Pletilja

Needy tip licnosti, tezak sebi i drugima. Draga bozija nogo, sa ovim mora da se radi jer nije dobro ni za koga, znam iz vlastitog iskustva koliko taj tip licnosti moze da opterecuje druge. Po prirodi sam "dezurni pacenik", laka meta za needy tipove, tudja patnja me pogadja vise nego sopstvena. Cerka moje poc. koleginice sa kojom sam imala lepo prijateljstvo i nakon odlaska iz firme, odrasla zena, sudija, ima divno dete, obezbedjena po svim stavkama osim po pitanju partnerstva, ubija je taj aspekt samoce, svake subote me zove sva zarozana od suza i jecaja i uvek ista teme: svima je lepse u zivotu nego njoj, svi vole i voljeni su samo ona jadna nema ljubav buhuuuuuu, i tako vec godinama. Sve sam pokusala da joj ukazem na sve dobrobiti koje ima u zivotu, sate sam potrosila na nju i cinim to i dalje jer imam osecaj da tako moram, zbog njene majke koje vise nema. Ona je savrseno svesna vremena koje joj posvecujem, jako me voli i znam da bi mi skinula zvezde s neba ako bih to zatrazila od nje ali ne cini jednu jedinu stvar koju ja trazim od nje: da me cuje, da mirne glave razmisli o svim resenjima koje sam joj predlozila za sve ove godine od kad sam joj ispovednik. Ne, ne cuje me. Istrese pred mene i na mene svu svoju pasivnu agresiju, zahvali mi se na vremenu, "sta bih ja bez tebe, ti me uvek podignes kad padnem"....a ja ostanem - paf, izmorena, tuzna sto ima pametnih, obrazovanih, u osnovi dobrih ljudi koji uzivaju u svojoj nesreci kao u velicanstvenom umetnickom delu. Ona voli da bude nesrecna, ona insistrira na tome da je nesrecnija od svih drugih, ona ne ume da zivi ako ta njena katedrala bola nije naocigled svih, ona je samoproklamovana kraljica tuge i nemira. Ja znam sta je u korenu takvog njenog opredeljenja, osvetlile smo sve na tu temu, prihvata objasnjenje ali ne cini nista da iz tog stanja izadje. A ja sam sve starija i umornija i sve mi teze pada da budem svedok nejne tuge u ciju dubinu uopste ne sumnjam, ona zaista pati. I ne razume da sam i ja nesrecna jer je njena tuga stvarna koliko god da je apsurdna, ne shvata da mi svake subotee nanosi bol, da me ostavlja u jednom ruznom stanju bespomocnosti. Sve cesce zaticem sebe kako, nakon sto se oglasi telefon i ja vidim njen broj, razmisljam da li da se javim ili ne. Savrseno svesna da ce ona, ako se ja ne budem javljala, naci nekog drugog da se ispoveda i kvari mu dan. Ukratko, moje misljenje: needy tip licnosti je pasivno agresivan tip koji se savrseno slaze sa mojim tipom dezurnog pacenika. Nasla vreca zakrpu.

Potpuno vas razumem, jedva docekam 21 h, ako ne odem tada na spavanje (+1 h citanja u krevetu) necu zaspati do jutra. Ako imam dobru knjigu, potpuno se rasanim i onda nista od spavanja bar do 4 ili 5 h novog dana. Od kako sam promenila sobu i krevet u kojem spavam, ne budim se nocu. U toj sobi nema ni jednog elektronskog uredjaja. Vodim jako racuna da ne uzimam nikakvu hranu posle 18 h a pomaze mi i tusiranje toplom vodom pred spavanje. Ranije nisam smela da se tusiram uvece jer bi me to potpuno rasanilo pa sam to obavljala ujutro, sada se to promenilo i prija mi. Mogo toga se promenilo nakon 65 godine zivota, ucim da pratim svoje nove potrebe (san) i da menjam neke koje su me pratile celog zivota a sada jednostavno organizam ne moze da ih podnese. Ako ne postujem to, budem surovo kaznjena bolom, slaboscu, nesanicom, jednom neprijatnom rastresenoscu koja mi upraopasti dan. Starost je neprijatna jer podrazumeva mnogo odricanja ali - to moze da bude i jako zanimljiv proces ako mu se posvetite, ako se ne drizte tvrdoglavo svoje pretstave o sebi koju ste imali decenijama. Postajete drugaciji vi, ne nuzno gori. U starosti ne prestaje potreba da se prave nekakvi rezimei prozivljenog vremena, ume to da bude bolno i neprijatno jer se sa vremenske distance sve jasno vidi, narocito propustene shanse. Ali, tako je kako je. U sustini, unutar tog prilicno istrosenog tela, i dalje sam to ja, i da hocu, ne mogu da pobegnem od sebe. 😉

Dusho, pisala sam o tome da su svi ostali elementi teme ove serije daleko bitniji od imitiranja istorijskih likova. Ako bas insistiras, maske su uradjene bolje nego u i jednoj epozodi Tvoje lice zvuci poznato, o kej? Niko normalan ne negira taj aspekt ali i ne svodi svu umetnost na ta pomagala.

Da lanem jos ovo na temu: vec 2 godine gledam "domacu" (uvek ce biti domaca) seriju "Na granici", od srca je preporucujem, uzivam i u sadasnjoj reprizi. Prica je zivotna, zanr je komedija naravi, ozbiljni glumci koji u ovom "lakom"zanru ne tezgarer vec stvaraju nezaboravne likove, dakle, svaka epizoda ima finu intrigu, dobru reziju, dijalozi savrseni, nema praznog hoda a muzicka pratnja savrseno odabrana, prisuitna kao podtekst koji cini savrsen ram za jednu slatku, majstorski ispricanu pricu. Ni jednu manu im nisam nasla. Eto, oni su me upropastili za bilo sta sto dolazi iz srpske tv produkcije.

Jedina domaca serija koju sam uspela da gledam vise od 2 epizode (osim Porodice ali to je druga prica) u poslednjih 30 godina je ova Radio Mileva, komsinici Julijani crko ton na tv pa kod mene gleda epizode i da vam kazem - ima bas dobrih highlights momenata u glumackoj ekipi i zapletima. Jeste, nisam gledala nista od Radeta Bajica, nista od Shotrinih ekranizacija MirJam, jednostavno, TVBG je za mene porestao da postoji jos u 90 tim. To vodim pod "mentalna higijena".

Slatki ste, bas ste nasli sta da poredite! Pomenutom vrhunskom glumcu koji bira angazmane ( na zalost nisam uspela da ga ubedim da ne ide u glumacku penziju) i najbolje produkcijske timove ikad, verovala bih da igra Linkolna cak i u pomenutoj majici jer ne sumnjam da bi scenario ponudio objasnjenje cak i za to!

To samo kod nas moze da prodje, to bavljenje perifernim, nevaznim u smislu perika, doradjena brada i slicne gluposti. Da je pameti, napisali bi scenario o sustini desavanja postujuci faktografiju i ispricali pricu sa poentom, naravoucenijem, potpuno nebitno da li akteri lice ili ne lice. ......al ajd da se ne sekiram vise, sto bi rekla moja baka iz Zmaj Jovine: "Prema svetcu i tropar", kakav narod, takva i istorija i shodno tome, takva i "umetnost". Dzabe smo krecili.

izvinjavam se, nije trebalo vas da qotujem, greska, obrisala sam....

Seriju Porodica dozivljavam kao najogavniji pamflet u porodukciji tv kuce kuju je odavno trebalo buldozerom sravniti sa zemljom. Serija nije snimana za mene i vas, svedoke tog vremena, snimana je za one koji u tim godinama nisu ni rodjeni ili su bili suvise mladi da bi bili svesni istorije. I sad vidimo jednog briznog oca, neznog supruga jedne etericne vilinske kraljice, jedne odane cerke, porodicu okruzenu izdajnicima u svojim redovima? I to je taj Balkanski kasapin? Nece biti. Scenario, ako i nije tendenciozan - jalov je, tanak, prazan, bez istorijskog konteksta koji ne moze da opravdaju oni snimci razvaljene zemlje na samom kraju, da ne spominjem blesavu i mutavu uvudnu spicu. Ako vam je dramski momenat gasenje struje u vili - nazdravlje!. Nigde suspensa, nigde dinamike koja bi morala za se desava u takvim istorijskim momentima, samo tupavo insistiranje na fizickoj slicnosti gluimaca i istorijskih licnosti, nijhovoj dikciji, pokretima tela......nigde ideoloske razlike, to sto je moralo da lici na sudar tuitana da bi poruka stogla gde treba i kome treba. Jedan neuspeli pobacaj od serije sa nakaznim, uvredljivim rezultatom za sve one koji su stradali od te vajne porodice. I na kraju puste tu strasnu pesmu Zemljo moja, s kojim pravom ubadaju u srce sve nas koji smo ostali na razvalinama i u cije ime su svi ti ratovi vodjeni? Odvratno u svakom smislu, od idejnog do zanatskog. I vrlo, vrlo opasno. Jer, one babe koje su ljubile Slobinu sliku su pomrle, ostaju unuci kojima treba da se ispire mozak i dalje ne bi li imali vojsku za neke nove ratove.

Moja cerka (41) je u Ilinoisu i jos nije dobila poziv za vakcinaciju, samo ona u porodici nije vakcinisana.....radi sa studentima i profesorima i bas brinem za nju...

Treba da se selim u toplije krajeve, znam to odavno ali je sad sasvim sigurno da radim na suncevu toplotu i svetlost.. Moja macija priroda ne trpi zatvorena vrata, prozore, nista omedjeno i zatarabljeno...mracno i hladno. Dobrodoslo prolece, najbolji lekaru na svetu....

Hm....cerka kaze da imam bipolarni poremecaj, sin kaze da sam u depresiji a ja kazem da mi je svega dosta i lepo juce otsetam do centra za mentalno zdravlje i fino se ispricam sa nacelnicom. Zakaze mi kod psihologa za iducu sredu, cak me je i pretstavila toj mladoj zeni.........dodje mi malo i zao te psiholoskinje, sirota, nema pojma sta je ceka. Jedini neuropsihijatar koji ima privatnu praksu u gradu i koji bi mi bio ravnopravan partner u ovom putovanju mi je nedostupan, zna me 50 godina, zna sve o mojoj prvoj pa i drugoj porodici, poznaje moju decu i tu od neke objektivnosti ne bi bilo nista. I tako, sad se osecam kao neki pratstari macak razbojnik, pobednik mnogih okrsaja koji merka finog, debelog misa i smislja kako ce malo da se poigra sa njim pre nego sto ga pojede za veceru. Sta ja to radim?

Divotalno! Sta je ono ljubicanstveno, neka smokva? Moj zeludac ne trpi mesavinu voca i povrca, na zalost. U stvari, moj zeludac podnosi samo kiselo mleko i dvopek, usred zaraze kad treba jacati imunitet svezim vocem i povrcem, ja mogu da jacam samo obim struka jer vec mesecima zivim na ugljenim hidratima.

MOLIM vas da procitate ovaj tekst: https://www.feniks.org.rs/smesna-strana/159-kako-macki-dati-tabletu Trazila sam uputstvo kako to da obavim jer je za AJu jos uvek rano da je vodim kod veta, jos je nepoverljiva i strasljiva... Ne pamtim kad sam se ovako slatko smejala, hvala onom ko je ovo napisao, dan mi je tako lepo poceo... A sad na posao, treba Aji da dam tbl protiv parazita.....

Pogubila sam se poslednjih nedelja (meseci) jer su me izazovi prevazisli. Pomirila sam se sa svojih skoro 70 godina i ulogom starice, nesto se ugasilo, nekakav borbeni duh je iscileo iz mene i sad sam ono sto se i vidi, starica. A ja znam da tako ne mora da bude jer i nije bilo kada sam imala 65, 66, 67, 68 godina, ne stari se tako brzo kako sam ja ostarila u proteklih nekoliko meseci. Znam sve sto mi je potrebno da vratim svoj duh tamo gde godine ne znace nista, nedostaje mi samo dovoljan razlog da se izborim sa apatijom. Ovaj tekst mi je pruzio bas to, zahvaljujem od srca....

.....bem ti zivot.... Vikend sa caletom... Sta mi bi da gledam epizode, ne volim kafane jos od vremena kada su nas roditelji izvodili u letnje baste na cevapcice i zivu muziku....uzasavam se onog sto se podrazumeva pod polusvet, neke nedovrsene individue koje su me otpisivale na prvu jos u osnovnoj skoli samo zato sto sam uvek imala citsu maramicu u dzepu. Sta mi bi? Mozda zbog glumacke ekipe, verovala sam im, Krstovica sam upoznala jos pre nego sto je otisao na akademiju, bio je clan naseg pozorista... I tako, ova poslednja epizoda je izuzetna u svakom smilu, nemam sta ni seriji da zamerim. U svakom segmnentu perfektno odradjeno. Rasplakala sam se nad sudbinog jednog mafijasa, sunce ti poljubim! Srecom, imam cistu maramicu u dzepu... P.S. Briga me za onog mafijasa, placem zbog....zbog zivota, sto je "zena bez morala".

Nisam dobro, nikako nisam dobro vec nedeljama. Ne mogu da se ugrejem mada trosim 30% vise plina za zagrevanje stana, vodokotlic u kupatilu procurio, prosla su vec 2 majstora a kvar nije popravljen. Stan je preveliki za mene samu, razmisljam o prodaji i kupovini manjeg ali to je tako komplikovano. Danima sam ljuta, mrzovoljna, rekla sam deci neke recenice koje su mi kao knedla stajale u grlu mesecima, nije da su bez osnova ali ipak, nikad pre nisam bila sa njima gruba. Povukli su se oboje, kao da sam tempirana bomba koja moze da eksplodira svaki cas. Ne znam sta cu sa sobom. Tri godine se mucim sa hronicnim gastritisom, promenila ravno 3 gastroenterologa, potrosila silan novac na preglede, snimanjam, lekove i nista ne pomaze. A onda smo unuk i ja kupili kokice da hranimo labudove na nasem jezeru. Labudove su neki ludaci poplasili petardama pa su odleteli. Unuk je zatrazio kokice pa smo sedeli na obali i grickali. Prvi put sam probala kokice, ja to nikad ne jedem. I, cvor u zeludcu se momentalno razvezao, tu na obali jezera. I tako, sad kupujem kokice, pun mi je shpajz kokica. Da li se samo meni zivot pretvorio u apsurd ili je to opsta pojava?

Dzon Fauls, Charobnjak Autor, u predgovoru: Ako Carobnjak ima bilo kakvo "pravo znacenje" ono nije nista vise od Rorshahovog testa iz psihologije. Njjegovo znacenje lezi u bilo kakvoj reakciji koju izaziva kod citaoca i, sto se mene tice, "prava" reakcija i ne postoji. Sorry, nakon 494 strane ocekivala sam bar posten epilog. Predugacko do zla Boga, pretezno dosadno, bez sigurne ruke autora koji vodi citaoca kroz svoju zamisao, sa nebuloznim scenama koje su u funkciji - cega? Insinuacije bez cvrste okosnice i dramaticnog razresenja koje se naslucuje ali redovno izostaje? Nekoliko zaista lepih metafora u opisu pejsaza je sve sto ce mi ostati nakon citanja ovog romana. Da nesto debelo nije u redu, svedoci i cinjenica da je autor objavio ovaj naslov 1966 a 1977 ga objavio preradjenog. Kao predlozak za filmski scenario ovo stivo bi bilo atraktivno ali u pisanoj formi - zali boze vremena potrosenog na citanje. I ne, necu gledati film.

Da, nesto sve u fronclama pa dlakavo....

Kada vas alava macka probudi u 4.30 h da bi dobila dorucak a ceo svet spava ususkan u zimski mrak, svasta vam privuce paznju, ovaj put bar nesto zanimljivo, malo teorije nije na odmet: https://www.lovesensa.rs/clanci/psihologija/koji-je-vas-arhetip-dar-jung-licnost

Divim se kaktusima, zao mi je sto nemam staklenu bastu bar 2x2m da ih gajim. Imam sina moje prijateljice, botancara, koji ima vise od 100 mini kaktusa. Od njega sam dobila 1 primerak ne tako malog kaktusa uz objasnjenje da se on i kaktus "ne vole", kaktus nikada nije procvetao a morao bi bar jednom u 10 godina. I tako, cutljivi, namrgodjeni kaktus je tavorio na mojim trasama nekoliko sezona da bi se pre 2 godine pojavio ljubicasti pupoljak. Pupoljak je rastao i rastao, Iza i ja smo ga obilazile svakog jutra na juznoj terasici i cekale cvet, bile smo vrlo uzbudjene. Jedno jutro smo posle u obilazak i bile zapanjene jer nam se na terasi rodilo pravo, pravcato cudoviste, nesto puzavo, tamno ljubicasto, bez glave i repa. Pozvala sam botanicara koji mi je u komsiluku, covek samo sto nije zaplakao od srece i iznenadjenja a kada me je pogledao molecivim okicama, samo sam otvmeno i velikodusno klimnula glavom i oni su, botanicar i ono nesto - odjurili zagrljeni. Posle sam cula sve o toj vrsti i istog trenutka zaboravila. Naravno da sam bila ispitivana i kako i gde i koliko i zasto je kaktus procvetao posle toliko - decenija? bas kod mene i Ize ali sve sto je nauka od nas dobila bilo je - nismo mi krive, casna rec.

https://www.imdb.com/title/tt2543328/ Nova S, prva sezona, pogledala sam prve epizode i jako mi se dopada jer je produkcija izvanredna sto nije mala stvar, serija je zasnovana (kazu) na istinitim dogadjanima. U pitanju je 1776 godina, pocetak borbe za oslobadjanje britanskih (i ne samo britanskih) kolonija na tlu Amerike. Mnogo je toga ekranizovano na tu temu, uvek sa aspekta politickih, vojnih lidera tog vremena, visoke politike, sa akterima koji su stvarali istoriju sveta. Rekla bih da ovde, u ovih nekoliko epozoda, vidimo ono sto je ispod tih istorijskih zbivanja, ono sto je u zvanicnoj istoriji Amerike ostalo marginalizovano a to je sam zacetak nastajanja americkih tajnih sluzbi. Serija ima 4 sezone, 2014 - 2017 i ima ocenu 8.1 sto mi uopste nije bitno, moj utisak je da je ovo jako dobro uradjena i zanimljiva serija.

Ah.....tek taj idiot boli. Lepota bi mogla da pobedi ruznocu ali ne u nasem svetu, ne u ovoj dimenziji koja je cistiliste....

Pok.suprug je govorio da imam "pilece srce", stalno sam bila unezverena, raspamecena, vecito u nekim planovima A,B,C + rezervni planovi a,b,c....nikad u sadasnjem trenutku, uvek za korak ispred zivota, jer, nesto ce da se dogodi a ja necu imati odgovor. Stvarno je iracionalno da sam ja, kukavica, strasljivica, u stvari bila vrlo hraba, luda cak u nekim zaista opasnim situacijama a najvise uplasena kad sam za to imala najmanje razloga. Strah je rdja, jede zivot malo po malo dok ga ne izbusi kao sito pa se zivot lako polomi. Ima i neke kosmicke pravde koja stize strashljivce, bas po onoj "trazile ste - gledajte": kada sam, konacno, mogla da skratim svoju listu strahova i zebnji, jedva godinu dana nakon odlaska u penziju, dobila sam gadnu dijagnozu, smrtonosnu na mnogo nacina. I opet iracionalna reakcija: prestala sam da se plasim, da projektujem strahove u buducnost zato sto je, teorijski, i nemam. Mnogo glup nacin, priznajem. Stvarno sam zahvalna toj dijagnozi sto, eto, znam kako je to ziveti bez straha. A sto se tice umiranja, pa, umirali su i bolji od mene*. Dakle, ne budite..... glupavi kao ja i prestanite da se bojite. Rodjeni ste, zivi ste, pustite zivot da vas vodi, mudriji je taj zivot u vama nego vi sami. * Jako sam ponosna na ovu misao jer je moja, originalna, pred njom svi strahovi izblede.

Oksimoron ali tako istinit, od Dostojevskom sam bila bolesna u nekim mladim godinama, ni danas se ne usudjujem da ga ponovo citam jer mi, bukvalno, nanosi bol. U pokusaju da objasnim cerki, teoreticaru knjizevnosti, sta je to zbog cega knjige Dostojevskog drzim na najmracnijem mestu kucne biblioteke, dosle smo do njenog zakljucka "Mama, ti si dezurni pacenik, brisi prasinu sa Dostojevkog i ne otvaraj knjige". Mislim da je Nice, sasvim drugim povodom, rekao, parafraziram po secanju, da onaj ko se zagleda u bezdan, rizikuje da se jednom bezdan zagleda u njega. A Dostojevski je bio majstor u poznavanju bezdna ljudskih dusa.