takav mi je odrastao u kuci, eno ga, cita iste te bajke svom sinu mudro previdjajuci " zjapeci krater u narativu".

Ruzmarin u velikom kshiru, imam ga na terasi vec godinama, koristim ga preko cele godine za kuvanje, pileci raznjici na grancici ruzmarina - zastitni znak moje kuhinje....sta mi bi jesenas da ga orezem po savetu mog skolskog koji ima profi rasadnik, ne znam, tek, uradila sam kako mi je rekao i svaku grancicu skratila za 3 do 5 cm pri vrhu. Moj ruzmarin ovog proleca ne mrda, ni 1 cm novih izdanaka i nekako je pobledeo. Ima li nade za njega? Zao mi ga, nisam ga valjda ubila?

Ima jedan momenat u kulinarstvu o kojem bi da pricam.... Elem, bila sam na rucku kod moje babatetke (84) a povod, e, pa povod je neki pomen, s obzirom da je nadzivela i svoju i suprugovu porodicu, malo malo - zove me na rucak koji je namenjen njenim preminulim srodnicima, mislim, neko jos toplokrvan mora tu hranu da pojede ne bi li se nahranile sve te dushe....babatetka se u to bas razume jer je posvecena veri od kad je znam. Vec i ovaj detalj je dovoljan da mi knedla zastane u grlu al sta cu, mnogo volim moju babatetku pa sto da joj ne ucinim, njoj to znaci... Problem je sto moja babatetka ne voli da jede a samim tim, ne ume da kuva. Meni: Bistra supa od povrca, bas bistra, kao da ste plaknuli sherpu u kojoj se kuvala normalna, domacinska kokos sa pripadajucim zelenisem i shakom bibera, tek tolko da se preznojite kao posle pola dana u sauni. Srchem i vec vidim da se potpaljuje lomaca u mom zeludcu. Curece pecenje, bar ono sto smo zajednickim snagama uspele da odlepimo sa dna tiganja, cureci bataci, deo curke koji ima najjacu aromu cureceg mesa i koje ne stavljam ni u podvarak al sta je tu je.... Pekarski krompir, pristavljen negde oko 5 h izjutra, suv, upokojen nacisto. Salata od cheri paradajza, vise je to salata od ljutih papricica sa po nekom polovinicom paradazica, ljuto do bola, od mirisa mi s prividja vatra pakla... Ajvar, kremast, aromatican, nesto kao majonez od paprika, bozanstven. Pitam tetku za recept ubedjena da ima neku tajnu jer je 50 godina zivela u istocnoj Srbiji a zna se, taj kraj ima svojih tajni....tetka se smeska, ja cekam otkorvenje a tetka kaze "iz radnje je, znas onu malu radnju pored one cvecare uz groblje"....i uzima teglicu iz frizidera kao krunski dokaz. Tetka ne voli slatko, servirala je 2 torte koje je dobila prosle godine od svojih prijateljica od kojih se jedna upokojila proslog Decembra, normalno, torte su bile svo vreme u zamrzivacu..... Kafa, 2 u 1 iz kesice, tetka ne voli i ne pije kafu ali eto, rucak mora da se zavrsi sa nekakvom kafom... I da ne ogovaram vise moju divnu babatetku, poenta je da sam sve sto je servirano pojela u sasvim malim kolicinama (srecom, tetka zestoko posti vec decenijama i njena procena potrebne kolicine hrane se svodi na potrebe vrapca) ali, s obzirom da onaj moj muceni zeludac vec mesecima ne pristaje na ista osim jogurta i dvopeka, mislila sam da me cekaju paklenih 24 h. Rezime: nista mi se nije desilo. Osluskivala sam, ocekivala sam iz sata u sat kad ce da krene bol, maximalna doza blokatora protrombinske pumpe, dupla doza antacida... i - nista! Kao da sam rucala shaku kokica, milina jedna! O tome pisem: o emocijama u kuhinji. O divnoj, cistoj energiji jedne posvecene zene koja ne ume da kuva i ne voli da kuva ali voli da zbrinjeva i zive i svoje drage, mrtve. O ljubavi prema bliznjem, bila ona hiscanska, muhamedanska, budisticka, nazovite je kako hocete ali je shirite univerzumom je nema jace sile od nje. Dobro srce moje babatetke me cuva, leci i hrani moju dusu jer je sve ono zbrda zdola spremljeno imalo jedan caroban zacin - spremljeno je u dobroj nameri, potpunoj posvecenosti a to se, izgleda, jedino racuna.

Nase goluzdravo jaje... Hemijski deo uspeo 100%, svukli smo jaje ali onad deo iz fizike smo omanuli, jaje nije htelo da se ponasa kao da je od gume i da otskace kad se tresne o sto, dobili smo obicno sirovo jaje...odoh da pristavim novo jaje...

Unuk mi je pozajmio USB rastaturu, visak mu je jer je dobio onu sto svetli kao bozicna jelka.. Nabavljen polovan ekran za ovaj hendikepirani tv, nauceno da postoje plazma i led ekrani...da sam juce umrla, otisla bih u gresnom neznanju.. Osvescena i cinjenica da sam, prateci vesti o epidemiji, poslednjih godinu dana stvorila potrebu da buljim u televizor 24 h....neoprostivo ali ce se to promeniti pod odmah, dakle, i od kilavog tv a ima neke vajde. Svi majstori hoce da razvale grejnu plocu da bi doveli u red malu ringlu, jos i da im platim masnu lovu za to...odu majstori, ringlica u znak zahvalnnosti proradi cim im vidi ledja a kad joj se smuce moji zagoreli ruckovi, proglasi strajk...ergo, ringla uopste nije pokvarena samo je malo onako, na svoju ruku, Boze moj, ko od nas nije... Svi ovi pehovi padaju u senku pred cinjenicom da smo unuk i ja uspesno okoncali vazan eksperiment, sirce je rastvotilo ljusku jajeta a jaje se pretvotilo u celo jaje ali bez ljuske Idemo dalje.....

...kvar za kvarom u kuci....dlakavo cudoviste srusilo casu vode poplavilo lap top, pola tastature otislo...tesko pisem sa ostatkom.....sutrada. crko ekra. televizora starog .edva cetiri god a i mala ri.gla .a sporetu opet uzela godisi.. odmor. .ar dva meseca me .ece .iti .a .orumu dok mi cerka .e do.ese .ov lap top. la.kovacu ali pisati .e mogu. iz i.ata .ecu da se u.i.em. zivelo prolece.....

Dive, dobrodosli u sferu ciste ljubavi i neznosti, u drugu mladost, uzivajte....

Treba da vidite na sta lici donja cetvrtina plakara u predsoblju posle 30 godina i 2 macke..... Lepo mi je majstor govorio da odaberem orah ili hrast za plakar a ja izabrala lipu zbog svetle boje.....sve sam pokusala da ih odvratim od ostrenja noktiju o taj plakar, fabricki proizvodi, prskanje limunovim sokom, "no - no" metoda, pretila sam i da cu kupiti one makazice za seckanje noktiju i nista, grebu i demonstrativno me gledaju da li ja vidim da one to rade! Ne moram ni da spominjem da su fabricke grebalice svih vrsta i oblika netaknute.....necete verovati: sa brega sam dovlacila debele grane, trupce, cepanice, stavljala to na terasu i nisu htele ni da pogledaju taj idealan poligon za grebanje. Ziv me sram pojede kad neko nov udje u stan pa to vidi i jos da komentar "Zato ja ne drzim macke u stanu"! Sta cu, volim ih od glave do repa sa sve shapicama, plakar je pao za njihovu slobodu da budu to sto jesu.

Na mrezi sam od 14 Aprila 1997, zbog prijatelja u inostranstvu sam medju prvima otvorila FB nalog. Mreza mi je promenila zivot na bolje jer sam je otkrila u petoj deceniji zivota kada nekih drasticnih promena na bolje vise i nije bilo moguce postici. Kako mi je pomogla i kako mi pomaze i danas: tako sto mi pruza mogucnost virtuelnih putovanja, kad god citam kniigu u kojoj se pominje neki toponim, ja ga nadjem na mrezi, istrazim istoriju tog mesta, istorijskih licnosti i uzivam. O obilsku muzeja sirom sveta da i ne pisem, bolje i tako da ih obidjem nego nikako tim pre sto danas svi veliki muzeji imaju perfektno uredjene sajtove i nekad pomislim da mogu deteljnije da posmatram eksponate nego da sam na licu mesta. FB nalog koristim iskljucivo da bih zastupala prava zivotinja i zastite prirode i po tom pitanju sam neumorna. Nema mojih slika na mrezi, nema nicega (osim kojih macaka) iz mog privatnog zivota i to objasnjavam nekakvim atavistickim strahom, da ce mi neko ukrasti dusu ako moze da me vidi.🤣 Na FB pratim naloge kolekcionara, naloge odgajivaca macaka jer tamo mogu da dobijem savet o nezi, naloge koji se bave biografijama pisaca, slikara.....jedan od omiljenih mi je Art Deco nalog gde uzivam u raspravi da li je neki eksponat Art Deco ili Art Nuvo, koplja se lome vec decenijama. Ipak, sajt Pinterest mi je omiljen, sta tu sve moze da se nadje! Od toga kako da sami sashijete Chanel jaknu (iz njihove radionice!) do toga kako izgledaju vrata na svim kontinentima sveta ili, ako zelite da se informisete o morskim skoljkama.....ponesite uzinu, zaglavicete se na toj temi danima. https://www.pinterest.com/pin/490610953136474454/ Mogu sebi da dozvolim toliko gluvarenje po bespucima interneta jer sam u penziji. Mogla bih da zivim i bez mreze, desavalo se da napravim break, obicno kad se zasitim sebe i svog ucesca ili kad napravim neku brljotinu, objavim nesto sto je ishitreno, impulsivno pa uznemirim nekog pa me bude stramota. Tokom svih ovih godina bila sam clan samo 3 foruma od kojih su 2 ugasena i sada sam samo ovde i dopada mi se ovo mesto. Moram da priznam da mi malo nedostaje KInik ili neko slican njemu, pomerao mi je pamet na starom forumu ali je na neki nacin ucinio da uvedem autocenzuru koja je, u normalnoj meri, ipak neophodna na javnim prostorima. Mreza ne moze i ne treba da bude zamena za stvarni zivot ali je jako dobro sto je imamo.