Nek grmi jako

Dok su se svi upinjali da razvežu čvor koje su izazvale tarife, skoro da su neprimećeno prošle dve SCOTUS velike odluke koje idu u prilog republikancima. Prvo je Vrhovni sud SAD blokirao nalog sudije Trampovoj administraciji da ponovo zaposli hiljade otpuštenih saveznih službenika. Druga odluka Vrhovnog suda omogućila je Trampovoj administraciji da nastavi sa deportacijama pod Zakonom o neprijateljskim strancima (Alien Enemies Act) iz 1798. godine, uz određena ograničenja. Sud je ukinuo odluku sudije u Vašingtonu, koji je blokirao deportacije venecuelanskih migranata i članova bande Tren de Aragua. Ovom odlukom utvrđeno je da ilegalni migranti moraju da dobiju priliku da ospore svoju deportaciju putem habeas corpus zahteva u odgovarajućem sudskom okrugu (u ovom slučaju Teksasu, a ne Vašingtonu), što je omogućilo administraciji da nastavi sa svojim planovima deportacije, uz uslov da se poštuje pravo na prigovor pre uklanjanja. I dok je sva pažnja bila okrenuta na drugu stranu, DOGE je poveo u utakmici pred Vrhovnim sudom, kao i politika deportacija kriminalaca iz redova ilegalnih imigranata u zatvore van Amerike.

@ters Mislio sam na periode od pre 20 i više godina, kada sam počeo da uzimam osiguranja. Sad samo pravim neke manje izmene, i to mahom za decu jer se jedno bavilo, a sad se drugo bavi vrhunskim sportom, a nisam išao na prezentaciju bukvalno od početka veka... Sada mi nude razne stvari putem nativa, odnosno kroz publikacije kako da se odbranim od obijanja automobila, kako da se zaštitim od požara, i sve tako ukrug. A pozadina svega je i više nego jasno, jer mi kroz nativ ubacuju ideju da mi neko obija kola... Naravno, poveznica Trampovih tarifa i raznih taktika osiguravajućih kuća, što bivših što sadašnjih, jasna je kao slikovito objašnjenje šta se zapravo dogodilo.

Mene su Trampove tarife u odnosu na deo država podsetile na prezentaciju neke osiguravajuće kuće. Znate ono kad vas dovedu u neku prostoriju sa velikim ekranom, pa vam u stereo dolbi sistemu puste kataklizmičke scene poplava, požara ili automobilskih nesreća... A onda vam na kraju daju olovku u ruke i pitaju vas: I, jel ste spremni da poptišemo ugovor? A ljudi tada u dobroj meri potpišu i ono što im treba i ono što im ne treba... Tramp im je zapravo pokazao na šta je sve Bela kuća spremna i dokle može da ide, pa će im posle te prezentacije svaki sporazum izgledati kao pojanje Jovana Zlatoustog. I istovremeno napravio na budale one pseudostručnjake koji su tvrdili da će se berza srušiti.

Sad kada je Tramp objavio 90-dnevnu pauzu na carine za većinu zemalja, izuzimajući Kinu, dok je carine na Kinu podigao na 125% (sa sve glasnijim zahtevima jednog kruga oko njega da odu i na 300 ili 400 odsto), još je jasnije ko je od početka trgovinskog rata bio glavna meta i šta su potencijalni ciljevi. Prvi cilj, koji je očigledan, jeste pritisak na Kinu. Podizanje carina na 125% oslabiće kineski izvoz u SAD i razvrgnuti dosadašnji rezultat od 5:1 u korist Kine kada je reč o uvozu i izvozu, što je evidentan ekonomski pritisak na Peking. Ovo bi moglo imati za cilj da primora Kinu na pregovore o trgovinskim pitanjima, poput manipulacije valutama i dedolarizacije, nepoštene trgovinske prakse ili zaštite intelektualne svojine. Takođe, visoke carine na kinesku robu kao što su odeća, elektronika i igračke, neminovno će podstaći neke američke kompanije da premeste proizvodnju iz Kine u SAD ili druge zemlje sa nižim carinama. Takođe, imaće uticaj i na one koji prepakuju kineske proizvode i prodaju ih kao svoju robu, iako je ona u vlasništvu kineskih firmi koje se se relokalizovale upravo kako bi iskoristile neke dosadašnje povoljne carinske odnose... Tramp je tokom kampanje izjavljivao da će iskoristiti tarife kako bi vratio radna mesta i fabrike u Ameriku, a ovo bi mogao biti korak ka tom cilju. I možda najvažnije od svega, pregovori sa ostalim zemljama uz 90-dnevnu pauzu na carine za sve osim Kine može biti signal drugima, pre svega onim državama koje su već kontaktirale SAD da pregovaraju o trgovinskim sporazumima. Snižavanje recipročnih carina na 10% tokom ovog perioda sugeriše da Tramp želi da podstakne saradnju u formi savezništva koja bi istovremeno izolovala Kinu, a ključni impakt daće novi trgovinski dogovori sa zemljama poput Japana, Tajvana i Južne Koreje, posledično i pojedinih članica EU... Koje, poput Đorđe Meloni koja uskoro stiže u Vašington, žele da budu u prvim vagonima voza koji donosi sporazume, a ne kad taj voz već krene da napušta stanicu, jer su onda i uslovi obično lošiji nego na početku procesa. Na kraju krajeva, već sad vidimo i stabilizaciju finansijskih tržišta, jer je nepun sat nakon Trampove objave DOW poskočio kao jelen dvogodac... Sa skoro pa komičnom krivuljom koja je postala prava kao strela nagore od momenta kada je postalo jasno šta se sada događa. Ne treba zanemariti ni unutrašnjopolitički cilj – da pokaže biračima da ispunjava obećanja o resetovanju štetnih trgovinskih odnosa i zaštiti američkih interesa. A fokusiranje na Kinu kao glavnog krivca igra na kartu nacionalizma i anti-kineskog sentimenta koji u SAD uopšte nije zanemariv. Pa ako Kina popusti ili druge zemlje potpišu povoljne trgovinske sporazume, poput zemalja EU koje bi, uz obećano nuliranje carina, uklonile i neke druge barijere u odnosu na američke automobile i poljoprivredne proizvode, Tramp bi mogao da proglasi pobedu i ojača američku ekonomsku poziciju. Jer, pauza će smiriti tržište, kupiti vreme za pregovore i determinisati ko će na koju stranu - američku ili na kinesku. Da bi, kao adut, Tramp saveznicima koji neće da se dogovore uvek mogao da ponudi prestanak vojne i logističke pomoći... Pa ako hoće da se suprotstave Americi i preskoče kod Kineza, nek ih onda Si brani od Rusa.

Sad je ovo već trgovinski rat u kome nisu sakrivene glavne zaraćene strane. Zapravo, uvek je bilo jasno da je Kina glavna meta, sad samo da vidimo kako će se razvrstati ostale zemlje i savezi i ko će na koju stranu. Pogledao sam sinoć šta uvozi Kina iz SAD, očekujući da će i oni morati da podignu carine u toj igri ko će prvi da trepne, i iznenadio sam se kada je reč samo o jednoj stavci. U stvari, znao sam da uvoze poljoprivredne i prehrambene proizvode, meso, prešinicu, kukuruz, pamuk i soju, kao i mašine i alate koji im fale, ali nisam imao pojma da su od početka rata u Ukrajini uveliko podigli kupovinu energenata iz Amerike. Budući da su Kinezi sa Rusima zaključili ugovore o kupovini nafte i gasa i preusmeravanju energenata sa evropskog tržišta, nekako je ispod radara prošlo da je Kina povećala uvoz energenata i iz SAD, posebno LNG-a (za 25–40%) i sirove nafte (za 50–70%), u odnosu na period pre rata. Što samo svedoči koliko su porasle kineske potrebe za energentima u poslednjih nekoliko godina, jer njihova proizvodnja proždire energiju. Kao i to da su u izvesnoj meri ipak zavisni od veoma bitnih stavki koje nemaju u svojim magacinima i skladištima. Inače, kao zemlja viškova, Kina izvozi u SAD pet puta više nego što uvozi iz SAD, tako da mogu da podignu svoje carine čak i više od sadašnjih 84%, a da to verovatno nema uticaja kao kad bi, recimo, SAD u nekom novom talasu podigle Kini carine na 300 ili 400 odsto... I sad, naravno, niko živ ne zna šta će da se desi, jer ne dešava se baš svaki dan da dve najveće industrijske sile udare jedna na drugu.

Zapravo, kritika svega u SAD dosegla je zasrtrašujući unutrašnji oblik, nikada dosad viđen u nekadašnjem svetioniku demokratije, koji skoro i da nema veze sa ostatkom sveta. Istraživanje koje je sproveo Network Contagion Research Institute (NCRI) u saradnji sa Rutgers University's Social Perception Lab, objavljeno 7. aprila 2025. godine pod naslovom Kultura atentata: Kako su spaljivanje Tesli i ubijanje milijardera postali mem estetika za političko nasilje, pokazuje da čak 48 odsto onih koji se identifikuju kao protivnici Donalda Trampa kažu da bi bilo barem donekle opravdano ubiti Ilona Maska. Za Trampa je isto reklo 55 odsto ispitanih protivnika aktuelne vlasti. https://www.yahoo.com/news/bombshell-study-reveals-assassination-culture-080006498.html To pokazuje konture nečega što dobacuje mnogo dalje od obične politike krda, jer sa sobom nosi razarajuće ideje o destrukciji i oduzimanju nečijih života u formi hladnokrvnog ubistva, a da zapravo ne postoji konkretan razlog koji po samoj svojoj magnitudi objašnjava zašto bi polovina ispitanih opravdala nečiju nasilnu smrt. Jer ako takav trend opstane i ne doživi korekcije, pitanje je dana kada će se i druga strana setiti da postoji Drugi amandman i izvaditi oružje sa tavana, podmazati ga i obezbediti se sa nekoliko okvira municije. Jer, pretnje su i više nego očigledne... Recimo, pitanje je dokle će vlasnici Teslinih autosalona trpeti paljevine, pa čak i pucnjavu u pravcu svog privatnog vlasništva, dok se ne sete da mogu to svoje vlasništvo da brane kako što bi, recimo, branili upad u vlastitu kuću? Meni se inače ne dopada to kukanje konzervativaca kako su ugroženi i kako će one koji ih napadaju tužiti Pem Bondi i Kešu Patelu, umesto da napade na privatnu svojinu, vlastita tela i živote direktno razreše sa napadačima, na šta zakonski imaju pravo, što se inače zove - samoodbrana. I to bolje da učine što pre i tako pošalju poruku da ne žele da budu mete onima iz NCRI ispitivanja. Jer posle bi moglo da bude - kasno.

Pa ni savez sa Kinom nije isključen... Teoretski, EU bi mogla da pokaže Trampu srednji prst, ukine sve barijere koje ima prema Kini i okrene se dugoročno ka Pekingu. To bi u slučaju Rusije išlo teže, jer sad i kad bi hteli da uzimaju energente od Rusa kao nekada, ne bi to mogli, ali sa Kinom ne bi imali problema ako povuku sve ono što su postavljali kada je reč o kineskim proizvodima, pre svega kineskoj autoindustriji, ali i još dosta toga. Slušao sam Vesnu Pusić koja čak to ne navodi kao poslednju opciju, nego savez sa Sijevom Kinom, onom Kinom koja gazi ljudska prava i ubija Ujgure, predlaže u smislu primarnog cilja... A ako danas može Sijeva Kina da bude partner, zašto sutra partner ne bi bio i Iran, pa i Severna Koreja kao kineski proksi? I kad smo već kod toga, pitam se zašto nezadovoljni jednostavno ne zatraže, zajednički i koordinisano, svoja sredstva koja su pohranjena u SAD, i tako šutnu Trampa u deo tela zadužen za muške polne čelije. I padne mi na pamet da bi time, u slučaju da se ispostavi da tih sredstava možda i nema, ili ih nema baš odmah, kao kad je Nemačkoj trebalo čak četiri godine da iz Federalnih rezervi SAD izvuče svojih 300 tona zlata, nastao haos prema kome bi ovo što sad Tramp radi bila lagana prolećna šetnja cvetnim parkom. Na kraju krajeva, sve je lepo odavno objašnjeno u samo jednoj jedinoj rečenici: Kako da budeš nezavistan kad ti je tuđa vojska na tvojoj teritoriji. A SAD, prema procenama, imaju preko 700 baza u više od 70 zemalja sveta.

Ne, nego su 4. aprila tvitovali podatke od 2. aprila, a treba videti kako su reeagovali na svom sajtu. Htedoh to baš da malopre pogledam, ali ne stižem jer ima vas koji biste nešto da me pitate. A ne bih hteo da nekoga uskratim za odgovor i tako demonstriram neku vrstu nepoštovanja... Tu sam da odgovaram i pokušam da razjasnim sve što je možda ostalo nerazjašnjeno.

Ono što je za vas jeftina propaganda, to je za merodavne četvrta po istinitosti agencija za istraživanje javnog mnjenja u SAD od mali milion onih koji učestvuju u tom biznisu. I to su četvrti na osnovu vlastitih rezultata koji su pobedili na testu vremena, a ne nečiijih uverenja. Ne bih ni pokušao da vas uverim u suprotno i utičem na vaša uverenja, odnosno da vam podvlačim razliku između Rasmunssena i, recimo, En Selzer... Za koju ste ovde ćutali kada je rekla da će Mamala pobediti Trampa u Ajovi sa 3,5 procentnih poena razlike, pa se ispostavilo da je promašila za debeli dvocifreni procenat, tačnije za oko 16 odsto... Što bi, ako uzmemo u obzir magnitudu zanatske greške, bio kao kad biste otišli kod zubara da vam popravi zub, a on vam raseče obraz i napravi rupu u njemu Naprotiv, ovako dok vi verujete u jedno, a neki u drugo, je baš kako i treba da bude. Zato je Tramp i pobedio na predsedničkim izborima, zato je dobio popular vote iako sam ovde čitao da je to nemoguće, zato su repsi uzeli i Predstavnički dom i Senat... Jer, demokratija radi i pokazuje svoju snagu sve dok svako neometano može da veruje u šta hoće, a zatim se ta uverenja prebroje na izborima... Osim u slučajevima koje preferira AV, kada se izbori pokradu jer na njima glasaju ljudi iz RS, zatim oni relokalizovani iz opštine u opštinu, kao i nepostojeće osobe.

Naravno da je zanimljivo, budući da je Rasmussen u top 5 liste polstera za 2024. godnu, naravno prema rezultatima rada i performansama, pa je zanimljivo u toj meri u kojoj nisu datumirali nešto što je bilo očigledno i 2. i 4. aprila, ako se uzme u obzir da je i sa 38,8 mnogo veći od perioda od pre dve godine, kada niko od histeričnih propagandista nije zapomagao zbog stanja na berzama. A da Rasmunssen ni ide niz dlaku republikancima uvek i na svakom mestu, kako sam i ranije objasnio, pokazuje i ovo: Ništa bias, samo - istina. Zato ljudi njima veruju i zato su u top 5 polstera, tačnije u top 4, uz Atlasintel i Trafalgar koje takođe uvek ovde citiram, dok propagandisti beleže rekordno niske gledanosti i čitanosti.

Na koji tačno post mislite, budući da ne obraćam pažnju previše na jednolajnere, dvolajnere ili na neke postove za koje pretpostavim da dobacuju mnogo dalje od mojih skrominih, magaško-botovskih afiniteta? Rado ću vam ogovoriti ako nešto znam o predmetnoj stvari.

@Malkolm Brogdon Pustite i ostatak objave, da bi svima bilo jasno šta vas je nagnalo da svoj lični komfor izložite odgovaranju mojoj malenkosti, a da vas uopšte nisam ni pomenuo niti komentarisao bilo koji vaš upis u kome mi se ne obraćate direktno i citatom mog upisa. Dakle, ako Japan sprema trgovinski sporazum sa Belom kućon koji će ispraviti sporne slučajeve onako kako Tramp to hoće, to je svakako indikator šta će se dogoditi i sa ostalima koje targetuju tarife, ili barem sa većinom takvih. Uostalom, gledaćete te scene i sami to na kraju shvatiti. Pre ili kasnije, nevezano da li ste diplomirani ekonomista ili niste...

Zaista ne treba imati diplomu iz ekonomskih nauka pa shvatiti šta se trenutno događa, i to prema jasnim indikatorima da jasniji ne mogu da budu. Ovo zapravo potvrđuje da Japan ostaje jedan od najčvršćih saveznika Amerike, naročito kao najbitniji kontrapunkt Kinorusiji u tom delu sveta.

Jasno, idete na ignor jer ste me nazvali magaškim botom, iako ovde godinama postavljam razne brojeve Rasumssena, i koji idu u prilog republikancima, i koji im ne idu u prilog. I da nisu ti brojevi možda lažni?! I ne idete na ignor listu samo zato što me lično vređate iako se ne poznajemo, već zato što ste pokazali neinventivnost par ekselans, budući da su me isto nazivali neki koji su pre vas završili na ignor listi. Pa zašto onda da čitam papagajske ponavljače već toliko puta izrečenih šumova uma?! A i zato što nikada nisam ništa pročitao od vas, pa nemam ništa ni da izgubim. A vi i dalje čitajte moje skromne postove i komentarišite moju malenkost, jer nema logičnije stvari od toga da vi komentarišete mene, a ne ja vas ni one poput vas... Ionako saznam za vaše postojanje na ovom forumu tek kad se zakačite na neki moj upis... Samo što će te od sada, kada me pominjete direktno ili kvotujete, pisati sami sebi, a meni - više ne.

Jeste, blokirao je jer, kao što sam pomenuo u prethodnom postu kroz izjavu Navara, smatra da ono što je EU nudila tada nije dovoljno. A tek sada to iz Trampovog ugla nije dovoljno, naročito kada je reč o pojedinim barijerama poput, recimo, uvoza prehrambenih proizvoda ili repozicioniranja u odnosu na razne druge proizvode, od autoindustrije, preko onih proizvoda koji trpe Sanitarni i fitosanitarni standard (SPS), tehnički standard ili ekološke regulative, pa sve do regulacije američkih internet platformi... Ipak, možemo mi ovde da upriličimo mentalnu gimnastiku i okrećemo stvari od jutra do sutra, ali na kraju će se sve svesti na to da li će Bela kuća dobiti ono što sada traži, ili neće... Moja malenkost smatra da će dobiti bukvalno svaki segment u korpusu onoga što je ispostavljeno kao zahtev, a da će taj tempo udovoljenja Trampovim zahtevima diktirati upravo beskičmenjaci koji će se po ko zna koji put saviti do zemljice crne, na čelu sa EU.

Logično je da će neki biti u pravu, a neki neće... S tim što postoje već određeni jasni indikatori u kom pravcu se situacija razmotava i odakle vetar duva. Pa je tako Ursula fon der Lajen sad rekla da je EU spremna da pregovara o sporazumu o carinama nula za nula sa Sjedinjenim Državama, baš kako je ovde predviđeno pre nekoliko dana (da ne vadim upis iz arhive jer je to bilo nedavno). Ovi iz Brisela se već povlače i idu u rikverc, a Tramp još nije ni počeo da razgovara sa njima jer EU tretira kao zadnju rupu na svirali. Pri time, moraće u Briselu još više da se odreknu nekih stvari... Oni su još 2017. predlagali slično, ali Navaro je jutros jasno stavio do znanja da to jednostavno nije dovoljno... VAT i druge trgovinske barijere su veći problem, i tu Amerikanci hoće da ih slome. Međutim, EU koja nudi sporazum o carinama nula za nula nije baš najomiljenija taktika koju bi oni olako uradili. Do toga je verovatno došlo nakon kontinuiranog pritiska, što sugeriše da je Trampova tarifna strategija, bila kontroverzna ili ne, zapravo uspela da ih privuče za pregovarački sto. A znajući iz iskustva kako EU reaguje kad naleti na tvrdo u pregovorima sa jačima od sebe, neću biti iznenađen kada Bela kuća na kraju dobije od njih bukvalvo sve što bude zatražila.

Ova Rasmunssenova objava zapravo najbolje pokazuje svu uzaludnost propagandnih medija, kao i razlog zašto ih sve manje ljudi gleda i čita jer im - ne veruje. Jer dok se na propagandnim medijima propagira apokalipsa zbog stanja na berzama koje nikada nije bilo ovako loše, dovoljno je samo nekoliko klikova na internet platformama u kojima se vidi da je to belodana laž. Stanje na berzama je fluidno, nekada je bolje, a nekada gore... Ali doživljavati epileptične napade u izveštajima zbog aktuelne situacije, dok se samo dve godine ranije prelazilo preko mnogo goreg stanja kao da se ništa ne dešava, toliko je evidentno da ljudi sami izvlače zaključke. Zato danas 45 odsto Amerikanaca smatra da država ide u dobrom pravcu: Što je prilično dobar iznos, po mnogima i najveći kada se poredi sa takvim istraživanjjima u ovom veku, jer su ljudi shvatili da je dovoljno samo udariti kontru lažljivim propagandistima... Pa ako propagandisti kažu da je nešto ovako, to sigurno nije tako nego - drugačije.

Propadosmo 😀 Meni je sve ovo superzanimljivo i zabavno... Mislim, hajde da je stanje na berzama bilo mnogo gore pre mali milion godina, pa da se neko ne seti, ali ovako sve ukazuje na to da mnogi pamte samo do preksinoć.

Sve je to šoubiz 😀

Volela bi to Jovana 😀 Stvarno, ko da su blizanci, deli ih samo jedno milijardu i po pregleda... Tako da nije nemoguće, veme radi za Jovanu. Sad će ona to da izjednači, samo da uhvati zalet.... A zamislite kad bi još uradila intervju sa Kamalom, što Roganu nije pošlo za rukom jer je nešto bilo zapelo tokom dogovora u predsedničkoj kampanji? Tad bi bila i bolja od Rogana, a ne ista kao on.

Ja sam samo prepričao priču, ne bih baš da duboko ulazim u reinterpretacije... A priča kao i svaka druga priča, vredi onoliko koliko nas dotakne i probudi maštu u nama... Vašu je, kako vidim, probudila, pa je iz tog ugla postigla ono što joj je i svrha. Ali odakle sad Kokeza? Zar taj nije u izgnanstvu? A posebno me je zabavan način na koji ste podigli na lestvici uticaja Baju Malog Knindžu. Pretpostavljam da bismo sličnom analogijom mogli da uporedimo Grčića iz EPS-a i Maska, Bogoljuba Karića i Bezosa, Željka Mitrovića i Zakerberga, te Džoe Rogana i Žiku Šarenicu. Što da ne... Samo nek je veselo...

Čuo sam jednu priču koja mi je dosta toga rekla o aktuelnom momentu u SAD, a počinje otprilike ovako... Bil Maher zaista nikada nije zamišljao da će završiti na privatnoj večeri u Beloj kući sa Donaldom Trampom. Ali sve se to izmenilo kada ga je jedno veče, dok je bio u svojoj kući u Los Anđelesu, na telefon pozvao Kid Rok. - Šta hoćeš, Bobe - pitao ga je Maher. - Biće večera u Beloj kući, Tramp želi da bude tamo samo nekoliko nas. Pozvao je i Dejnu Vajta. Maher se na to nasmejao misleći da ga Kid Rok zafrkava, ali Bob je bio veoma uporan. - Čekaj, stvarno me Tramp poziva na privatnu večeru? - Ma da, rekao sam mu da bi bilo dobro za napetost u sobi da se suoče različiti pogledi na svet. I koliko god mu Kid Rok objašnjavao zašto i kako, Maher nije odmah odgovorio, iako ga je radoznalost već zagolicala. Kog datuma, pitao je, rekao da će razmisliti o tome i spustio slušalicu... Zatim je seo u fotelju, sam u tišini svog doma, boreći se sa odlukom koju većina ljudi nikada neće morati da donese: da li da prihvati poziv predsednika SAD. On se, naravno, nije uplašio susreta sa Trampom, ali mu nije bilo svejedno kada je reč o optici njegove mahom liberalne i leve publike, pa je već mogao da zamisli neke naslove u medijima koji bi ga možda ocrneli zbog druženja sa predsednikom. Ali već tri dana kasnije sleteo je na vašingtonski aerodrom i skliznuo u crni SUV koji je išao za Pensilvanija Aveniju. Hladan nalet stvarnosti je proleteo kroz otvorena vrata dok je izlazio iz vozila, osoblje Bele kuće ga je zatim pozdravilo i provelo ga kroz obezbeđenje. Kid Rok je već bio u čaši kad je Maher ulazio u prostoriju, a Dejna Vajt je prekrštenih ruku klimajući glavom odobravao nešto što je Tramp upravo izrekao. Soba je utihnula kada je Maher ušao. Tramp je ustao i rekao: - Pogledaj ko se konačno pojavio. Mislio sam da se previše plašiš da dođeš... Maher nije naseo na tu Trampovu fintu. Rukovali su se, a onda je Kid Rok ispalio nešto o liberalima i glutenu. Vajt je proverio svoj telefon kao da ga nije briga šta neko misli o tome što čačka mobilni dok ljudi oko njega čavrljaju. Ali onda je razgovor počeo da menja ton, politika se uvukla unutra prirodno, ne neprijateljski nego onako polagano. I kad je prvi sled večere udario u sto, tako je i prvi udarac zadao Tramp. Nagnuo se napred: - Bil, da li zaista veruješ da je ovoj zemlji bolje sada nego što je to bilo pre četiri godine? - Zavisi koga pitaš - odgovorio mu je Maher i osmehnuo mu se nekako bez topline. I, prirodno, razgovor je počeo da se prebacuje na nepoznat teren. - Ovde se svi slažemo da je stanje na granici bilo katastrofa... I jel smo u pravu - nastavio je Tramp. Bil je pogledao nagore. Polako žvaćući nije odgovorio odmah, ne zato što nije imao šta da kaže, već zato što je kao poznato TV lice znao za magiju tajminga, jer su svi iščekivali šta će odgovoriti. - Mislim da je komplikovano - konačno je rekao uzevši i gutljaj vina. - Ako želiš pravo rešenje, a ne samo slogan za kampanju, moraš da budeš iskreni o tome zašto ljudi dolaze ovde. Kao i da problem zapravo uopšte nije samo u zidovima i ogradama... Tramp ga je prekinuo: - Ako želiš otvorenu granicu, samo reci. To je tvoje pravo. - Samo želim racionalnu politiku, pogledao ga je Maher. - A ne cirkus... Ta rečenica sletela je na želudac okupljenima nešto teže nego što su očekivali. Par sekundi bilo je tiho, a onda je Kid Rok razbio tenziju rekavši, okej, nemojte samo da počnu da lete stolice. - Vidi, nisam te pozvao ovde da se svađamo, zapravo mi se sviđaš Bile, barem nisi robot koji čita sa kartice kao većina ovih drugih klovnova - rekao je Tramp. - To je najlepša uvreda koju sam čuo cele nedelje, odgovorio mu je Maher uz smeh, što je stvorilo čudnu hemiju koja formira ne baš prijateljstvo, već nešto više kao uzajamno prepoznavanje. Tada se Kid Rok okrenuo Maheru... - Znaš, Bile, šta me iznenađuje? Način na koji se ljudi ponašaju kao da ne možemo više ni da razgovaramo. Mislim, ne moramo svi da se složimo oko svega, to nije poenta, ali u trenutku kada kažeš nešto da se nekome ne sviđa: bam, ti si Hitler, idiot ili budala... - Znam - odgovorio mu je Maher ravnodušno. - Bio sam kanselovan više puta od tvojih poslednjih zaustavljanja na turneji. I svi su se tome smejali, čak i Tramp. Dejna Vajt je onda odlučio da i on izrekne po koju misao: - Kao da iz nekog razloga želimo da budemo ljuti. Vodimo svađe kao da nam život od toga zavisi. Ja organizujem borbe u kavezu, misliš da bi ljudi želeli mir van kaveza? Ne, posle meča sa sobom kući ponesu i borbu i kavez. Na trenutak niko nije progovorio, samo su sedeli tamo, žvakali drugi sled večere i razmišljali. I Tramp, koji je u tim prilikama inače pričljiv, izgledao je mnogo tiše gledajući u svoj tanjir. Onda je podigao pogled. - Znate šta mi nedostaje - pitao je. - Kada su momci mogli da se svađaju o politici ili o bezbolu, a zatim obavezno uzmu piće i zajednički ga ispiju. I tada su svi shvatili nadrealnost te slučajne večere... Liberalni TV voditelj, konzervativni predsednik, poluludi roker i najpoznatiji promoter borbi, svi nalaze zajednički jezik ne oko politike, već oko nečeg mnogo većeg - da je razgovor važan čak i kada je neprijatan.

Meni se automatski ne dopada nešto što svakako neće kratkoročno, a verovatno ni srednjeročno uticati na Kinorusiju i Briks, pa prvestveno iz te perspektive posmatram trgovinski rat koji sledi, jer ne mogu da gledam u pasulj kako bih predvideo kako će se okončati nešto što nikada ranije nije učinjeno u ovakvoj meri. Ali razumem i obe strane. Jednu koja više apsolutno ništa ne veruje svima onima koji se po automatici suprotstavljaju tarifama, a decenijama ništa nisu učinili da preduprede pad zapadnih ekonomija, bilo da je reč o popucanim bablovima, svetskim ekonomskim krizama, pandemijom, sve većom zaduženošću država i građana ili relokacijom proizvodnog sektora na istok planete, koji je trenutno industrijski i proizvodno najvitalniji deo sveta. Kao i drugu stranu, koja uz snažna protivljenja zazire od neizvesne budućnosti, jer su ugroženi postulati igre na način koji iz korena menja dosadašnja zacementirana pravila... Ali čim vidim da neko iz, recimo, Belgije zakuka - jao, kuku majko, šta će sad jadni Amerikanci koji će propasti, znam da je tu zapravo reč o pohlepi u odelu vrline... Pa ne, najbolje da će Amerika stvarno da propadne i najbolje da nekog iz Belgije zaista tangira koliko će koštati automobilske gume u SAD, već gledaju najpre svoju zadnjicu. Kao što i svi drugi u svemu ovome gledaju pre svega vlastiti interes.

Kina je ubedljivo najveći poslednji dobitnik globalizacije, budući da je u prošloj godini prvi put u istoriji imala trgovinski plus od 1,000 milijardi dolara na globalnom nivou, dok su SAD isto toliko, možda i nešto više, mrzi me da proveravam, bile u minusu. Pri tome, prema nekadašnjim zakonitostima ekonomije koje današnjica još nije osporila, globalni gigant može da bude onaj ko dominira u proizvodnji dok istovremeno ostvaruje dominaciju na morima, naravno zbog trgovinskih lanaca, što donekle i razlučuje genezu američkog pada još od prve fabrike koja je iseljena, a zaključno sa činjenicom da ne mogu da naprave ni ledolomac. Kina ima jedno od ta dva - proizvodnju, a veoma je blizu postizanja i drugog cilja, budući da drži 50 odsto svetske brodogradnje, dok SAD imaju - svega dva odsto. Kad je pak reč o tehnološkim inovacijama po skali koju godinama apdejtuje onaj australijski institut, na devet kineskih dolazi tek jedna američka, pa ni tu igra uopštre nije fer... I kad tome dodamo dedolarizaciju kao trend, zbog čega je Tramp nekada pretio onima koji ne koriste dolar u međusobnoj razmeni ali sad to više i ne pominje, jasno je zašto je Kina najmanje zabrinuta zbog uvođenja tarifa. Naprotiv, oni se još i nadaju da će privući ka sebi i pojedine američke saveznike, što uopšte nije nemoguće. S druge strane, ako je cilj tarifa relokalizacija dela svetske proizvodnje u SAD, što svakako i jeste, onda je to veoma dug period koji iziskuje strpljenje u fokusu izjednačavanja špekulativnih dobara sa proizvodnim dobrima. I neće moći da stane u jedan Trampov mandat, zbog čega može da uspe samo ako se promeni unutrašnja poslovna klima u SAD, koja će i posle Trampa istrajati na ideji o konstantnom otvaranju novih industrijskih pogona i o industrijalizaciji zemlje. Jedina dobra stvar, ako dođe do relokalizacije svetske proizvodnje u SAD, jeste ta što će se izbalansirati profiti sa sekundarnog i primarnog tržišta. Danas, u SAD je profit zasnovan na sekundarnom tržištu, dakle na špekulativnim aktivnostima i finansijama koje uzimaju 65 odsto čitavog profita, a to je jednostavno teško održivo na duge staze. Čitam da FT predviđa da će u sledećem periodu EU najviše postradati, što i nije bilo teško za pretpostaviti, a pominje i još par država čija imena neću navesti, jer to FT mnogo bolje obrazlaže, pa ko želi može i da pročita. Kinu, međutim, ne pominju jer je ništa odonoga što Bela kuća radi ili namerava da uradi, neće poremetiti. A kao neko ko još na starom forumu podvlači šta će se dogoditi u svetu u kome Kinezi dominiraju, dakle još u vreme kada su se Kinezi ismevali i od njih se pravila forumska sprdnja, ovakav razvoj događaja koji skoro i da neće štetiti Kinezima, već možda može još i da ih ojača, nikako ne može da mi se dopadne.

Ne, ne, jasno sam napomenuo da to nije slučaj u vašoj i mojoj prepisci: A na tu vrstu prisnosti prilikom davanja nadimaka nepoznatoj osobi, kao u slučaju moje malenkosti koju ne praktikujete vi već neki vaši istomišljenici (napomena: istomišljenici u odnosu na US politku)- uvek pristajem. Naročito kad nadimci imaju barem minimum korektnosti ili pristojnosti. U stvari,, jedini put kad je neko od nas dvojice izleteo iz šina, bio sam to zapravo ja, zbog čega sam se izvnio jer je em bilo bezveze i glupo s moje strane, em kao neko ko je stariji od mene nikako ne zaslužujete takav tretman. Ova naša večerašnja komunikacija samo me je, dakle, podsetila na razne vidove ovdašnjih komunikacija kada se ljudi obraćaju neistomišljeniku A nikada nisam nikoga prijavljivao moderaciji... Jer bih se tada osećao kao denuncijant, ali ipak razumem nekoga ko se na taj način štiti od uvreda. Kod mene - samo ignor lista.