Nek grmi jako

Čekao sam da iskoči prvo istraživanje javnog mnjenja koje je realizovano nakoh Signalgejta, da bih video kako se kreće situacija i da li je ta čitava halabuka promenila trendove i pomerila iglu. I da CBS YouGov nije prvi odradio post Signalgejt anketu, ne bih ni pominjao te brojeve ne zato što je reč u liberalnim anketarima koji znaju da friziraju statse, već zato što je Yougov baš nisko na tabeli uspešnosti: Bilo kako bilo, CBS YouGov anketa nakon Signalgejta pokazuje da taj momenat nije pomerio procenat odobravanja Trampovog predsednikovanja, koji je i dalje steady as a rock - 50:50. Pretpostavljam da oni likovi iz Trampovog tima koji se bave anketama i ne gledaju Yougov, već se baziraju na brojevima unutarstranačkih polstera i eventualno Rasmunssena i Trafalgara (verovatno pomno prate i ActiVote), ali svakako neće biti nezadovoljni ni kad im liberalni nisko ocenjeni polsteri daju 50:50.

Još od godina vladavine Džordža V. Buša, liberali su u nizu teorija koje predviđaju političku budućnost SAD, a koje i danas možemo da čitamo na internetu, smatrali da će promenljiva demografija u Americi, odnosno više fakultetski obrazovanih profesionalaca i mladih neudatih žena i manjina, dovesti do dominacije demokrata. I kad čitate ta predviđanja, to svakako drži vodu i ima neki smisao, ali samo dok ta predviđanja, što bi rekao Majk Tajson, neko ne udari pesnicom u nos. Statistika iz novembarskih izbora pokazala je, zapravo, taj udarac direktno u nos, jer većina takvih u koje su nade polagali liberalni stratezi - uopšte nije ni glasala. Vrhunac ere hiperpolitike je iza nas, a izlaznost mladih na izborima u novembru je imala trend pada, jer sve analize pokazuju jedno te isto: oni su sve više razočarani u sve institucije - sudove, medije i političare - bez obzira na to sa kojom strankom su povezani. Manje od trećine mlađih od 30 godina veruje institucijama sistema, što je novi minimum koji koincidira sa činjenicom da mladi ljudi mahom na svu politiku gledaju kao na toksičnu oblast, oblik delokruga koji nije promenio svet, ali je uništio mnoge lične odnose. A i kada su mladi glasali, pokazali su sklonost republikancima. Tramp je osvojio većinu onih mlađih od 26 godina, osim nebelih mladih žena - što je velika promena i u odnosu na 2016. i 2020. Pitanje je da li su ti koji su glasali za Trampa glasali za njega ili protiv statusa kvo, ali je očigledna paralela sa decom hipija iz šezdesetih koji su kasnije postali Reganovi japi. Pa čak i kad gledamo ove proteste protiv Tesle, kao na ovom klipu: videćemo da na njima upadljivo dominiraju sredovečni ljudi, a da onih mlađih od 25 godina skoro i da nema. Neko bi pomislio da je negde i logično da bojkot na Tesline automobile ne ide uz 20-godišnje bariste i ostale članove prekarijata, jer oni ne mogu ni da ih kupe, ali je njihov izostanak u smislu ideološkog stava itekako vidljiv. A oni mladi levičari koje vidimo u podkastima ili nekim reportažama više liče na nekakve anarhiste nego na njihove nekadašnje kolege sa leve strane političkog spektra. Pa tako mnogi levičari mlađi od 30 godina danas jedva da pominju Medicare for All, povećanje minimalne zarade ili univerzalne socijalne programe. Oni danas vide Gazu kao majku svih uzroka, najvažnije bojno polje u intifadi protiv zapadnih kolonizatora. Sinoć gledam na YT neki skup levičara u organizaciji grupe Stop Cop City, i čujem jednu govornicu koja okupljenima savetuje da nauče kako su ukidanje policije i zagovaranje neurodivergencije u stvari - povezani. Zato nije ni čudo što na takvim mestima neće biti 20-godišnjaka, koji će radije pogledati na internetu naki ASMR video nego slušati takve budalaštine... A nije čudno ni to što na njima nema ni centrista i takozvanih normalaca.

Samo da se nadovežem na nešto sa čim se u osnovi slažem, želeo bih da napomenem da se ne kruni samo podrška u glasačkom telu, nego i u rukovodećim strukturama. Znate, nekada privju deluje uzbudljivije od samog filma koji se najavljuje, a ovaj privju onoga što će se izvesno dogoditi u bližoj ili nekoj malo daljoj budućnosti deluje prilično zastrašujuće za mnoge šrafove raznih institucija i javnih i tajnih duštava sile. Pri tome, ti ljudi ionako imaju naviku da malo rade, a sad su u ministarstvima bukvalno primorani da se bave stvarima od kojih im se ledi krv u žilama, poput moderiranja antistudentskih grupa, organizacije batinaša i logistike svakojake destrukcije, da bukvalno nemaju vremena da upravljaju zemljom. Danas gradonačelnici gradova u Srbiji ne smeju da odu ni u kafić a da se ne okrenu nekoliko puta oko sebe, lokalni šerifi gledaju u tefter kome su se sve zamerili kao što su dahije nekada pokušavale da izvuku vlastitu kožu nudeći oštećenima nekakve nagodbe, a svi oni su svesni da u digitalnom svetu ne mogu da sakriju ni svoja lica, a ni svoja dela... Svakako ne svoja nepočinnstva. Nekom našem, ovdašnjem budućem Simonu Vizentalu neće uopšte biti toliko teško ni da ih pronađe kada tome dođe vreme, a ni da ih zatrpa dokaznim materijalom o njihovim postupcima... Buduća Srbija ima te individue baš tamo gde i želi da oni budu: ti likovi su dohvatljivi na samo nekoliko klikova mišem... A to će olakšati onaj čuveni 6. oktobar, koji onomad nije sproveden, ali se sada čini neumitnim.

Ne znam da li je među studentima koji idu za Strazbur i ona devojka koja u onom stranom podkastu, okačenom pre neki dan, obrazlaže situaciju u Srbiji, ali neko takav je zaista spreman za nastupe na najvećim pozornicama političkog života. Ona bi trebalo da govori i u Savetu Evrope, i u Evropskom parlamentu, a i u Kongresu SAD ako treba... Nosioci političkog života u Srbiji, naročito u vrhu režima, izgledaju u odnosu na nju kao rahitični hrčak prema lavu.

Gledam MLB utakmicu, u bloku reklama ide predizborni spot Džoša Gothajmera za midterms 2026. Počelo je.

Ih, da je samo u pitanju to što ih je baš briga i što imaju svoj interes, ni po jada... Ali ima tu još nešto... Zamislite da, u doba kada predviđate trošak od 800 milijardi evra za obnovu naoružanja zbog mogućeg sukoba sa Rusijom, mirno posmatrate kako ista ta Rusija instalira svoju službu prilikom trenutno najvažnijeg građanskog pitanja u regionu, a to je svakako upotreba zvučnog topa. Zamislite da, u sklopu pristupnih fondova, dajete toj ruskoj ispostavi na Balkanu, koju inače nazivaju Mala Rusija, stotine miliona novca evropskih poreskih obveznika, za koji postoji ulaz, ali izlaz nikada nismo videli u smislu transparentnih izveštaja na šta je nešto potrošeno (kao i u slučaju nadstrešnice, za koju ne daju dokumentaciju jer bi se iz dokumentacije video ogroman kriminal). Zar to nije i pljačka vlastitih građana, poreskih obveznika u Evropskoj uniji? I to sve dok se istim poreskim obveznicima steže kaiš i crta im se pravac ka skloništima ukoliko ih napadnu Rusi??!?? Isti oni Rusi koji bi trebalo Briselu da objasne da li je bilo upotrebe zvučnog topa ili nije??! Plastično uzevši, zamislite da sam ja režim u Srbiji, a vi - Brisel. I sad mi imamo poslovne konekcije i ugovorene stvari, bilo da je reč o papirima ili konkludentnim radnjama, pa vi meni dajete neki novac koji nije vaš kao što EU daje novac poreskih obveznika. Ja vama kikbek, poslujemo, radimo, otvaramo puteve kojima je napumpana cena, a ja pri tome imam nešto vredno (litijum), što sam obećao samo vama... Ali onda vam neko kaže - ovaj tvoj partner je kockar i pijanac koji bije svoju ženu i decu,i tera ih napolje po zimi kad izgubi na kocki... Ali vas baš briga, vi me i dalje finansirate i podržavate... Jadni onda moja žena i moja deca i sa mnom, a i sa vama.

Kako da reaguju?! Možda da prestanu da podržavaju nekoga ko u zemlju koja je u EU pristupnom režimu dovodi rusku službu... Jer tako zapravo dokazuju dve stvari: prva je da su ti briselski likovi kao likovi iz belgijskog stripa, a druga da ih suštinski baš briga šta će se desiti sa ljudima u Srbiji sve dok im onaj sa kojim sarađuju pruža nešto zauzvrat. Pustili su nas niz vodu a da suštinski nisu ni trepnuli, sve pri tome dajući njihovom partneru ogroman novac iz pristupnih fondova, za koji postoji ulaz, a izlaz niko živ ne ume da utvrdi. Uz kikbek koji se, naravno, podrazumeva.

Kako sami, a ruski FSB?! Zar baš nikoga ne čudi to što u Briselu, s mirom istočnjačkog fakira, posmatraju dolazak ruske službe u državu koja je u pristupnim aktivnostima kako bi poslatala član EU??!? Pa jel to normalno? Ili da puste i kinesku službu, da bi nam još jasnije pokazali čija ćemo biti interesna sfera u budućnosti?

Mit o tome da S. Milošević nema alternativu i da je nepobediv, morao je da bude razbijen još pre 5. oktobra da bi se uopšte stiglo do događaja 5. oktobra. Taj mit je bio temelj na kojem je počivala struktura policije, vojske, medija i politike. I kad se taj temelj jednom razbio zajedničkom akcijom iznutra i spolja, stubovi podrške su se prirodno srušili. Oni koji su bili zaduženi da ga spasu, raznim kanalima iz inostranstva bili su upozoreni šta će im se dogoditi ako samo mrdnu malim prstom tokom demonstracija. S. Milošević je očekivao od generala Pavkovića da baci nekakav gas sa neba na demonstrante 5. oktobra i učini svašta nešto protiv okupljenih ljudi, ali ovaj nije učinio apsolutno ništa... Pa je ostalo do danas ono pitanje - Pavkoviću, jel si krenuo? A da je Pavković krenuo, njega i S. Miloševića bi pojeli žive, što spolja što iznutra. Oglodali bi ih sve do poslednje koske, ne bi ni stigli do Haga... Završili bi kao par Čaušesku, a možda i gore od toga. Pitam se kako bi danas Evropska unija reagovala da na nas neko baci nekakav nervni gas sa neba? Jer, kad vidimo kako je u Briselu zvučni top prošao onako baš meh, kao i činjenicu da niko iz Evropkse komisije ne kaže - čekajte, kakve bre ruske službe ulaze u zemlju koja je u procesu kandidature za EU, kristalno nam je jasno koja karika nedostaje u odnosu na događaje 5. oktobra. Sami smo, jbg... Svet nas je, za razliku od događaja koji su prethodili 5. oktobru, ostavio na milost i nemilost režimu.

Ovaj podkast treba gledati ne kao nešto što će nam reći ono što ne znamo, već kao dokaz koliko su naši klinci neverovatno pametni i sposobni. Kada bi devojka iz Srbije koja rekapitulira događaje u podkastu zauzela bilo koju javnu poziciju, mogli bismo mirne duše da se pomirimo sa sutrašnjicom, koju bi od neizvesne kaljuge prepravili u izvesnu stazu oporavka. A ona je samo jedna od mnogih mladih ljudi koji bi naše društvo preuredili i promenili njegovo nakazno lice čim dobiju pravu šansu. I tako... Da nije bilo studenata, ne bismo ni znali da toliko tuge nosimo u sebi kao posledicu događaja iz prethodne decenije i kusur, ali ne bismo znali ni da imamo takvu šansu da se konačno uspravimo i hodamo ulicama kao ljudi, a ne kao robovi. I da posle toliko godina imamo čemu da se nadamo.

Izašla nova anketa za kandidate Demokratske stranke na predsedničkim izborima 2028. godine, u kojoj vodi Kamala Haris sa 13 odsto podrške. Razumljiva je ta disperzija glasova, jer ispitanici još ne znaju kojim će pravcem krenuti stranka i daju svoj glas mnogima, pa je tako Butidžidž drugi sa 10 odsto podrške, a AOC treća sa - 5 odsto, nakon čega ide Mark Kuban. Ali ljubitelji AOC ne treba da tuguju, jer je anketu sprovela agencija Morning Consult’s... I sad ako pogledamo onu tabelu koja vrednuje američke polstere na osnovu njihovih rezultata u 2024. godini, videćemo da je ta agencija na ne baš visokom 29. mestu... I da li da im baš verujemo na reč? Možda ipak ne.

Meni je to sve superzanimljivo, a naročito prenemaganje tipa, jaoooooo, nemoguće, straaaaašno, propaaaast, kukulele... A ništa od tog prenemaganja sa te strane političkog spektra nisam video kada su se ljudi držali za točkove aviona na pisti u Kabulu, kad je Amerika pod Bajdenom udarila u najblamantniji beg u istoriji bežanija. Možda neke više radi neki čet od scena ljudi koji se kače na krov aviona dok taj avion rula po pisti u nameri da što pre pobegne iz Avganistana, ili od scena kad se američki marinci vuku po ulicama Mogadiša vezani za automobile... Mislim, šta se tu može, svakoga radi ono što ga radi. Ali barem je dobro zezanje na netu...

Objavljena je lista anketara u SAD za 2024. godinu, prema njihovim predikcijama i rezultatima rada. Ako nekoga budu u skorijoj budućnosti zanimale procene za midterms, da zna u koga može da se pouzda... A ko fejkuje i frizira javno mnjenje. Procedura je, dakle, kristalno jasna: kada se pojave podaci, baci se pogled na listu i jasno se vidi - ovaj polster je dobar, ovaj je onako, a ovome se ne može verovati jer nas je već lagao. I kad se pročisti žito od kukolja, kao u slučaju En Selzer koja je pokušala da manipuliše predsedničkim izborima sa podacima da će Haris komotno pobediti u Ajovi, što je trebalo da nekoliko dana pred glasanje izazove talas ubeđenja da ako Tramp tamo gubi, izgubiće i Plavi zid, stvari već postaju mnogo jasnije. Veoma jednostavno.

Urnebesno smešna je implikacija o budućem školstvu, dočim je školstvo za vreme Bajdena izgledalo kao u ovoj tabeli, Tražiti status kvo je očigledno suludo, jer se ne može nastaviti istim putem i očekivati promena u rezultatima. Nešto se moralo dramatično promeniti, jer je zapravo strašno tužno to što američki klinci ne umeju ni da čitaju. Ja razumem da neko može nešto da implicira, da mu se nešto priviđa ili da nešto želi, ali ovo nisu želje, čestitke i pozdravi - ovo je zvanični dokument.

Ovo je jedanaesterac za Evropski sud za ljudska prava. I to onaj jedanaesterac u kome ako šuter i promaši, sud vrati da se ponovo šutira jer se Vučić prerano pomerao na golu. I tako sve dok lopta ne uleti u mrežu.

Zanimljivo je gledati disproporciju između narativa liberala i levih kako sve u SAD propada, uporedo sa popularnošću i podrškom koju Tramp ima u anketama. Naravno, levi i liberalni polsteri ga drže nešto niže od onih drugih, između 46 i 48 odsto, dok ga drugi, poput Rasmunssena i Trafalgara, drže između 50 i 52 odsto ( danas ga Rasmunssen ima na 51%). Ali CNN je danas zakucao tu polemiku: CNN analitika objašnjava da je Tramp danas zapravo najpopularniji u Americi od momenta kada se prvi put kandidovao za predsednika, kao i da u anketama građani daju podršku pravcu u kome se zemlja trenutno nalazi, a koja može da se poredi tek sa jednom do dve takve podrške u ovom veku.... Nema boljeg rijaliti čeka od onih koji su poznati po svom fakt čekingu, a nije baš lako u proleće ponovo praviti srušenog sneška.

I Njujork tajms promoviše AOC kao najozbiljnijeg pretendenta na predsedničku kandidaturu za izbore 2028. godine: https://www.nytimes.com/2025/03/23/us/politics/aoc-sanders-democrats-2028.html Sve prema davnašnjim očekivanjima objavljenim na ovom mestu, NYT podvlači da je AOC zapravo i najjači kandidat progresivaca unutar demokrata. S tim u vezi, pitanje je da li treba uopšte verovati u onu anketu koju je objavio Quinnipiac, po kojoj demokratska stranka ima svega 21 oodsto podrške, jer je progresivni Quinnipiac izrazito loše ocenjen polster, koji je možda iskoristio te navode kako bi radikalizovao situaciju u nameri da okrene demokrate ka radikalnim opcijama, poput AOC, a da ih što više udalji od centrista i umerenih. Video sam i Galup i Rassmunsen, oni uopšte nemaju demokrate baš toliko nisko... Kao da neko u levoj kuhinji potpaljuje vatru pod kazan AOC, koja sad bukvalno iz svakog ugla iskače kao najjači kandidat demsa.

Trampu savršeno paše ovakav scenario u kome se ne prekida dotok naoružanja Ukrajini, dok Rusi bauljaju metar dnevno. Zato je i ova novonastala pauza u kretanju ka mirovnom cilju sasvim negde i logična. I kad ga pitaju, šta ovo bi, ima da kaže kako su pregovori o miru uvek teški... Pa da podseti kako su ti pregovori u slučaju Korejskog rata trajali dve godine, a u slučaju Vijetnamskog rata čak i više od toga, odnosno oko tri godine. Pa će da sabere koliko su Rusi oteli tokom njegovog mandata, a koliko dok on nije bio u Beloj kući, pa onda stara priča o dževelinima... Šou ne sme da stane dok se svi oko Trampa ne unerede od izmorenosti i iscrpljenosti ratom. Čak me ne bi začudilo da u jednom trenutku izađe iz pregovora, kao u slučaju Gaze, i da kaže - pokušao sam da svetu donesem mir i nisam uspeo, sad nek pokušaju Makron i Starmer.

Sećam se dobro vremena kada je, i na koji način, moja malenkost predvidela mogućnost da AOC postane jedan od najozbiljnijih kandidata Demokratske stranke za predsedničke izbore 2028. godine, što je još tada bilo označeno kao nekakva poluozbiljna opservacija koja ne drži vodu... Kad ono... Danas AOC vodi u anketama kada je reč o mogućim predsedničkim kandidatima demokrata. Ta prednost jeste doduše mala, naročito jer svedočimo disperziji podrške ka mnogim licima i stranama, ali njen pokret Fight oligarchy trenutno zaista okuplja najviše ljudi od svih mitinga koje organizuju razne demokrate. Ima, doduše, očigledne ironije u tome što demokrate pominju oligarhiju, budući da su koliko do juče pod svojim okriljem imali i Maska, i Soroša, i Bezosa, i Zakerberga... I tad im oligarhija uopšte, naravno, nije smetala. Kao što im ni danas ne smeta to što je, statistički gledano, na svakog jednog milijardera koji je podržao Trampa na predsedničkim izborima, Kamalu Haris podržalo - dva milijardera. Ne smeta im ni to što je devet od deset najbogatijih okruga u SAD pod vlašću demokrata, to što su danas 65% Amerikanaca koji zarađuju više od 500.000 dolara godišnje registrovani glasači Demokratske stranke, što 75% menadžera hedž-fondova politički donira novac demokratama, kao što i 95% sredstava iz donacija top tri menadžment konsultantskih firmi ide - demokratama. Toliko o oligarhiji... Ali na AOC - ne dam, i uvek ću biti za nju kada je reč o novoj podeli unutarstranačkog uticaja, ma koliko bi mi prijao i Džon Stjuart u ulozi predsedničkog kandidata Jer, bilo bi mi milo da, ako postane trkač za ulazak u Belu kuću, ovde flešujem post objavljen pet godina pre tog trenutka kada će ona, eventualno, i zvanično postati deo predsedničke trke, u kome je stajalo - AOC će biti sledeći predsednički kandidat Demokratske stranke.

Imam drugaricu koju znam čitav život, ona ima ćerku, a njena ćerka ima bivšeg dečka sa kojim je zajedno radila na Kameleonu i na ostalim FDU projektima tokom protesta. Ti klinci se nikada neće predati. I to ne samo zato što se očigledno ne boje Vučića, nego zato što ih boli bulja za njega i zato što osećaju moralnu i intelektualnu supremaciju u odnosu na sve što im stoji na putu i na sve što ovaj režim predstavlja. Ta ćerka moje drugarice posmatra Vučića kao lošu televizijsku reklamu a njegov kult ličnosti kao profesionalnu nedovršenost punu zanatskih pogrešaka i fejlova zbog kojih se pada i u gimnaziji, a tek se na fakultetima ne prolazi dalje od prve godine. Ona mu se smeje u facu i ne može da veruje da on, tako površan, trivijalan i nedovršen, vlada bilo čime, a kamoli jednom zemljom... Ona i njeni prijatelji sa indignacijom istovremeno odbacuju mogućnost da nešto bude važnije od onoga što su sami zacrtali i toliko veruju u vlastite sposobnosti da uopšte ne percipiraju poraz kao opciju. Oni ne znaju ni šta znači poraz i čude se i na pomen mogućnosti nekakvog poraza. Takve mlade ljude Vučić neće moći da potkupi, da ih uceni ili uplaši. Jer oni toliko vole sebe a za njega smatraju da je budala i niže biće, da je tu zapravo reč o sudaru vrsta, a ne generacija.

Jel gleda neko prenos fudbala na RTS... Jel Aca Stojanović ovo plače uživo u prenosu zbog nastradalih ispod nastrešnice?

Na predsedničkim izborima 2022. godine, Vučić je osvojio najviše glasova otkad se bavi politikom – 2.157.008, dok je, kada je reč o parlamentarnim izborima, rekord iz 21. juna 2020. godine, kada je lista Aleksandar Vučić – Za našu decu dobila 1.953.998. S tim da je ta lista imala još nekoliko partija i udruženja građana, dakle nisu naprednjaci izašli samostalno na izbore... U oba slučaja, reč je o većini u odnosu na izašle, a nikako ne o većini koja ima pravo glasa. Čak i ako biračke spiskove skratimo i za milion lica, Vućić opet nije ni blizu većine sa pravom glasa. Tako da u svoj toj naprednjačkoj propagandi o većinski vučićevskoj Srbiji ima istine koliko ima istine i u njihovim propagandama o nastrešnici ili zvučnom topu. Čak se tu i ne staje, već se provlači i narativ tipa - cela Srbija glasa za Vučića... Ej, cela Srbija??! Kako pušimo te njihove spinove, nije ni čudo što te priče o celoj Srbiji koja glasa za Vučića ne pronalaze epilog u srodnim ustanovama koje se bave deluzijama. A istina je zapravo i očigledna i logična danas, kada stotine hiljada ljudi slobodoumno ustaje protiv njega, a oni koji ga brane čine to za - dnevnicu. Što ga ne brani ta većinski vučićevska Srbija ako postoji? Što mu se ne nađe sad pri ruci, ko što mu Ursula fon der Lajen uvek priskočii kad se na muci poznaju junaci.

Budući da se brzo živi i da događaji neverovatnom frekvencijom smenjuju jedni druge, sasvim je razumljivo to što čak i oni koji su dublje involvirani u predmetnu problematiku pamte tek do preksinoć, pa nekada nije zgoreg podsetiti se određenih činjenica. Vučić nije dobio izbore ni 2012. godine. Naprotiv, izgubio ih je i nastavio da se bavi politikom, iako je obećao da neće više biti političar ako izgubi te izbore za gradonačelnika Beograda. Zapravo, jedini dobitnik izbora te godine bio je Tomislav Nikolić, kada mu je Evropska unija čestitala pobedu iz Brisela još dok je glasanje bilo u toku, i to rečima, parafraziram, da novom predsedniku žele uspeh u suočavanju sa izazovima i ispunjavanju ogromnih očekivanja srpskog naroda o privrednom rastu i blagostanju. Onda su socijalisti preskočili kod naprednjaka, koji nikada ne bi mogli da sastave vladu da Dačić nije prevario dotadašnje koalicine partnere... Zbog čega 13 godina kasnije ima šećer - 20... Čak se u narativu svesno zaobilaze i kasniji beli listići, i bojkotovanje izbora, kao i činjenica da moj brat, koji ne izlazi na izbore jer mu se to sada gadi, svakako ne pokazuje naklonost Vučiću tim činom... Jer da je za njega, onda bi to i pokazao glasanjem za njega, a ne da se njegova naklonost režimu naknadno tumači kroz neistine kako je većinska Srbija za Vučića i kada nikakvim izbornim činom to nije pokazala. Iz predmetnih činjenica jasno je da Vučić ne samo da nikada nije imao nikakvu većinsku podršku ljudi u Srbiji, već je na vlast došao posle izgubljene izborne utakmice 1na1 u Beogradu, te sa obilatom podrškom onih iz inostranstva koji ga i sada podržavaju, i bez kojih ne bi postojao dok si reko - Brisel.

To da je većinska Srbija izglasala Vučića je najveća naprednjačka spinčina koju puše mnogi. Koja Srbija? Ona dovežena iz Republike Srpske? Ona koja se vozi od opštine do opštine kada trebaju glasovi? Ona sa neažuriranih spiskova sa kojih glasaju nepostojeći ljudi, mrtvi i raseljeni? Ona iz bugarskih vozova? Jel Srbija u kojoj se tako glasa glasala za Vučića, koji uz sve to ima svega oko četvrtine podrške? Ako na izbore izađe oko 50 odsto, a Vučič od tih 50 odsto dobije oko pola, koliko je teško izračunati da za njega ne glasa nikakva većinska Srbija, već svega četvrtina onih koji imaju pravo glasa, uz sve izborne krađe koje nam padnu na pamet, a koje se uspešno godinama ovde sprovode? Okej, razumem i autodestrukciju tipa, evo kakvi smo, glasamo većinski za Vučića i tako nam i treba... Samo, režim i taj Vučić baš i žele takav majndset, pošto prethodno isperu mozgove da nekakva većinska Srbija glasa za njih, što nema veze ni sa istinom, ni sa mozgom. Jer četvrtina nikada nije bila većina, što se uči još u nižim razredima osnovne škole.

Isrpobao sam na portalima koje plaćam, NYT i WSJ iz SAD, i na po jednom iz Australije i UK, i radi na svima. Jedino ne radi na Le Monde diplomatique jer oni imaju neki privju teksta, a kad platiš, oni ti daju pristup celom članku, tako da ću njih i dalje da plaćam jer su oni, po mom skromnom mišljenju, najbolji levi opinion outlet ne samo u Evropi, nego i u svetu. Hvala još jednom, sad mogu neki novac drugačije da preraspodelim.