Nek grmi jako

Jel možete da mojoj malenkosti prepričate tu knjigu iz koje ste saznali da je Anđa nacista? Ili barem te delove koji direktno inkriminišu koleginicu forumašicu? To bi olakšalo komunikaciju na tu temu, kad već za sagovornika imate osobu koja ne čita knjige niti ih otvara. Da li je u pitanju istorijska građa ili beletristika? Jel neka knjiga o Aušvicu ili nekom drugom logoru, gde vas je neka čuvarka u ženskom delu podsetila na Angeliu? Jer ako bih baš morao da je zamislim kao nacistu, zamislio bih Anđu kao Helgu iz serije Alo, alo... A kako je vi zamišljate, pošto je ne poznajete lično? Da li vam deluje strašno? Sigurno je arijevski plava, jel da? Kao u reklami za nemačko pivo, ona što nosi krigle... Šta mislite, jel ima supruga? I taj mora da je nacista, zar ne? I deca, naravno, jer kako da deca budu drugačija od takvih roditelja?! A zatim možemo i o činjenicama za GOP, odnosno da li su svih 77 miliona od onih koji su na poslednjim izborima glasali za njihovog kandidata nacisti, ili samo deo? I koji je to nacistički deo GOP-a od tih 77 miliona? Možete i procentualno, pošto je jasno da vladate materijom... Vidite da smo se sporazumeli i kako se sve može lepim, naravno ako ima volje za to. Ja volje imam na pretek, spreman sam u to ime da pročitam tu vašu analizu i siže te knjige koja vam je poslužila da detektujete Anđin nacizam, od A do Š. I ako bih mogao da vas zamolim da kao bonus napišete na koju ženu nacistu vas podseća Anđa, odnosno kako je zamišljate kao nacistu, sa uniformom ili bez nje?

Kada moja malenkost kaže da su postojali sporni i netačni navodi, koji su u svesti obićnih ljudi izazivali ono što može da našteti narativu jer se nije dogodilo ono što je predviđeno, vi možete da kažete da ti navodi nisu postojali, i to je sasvim okej sa obe strane. I u toj poziciji ne preostaje mi ništa drugo nego da linkujem te izjave i ta predviđanja, pa koga zanima lako može da vidi šta je ko rekao, a šta se od izrečenog zaista dogodilo. Ovo je direktan AP link pomenutog razgovora sa Noelom Braunom iz 1989. godine, u kome se pominje i Sovjetski Savez koji je tada još postojao : https://apnews.com/article/bd45c372caf118ec99964ea547880cd0; a ovo je link za izgovorene reči Džejmsa Hansena: https://www.salon.com/2001/10/23/weather/. I lepo to pročitamo i vidimo šta je tu šta, da vidimo da li su nacije izbrisane sa lica Zemlje i koje su to nacije, i šta se sve desilo bez naknadnih reinterpretacija ili nekakvih učitavanja. Earth 2100 može svako da gleda na YT, pa da se lično, dakle svojim očima i ušima uveri koji su naučnici citirani u tom materijalu, sa konsultantima uključujući Hansena, kao i šta se tu javno predviđalo uz dokumentarističku dramatizaciju. A imamo i one koje nisam pomenuo, jer su fejlovali nešto kasnije ili nešto ranije. Pa je tako Al Gor u svom govoru prilikom primanja Nobelove nagrade 2007. godine, koji svi dobro znamo, citirao studije koje su sugerisale da bi severna polarna kapa mogla potpuno da ostane bez leda u najmanje 7 godina, dakle 2013. ili 2014. godine, a najkasnije za 22 godine, što bi bilo do oko 2029. godine. I šta se desilo? Led na Arktiku se jeste smanjio, ali nije potpuno nestao, a danas se predviđa da će se to leto bez leda desiti najkasnije do 2050. godine. A narod ko narod veli: kad je Gor promašio, šta nas briga... Do 2050. godine, ko živ - ko mrtav. Imamo i onog često citiranog britanskog naučnika Dejvida Vinera, koji je 2000. godine tvrdio da je sneg stvar prošlosti, što su preneli svi vodeći mediji u Velikoj Britaniji. On je, naime, predviđao da će u roku od nekoliko godina sneg postati toliko redak da će deca o njemu učiti samo iz knjiga. A šta se stvarno desilo? Iako su zime u Britaniji postale vlažnije i toplije, sneg i dalje pada, a u godinama poput 2010. ili 2018. zabeležene su rekordne vejavice, pa je naslov Independenta: Sneg je stvar prošlosti, ostao jedan od najvećih autogolova u istoriji ekološkog novinarstva. I kako vi sad milionima koji su čitali taj sadržaj da objasnite - to što smo vam poručivali jednostavno zaboravite, ali nam neizmerno verujte kad predvidimo nešto drugo?! Ali da nisu samo mediji i renomirani pojedinci promašivali čitav fudbal kad je trebalo da zabiju efektan gol, svedoči i primer jedne države, jer je vlada Maldiva 1988. godine tvrdila da će zbog porasta nivoa mora čitav arhipelag biti pod vodom u roku od 30 godina. A šta se desilo? Maldivi su i dalje tu. Čak su se neke ostrvske površine povećale zahvaljujući nasipanju peska i prirodnim procesima taloženja sedimenata. Tako da bi trebalo jasno razgraničiti činjenicu o promenama, koje su nesporne, kao i činjenicu da su nekakve senzacionalne projekcije i manjkavost tadašnjih proračuna štetile agendi, poput onog dečaka koji vikao - vuk, budući da se predmetna predviđanja jednostavno nisu - ovlaplotila. Moje mlađe dete ide u sedmi razred, i pozvao sam je da zajedno čitamo o onome što ste pomenuli kad je reč o pomeranju cilja sa 1,5 C na 2... I znate šta mi je rekla? Veli: kad oni ne mogu da ostvare ono što su naumili, zašto bismo se ti i ja cimali oko toga... Bukvalno tim rečima. Paradoksalno je to što će mene teški scenariji možda i promašiti imajući u vidu moje godine, ali nju - neće. I zato kada pomenemo taj zamor konzumenata, vidimo i zbog čega bi on mogao da kod nekih ljudi preovladava.

Istine radi, mogu da vam pružim nekoliko najdirektnijih primera najava kataklizme koje se nisu ostvarile, i to samo u peridou osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka (dakle one novije obaška). Jedan od najcitiranijih promašaja potiče od Noela Brauna, tada visokog zvaničnika UN za životnu sredinu (UNEP), koji je u junu 1989. godine za AP izjavio, citiram: Čitave nacije bi mogle biti zbrisane sa lica Zemlje podizanjem nivoa mora ako se trend globalnog zagrevanja ne preokrene do 2000. godine. Završen citat. Iako se to predviđanje, prema naknadnim tumačenjima i učitavanjima generala posle bitke, odnosilo na "nepovratni trend" koji bi počeo do 2000, ta njegova izjava se proširila, ako već koristimo klimatsku terminologiju, poput šumskog požara... Kao da će gradovi biti pod vodom već tada. Imamo i slučaj Džejmsa Hansena, jednog od najpoznatijih klimatologa toga vremena, koji je 1988. godine predvideo da će za 20 ili 30 godina (dakle 2008–2018) West Side Highway u Njujorku biti pod vodom, a prozori na obližnjim zgradama biti razbijeni zbog jakih vetrova povezanih sa klimom. I, kao što je najbolji frizer onaj koji ima najbolje opravdanje za ono što vam je učinio od kose, kasnije su oni koji su verovali Hansenu govorili, pravdajući ga, o scenariju u kojem se koncentracija CO2 udvostruči. Što se pak Amerike tiče, desetine miliona Amerikanaca, kao i još sigurno toliko ljudi van SAD, gledali su ABC specijal Earth 2100, koji je emitovan 2008. godine i koji se oslanjao na starije modele iz 80-ih i 90-ih, u kome je emitovano direktno i nedvosmisleno predviđanje da će do 2015. godine svet biti u haosu, sa drastičnim porastom nivoa mora koji već tada direktno ugrožava velike metropole poput Njujorka i Majamija. Postoji i nekoliko naučnih razloga zašto gradovi nisu završili pod vodom do 2015, pout toga da su modeli iz 80-ih ponekad pretpostavljali mnogo brže topljenje glečera nego što se zapravo desilo u prve dve decenije. Takođe, okeanima je potrebno mnogo više vremena da se zagreju i rašire, pa tako i podignu nivo, nego što su rani, jednostavniji modeli sugerisali. To su lako proverivi podaci, tako da su ljudi zahvaljujući tim fejlovima direktno gledali i slušali da će im gradovi i autoputevi biti ireverzibilno pod vodom. I kad se to nije dogodilo, možda su neki od njih odlučili da se jednostavno više ne cimaju toliko oko takvih alarma. Ali ako ih strefi neki dovoljno jak užas, logično je da će poverovati opet u apokaliptične najave.

Čim sam vam postavio to pitanje, odmah sam otišao da proverim brojeve, odnosno da vidim da li me osećaj vara ili je taj pad medijske i društvene posvećenosti evidentiran kao činjenično stanje. I pogledao sam redom prvo Rojtersov institut, pa MeCCO, a zatim i Media Matters zbog podataka o SAD. A na osnovu njihovih poslednjih analiza lako se uočava da je pokrivenost klimatskih tema u medijima zaista pala, pa je na primer u američkim medijima u 2024. godini bila manja čak za četvrtinu u poređenju sa 2023, dakle pre nego što je Tramp uopšte došao na vlast. Mogu da mislim kakvi su tek brojevi za prošlu godinu, a slični trendovi su i u Evropi i globalno. Pitao sam vas da li je reč o zamoru materijala, odnosno da li su ljudi umorni od konstantnih alarma o klimatskoj krizi, jer posle decenija predikcija, poput onih iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka da će gradovi ireverzibilno biti pod vodom do 2015. godine, a bez apokaliptičnih posledica koje su najavljivane, možda dolazi i do apatije iako je činjenica da nivoi mora rastu. Pri tome, Jejlov izveštaj iz 2025. pokazuje da više od polovine Amerikanaca čuje o klimi samo nekoliko puta godišnje, i to dovodi do onoga "out of sight, out of mind"... Ili što bi stari Sloveni rekli - daleko od očiju, daleko od srca. Kad je reč o fosilnom lobiju, setih se da je posredno možda i veći problem ono što se naziva greenlash, odnosno kovanica od engleskih reči green i backlash koja se koristi kako bi se determinisao otpor protiv zelenih mera zbog troškova i percipirane nepraktičnosti. I onda vidimo da u 2025. godini samo 6% u S&P 100 koristi akronim ESG u izveštajima, a bilo ih je 40% u 2023. godini, pa ostaje da vidimo da li je u pitanju samo nešto što se naziva greenhushing ili tu ima još nečeg. Ali fosilni lobi upravo koristi ovo kako bi tu reakciju nazvao kulturnim pomakom jer se, kako kažu, klimatske mere vide kao luksuzna uverenja za bogate, dok siromašniji najnormalnije stavljaju prioritet na ekonomiju. U krajnjoj liniji, mislim da je glavni razlog za ono što nam brojevi pokazuju nekakva kombinacija i zamora, i geopolitičkog bombardovanja, i nihilizma i delovanja fosilnog lobija. A klimatska agenda naravno nije mrtva, i u pravu ste kada navodite da bi ponovo mogla da zasija ako nas nešto dobrano zvekne po mozgu, ali je zasigurno usput negde izgubila onaj seksi faktor u narativu.

@nemanjaol Svako normalan želi čist vazduh, čistu vodu i zdravu hranu, što opravdava i sve te seobe iz urbanih centara u nenaseljenu provinciju, iako se kada sam bio klinac, na počecima tog procesa, na te ljude koji odlaze iz gradova gledalo sa makar blagim podozrenjem. I to govorim iz ličnog iskustva, jer sam i sam kupio plac dovoljno blizu Beogradu, a opet dovoljno daleko da bi vazduh bio neuporedivo čistiji, pa ćemo da gradimo tamo i da se na kraju i preselimo. I bukvalno me niko iz okruženja ne kritikuje zbog toga... Naprotiv, kažu - top. Ali bih vas pitao nešto, budući da tu tematiku pratite daleko više od mene: da li je nekakav diklajn zelene agende u medijskoj zastupljenosti u poslednje vreme zapravo kolateralna šteta bombardovanja pričama o fosilnim gorivima, resursima, Venecueli, Iranu, rudama u Ukrajini i na Grenlandu i šta ti ja znam gde sve ne, ili je reč o zamoru konzumenata agende? Ili je možda reč o izdržljivosti i prilagodljivosti fosilnog lobija, ili nečemu četvrtom... Možda je najobičniji vid nihlizma.... Jer, činjenica je da čak i vest da Nemci žele da prolongiraju obavezu u automobilima sa nultom emisijom, ne izaziva toliko analitike kao nekada, a pogotovo ne onoliki vau kao što bi to ranije bio slučaj, već se svi mi nekako okrenemo na drugu stranu, u fazonu: koji film gledamo večeras... Zato me i zanima šta mislite o toj pojavi.

Nije reč o tome da li se moja malenkost blamira kada vi nekoga nazovete nacistom, nego o opštoj potrebi da o toj vašoj potrebi da nekoga tako etiketirate - porazgovaramo kao ljudi. Zato sam i želeo da nam približite pre svega poreklo te vaše potrebe, jer je poreklo potrebe, kroz lična iskustva, traume, inhibicije, radosti ili strahove, zapravo to što vas čini jedinstvenim u moru onih koji nepoznatim ljudima na svakodnevnom nivou govore da su nacisti. Jer, viknuti nekom - nacisto, lakši je deo priče, a to objasniti validnom potrebom teži je deo procesa. Vi ste to objasnili austrijskom poslovicom i jednom vašom ličnom opservacijom vezanom za GOP, koja posledično poziva na oprez jer je u SAD, ako ste vi u pravu, danas više miliona nacista, a verovatno i desetine miliona potencijalnih nacista. Posledično, onda i Anđi, kao građanki SAD i prema teoriji velikih brojeva, rastu šanse da bude nacista... S druge strane, dozvolite mi tu slobodu da ne mislim da je bilo koji ovdašnji forumaš nacista. I to ne zato što smatram da nije u redu nekome lepiti teške etikete zbog neke poslovice, makar ona bila i austrijska, nego zato jer nikoga ovde ne poznajem lično, pa tako ne mogu da proniknem u nečiji nacizam u dovoljnoj meri da bih tu osobu tako beskrupulozno optužio.

Evo sad baš gledam podatke za Indoneziju i Bangladeš, i zaista nisam siguran šta će biti sa globalnim emisijama, odnosno da li je ona priča o 1.5°C uopšte dostižna. Doduše, nisam se ni apdejtovao, pa i ne znam da li je taj cilj i dalje na stolu... Jednostavno, fosilna goriva i rudarstvo kritičnih minerala i dalje idu ruku pod ruku, a potreba za mineralima zbog zelene tranzicije, kao i za vojnu i tehnološku upotrebu, često opravdava kopanje čak i u osetljivim zonama. Iz svega proizilazi i geopolitička igra oko resursa (što bi rekao Bili Piton: još neko kopa), koju nije primetio samo onaj koji je žurio na izvođenje Labudovog jezera pa nije imao kada da se bavi time.

Zemlje u razvoju ističu da su razvijene zemlje, kao pojedine članice EU, SAD i Velika Britanija, istorijski odgovorne za većinu kumulativnih emisija CO2 od industrijske revolucije pa do danas. One smatraju da bi bogate zemlje trebalo da pružaju finansijsku podršku za tranziciju, umesto da nameću nekakve ciljeve bez pomoći. A bez toga, tranzicija se vidi kao nefer teret, što dovodi do oklevanja, a neki bi rekli čak i do bušenja tog procesa. Na primer, u Africi i Aziji, prioritet je ekonomski razvoj i smanjenje siromaštva, a ne smanjenje štetnih emisija, pa je recimo u Bangladešu ugalj 13 puta zastupljeniji od solara i vetra, jer su obnovljivi izvori još uvek vidjeni kao manje pouzdani ili skuplji za skaliranje. Imamo, dakle, mešavinu ekonomske realnosti, potrebe za podrškom i percepcije da ta tranzicija nije pravedna, a ako jedni zagađuju danas više nego pre, dok drugi vuku u opozit, gde smo tada zapravo? Zemlje u razvoju, uključujući Kinu i Indiju, sada čine, prema nekim procenama, skoro tri četvrtine ukupnih godišnjih globalnih emisija CO2, i doprinose sa 95% rasta štetnih emisija u poslednjoj deceniji. I to je svojevrsni buzdovan za postizanje dva ishoda, jer oni koji se trude da se odmaknu od fosilnih goriva jednostavno vide da te zemlje imaju ekonomsku prednost budući da su im troškovi proizvodnje bili znatno niži, naročito kada u jednačinu uključimo i cenu radne snage. I dok su kompanije u EU morale da plaćaju kazne za emisije kroz ETS, fabrike u Kini, Indiji ili Vijetnamu nisu imale taj trošak. To je dovelo do selidbe proizvodnje, pa se teška industrija kao što je čelik, cement i aluminijum, selila iz EU u zemlje sa blažim ekološkim propisima. Takođe, logično, proizvodi iz zemalja u razvoju bili su konkurentniji na svetskom tržištu jer u njihovu cenu nije uračunata takozvana ekološka šteta. Zato je EU i uvela niz mera kako bi smanjila tu ekonomsku polugu konkurencije, poput najnovijeg mehanizma za prekogranično prilagođavanje CO2, ali njihovi ekonomski takmaci imaju odgovor i na to, pa je Kina postala dominantna sila u proizvodnji solarnih panela i baterija koja koristi vlastitu veličinu za postavljanje standarda u zelenoj ekonomiji, dok zemlje u razvoju kontrolišu retke metale neophodne za zelenu tranziciju, čime u toj partiji šaha i dalje imaju potez više nad EU, koja zavisi od njihovog uvoza. I baš kad pomislimo gde još može da se kopa, dobijemo američki sporazum sa Ukrajinom o retkim mineralima, kao i najavljeni sporazum sa Danskom oko eksploatacije ruda na Grenlandu, i to ne zato što se nekome to tako prohtelo, nego jer postoji izražena potreba i za kopanjem i za fosilnim gorivima.

@robespierre Nikako da prestanem da mislim o onom vašem ako su svi sve, onda je niko - ništa. Eto šta mi učiniste sa samo jednom rečenicom... I ne znam da li ste se oslonili na Hegela i na filozofski princip distinkcije, jer ako se jedan pojam ili osobina proširi do apsurda, taj pojam gubi svoje specifično značenje. I onda dobijemo gubitak kontrasta, jer da bi nešto bilo posebno, mora postojati i nešto što je - obično. Ako su mnogi po nečemu posebni kao svi ti novoproklamovani hitleri, putini, mule i orbani, onda je "posebnost" novi standard kojim zapravo niko i ne odskače. Hegel je, recimo, kritikovao pokušaje da se sve objasni takvim jednim jedinim principom, odnosno apsolutom. To je ono kad neko ovde napiše: sve su to hitleri, to su sve fašisti, svi su krezubi i pedofili... To Hegel u neku ruku i sprda opisujući taj konstrukt kao noć u kojoj su sve krave crne. On kaže da ako u mraku neko ne može da razlikuje jednu kravu od druge, u predmetnom slučaju Trampa od Putina ili od Hitlera, te krave onda prestaju da postoje kao pojedinačni entiteti. Jer bez distinkcije, sve postaje jedna bezoblična masa... Odnosno, kako vi kažete - ništa. Krleža ide i korak dalje kada veli: u mraku je svaki đavo crn... Gde je mrak figurativno neznanje, a đavo personifikacija svega što proizilazi iz neznanja. Žao mi je što ne pišete češće. I zbog jasnog izražaja, i zbog stila, a i zbog preciznosti argumentacije. Doneli ste nam svež vazduh na topik, pa ne zatvarajte vrata i prozore čak i kad izazovete promaju.

Jbt, mi živimo u video igrici... Tramp u Davosu izgleda kao lik iz video igre koga nasetujete na maks, a onda s njim igrate početni nivo. I kao overpowered karakter sa maks statsima, ima harizmu na 100, aggression na maks, insult damage critical hit svaki put, a onda ga pustiš na beginner level gde su svi ostali NPC-i sa level 1 opremom. On ulazi, baca shade na Makronove naočare, jer je Makron nosio ćore za sunce zbog puknutog krvnog suda u oku, a Tramp to pretvorio u meme-worthy roast, preti tarifama, ponavlja Grenland priču i kao veliki padrone obećava - neću koristiti silu, ali... Kritikuje NATO kao "ungrateful", pa još i slučajno zove Grenland "Iceland" nekoliko puta u govoru... A sala u fazonu - eerie silent, sa gasps i nervous laughter kad je krenuo da targetuje ljude. Reakcije? Baš kao u igri gde bos jednim potezom vajpa sve oko sebe: protesti ispred, memovi lete kao konfete, tvita se u milionskim iznosima, a na kraju on izađe sa "framework deal" sa NATO oko Grenlanda i Arktika. I još kaže - concept of a deal - u intervjuu sa CNBC... Kao da je završio level, lootao sve, i sad ide na next stage. I dok ostali igraju na hard mode sa diplomatijom i konsenzusom, on je čitovao statse i igra na easy, dominira scenom, ne mora da se trudi previše, a publika, odnosno svi oni globalisti, evropski lideri i ostala odela, samo stoje i gledaju kako im health bar pada. Neverovatno je, ali istinito: on, kao proklamovani glupak i budala, jeste taj koji godinama drži kontrolu nad vlastitim narativom, a svi ostali samo reaguju na njega.

Naravno, i danas u Davosu vidimo nastavak nečega što neprekidno traje od 2015. godine do sada, a to je pravljenje nekakve omnipotentne figure od Trampa kroz klipove koji imaju milijarde pregleda na mrežama i kroz medijsku pokrivenost koja u slučaju Trampa postaje apsurdna, sa stotinama hiljada minuta i milionima reči više potrošenih na Trampa nego na sve ostale učesnika u Davosu - zajedno. I to više nije reč o reportažama, klipovima i tekstovima tokom Bajdenove ere, kada je bilo bitno da li će predsednik SAD pasti dok se penje u avion i da li će pogoditi izlaz sa podijuma na kome drži govor... Ne, u ovom slučaju se pomno analizira svaka Trampova reč, svako njegovo uzimanje vazduha između reči i svaki njegov dah. Nekada je Davos bio mesto gde se pričalo o BDP-u, klimatskim promenama, opasnosti od Kinorusije, modernim tehnologijama... A danas je to pozornica za analiziranje jednog jedinog čoveka, i to do svakog detalja, pa čak i do njegove - senke. Pri tome, taj čovek, koji za najkasnije tri godine napušta naše živote, čak nije autor ničega na šta bi imao pravo na patent, budući da su sve najvažnije smernice njegove politike koja se reflektuje na svet - preuzete od nekoga drugog. Interesovanje za Grenland u SAD traje od 19. veka, ICE je Obama postavio na najveću scenu kao nesporni šampion proterivanja ljudi iz SAD, carine su doživele ispit vremena još od Mekinlija i Huvera... I što je najbolje od svega, svi ti okeani analiza čiji je Tramp glavni subjekat, obično ne pomere iglu ni za milimetar: oni koji ga ne vole nastavljaju da ga ne vole, a one koji ga vole zaboli baš uvo šta će da objavi CNN. Majke mi moje mile, u svom tom besomučnom pričanju o Trampu, ponekad pomislim da su onaj Til i oni njegovi jarani u stvari smislili foru u kojoj Tramp već više od deset godina ne izbija iz medija... Jer i loša reklama je - reklama. Ili što bi Šekularac rekao: piši o meni šta hoćeš, samo mi u novine turi veliku fotografiju. Mada, ponekad je i izlišno zameranje profesionalnim antitrampistima, jer nije teško shvatiti antitrampizam i upadanje u svojevrstan trans kod nekadašnjih korisnika Aladinove pećine koja je skrivala USAID bogatstvo, koji su zbog Trampa zakinuti za milijarde i milijarde dolara i koji Trampovo pojavljivanje u Davosu vide kao priliku da zaurlaju na njega dokle ih glas ne izda. Odmah se stavim u kožu nekog lika koji je aplicirao za američke donacije tako što je smislio program u kome se ekološke grupe, kojima je cilj zelena agenda, istovremeno podvrgavaju transgender edukaciji. I, apliciram ja za taj novac, svestan da je to u stvari esencija onoga što se sistemski podržava kao ideološka kolonizacija, a zatim dobijem odgovor da je moj projekat prihvaćen i da ću biti finansiran, s time što uzgred moram i da realizujem određeni kikbek. Lova kreće da se kotrlja, srećan ja, srećni moji ekolozi koji su dobili transgender edukaciju u vidu brošure čija izrada i distrubucija ne košta ni hiljaditi deo primljene svote, srećan onaj koji je u Americi primio kikbek... I šta može da krene po zlu? Pa, izbori... Jer se pojavi neki tamo Tramp, pa američkim poreskim obveznicima koji su ujedno i glasači, kaže: onaj lik što dobija lovu od SAD za projekat transgenderizacije mladih gorana, i daje donorima kikbek, deo je prevare kojom se ruka spušta neosetno u vaše džepove. I oni onda glasaju za Trampa jer ne vole te najniže vrste podvala i te fensi šibicare... Ja, logično, ostanem bez novca jer se ugase ti kanali kojima sam primao finansijske iznose za projekat. I šta da radim osim da urlam iz petnih žila: Tramp je fašista... I, okej, kad smo već čuli mene kao lika koji se dernja 24/7, a to nema uticaja apsolutno ni na šta, šta ćemo sad? Da li da se i dalje derem na Trampa i tako demonstriram vlastitu hiperfokusiranost i hiperopterećenost njegovim likom i delom, i da li da i dalje recikliram već prežvakane opservacije o Trampu (nakon kojih je on pobedio na izborima ne jednom, nego dva puta) i tako nastavim da guram ekonomski interes skriven iza ideoloških parola? Srećan Davos svima koji slave...

U pravu ste, i vi i moja malenkost zapravo govorimo i o hipotetici i o realnim okolnostima, doduše jedan od nas, a to niste vi, više naginje ka prenesenom značenju. Znao sam da ćete vi imati smislenu reakciju na reductio ad absurdum, pa čak i ukazati na po vama bolji prikaz situacije, zato sam vas i pitao šta mislite o toj hipotetičkoj poziciji u kojoj Trampa, koji je jedini zlikovac, kao besnog psa jednostavno nahranimo koskom, a ubrzo potom, kad ga ne bude, sve vratimo na pređašnje stanje. Ta situacija zapravo pokazuje implementaciju narativa "samo Tramp je zlo" u realnom svetu, a ne u nekakvom imaginarijumu, jer ako je tako, zašto rizikovati sukob kad taj čovek uskoro nepovratno putuje izvan granica naših života? Ali ako nije tako, onda je narativ u problemu jer je uhvaćen u zamku paradoksa koji ga obesmišljava. Za razliku od vas koji ste u praksi pokazali razboritost i razumevanje u forumskim komunikacijama, neki to ne mogu da shvate, jer kada čuju za reductio ad absurdum, obično ili kažu da ga više vole na štapiću nego u formi Mocart kugli, ili da je to neki fašizam kome se mora stati na kraj. Sve smo se razumeli: otimačina jeste otimačina, samo je pitanje da li je reverzibilna ili nije. I nastavljamo dalje... Do nekih novih polemičkih raskrsnica.

Pitao bih i ja vas nešto, ako mi dozvolite, kao i što ste vi pitali mene, naravno u domenu čiste hipotetike. Šta mislite, zašto Danci ne daju Grenland Trampu, rizikujući tako i sukob i evroatlantske veze, ako je Tramp ultimativno zlo i ako će svaki budući predsednik ionako vratiti Dancima Grenland? Lepo zadovolje ludaka i bace mu kosku, a teritorija će svakako biti vraćena jer samo sada i samo pod Trampom SAD imaju te aspiracije, zar ne? Mislim, nećemo valjda da dovedemo u pitanje da je samo Tramp omnipotentni zlikovac i činjenicu da bi SAD sigurno vratile Dancima sve što je njihovo nakon Trampovog političkog ili biološkog kraja?! Ili, da plastičnije formulišem: zamislite da sam ja slabiji komšija od vas, a da ste vi jaki komšija u našoj zajedničkoj stambenoj zgradi. I ja koristim zajedničke prostorije, nekakvu vešernicu, jer su mi komšije svojim potpisima dale to pravo. Ali onda dolazite vi, kao jači komšija od mene, i kažete mi: vidi, ili ćeš mi dati tu vešernicu, ili ću da te isevam šamarima. Ja odem i požalim se stanarima, a oni mi kažu: ma taj lik čeka ishod nekog suđenja i najverovatnije ide u mardelj, sad mu šatro daj te prostorije, dok ga ne zatvore, a posle ćemo ti ih mi - vratiti. I šta da radim? Da pustim da me isevate šamarima, ili da vam dam to dok ne odete u mardelj? Ili da ne verujem stanarima koji tvrde da ste baš vi jedino zlo koje hoće tu vešernicu, jer sam primetio da je merka i neki lik sa drugog sprata, iz stana 13?

Pisao sam upravo na ovom topiku, možda u prepisci sa vama ili sa nekim drugim forumašem sa kojim razmenjujem skromne redove, da neće proći dugo vremena do momenta kada će Putin, koji je pobio, obogaljio i proterao milione Ukrajinaca, biti isti kao Tramp koji nije pobio, proterao i obogaljio milione Ukrajinaca. Pa čak i bolji od Trampa, jer Putin barem nije pedofil, a nije valjda baš ni toliki autoritarac za razliku od Trampa kome pas mater... A to za ubijene, obogaljene i proterane Ukrajince ionako nema veze kada treba namazati nekoga fiziološkom susptancom neprijatnog mirisa, ispaliti nekoliko parola i poentirati čak i kad je poenta besmislena, pa zato ukrajinske žrtve u tom kontekstu mogu nominalno biti i gurnute pod kognitivni tepih. Ponekad me hvata neka jeza kada se suočim sa istinama iz vlastitih predviđanja... Sa druge strane pak kažem sebi: nisi jedinstven u tome, jer to što ti vidiš, vide i mnogi drugi... Samo neće da kažu ili napišu. ps I da, pominjanje silogizma i Aristotela u ovom kontekstu vas čini fašistom, hteli vi to ili ne. Jer oni koji na taj način postavljaju ogledalo ispred drugih, jednostavno budu nazvani fašistima u nedostatku argumentacija, jer fašizam prerasta u sve ono što im se ne dopada. Zato i volim da vas čitam i zato postajete moj, uslovno rečeno, omiljeni fašista kao postavljač mnogobrojnih ogledala na ovom mestu, i kada se slažem sa vama i kada to nije slučaj. Velite: Kada su svi - sve, onda je niko - ništa... Imate moj skromni naklon.

Gledam demonstracije hiljada evropskih poljoprivrednika u Strazburu protiv sporazuma o slobodnoj trgovini između EU i bloka Merkosur (što će svakako obradovati svakog pravog poklonika Kinorusije kao dokaz erozije zapadnih društava), i setim se tako jednog drugačijeg hepeninga u Francuskoj, to jest poseta Makrona Međunarodnom salonu poljoprivrede u Parizu, kao segmenta obrednih pompeznosti francuskih visokih zvaničnika i njihovog strogog kalendara upražnjavanja tih obreda. Recimo, svake novogodišnje noći, i Makron, i njegovi prethodnici i oni koji će stići posle njega, imali su i imaće zakazani televizijski randevu sa nacijom, a na Dan pada Bastilje, smotru trupa koje paradiraju Jelisejskim poljima. Tako i poslednjeg vikenda u februaru, francuski predsednik tradicionalno provodi dan mazeći krave na Salonu poljoprivrede, dok žvaće kobasice, švargle i sir uz one ispuštajuće zvukove kojima se inače tonski afirmišu delicije i vrhunski ukusi. Instalacija farme na obodu Pariza, u delu prestonice u kome sam nekada plaćao smeštaj kao student kome finansije nisu dozvoljavale veći luksuz, i taj čitavi hepening za mnoge inače društveno predstavlja i ono što za neke predstavlja Pariska nedelje mode. Sa izuzetkom što tada gledaju u junice, a ne u manekenke. A poseta predsednika je i svojevrsna prilika da pokaže privrženost svemu što je vezano za agrar, te da se šatro zainteresuje za težak život poljoprivrednika koji mu prilaze i jadaju mu se uzduž i popreko. Prošle godine doživeo je čak i neprijatnosti jer su mu neki farmeri zviždali, ali što bi rekao Bili Piton - posao je takav. Makron je čak 2024. godine propustio video-poziv sa Bajdenom i drugim liderima G7 jer je bio na poljoprivrednom salonu, iako nijedna ekonomska aktivnost koja vredi tričavih 1% BDP-a i zapošljava sve manji broj ljudi, logično ne privuče toliku političku pažnju. Ali nije samo Makron taj koji, uz nezaobilazne fanfare, odaje počast traktorskim divizijama koje su, za razliku od onih vojnih koje Francuska ima samo u zamišljenim ratnim igrama i scenarijima, veoma realne i stvarne. Naprotiv, političari širom EU, koji uglavnom ne znaju koji kraj krave služi za šta, tretiraju poljoprivrednike kao svetu kravu. Unija oko trećine budžeta usmerava ka poljoprivrednicima, uglavnom kroz nešto čija je skraćenica - ZPP, a predstavlja zajedničku poljoprivrednu politiku. EU blok čak nalaže da poljoprivrednici treba da imaju pravo na, citiram - pravedan životni standard, što je nešto što se ne pominje ni za bilo koju drugu kategoriju građana. Pa ipak, izgleda da vreme političara koji maze krave, ovce i koze, a evropski farmeri se takozvanom pozitivnom diskriminacijom izdvajaju od ostalih građana, polako nepovratno ostaje za nama, jer serija političkih odluka sugeriše da kvazimonopol poljoprivrednika na simpatije EU država - jenjava. I tu dolazimo do početka ove priče, odnosno do sporazuma EU i Merkosura, kluba južnoameričkih zemalja koji uključuje Brazil i Argentinu, iako su evropski poljoprivrednici kočili te pregovore u poslednjih, brat bratu, četvrt veka, jer nisu bili voljni da se takmiče sa nekim od najpoznatijih zemalja u svetu po uzgoju stoke. Jer to nije samo trgovinski sporazum, već dokaz da je EU spremna da žrtvuje svoje poljoprivrednike zarad pristupa sirovinama, litijumu i retkim metalima, te i novim tržištima za svoje automobile i mašine. To je prelazak sa Evrope koja štiti svoje selo na Evropu koja se bori da joj glava ostane iznad vode i za opstanak u globalnoj areni. Čak su u pripremi i drugi trgovinski sporazumi sa poljoprivrednim silama, recimo sa Indijom i Australijom, koji će dodatno otežati život evropskih farmera. Ne treba zaboraviti ni šta će se dogoditi ako/kada Ukrajina stupi u EU, zbog prijema zemlje sa obradivim zemljištem većim nego što ga imaju Francuska i Nemačka - zajedno. Jer, bez suštinskih reformi, veliki deo novca koji se dodeljivao evropskim poljoprivrednicima zarad socijalnog mira u kući, u okviru ZPP odlazio bi u ukrajinske ruke. Pa ako znamo da je Evropska komisija predstavila dugoročni predlog budžeta koji je nagovestio smanjenje ZPP od oko 30% u realnom iznosu, da se kao deo svoje politike zaštite životne sredine EU zalaže za ograničavanje praksi koje podržavaju intenzivnu poljoprivredu, a čak je bilo i sugestija od zvaničnika da potrošači treba da smanje konzumiranje mesa, postavlja se jedno veoma jednostavno pitanje - šta će biti sa evropskim poljoprivrednicima? Naravno, zarad mira u kući, EU nije u potpunosti bacila svoje selo pod traktor, jer zahvaljujući opsežnim lobiranjima, sporazum Merkosura dolazi sa strogim kvotama, to jest koliko mesa može da uđe u EU. Da bi dobila podršku za sporazum, EK je poništila neka od planiranih smanjenja ZPP od 2028. godine, a poljoprivrednicima su date i druge olakšice, poput pravila o birokratiji, dobrobiti životinja i upotrebi pesticida, koja su ublažena. Takođe, ako se Ukrajina pridruži Uniji, njeni poljoprivrednici će dobiti beneficije ZPP-a, ili čak potpun pristup tržištima EU, tek nakon nekih godina. Ali smanjenje političkog uticaja poljoprivrednika jeste nešto što je neumoljivo poput delova dana u kojima se muze stoka. To je uglavnom zbog sukobljenih prioriteta, jer sporazum sa Merkosurom je dugo bio samo izazov za EU, ali u doba američkih tarifa i preplavljenog prostora kineskim izvozom, postao je geopolitički imperativ koji čak i poljoprivrednici nisu mogli da obuzdaju. Širom Evrope, budžeti su rastegnuti, a svaki evro potrošen na poljoprivredu je jedan manje za odbranu ili za jačanje industrijske konkurentnosti. Poljoprivrednici su nekada mogli da tvrde da su pomogli Evropi da održi suverenitet garantujući njenu bezbednost - hranom. I zbog toga su bili sveta krava... Ali ova sveta krava mogla bi uskoro da završi u - klanici. Paradoksalno, Evropljani će tada jesti latinoameričko meso, a kobasice koje će francuski predsednik žvakati tokom Salona poljoprivrede možda i neće poreklom biti francuske.

Ljubitelje Kinorusije ionako ne zanimaju te, za njih, očigledne trivijalnosti, poput despotija, totalitarnosti... Despotija, mespotija, bespotija... Trt-mrt, život ili smrt... Ali, s druge strane, osećaju da pobeđuju u igri u kojoj je prioritet geopolitička osveta Zapadu, a ne unutrašnja priroda režima u Moskvi ili Pekingu. Vide energente, ekonomiju, Briks, Šos, vide pukotine u NATO, deindustrijalizaciju Zapada, dedolarizaciju, migrantska trvenja i socijalne frikcije, i sve one stvari o kojima nisu mogli ni da sanjaju pre deset godina, kad bi legli u krevet i sami sebi poželeli najlepše snove. Osećaju da su oni u tom antizapadnom korpusu monolitni, dok je na samom Zapadu sve više onih koji vlastite sisteme više mrze od Putina i Sija. Čuju sve više poziva na Zapadu da se sarađuje sa njima, a ne sa SAD, osećaju da se i Ukrajinci i Ujguri guraju polagano pod tepih i sklanjaju sa dnevnog reda kao kad neka porodica pokuša da sakrije od gostiju svog člana sa posebnim potrebama... Nisu gluvi i dobro čuju reči kanadskog premijera koji je spreman da sa Sijem pravi bazu novog svetskog poretka. Nisu ni slepi, imaju oči i vide šta se događa, a zdrav razum im govori da će, ako već neko mora da se dočepa Grenlanda, to pre biti oni nego SAD. Jer, vruća im je ruka, što bi se reklo za košarkaša koji zatrpava koš protivnika i ne namerava da stane... Okej, možda će usput izgubiti Venecuelu, možda i Iran pa zato plaču i sakrivaju se iza međunarodnog prava, trtljajući o ugrožavanju suvereniteta neke zemlje dok u isto vreme napadaju Ukrajinu, ali ako gubitak Venecuele, koji svakako ne tumaće kao nešto ireverzibilno, nadomeste dobitkom, recimo, danas Kanade, a sutra možda i dela EU ako tom delu Kinorusija bude draža od Trampa, oni znaju da su na konju. Ushićenost ljubitelja Kinorusije mogao bih, zapravo, mirne duše da uporedim sa ushićenjem zapada i onih koji mu inkliniraju nakon pada Berlinskog zida. I to ushićenje bilo je tada potpuno na mestu, taj trans izazvan onim što se nazivalo - krajem istorije - uopšte nije bio neuračunljiv. Jer, dobro su znali šta sledi nakon rušenja Zida. I nisu pogrešili.

Logika nam nalaže da pomislimo da resursi na Grenlandu neće ostati doveka neeksploatisani, kao i da će neko na kraju sigurno kontrolisati nove plovne rute i stratešku situaciju vezanu za Arktik. Tramp misli da će to biti on, a kako se situacija odvija, ne bih baš mogao da se kladim u to. Ne bih, doduše, mogao da se kladim ni da neće, pa jedva čekam da vidim rešenje iz znatiželje kako će se sve to okončati i ko će imati svoju šapu na Grenlandu. Jedino u šta sam skoro siguran je da to neće biti Danska.

Vi me pitate hipotetički, ja vam takođe odgovaram hipotetički. Niste mi napisali koji je nerealan scenario od četiri ili pet scenarija, koje sam pomenuo kao mogućnost u slučaju da Danci pokažu srednji prst... Ali, na stranu to, nemojte da zaboravite na Gvantanamo, koji sasvim normalno već više od jednog veka funkcioniše kao američka teritorija na Kubi, faktički od Špansko-američkog rata na osnovu ugovora o zakupu. I sad, recite iskreno, jel vam to SF? Pa nije, naravno, nego je realnost. I takvo rešenje bi vama lično moglo da se sviđa ili ne sviđa i kada je reč o hipotetici na Grenlandu, ali svakako se ne bi radilo o presedanu ako bi, opet hipotetički, i Danska kao Kuba od statusa saveznika SAD prešla na neku drugu stranu. Razlika je svakako u tome što je Kuba na početku veka, nakon sticanja nezavisnosti od Španije, formalno bila saveznik SAD, ali je u praksi funkcionisala kao američki protektorat, naročito u periodu takozvane klijentske države.. Danska to svakako nije, a ima i pravo da pokuša da razvrgne ugovore sa SAD u slučaju da im to padne na pamet tokom podele novog geopolitičkog špila. I SAD bi, kako bi to eventualno predupredile, mogle da pojačaju finansiranje i Grenlanda i Danske, ali uvek kod njih postoji ono pitanje: šta ako Kinorusija ponudi više? Jer oni najbolje znaju šta su sve i kako kupili od teritorija, pa im je poznato da je ljubav za ljubav, a sir za - pare.

Dobro de, kad sam pomenuo "vaše", mislio sam na one za koje glasate, pod osnovanom pretpostavkom da to nisu demsi 🙂 Ali šta i da su "vaši", jel to nešto loše? Zašto druga strana spektra mahom ide jasno u toj ideološkoj koloni, a vama smeta ako je neko "vaš"? Ja bih, da glasam za repse, rekao - jeste, to su moji, a svako kome to smeta može da mi pljune pod prozor Kongresa i Bele kuće 😀 Zezam se, naravno. Ako vam je sporna ta kategorizacija, izvinjavam se.

O, da, demokratija i demokratski sistem samo kad mi pobeđujemo na izborima, a kad gubimo, onda je to - fašizam. Pomenuta misao je, inače, klasična politička ironija koja pogađa u srž hipokrizije u savremenim društvima. Ona ukazuje na selektivnu percepciju demokratije, koja se demonstrira tako što kada tvoja strana pobedi, izbori su fer, sistem radi, narod je mudro progovorio, ali kada izgubiš, odjednom je sve autoritativno, pa čak i fašističko. Jer kako bi se inače progutala crvena pilula realnosti, u kojoj mi ovako lepi i pametni, gubimo od glupog pedodila... I to ne jednom, nego dva puta, kao onaj što se dva puta sapleo o isti kamen. I ovo nije samo verbalna gimnastika, to je psihološki mehanizam poznat po stručnom nazivu - potvrdni bias, ili što bi stari Sloveni rekli - pristrasnost potvrđivanja. U tom vilajetu inače samo vidiš ono što potvrđuje tvoje uverenje, a suštinski ti demokratija postaje alat za opravdanje sopstvenog gubitka ili dobitka, umesto principa samog po sebi. Ali ni oni vaši, Anđo, nisu puno bolji. Jer da su puno bolji, ne bi se plašili da će izgubiti međuizbore od opcije koja podržava ideju da biološki muškarac može da ostane u drugom stanju i ne ume da objasni razliku u polovima, što se videlo u prošlonedeljnim očitavanjima pred Vrhovnim sudom. Zato urnebesno smešno zvuči kada oni koji danas viču - fašizam, zameraju onima koji su 2020. godine isto vikali - fašizam, aludirajući na navodnu izbornu krađu. I, kako je ono išla odomaćena izreka koja može da se implementira tamo kod vas u SAD: mnogo ste bre isti. Jer ako se demokratija svodi na moj tim ili ništa, onda se gubi suština. Nema supstance, nema poštovanja pravila igre, nema poštovanja nezavisnih institucija i nema poštovanja takozvanih čuvara društva. Na kraju, ljudi prestanu da veruju u sistem i krenu da traže neka druga rešenja koja će popraviti stvari. Mi ćemo se u Srbiji nekako i snaći, a vama zaista ne želim taj scenario u SAD, u kome svetina ruši sistem i kreće u svojeručnu popravku kvara.

Odgovor stiže promptno 🙂 Kako moja malenkost to vidi, da bi se Danska okrenula ka Kinorusiji, prvo bi morala da napusti NATO. Članak 13. Atlantskog pakta dozvoljava izlazak uz, ispravite me ako grešim, godišnji rok, a nakon toga bi mogla da sklopi neka nova savezništva. Svakako, ako NATO dotad bude uopšte postojao, jer svemoćni Tramp ima da, poput zlog vuka, dune, i vatru sune, pa će prasićima srušiti kuću. Danska je, kao nezavisna država koja ima mogućnost da sklapa ugovore o svakom delu vlastite teritorije, poput instalacije američkih baza na Grenlandu, ima mogućnost da te ugovore i razvrgne, poništi, suspenduje ili šta već, ako je reč o pretnji njenoj bezbednosti i suverenitetu. I tu dolazimo do zvrčke, jer ugovor iz 1951. nije lako raskinuti. SAD bi se pozvale na međunarodno pravo, to jest na Bečku konvenciju o ugovorima, i tvrdile da je baza deo njihove nacionalne bezbednosti. U slučaju da SAD neće da se sklone odatle i uklone nekih valjda dvestotinjak svojih vojnika koliko ih je sada tamo, trenutno imam neke od scenarija u glavi, pa birajte koji vam je najprihvatljiviji. Imamo, dakle, na prvom mestu diplomatski pritisak. Danska traži raskid ugovora preko UN ili sudova, sa kinoruskom podrškom. Amerikanci udaraju veto, a ishod je pat pozicija, Tu je i mogućnost vojne intervencije, jer oni soldati koji su sada poslati na Grenland nisu tamo zbog sira i vojne muzike... Danska šalje specijalne snage da preuzmu bazu, sa sve saveznicima, bila to EU ili Kinorusija. Zamislite sami ishod, vama na volju Imamo i takozvani hibridni pristup, to jest sabotaže, kibernetičke napade sa sve kinoruskom pomoći, a tu su i lokalni protesti protiv baze. Ishod je verovatno eskalacija sukoba, osim ako ga vi ne vidite drugačije u tom scenariju, I tu dolazimo do meni omiljene opcije, u kojoj Danska nudi Kinorusiji rudarske koncesije za podršku i mogućnost da oni prave baze, ignorišući američku bazu. Šta onda imamo na meniju? Pa dualnu kontrolu, ali Kinorusija kupi kajmak. Naravno, na vaše hipotetičko pitanje, i odgovor je hipotetički, ali to je ono što bih mogao na prvu da vam odgovorim, uporedo kuckajući i Angeliji neke sitne redove 🙂

Sebe su u srpske kafanske priče utkali i jedan Domanović, pa Milovan Glišić, Janko Veselinović, Sremac, onda Đura Jakšić, Nušić, Mihiz, Pekić, Dušan Kovačević... I svi oni koji, čak do dana današnjeg, dokazuju da kafana nije samo mesto za lokanje već - agora za misao... Đura Daničić je ideju da sebe tako potpiše iznad svoga dela Rat za srpski jezik i pravopis, dobio sedeći sa Jovanom Subotićem u - kafani, ali to ne znaju oni što srpski jezik i pravopis toliko dobro poznaju jer znaju preko 100 slova, pa im i ne treba ni za klinac krasni neki tamo Daničić. Zato ostaje na nama koji baratamo sa svega 30 da tu informaciju ovde prenosimo. I, da ne bude zabune, rat koji je Daničić potpisao nema nikakve veze sa oružanim sukobom, pa su eventualne prvorukaške poveznice sa Šešeljom i Hitlerom van svake pameti. A svoj doprinos srpskoj kafanskoj misli dali su i Hrvati, poput Matoša, pa i Crnogorci, Makedonci, Slovenci, Francuzi, Švajcarci, sa sve Englezima poput Timotija Džona Bajforda... Verovali ili ne, čak i Nemci, poput Jakoba Grima i Rankea koji su sa Srbima sedeli po evropskim kafanama... Što pojam srpske kafanske misli zapravo etablira i u prenosnom smislu čini nekad i većim i od geografske Srbije, i od misli same po sebi, a naročito od kafane kao građevinskog objekta, ma koliko kafana bila strukturalni kulturološki međaš ne samo u Srbiji, nego i svetu još od Šekspira, Voltera i Bajrona, pa preko Hemingveja i sve do današnjih kafanskih mislilaca. Na kraju krajeva, ko tom Šekspiru, Domanoviću, Bajronu, Jakšiću i Hemingveju šmirgla uši, kad je naše pravo da ih ne čitamo, koje i zdušno koristimo... Kafanski mislioci, pisci, stoka... A i zašto da budemo Nušići, ili da se barem trudimo da se estetski očitavamo u tom pravcu, kad je lakše biti - Aleksa Žunjić. Ali, ostavimo li ta kašljanja po strani, zaista stoji činjenica koju ste naveli o veličini Grenlanda, kao i o njegovom strateškom položaju. Zato se i vekovima pominje taj Grenland u diplomatskim spisima, a ne zbog toga što tamo raste svila i kadifa.

Kolega je napisao rečenicu za koju žalim što nije moja, jer bi koristeći je izbegao kilometarske opservacije o Grenlandu pa bih poentirao onim što je njemu stalo u jedan jedini red: saveznici se menjaju, geografija ostaje ista. Amerikancima, dakle, pred sledeće mešanje geostrateških karata niko ne garantuje ko će im biti saveznik, a ko neće. I kad sam na topiku o EU davno pisao da Unija, posledično i Grenland, danas može biti saveznik SAD, a već sutra Kinorusije, verovatno su mi se smejali jer je to tada bilo nešto na izuzetno dugačkom štapu, a ljudi nekada ne vide ni ono što što im je ispred nosa, kamoli toliko daleko. Danas to, međutim, uopšte ne izgleda tako udaljeno niti tako nemoguće. Naprotiv... I nije mi ta ideja pala na pamet iz niodaklevaca, već sam je razradio nakon što sam poslušao Vesnu Pusić u videu na portalu Večernjeg lista, koja je rekla, ima tome već više od godinu dana (dakle pre ovoga sa Grenlandom), parafraziram: Evropska unija bi trebalo da ispita svoje opcije u savezu sa Kinom. I sad bi neko možda pomislio - ma kakva Pusić, ali ona je ipak bila šefica diplomatije članice EU, koja i danas ima kanale komunikacije sa svojim evropskim kolegama i kojoj to verovatno nije tek onako palo na pamet. Nedavno sam na temi o EU napisao i koje bi Unija imala benefite, i kratkoročne i srednjoročne, od saveza sa Kinorusijom, jer su sve opcije i dalje otvorene i odluka sa kim će Evropa stupiti u novi geopolitički brak još nije doneta. I sa te strane bi promena saveznika itekako imala smisla, što se poduplava narativom kako, eto, zli Tramp hoće da im kao uzme Grenland, a oni ga kao ne daju, a to, jelte, utiče na savezništvo. Što je okej kao opravdanje zbog čega se neko može okrenuti Kinorusiji, ali i Amerikanci imaju svoju stranu priče. Oni, naime, sada kažu: eto, Evropa upravo pokazuje da nikada nisu ni bili naši pravi prijatelji i saveznici, i da su nas jednostavno trpeli dokle god smo sa njima imali ogroman trgovinski deficiti da bismo održavali njihovu ekonomiju, plus što smo ih i branili od Rusije našim oružjem i našim parama, ali čim smo jednom u poslednjih 80 godina rekli - hej, momci, možemo li da radimo nešto malo više u interesu Amerike - oni histerišu, izdaju nas i zabijaju nam nož u leđa. Kanada, recimo, na tom planu odlazi i dalje kada njen premijer, nakon posete Kini, doslovno kaže da veruje da napredak koji je ostvaren u partnerstvu sa Sijem dobro postavlja temelje za novi svetski poredak??!? Pa šta je to ako nije izdaja transatlantizma u svojoj velelepnoj najavi? Pri tome, taj isti čovek je pre svega nekoliko meseci jasno rekao da je Kina - najveća bezbednosna pretnja po Kanadu?! I jel sad shvatate zašto sam nedavno ovde napisao da sve te osobe kojima se desila kognitivna disonanca, fraktura morala i dislokacija logike, uskoro mogu da tvrde da su Putin i Si bolji od Trampa, zaboravljajući šta su koliko juče pisali i govorili o, recimo, Ukrajincima i Ujgurima. Naravno, ima i ta vadilica, koja nastaje iz realnoh izvora, da je ono što radi Kanada, a što će sutra možda uraditi EU i Australija, zapravo samo posledica i reakcija na poniženost koju trpe zbog Trampa. Sve pet i legitimno, s tim da posledice, istorijski gledano, imaju zanimljivo svojstvo da se vremenom pretvaraju u - uzroke. Mehanizmi geopolitike nisu prekidač kao šteker, a savezi nisu aplikacija na mobilnom telefonu, pa sad isključiš savez sa SAD, da bi ga jednostavno uključio kada Trampa ne bude. I Amerika je, sa Trampom i bez njega, kroz istoriju bila svesna da interesi i savezi ne zavise od pojedinca koji sedi u Beloj kući. Zavise, kako kolega reče, od - geografije. Zato još od 19. veka, kada ni Trampov tata nije bio ni u dedinim testisima, svrdlaju tu geopolitičku zečiju rupu u vezi sa Grenlandom.

@robespierre Završila se prva utakmica današnjeg NFL plej of programa, pa mogu da vam napišem šta mi je prvo palo na pamet kada ste pomenuli istoriju i njen sud o ICE. Šta biste rekli kad bih vam pomenuo da je, recimo, pod Obamom 56 ljudi umrlo u ICE pritvoru? To takođe istorija pamti, ali to apsolutno niko sa jedne strane političkog spektra ne pominje, a ni ovde nismo imali tu čast da se neko referiše u odnosu na taj podatak. Znate šta još istorija jasno pokazuje? Da Homan nije Trampov produkt, već Obamin, jer je taj čovek pod Obamom vodio ključni deo koji se bavi deportacijama i pritvorom (ERO). Zato vam i dobar stojim kada kažem da politički lideri mahom uzimaju i koriste ono čemu su njihova društva inače sklona. Pa jel i Obama autoritarac? Odnosno, ako nam u nedostatku činjenica samo osećaj govori da je Tramp autoritaran, gde nestade taj osećaj kad je reč o Obami i tih 56 ljudi koje nosi na duši? Što su te smrti pod njegovim uticajem manje vredne od smrti Good? Jel zato što su ti životi tada bili jeftiniji nego životi danas? S tim u vezi, istorija se, kada je iščitavaju nedostojne oči, interpetiraju nedostojne reči i nedosledno je tumače, i kada se svesno zaobilaze neke činjenice, lako pretvara u smokvin list kojim se pokriva vlastiti stid i sram. Jer u predmetnom slučaju, duštvo je bezmalo u mukloj tišini tolerisalo te smrtne slučajeve u okviru Obaminog ICE i istog tog Homana... Nije bilo histerije, te protesta na današnjem nivou masovnosti, vidljivosti i intenziteta, ni po broju učesnika, ni po nacionalnom dometu, ni po direktnim konfrontacijama sa agentima. Ali svakako ste u pravu, sa čime smo se složili, kada napominjete da će Tramp dobiti svoje od iste te istorije. Kao što to od iste te istorije sada, preko ovog skromnog glasnika u vidu moje malenkosti, dobijaju ukazivanje na ogoljenu hipokriziju i oni koji su nekada tolerisali i nečije smrti i Homana, a sad su se iskrivili po društvenim mrežama i forumima. Jer, iako ima onih koji pamte do preksinoć, ima i nas koji ne zaboravljamo...

Pre izvesnog vremena sam, ima tome možda nekoliko godina, upravo na ovom topiku pisao o Menjuhinu i Ojstrahu, odnosno o onom njihovom čuvenom pariskom koncertu koji je ostao pohranjen na YT, pominjući bizaran detalj jer neko iz prvih redova publike kašlje i tako remeti taj nestvarni sklad dvojice virtuoza. A to sam tada pomenuo jer te sve neprimerene forumske distrakcije nekakvim bočnim šumovima i neartikulisanim zvukovima tretiram baš kao i taj kašalj. Odnosno, onaj ko hoće da kašlje dok ja sviram, neka kašlje. Jer violinu mi niko ne može oduzeti i ona je i dalje u mojim rukama...