Jezebel

Alba Graeca: austrijski Beograd na temeljima srednjeg veka. Pise Marta Levai Pođete li kroz istorijsku turu po Beogradu, neminovno će vam se nametnuti utisak kako glavni grad nalikuje nesvakidašnjem miksu najrazličitijih uticaja. I svaki od njih je, u svoj svojoj šarolikosti, postao delom prestoničkog kulturnog zapisa. I sam Beograd, pritom, neprikosnoveno drži status jednog od najstarijih evropskih gradova. Ne čudi stoga ni što su svi ti različiti uticaji za sobom ostavili "otiske" – pojedine vidljive golim okom, a pojedine pak, skrivene od pogleda. Neki od njih mešavina su i jednog i drugog, pa se ti skriveno-neskriveni uplivi očitavaju, primerice, u njegovom imenu. Izlistamo li tako redom sva imena prestonice, prošetaćemo od Singidunuma i Biograda na Dunavu, preko Albe Bulgarice ili Castelbianca, sve do Veligrada ili Belgrata. Koji god se od brojnih naroda u Beogradu duže zadržao, morao mu je, čini se, dati svoju verziju imena. Među njima nailazimo i na jedno koje isprva kao da pomalo "štrči". Ili makar to čini jednom polovinom: jer, značenje mu je "grčko", piše se na latinskom i nemačkom, skovali su ga Bugari a upotrebljavali Austrijanci. Zato je Alba Graeca od onih imena koje naoko ne ostavlja mnogo aluzija na teritoriju kojoj Beograd pripada, ali neizostavno asocira na narode koji su ga tim nazivom krstili. Šta se krije iza imena skovanog pre 12 vekova? Teško je odrediti u kom je to istorijskom periodu Beograd trpeo najviše nemira. Na primer, onda kada se već zagazilo u srednji vek, ili period poznog srednjeg veka – uz neizbežan trenutak pada pod tursku vlast... Što se samog imena tiče, ovo je vreme kada se naziv Alba Graeca (lat. Alba Graeca) prvi put i pominje. Beograd je tada, pored ovog, imao još jedno ime: Alba Bulgarica. Upotrebljavala su se paralelno, a oba su potekla od bugarskog naroda koji je od 9. do 16. veka nastanjivao područje Balkana. Pritom, i jedno i drugo ime bilo je, takoreći, nezvanično – "službeni" naziv glasio je Beligrad, i u zvaničnoj upotrebi je bio od 9. Veka. Alba Graeca je pak, imala i svoju germanizovanu verziju. Grčki Vajsenburg (nem: Griechisch Weißenburg) bio je drugi njegov oblik, pri čemu kod oba imena donekle postoje i razlike u značenju. Tako bi Alba Graeca doslovce značilo "bela Grčka", dok Griechisch Weißenburg-u odgovara značenje "bela grčka palata". I dok se koreni ovog imena zatiču u srednjem veku, njegova upotreba ostaje aktuelna i stolećima kasnije. Doba kada Alba Graeca postaje ozvaničeni naziv, poklapa se sa epohom tzv. austrijskog Beograda. Raskošan život u "grčkoj palati" Pri pomenu Grčkog Vajsenburga – onog koji asocira na Beograd 18. veka – valja naglasiti i da se on vezuje za tada najpoznatijeg Austrijanca. Princ Karl Aleksandar Virtemberg (1664-1737) bio je zapovednik i guverner Srbije (tačna godina je 1720.), i među narodom poznat kao vrlo ohol i arogantan gospodin. Virtemberg je živeo u svojoj raskošnoj palati u Vidinskoj ulici (današnja ulica Cara Dušana), a ista je, prostirući se do Vidin-kapije, bila glavna u austrijskom Beogradu. Za Vidinsku ulicu vezuje se i zanimljiva anegdota – naime, naziv koji su joj dali Turci glasio je "Prinčev han". Ne uspevši, međutim, da joj valjano protumači značenje, beogradski živalj ju je greškom proglasio "Pirinčana". Osim najpoznatijeg gradskog žitelja, palata u Vidinskoj ulici imala je još jednu znamenitost: veliki časovnik koji se sa vrha palate oglašavao svakog sata. Elem, isti taj Virtemberg osmislio je i novi gradski grb. Na njemu su se našle tri kule despota Stefana, a grb je upotpunjavao prikaz carskog orla, te natpis Beograd, ponovo zauzet 1717. O samovolji i ekscentričnim sklonostima princa Aleksandra svedočio je i njegov običaj priređivanja svečanih balova; i mada su ulaznice bile bezobrazno skupe, svi pozvani bili su u apsolutnoj obavezi da dođu. I sama prestonica, pritom, izgledala je znatno drugačije. Ceo grad se, ponajpre, delio na Srpski i Nemački Beograd. "Granica" između dva Beograda bio je deo današnje Vasine ulice, do koje je vodila tadašnja Mitropolitova – danas ulica Kralja Petra. Pored pomenutog pravca, Mitropolitova je bila jedna od glavnih ulica, spajajući savsku i dunavsku varoš. Pritom, Virtembergova palata bila je tek jedno od raskošnijh zdanja. Nedaleko od nje – između današnjih ulica Zmaj Jovine, Ruskog cara i Obilićevog venca – nalazila se čuvena Aleksandrova kasarna. Svojim izgledom bila je među najimpozantnijim u Beogradu: bogato ukrašena i podignuta na dva sprata, u sklopu nje su se našla tri velika dvorišta namenjena grupnim vojnim vežbama. Tekovine moderne Evrope najzad u belom gradu Od svega što su Austrijanci Beogradu ostavili u amanet, valja pomenuti i prestoničke vodovode. Jedan od njih – tzv. "nemački vodovod" – nastao je između 1724. i 1737. godine. Voda je njime dopremana iz Boleča i Grocke, a nalazio se na mestu današnje Denkove bašte. U sklopu vodovoda tada je izgrađen i akvadukt dužine 35 metara. Jedan od delova vodovoda nazvan je "Ćeriza", a snabdevao je javnu česmu kod Saborne crkve. Javne česme su, inače, bile neizostavne komponente vodovoda, a "nemački" ih je imao 22. Drugi prestonički vodovod, sa ukupno 18 česmi, nalazio se na teritoriji Slavujevca (prostor između Novog groblja i ulica Ruzveltove i Dimitrija Tucovića). Stoga je prikladno nazvan Slavujevački vodovod, mada je ovaj lokalitet u vreme austrijske uprave bio poznatiji po svojim raskošnim letnjikovcima. Bašte su bile bogate zasadima smokava i grožđa, dok je Slavujevom dolinom tekao Bulbulderski potok. Sem impozantne infrastrukture, Austrijanci su Beogradu doneli još neke od tekovina Evrope. Primera radi, kontumac (karantin) izgrađen 1740. u Zemunu imao je sprečiti širenje kuge iz Turske. Na taj način se borilo sa onomad čestim zarazama, a zemunski karantin opstao je narednih 80 godina. Ipak, nije se u "grčkoj palati" samo vredno (g)radilo. Poznato je da su Austrijanci 1724. godine u Beogradu organizovali prvi međunarodni vašar. Našlo se, dakle, vremena i za zabavu i veselje, što je nesumnjivo radovalo one koji nisu mogli priuštiti skupe Virtembergove balove. I mada mu ondašnji naziv nosi naznake mračnog srednjeg veka, austrijski Beograd – iliti, Alba Graeca – tek će stolećima kasnije usvojiti drukčije tekovine. Jer, 18. vek je bio od onih u kom će prestonica zazračiti novim sjajem, napokon prigrlivši evropske tokove.

Film manje vise, interesantnije je videti ga danas i scene grada pre 63 godine. I glumica, bila i ostala lepotica. &..... Odavno sam (mislim da je bilo negde '90) gledala ciklus -noir/kriminalisticki/trileri- filmova na tadasnjoj RTB snimljenih sezdesetih godina proslog veka u bivsoj Jugoslaviji, pre toga nisam ni znala da su kod nas snimani filmovi (ne racunam filmove koji su bili po bunkerima) tog zanra. Sasvim solidni u poredjenju sa istim zanrom francuske ili /americke kinematografije iz istog perioda.

Srpska psovka koja je jednog francuskog novinara dopisnika "stavila na muke", kako je prevesti a da je ceo svet razume. Ukratko! Sarajevski Vidovdan 1914. godine, Gavrilo Princip i atentat na Austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda, ultimatum Srbiji, svetski interesi i potkusurivanja, i posle mesec dana početak Velikog rata. Austrougari podigoše ogromnu vojsku, 400 hiljada vojnika i 400 topova. Pravci napada su bili preko Drine, Save i preko Dunava. Kraljevina Srbija mobilisala je oko 270 000 boraca. Srbija je bila iscrpljena i vojnički i ekonomski od Balkanskih ratova. Beograd je bio prvi na udaru. Istog dana kada je objavljen rat Srbiji, 28. jula, počeli su i napadi na srpsku prestonicu. Cilj: da se pokaže vojna snaga i sila, kao i da se za odbranu Beograda "veže" što više srpskih jedinica. Tako bi, smatrali su austrougarski stratezi, bio oslabljen srpski front na Drini kuda je planiran glavni udar austrougara. Prestonica je žestoko bombardovana sa monitora i obale Save. Granate su padale po Beogradu i tokom avgusta i septembra kada neprijatelj pokreće ofanzivu na Drini. Komanda srpske vojske prinuđena je da pregrupiše snage, pa se jedinice koje su branile Beograd raspoređuju na položaje uz Savu, a Prva armija na Drinu. Danonoćno bombardovanje, koje je nastavljeno i u septembru, pretvorilo je Beograd u ruševinu. Nad gradom lebdeli su barutni oblaci, a nijedan deo prestonice nije ostao pošteđen. Austrougarske snage su svakodnevno kidisale, ali se Beograd nije predavao. Stanje na frontu i u Srbiji, tih ratnih godina, pratio je ratni dopisnik Anri Barbi. Izveštavao je za pariski "Žurnal", i sve ono što je doživeo na srpskom ratištu, izveštaje i beleške, pretočio je u knjigu "Sa srpskom vojskom". Tako je zabeležio da se u popodnevnim satima 22. septembra 1914. godine, pojavila bela zastava i pregovarač koji je preneo ponudu zapovednika austrougarskih jedinica, general-majora Gustava Golja. Poruka Golja bila ultimatum: "Glavnom komandantu u Beogradu, kako biste spasli srpsku prestonicu od uništenja artiljerijskom vatrom, vi se pozivate na predaju grada. Komandant najvišeg čina i njegov štab, kao i gradska uprava, treba da se, od sada pa za jedan sat, što znači pre šest sati ove večeri, pojave na peronu u Zemunu, smeštenom na Dunavu. Gustav Golja, general-major Napomena: U slučaju da prihvatate predaju, neka se na Kalemegdanu umesto srpskog istakne beli barjak." Komandant odbrane Beograda bio je general Mihailo Živković. Vojskovođa i vojnik "od glave do pete", general školovan u Srbiji i Rusiji. Borio se u Srpsko-turskim ratovima za oslobođenje, Srpsko-bugarskom ratu i oba Balkanska rata. Bio je minister vojni. Govorili su da je poreklo vodio od hajduk Veljka Petrovića, a o njegovoj stamenosti i vojničkoj disciplini svedočio je nadimak Gvozdeni. Gvozdeni je saslušao glasnika, te kratko i žustro odgovorio: "Idi u pi… materinu!" Francuski novinar zapisao je da se general nije zaustavio na samo ovoj jednoj psovki i da je usledeo "rafal" sočnih psovki kojima je "srpski jezik obilno opskrbljen". U pokušaju da prevede generalov odgovor, Barbi u knjizi beleži: "Što se mene tiče, neću se truditi da prevodim na francuski reč po reč taj odgovor, koliko kratak, toliko energičan, kojim je on savetovao austrijskom generalu da se vrati u utrobu svoje majke". Pregovarač je bio, malo je reći, zatečen ovim odgovorom srpskog generala. Okrenuo se "nalevo krug" i kada se vratio među svoje, rat je nastavljen ali je sada naređenje o paljbi izdao general Živković. Foto: Nacionalna biblioteka Francuske - Beograd za vreme Prvog svetskog rata

Najstarija beogradska ulica. Autor Petar Minić Nesporno je da su reke, Sava i Dunav, imali presudnu ulogu da se istorija Beograda proteže i do 6000 godina u prošlost. Kroz istoriju, reke su bile najbrži, najbezbedniji i najeftiniji način transporta i komunikacije. A ako tome pridodamo prirodno uzvišenje na ušću, eto Kalemegdana i Beograda, epicentara vekovnih dešavanja. U milenijumskom životu naselja u priobalju Save i Dunava, bilo ih je na pretek. Ako se vratimo 15 vekova u prošlost, grad je nosio ime Singidunum. Bio je važno strategijsko mesto duž Via Militars, značajnog rimskog puta koji je povezivao tvrđave i naselja duž Dunavske granice ili "limesa". Sa druge strane te granice bila su ratoborna plemena i narodi. Beše to vreme definitivne podele Rimskog carstva na dva dela, kada se Singidunum našao na severozapadnoj granici Istočnog rimskog carstva iz koga je nastala Vizantija. To je buran period koji se vezuje za upade Huna koji su zauzeli i razorili Singidunum 441. godine. Četiri godine kasnije Istočno rimsko carstvo je povratilo grad. Zatim na red u osvajanju dolaze Sarmati, potom Ostrogoti, pa 470. godine Gepidi a njih su ponovo isterali Ostrogoti. Istočno rimsko carstvo je ponovo u Singidunumu 510. godine. Zatim je opustošen od Avara. Rimljani se još jednom vraćaju grad pod svoju kontrolu osam godina kasnije. Konačno, oko 630. godine Sloveni su se naselili u područje oko Singidunuma. Kroz sva ova zbivanja, na steni iznad ušća Save u Dunav, formiran je prvi rimski kastrum (vojno utvrđenje), oko koga je potom izgrađena varoš. Mnogo vekova kasnije, u arheološkim slojevima prilaza Istočnoj kapiji Beogradske tvrđave, otkriven je kulturni sloj koji govori o životu naselja u priobalju Save i Dunava, u II i III veku, kao i u doba rane Vizantije V i VI veka. Arheolozi su tu, proučavajući prošlost grada, ne tako davno, pronašli najstariju ulicu u Beogradu. Locirana u Donjem gradu, podno Kalemegdana na desnoj obali Dunava, između Istočne, kapije Karla VI i Vidin kapije. Reč je o ostatku ulice, pristupnoj komunikaciji koja je podnožjem padine vodila prema Donjem gradu iz dela grada oko današnje Dušanove ulice, a smatra se da potiče iz doba Rimljana i rane Vizantije. Kaldrma stara milenijum i po, govori i dopunjava mozaik bogate istorije prestonog grada. O njenom značaju posebno svedoči to što je bila pokrivena kaldrmom, što ukazuje kako na njen značaj kada je komunikaciju, već i na nivo organizovanosti tadašnjeg Beograda. Koliko je korišćen i bio u funkciji, pokazuju i danas vidljivi tragovi kolskih točkova na kaldrmi. I to nije sve. Ispod slojeva na kojima leži ova ulica otkriveni su ostaci antičkog i posleantičkog vremena. Ipak, ovo nije jedina tajna koju krije ova dunavska padina. Neposredno pored otkrivene, sada već zasigurno najstarije sačuvane beogradske ulice, na dubini od nekoliko metara pronađen je dečiji grob koji datira iz IV ili sa početka V veka. U rimsko vreme bio je običaj da se mrtvi sahranjuju duž glavnih puteva, pa se tako sahranjivalo i pored te ulice koja je vodila do dela naselja na Donjogradskom platou.

Gabi – hrabro srce beogradskog Zoo vrta. To je bila Gabi, lepa keruša u lepim godinama. Ženka dugodlakog nemačkog ovčara imala je 8 leta kada je dobila zaduženje čuvara. Uz redovne noćne patrole, bezbednost ostalih stanovnika Zoo Vrta sada je bila i u njenoj nadležnosti. Gabi je možda bila dama u godinama, ali to je nije sprečavalo da u kriznim situacijama pokaže snalažljivost i munjevite reflekse. Sticajem nenadnih okolnosti, njena hrabrost je stavljena na test koji je, iako ju je mogao koštati života, od nje načinio najhrabriju stanovnicu Beo Zoo vrta. Uspevši da iskoči iz kaveza, krstarila je kalemegdanskim utočištem sve dok nije došetala do upravne zgrade. U isto vreme, tročlana patrola – noćni čuvar, keruša Gabi i još jedan krzneni pomoćnik – lagano su se približavali tom delu Vrta. Muški članovi izviđačkog odreda nisu ništa slutili ni kada je Gabi ostala ukopana u mestu načuljenih ušiju. Čuvši sumnjive zvuke, u roku od nekoliko sekundi dala se u sprint ka zgradi uprave. Sećajući se kasnije te noći, radnik je posvedočio da je drugi četvoronožni stražar, takođe nemački ovčar, u tom trenutku zacvileo i šmugnuo u suprotnom pravcu. Ali, čuvaru i dalje nije bilo jasno šta se to tačno zbiva. Kad su se kroz mrak prolomili rika i lavež, shvatio je da situacija nije nimalo bezazlena. Nekoliko trenutaka kasnije, uspeo je da razazna komešanje zveri. Shvativši da je došlo do žučnog obračuna, otrčao je i pozvao policiju, a policijski poziv potom je probudio i tadašnjeg direktora Zoo vrta. Uz policijsku pratnju, u Zoo vrt je pristigao Vuk Bojović. Ekipa je, našavši se na licu mesta, shvatila da je odbegla ženka jaguara. Neustrašiva Gabi, u pokušaju da zaustavi mlađu i mnogo snažniju životinju, žestoko je nasrnula na nju. Na čelu sa direktorom, u pomoć su joj pritekli policija i noćni čuvar. Pokušaj ukroćivanja okončan je tek pred svitanje. Uprkos nadljudskim naporima, životinju je bilo nemoguće vratiti u kavez. Nemajući kud, bili su prinuđeni da je ustrele. I dok se u Beo Zoo vrtu odigravala drama, lavež odvažne Gabi u jednom trenutku je utihnuo. Osoblje se ponovo dalo u potragu, i došavši do hodnika blizu kaveza iz kog je životinja te noći pobegla, pronašli su Gabi u velikoj lokvi krvi. Lepa, dugodlaka keruša jedva je davala znake života. Prevežena je na Veterinarski fakultet sa teškim povredama i odmah je primila transfuziju i antibiotike. Rane su joj ušivene, te je vraćena u Zoo vrt na dalji oporavak. Direktor Bojović i osoblje Vrta bili su prinuđeni na improvizaciju. U nedostatku ambulante za životinje, Gabi je zbrinuta u direktorovoj kancelariji. Kao bolnički krevet poslužile su dve spojene fotelje. Bolesnica je infuziju primala sa čiviluka, a sanitetski materijal stajao je na direktorovom radnom stolu. Ranjenica je bila pod danonoćnim nadzorom kompletnog osoblja Zoo vrta i veterinara. Na veliku radost osoblja Zoo vrta – ali i svih Beograđana koji su budno pratili njen oporavak – Gabi je potpuno ozdravila. Opravdano, dobila je publicitet na kome bi joj mnogi heroji – dvonožni i četvoronožni – sigurno pozavideli. No, njenu hrabrost bilo je teško nadmašiti: neustrašiva u pokušaju da obuzda mnogo jaču protivnicu, sprečila ju je u tome da se ustremi na čuvara ili pobegne iz Zoo vrta. Čak i teško povređena i iznurena, Gabi nije odustala sve dok suparnicu nije saterala do kaveza. Tek tada se povukla i potražila zaklon gde su je i pronašli kako se bori za život. Zaposleni u Zoo vrtu, želeći da joj ukažu zasluženo poštovanje, podigli su joj spomenik na mestu gde se odvijala njena borba. Gabi je još dugo godina ostala nezamenljivi član izviđačke ekipe. Stražareći pored kapije ili šetajući uz noćnog čuvara, revnosno je čuvala javni red i mir beogradskog Zoo vrta. O Gabinom herojskom činu danas svedoči njena bronzana dvojnica, podsećajući na neustrašivu damu hrabrog srca.

Psi sa "mačjim očima". Radi se o jednom pronalasku anonimnog Beograđanina uz malo domišljatosti. Slučaj ljubavi i pažnje prema krznenim prijateljima beleže novinari predratnog "Vremena", koji u tekstu iz oktobra 1940. godine prenose vest o neobičnom pronalasku koji je, i bukvalno, preko noći preplavio beogradske ulice: "Jedan naš sugrađanin, ljubitelj pasa, stavio je svojim četvoronožnim prijateljima, propisne crvene svetiljke, kakve određuju policajci za sva vozila koja su u saobraćaju. To su oni mali crveni reflektori, koji naši biciklisti nazivaju 'mačje oko', i koji se nalaze na zadnjem delu kola ili bicikla." Da bi se otklonila sumnja u humanost ovog izuma, u tekstu se navodi da je u pitanju bila najobičnija ogrlica na koju su umesto povoca bile pričvršćene crvene svetiljke kakve su korišćene na zadnjem delu bicikla. Dalje se navodi da je razlog za ovo bila činjenica da se "njegovi psi prilikom večernjih šetnji nisu držali saobraćajnih propisa. Predratni Beograd je imao skoro 380.000 stanovnika i skoro 3.000 automobila koji su pravili priličnu gužvu. Dodati na to loše kaldrmisane i uske ulice, nedostatak saobraćajnih propisa i činjenicu da je svako vozio onako kako je najbolje umeo i znao, i biće vam jasno da su noćni pohodi kako pasa, tako i ljudi predstavljali izvesni izazov.

Beogradsko žensko društvo. Dok im je društvo ponavljalo parole da je njihovo mesto uz porodicu, da im je, osim majčinske, najpoželjnija uloga vaspitačice, te da nisu toliko "jednake" u odnosu na svoje supružnike – ženama nije ostalo previše opcija osim da se samopodrže. Za dame koje su sanjale o tome da postanu, recimo, naučnice (a pritom ne stasavaju u dobrostojećoj porodici gde se obrazovanje devojaka podrazumeva), druga polovina 19. veka u Srbiji nije bila najidealnija za odrastanje. Učene i emancipovane žene još uvek su bile u manjini. Iz današnje perspektive, deluje nepojmljivo da se položaj udatih žena u to vreme nije mnogo razlikovao od položaja maloletnih ili čak umno ometenih osoba. Tadašnji zakoni Kraljevine Srbije, naime, podrazumevali su da je žena pod muževljevom "zaštitom". O nasleđivanju ili slobodnom upravljanju imovinom nije bilo ni govora. Izuzetak su bile udovice, neudate ili žene koje su razvedene, kao i one koje su živele u Vojvodini – ovde je na snazi bilo ugarsko građansko pravo, gde su i pripadnice "slabijeg pola", poput muškaraca, mogle otvoriti svoje radnje ili naslediti očevu imovinu ravnopravno sa braćom. Dok se patrijarhalno okruženje manje-više držalo svojih normi, i žene su u jednom trenutku poželele da budu "jednakije". Nekolicina njih se 1875. godine okupila i osnovala Beogradsko žensko društvo – prvo udruženje žena takve vrste u Srbiji. Tri godine kasnije, izašlo je i prvo izdanje jednog od najuticajnijeg glasila tog vremena. Avgusta 1879, žene su počele da čitaju o temama koje su ponajviše njima bile važne. Časopis "Domaćica" bio je prvi ženski časopis u Srbiji koji će se redovno štampati narednih šest decenija, a neće ostati zanemarljiv ni njegov uticaj na širu javnost. Sličnih pokušaja bilo je, doduše, i ranije, kada je književnik i pedagog Matija Ban 1867. godine pokrenuo "Vospitatel ženskii". Međutim, časopis namenjen krasnom polu južnoslovenskih naroda ubrzo je zabranjen za štampu. Tek je Beogradsko žensko društvo nakon toga uspelo da pokrene publikaciju koja će isključivo pisati o "ženskim" temama. Foto: Muzej grada Beograda

Beogradski zoološki vrt. Beogradski zoološki vrt osnovan je 1936. godine zahvaljujući zalaganju i doprinosu tadašnjeg gradonačelnika Vlade Ilića. Imućan i uporan, Ilić je svoju poziciju iskoristio da prestonicu malo pogura ka savremenim prestonicama. Na spisku unapređenja, stavio je tada i izgradnju zoološkog vrta, a kako bi pokazao primer drugima, za lokaciju je ustupio svoje zemljište na Malom Kalemegdanu. Prvi kontigent, atraktivnijih i nikad viđenih na ovom području životinja dospeo je u Beograd avgusta naredne godine. Među njima je bio i jedan američki aligator, koji će uskoro postati jedan od ljubimaca posetioca. Pogađate, u pitanju je čuveni Muja, danas zvanično najstariji živi američki aligator na svetu. Ipak, ovo nije bilo dovoljno za ambicioznog Ilića. Za samo 2 godine, od skroman 3,5 hektara vrt narasta na sedam, te pripajanjem dela Donjeg grada na čak 14 hektara. Poređenja radi, današnji vrt ima tek 6 hektara. Pored proširenja smeštajnih kapaciteta, razmatra se i dovođenje novih životinja. Tako već maja 1938. godine beogradsko „Vreme“ objavljuje vest da je na sednici beogradske opštine donesena odluka da se osnuje građevinski odbor, ali i ono još važnije – da se pokrene nabavka nilskog konja i započne izgradnja skloništa i odgovarajućih bazena za potrebe ove egzotične životinje. Što je zamišljeno, to je i učinjeno. Već avgusta iste godine saznajemo da je iz Pešte u Beograd pristigao zanimljiv tovar. U njemu se nalazili zebra, divlja svinja, somalska ovca, nutrija i najzanimljiviji primerak – nilski konj. I pre dolaska u Beograd, ovog nilskog konja pratila je priča da je napao svog čuvara, te da je zato ekspeditivno otpremljen u Jugoslaviju. Ispostaviće se da je to jedna izmišljotina, te da je njegova priroda sasvim drugačija. Miroljubiv i, što bi rekli, teških kostiju, novi stanovnik je najviše pažnje pridavao naramku sena koji je često bio jedini razlog da se iz bazena dovuče na kopno. Ova njegova sklonost ka gurmanluku donela mu je i šaljiv nadimak Buca. A Buca je voleo i pažnju. Vremenom se toliko vezao za čuvare, da bi mirno otvarao golema usta u kojima su nestajale tone i tone sena, zobi, lubenica, šargarepa i ostalih vegetarijanskih đakonija uz čuvenu naredbu „Zini, Buco“. Pored sena, Buca je imao i još jednu pasiju. Voleo je da ga češkaju po zubima. Naravno, pošto su nilski konji izuzetno teritorijalne životinje, koje ne vole da im neko narušava mir, ovu privilegiju davao je samo šačici posetilaca i čuvara koji su mu tokom godina postali dragi. Bucu je pratila i neobična sreća. Bio je, pored Muje, jedna od retkih životinja koje su preživele oba bombardovanja Beograda. Kome je i kako palo na pamet da bombama gađa kaveze sa nevinim živuljkama, ostalo je do danas misterija. Posle rata, Buca je dobio i družbenicu Julku, sa kojim je dobio svog i jedinog potomka – Nidžu. Doživeo je duboku starost, koja kod nilskih konja iznosi pedesetak godina, i mirno otplovio preko duge osamdesetih godina prošlog veka.

Usamljeni vegetarijanac. Vratimo se sada u dvadesete godine prošlog veka. Na scenu stupa prvi zvanični beogradski vegetarijanac. Od svog idola, čuvenog ruskog pisca, razlikuje se po nedostatku brade i svetskog priznanja. Vezuje ih humanistički ideal koji nalaže da niko ne treba da se hrani plodom tuđe patnje i gotovo neuteživa želja za pisanjem. Ime mu je Živojin Kostić i prvi je zvanični vegetarijanac u Beogradu, predsednik i jedan od šačice članova Udruženja vegetarijanaca "Lav Tolstoj". Samo ime nije tek tako izabrano. Naime, slavni Rus se smatra jednim od preteča savremenog vegetarijanskog pokreta, a u njegovoj ishrani bez mesa se traži razlog za vitalnosti i umnu razboritost koju je posedovao i u poznim godinama. S obzirom na neobičnost bezmesne ishrane u našim krajevima, da je ovakvo udruženje zaista postojalo još pre 90 godina, ne bismo ni znali da nije jednog teksta u ondašnjim novinama "Vreme". U njemu usamljeni vegetarijanac objavljuje ofanzivu na kasapski esnaf i sve one koji u mesnim jelima pronalaze uživanje. Naime, Kostić navodi par zanimljivih činjenica - da vegetarijanstvo ima dugu tradiciju, koja seže još "pre rata", odnosno početka XX veka. Sa ponosom ističe da neki članovi ovog pokreta ne jedu meso već 25-30 godina i da su zbog toga sačuvali vitalnost u svojim osamdesetim godinama. Ipak, stvari nisu tako jednostavne, jadikuje Kostić. Iako posećena, predavanja društva održavaju se tek povremeno, a pritisci društva su prilično veliki: "Mnogi naši prosvećeni ljudi, koji iz higijenskih ili etičkih razoga teže za vegetarijanskim životom, nisu mogli da ostvare svoju želju. Gledajući današnje društvo, koje osim mmesa drugu hranu ne poznaje, oni ne znaju da li neće pogrešiti ako napuste vekovne običaje koje je čovečanstvoo usvojilo i pođu vegetarijanskim putem. Neki od njih ne smeju čak i da izraze svoje mišljenje ili simpatije prema hranjenju biljem od straha da ne budu ismejani." Ono što je, pak, najvažnije u članku se najavljuju dve linije taktike vege ofanzive - osnivanje novog, pravog vegetarijanskog restorana koji i izdavanje knjige "Osnove Vegetarijanstva" u kojima će svim radoznalcima biti približen ovaj način ishrane i dati neophodni argumenti za verbalni okršaj sa mesožderima. Potonja knjižica privučiće čak i pažnju uredništva časopisa "Bogoslovlje", koji donose prikaz i kritiku iste. Očigledno je da recezent nije nimalo blagonaklon prema Kostićevom delu koje naziva, između ostalog: "Napisana je inače vatrenim oduševljenjem za vegetarijanstvo, tonom ekskluzivnim čak i sekstanskim sa propagandističkom tendencijom." I zaista, samo letimični osvrt na društvenu hroniku i oglasne strane predratne štampe otkriva da vegetarijanstvo nije bilo tek neka novotarija, već pokret koji je imao svojih uspona i padova. Tako iz oglasa iz 1927. godine saznajemo da gostionica Jeftinoća u Balkanskoj ulici nudi jela "bez mesa i masti, samo sa puterom", koja su razrešenje tajne starosti i odgovor kako živeti duže samo promenom ishrane. Naredni pokušaj uslediće dve godine kasnije, kada je bombastičnim oglasom u tri reda objavljena vest: "NOVO! - Prva vegetarijanska francuska kujna "Mon Plasir" otvara se 1. februara, pasaž Izvozne Banke." Ispostaviće se da ni ovaj pokušaj nije bio preterano uspešan, ovaj alternativni način ishrane teško je pronalazio put među Beograđanima, koji su i dalje ovu ishranu ostavljali samo za dane posta, i to one bitnije. Napokon, 1932. godine, društvo osniva Vegetarijansku Zadrugu čiji cilj bio otvaranje vegetarijanske kujne i magacina jeftinih plodva i svakojakih namirnica. Zamisao je bila da u novoj kujni hrana bude potpuno bezmesna, prirodna i sva jela biće bez začina i sa malo soli, spremljena po najnovijim zahtevima dijetetike, nemačke. Takođe, plan je bio da bude pristupačna za svaki džep, sa cenama od 8-10 dinara za 5 porcija. Današnjim rečnikom rečeno, restoran je bio pravi bio-organic-veganski raj. Meni nove kujne u Reljinoj ulici sadržao je takve specijalitete kao što je šnicla od kupusa, salama od plavih patlidžana, kiseli biftek, "vajsbraten" od karfiola ili pirinča, pasuljske safalade, slatko vino, sinalko itd. Ipak, uspon vegetarijanstva u Beogradu bio je spor. Deceniju kasnije, kada je osnovano novo društvo, beogradski vegetarijanci brojili su javno tek stotinak članova. Kao i prethodna struja, zalagali su se za omasovljenje svog način života i nadali se da će novo vreme doneti humaniji pogled na izvore ljudske hrane. Ali... svetski i domaći društveni potresi dovešće do toga da ova alternativa bude gurnuta na margine. Tek sa pojavom hipika inspirisanih Indijom šezdesetih i sedamdesetih godina, javiće se tek poneki usamljeni glas. Nažalost, situacija je danas tek donekle bolja. U Beogradu postoji nekoliko vegetarijanskih i veganskih restorana u kojima se služi hrana koja samo svojim sastavom odskače od ukusa i mirisa tradicionalne kujne. Ipak, društvena stigma i dalje postoji, a da li će se to promeniti, ostaje samo na nama.

Nekada se u Srbiji proizvodio kavijar. (Petar Minić) I to u Kladovu i bio je najcenjeniji u svetu, pa tako i najskuplji! Beše to vreme kada se sa Kalemegdanske tvrđave moglo videti kako “morska čudovišta”, kako nazvaše morune, plivaju Dunavom. Najveća ulovljena bila je duga 9 metara i teška 1.600 kilograma… da baš toliko. Moruna ili beluga je riba iz porodice jesetri i naseljava vode Crnog i Azovskog mora, ima je i u Kaspijskom jezeru. Tokom mreštenja migrira u slatke rečne vode Volge i Dunava. Ovi gorostasi spadaju među najstarije vrste na planeti. Tako je moruna postojala još u vreme dinosaurusa, pre oko 200 miliona godina. Da bi se morune mrestile na ovim našim prostorima prevaljivale su put dug i do 850 kilometara. Izgradnjom Đerdapa I i II, presečen je put ovim jedinstvenim ribama. Priča o kladovskom kavijaru pročula se po svetu zbog izuzetnog kvaliteta. Organizovanija proizvodnja počinje dolaskom ruskih emigranata 1920. godine, koji su imali dugogodišnje iskustvo u proizvodnji kavijara. Ipak, kažu da je i dan danas ostala tajna kako su Kladovčani pripremali kavijar za tržište. Mnogi smatraju da je takozvani “suvi” način prerade i obrade ribljih jajašaca, metoda u kojoj ikra nije dolazila u dodir sa vodom, te njihova zrelost, dobitna kombinacija koji je ovaj proizvod uvrstio u elitnu i ekskluzivnu namirnicu. Posebno je bio cenjen Beluga Blek Rojal i to na američkom tržištu. Ruska salata. Prva ruska salata pojavila se oko 1860. godine u kuhinji kuvara belgijskog porekla po imenu Lucijen Olivije, glavnog kuvara „Ermitaža“, jednog od najpopularnijih restorana u Moskvi. Nije dugo trebalo da ova salata opčini Ruse, a potom i ceo svet. Tačan recept bio je Lucijenova strogo čuvana tajna, ali se pouzdano zna da je u njoj bilo mesa tetreba, goveđeg jezika, kavijara, zelene salate, jastogovog repa, kapara i dimljene pačetine. Naravno, i ime je zapravo dobila po njemu – Olivijeova salata. Uz to, originalni recept sastojao se i od originalnog Lucijenovog majoneza, u koji je išlo francusko belo vino, senf, maslinovo ulje iz Provanse uz naravno, par skrivenih sastojaka. Sastojci su, kao i uvek kod vrhunskih kuvara, bili retki, skupi i teški za pripremu, a prvi recept ove salate objavljen je marta 1894. godine u ruskom časopisu „Наша пища“, odnosno „Naša hrana“, i ovako je glasio: Dva krompira Jedan mali krastavac (ili veliki kornišon) 3-4 lista zelene salate 3 velika repa rakova 1/4 šolje pihtija iseckanih na kockice 1 kafena kašičica kapara 3-5 maslina i jedna i po supena kašika preliva majoneza Sastojci koji su bili retki i skupi su, kako je salata postajala sve popularnija među običnim narodom, postepeno zamenjivani jeftinijom i dostupnijom hranom.

Ma zezam se, svidja mi se naslov.

Ma znam da nisu bas svi, ali pogle im tragicno robovanje carevima, boljsevicima i sad ovom kgb gadu koji jeste nakrao na izborima (sic) ali nije mogao bas sve da ukrade. To je negativna selekcija vec vekovima, sve pametnije im se takodje vekovima iselilo da ne kazem pobeglo iz one vukojebine azijatske. Gledam pre neki dan protest Rusa u Beogradu protiv Putina i tamnicenja ruske opozicije (onog dela koja nije udjiguz Putinu sto bi ti rekao 🤣) vidi se inteligencija, lepota i normalno izgledaju za razliku od onog uzasa sa ruskog tv-a. Na komentarima u srpskim -ni za tariguz- novinama ih ispljuvase nasi ruski konjusari, podrska tom protestu bedna za beogradske prilike. Ukratko, za zaljenje tamo uskoro nece ostati ni promil.

Ali naslov 🤣 Crvendaći vs. Gibaničari

Ima to svoj naziv u psihijatriji, kad se slavi lik koji ih je vise istrebio od svih neprijatelja kombinovano. Za to vreme - Navaljni prebačen u strogu samicu, još šest meseci bez poseta. Ma nek' se nose u 3LPM kolektivno.

Budistički hram u Malom Mokrom Lugu. Autorka Nikolina Radovanović. Prvi svetski rat doneo je brojne promene u Beogradu. Posle skoro tri i po godine okupacije, grad je čekao obnovu. Pored toga, sa raznih strana u novu prestonicu zajedničke države u potrazi za srećom dolazili su ljudi sa različitih strana, pa čak i sa dalekog Istoka. Tako je na samom obodu grada nastala kolonija došljaka koji su prostranstva stepe zamenili prvim brežuljcima Šumadije. Bili su to Kalmici, koji su pred ruskom revolucijom prepravili Evropu i svoj novi dom našli na Balkanu. Njihove priče, nekako, do danas nisu do kraja ispričane. Kalmici su etnička grupa poreklom iz Džungarije, danas kineske oblasti koja se graniči sa Kazahstanom i Mongolijom. Tokom vekova živeli su zajedno sa Mongolima, ali su početkom 17. veka usledile velike seobe usled sukoba kalmičkih knezova sa mongolskim vođama. Novu domovinu našli su na obodima ruskog carstva, mada su vremenom prodrli sve do Urala i Volge gde su formirali razvijenu zajednicu i stali u odbranu carevine od Tatara. Ova uloga obezbedila im je privilegovan položaj u Rusiji, ali je vremenom izazvala izvesne probleme i novu seobu. Naime, posle Oktobarske revolucije staju na stranu Belogradejaca i dižu se na oružje protiv boljševika. Slom “Belog cara” izazvao je i novu seobu ovog naroda, koji postaje velika izbeglička skupina u Evropi. Prateći Belogardejce, nastanjuju se u Češkoj, Francuskoj i na Balkanu, gde u okolini Sofije i Beograda formiraju svoje kolonije. Beogradska kolonija nastala je u Malom Mokrom Lugu, koji je svoje ime dobio po gustoj šumi u kojoj su izbijali brojni izvori čiste, pijaće vode. Došavši u potpuno novu zemlju sa svojim konjima i čergama, pokušavali su da žive život između istoka i zapada. Dok su se preko dana bavili građevinskim i kočijaškim poslovima, u kojima su bili posebno vešti, u satima odmora vraćali su se svojim konjima koji su slobodno trčali poljanama onoga što danas nazivamo Konjarnik. Da, baš tako, zahvaljući Kalmicima ovaj deo grada dobio je svoje ime. Ipak, uslovi života su bili teški, jer su građevinci i dostavljači bili i tada, kao i danas bili slabo plaćeni. Ipak, volja, želja i vera bili su jači te 1928. godine niče i prvi budistički hram na Balkanu, a po nekima prvi u Evropi. Većina Kalmika u Rusiji i Beogradu živela je skromnim životom, zvanično kao apartidi bez državljanstva i sređenog statusa. Kalmička kolonija Foto: Beogradske opštinske novine

Kako je beogradska čaršija ustala protiv kafanskih pevačica. Autor Aleksandar Živković U praskozorje Drugog svetskog rata beogradska policija je mučila muku sa nemoralom širom prestoničkih kafana. Glavne akterke bile su pevačice i kelnerice noćnih lokala, koje su pribegavale provokativnoj garderobi, te zavodničkom držanju i ponašanju, kako bi naposletku prigrabile pokoju napojnicu više od gostiju. Javnost je tražila reakciju od vlasti, koja je delala na krajnje nesvakidašnji način. Kada je ovo ophođenje uzelo zamaha, sve više i više muške populacije počelo je da u sitnim satima nagrće u ovakve ugostiteljske ustanove. Tom “zlu” u očima nadležnih moralo se jednom za svagda da stane na kraj, pa su angažovane policijske snage da sprovode stroge mere u cilju iskorenja lascivnosti i neprikladnog ponašanja. Žandari su svako veče obilazili sumnjive kafane što u centru, što na periferiji grada. Iznebuha su upadali u mesta i vršili kontrolu. Zatečeni prizori nisu bili nimalo laskavi. Mlade, oskudno obučene pevačice i kelnerice, koje su godile pogledu, vrzmale su se među stolovima i gostima. Građanstvo koje je ponoć zatekla na beogradskim ulicama neretko je bilo svedok zanimljivih scena. Momci u plavom na biciklima bi se stuštili niz ulicu i uz škripu točkova zaustavljali bi se pred nekom kafanom, te bez pardona tražili generalije od svih onih koji su kršili propis. Koliko već sutradan, na adresu kafedžija, pevačica i kelnerica stizali su pozivi iz policije. Istima su pretile novčane kazne od 10 do 1000 dinara, te zatvor od 1 do 10 dana. Ma koliko su optužene strane protestvovale apropo ovih oštrih mera, sa druge strane nije bilo glasa razumevanja. Istovremeno niko nije bio pošteđen, pa su samim time i gazde bile nagrabusile zato što su upošljavale takve mlade devojke. Štaviše, “na tapeti” su bile i muzičke zvezde za kojima je Beograd neprestano ludovao. One su na sav glas proklinjale težak život, dok su se gosti iskreno saosećali sa njima. Međutim, sve ove mere u borbi protiv nemorala nisu urodile plodom. Globe su se plaćale i izdržavale, a propisi su se i dalje kršili. Iako nisu mogli ništa da učine povodom osoblja sem najstrožeg kažnjavanja, to ipak nije bio slučaj što se tiče dama koje su zabavljale goste svojim bajnim glasovima. Stoga, Uprava grada Beograda je lupila šakom o sto i donela jedinstven akt, koji je potom prosledila Savezu narodnih muzikanata. Od njega je tražila da pripomognu u suzbijanju razvrata i da obaveste sve ženske muzikante kakva sudbina ih čeka ako budu uhvaćene kako krše zakon. U istih mah poručili su da svakoj pevačica i sviračica koja ne bude imala diplomu o položenom ispitu iz dobrog vladanja biti uskraćena dozvola za rad i ista neće biti iznova izdata sve dok ne ispuni zadate uslove u skladu sa pravilnikom. Prema pravilniku, ispitnu komisiju sačinjavali su referent muzičke nastave Ministarstva prosvete, predstavnik Beogradskog podsaveza za salonske sekcije, predsednik Saveza narodnih profesionalnih muzikanata i dva člana Savezne uprave. Polaganje ispita se naplaćivalo 50 i 100 dinara, a zanimljivo je da je kandidatkinjama koje su navršile 50 godina bilo gledano kroz prste, odnosno nisu bile u obavezi da polažu ispit.

Beograđani u raljama proročica i gatara. Autorka Marta Levai. Beše u Beogradu jedna starica čije su ime njeni sugrađani dobro upamtili. Naizgled ni po čemu različitija od ostalih, ova bakica je zarađivala za hleb prodajući alevu papriku. Kako ni to nije bilo bog zna šta, vremešna Beograđanka, baba Anka, dosetila se da nadomesti budžet tako što će ugrabiti priliku za posao „sa strane“. Jedan od takvih slučajeva, kada je baba Anku angažovala izvesna gospođa Natalija Aćimović, dospeo je naposletku i na stranice štampe. Beograd je o tome saznao nakon što su se obe našle pred sudom. Anka se imala suočiti sa optužbom za prevaru. Naime, dok je prodavala papriku u Sitničkoj ulici, starica je doznala da je ojađenu gospođu napustio muž. Natalija joj se požalila i da „već toliko vremena ne zna ništa o njemu“. Uporno je pokušavala da otkrije bilo šta, i to od onih koji su tvrdili da mogu „videti“ ono što je drugima bilo nemoguće da saznaju. Odlazila je kod raznih gatara, ali joj nijedna nije umela reći gde joj je odbegli suprug i kada će se vratiti. O suprugu joj, međutim, nije znala reći mnogo – bar ne odmah. „To je malo teže, gospođo, jer vaš je muž u mrežama jedne opasne žene“ – objasnila se starica, ali se odmah gđi Aćimović stavila na uslugu. Trebalo je, naime, da joj Natalija spakuje sve svoje spavaće stvari, a Anka bi ih ponela u Šabac kako bi jedan odža očitao muslimansku molitvu. Posle toga joj se, tvrdila je Anka, i muž mora vratiti. Nedeljama nakon Ankinog obećanja, gđa Natalija je još uvek čekala svog supruga. Prošlo je još nekoliko meseci dok nije shvatila da je nasamarena. Beograđani su tih godina inače mahom važili za pobožne i verujuće. Ipak, dešavalo se, i to ne retko, da se povedu za svakojakim praznoverjima. Kada bi se neki problem pokazao nerešivim, često se umelo zakucati na vrata vidovnjakinja. Kao i u slučaju gđe Aćimović, po pravilu su se ova „brzinska“ rešenja pokazala jalovim, a gatare završavale pred licem pravde. Ipak, ni to im nije ugrožavalo kredibilitet jer su im verovali mnogi – bogati i siromašni, čak i ugledni Beograđani poput trgovaca, ministara, oficira i lekara. A njih je interesovalo sve: hoće li ih snaći kakva bolest, kako je na onome svetu njihovim bližnjim koji su se upokojili, kuda su im se deli muževi i mogu li zaviriti u budućnost. Za sve ove nedoumice bile su zadužene prestoničke gatare. U Beogradu ih je s početka 20. veka bilo nekoliko najpoznatijih, Mica, Marija i Femka – proročice od kojih je beogradska „klijentela“ često tražila odgovore, a o njima je koju reč zabeležio i pisac Dimitrije M. Knežev. Kod Marije je, pak, dolazila isključivo odabrana klijentela. Spisak nije bio dug, ali su se na njemu nalazila imena koja su svi Beograđani znali. Oficiri i trgovci (inače svi do jednog ugledni građani) rado su pribegavali magičnim rešenjima, a šuškalo se da su uživali i u Marijinim „ženskim čarima“. Za Femkinu klijentelu nije bilo dileme da je njihova proročica imala moć stupiti u kontakt sa onostranim silama. Po pravilu bi na svojim seansama teatralno padala u zanos, što bi odagnalo sumnju i najnevernijem Tomi. Femka je uz to imala još dva verna asistenta – sovu i jednu crnu mačku koja ju je svugde pratila u stopu. Ipak, magija je „pila vodu“ dokle god neko od klijenata ne bi shvato da je prevaren. Događalo se, kao u slučaju gđe Natalije Aćimović, da i Femka završi pred licem pravde. Neretko bi je, međutim, iz takvih nevolja izvukli "autoritet i ugled". Pamti se i kada je za Femku, nakon što je završila iza rešetaka, urgirao načelnik kraljevske policije lično. Ne samo da se nakon toga (ponovo) vratila zanatu, već je do kuće dopraćena – fijakerom.

Marko, hvala i na ispravci i na prilogu na temu, tekst nije moj, juce sam takodje zaboravila da editujem i ubacim naknadno ime autora (Petar Minić), i ja uvek kazem genocid izvrsen nad Jermenima u Turskoj, a verujem da ni sam autor nije namerno ublazio "termin".

Vencani kum mojih roditelja je Jermenin, divan i plemenit covek. Ovaj tekst je posvecen njemu. Kada se u Beogradu prvi put začulo “bari or“ - “dobar dan“ na jermenskom jeziku. Jermeni su ostavili dubog trag u Srbiji, pa tako i u Beogradu. Dokumenti pokazuju da su se prvi Jermeni u Srbiji pojavili još u 13. veku. Tako Evlija Čelebija, turski putopisac prilikom putovanja po Srbiji u 17. veku zapisuje da u Beogradu postoji jermenska mahala i jermenska crkva. Jedan od onih koji su među prvima posetili Beograd i ostavili pisani trag o gradu, bio je Englez doktor Edvard Braun, koji je 1660. godine opisao Beograd i tvrđavu. Ostao je zabeležen njegov opis jermenske porodice kod koje je boravio. On piše da je Jermene u Beogradu prvi pomenuo putopisac Gerlah opisujući ih kao vredne i marljive i da se bave trgovinom razne robe. Braun beleži i posetu jednoj jermenskoj kući koja je imala česmu, kupatilo i peć: „Tu smo bili dobro počašćeni kafom, šerbetom i izvrsnim vinom“. Prema njegovim zapisima Jermeni su bili povoljniji u cenama od Grka i Jevreja, bavili su se trgovinom i zanatima, ali i bankarstvom i juvelirstvom. „Jermenska“ nalazila se između katoličke i pravoslavne „male“. Za Beograd kaže da je veliki i utvrđen grad, a da su trgovačke ulice pokrivene daskama kao zaštita od kiše i sunca. Te ulice načičkane su prodavnicima i magacinima. Jermena ima svuda i vrlo su poznati u svim delovima grada. Jermeni su u Beogradu imali svog pekara, berberina, kafedžiju pa i posebnog čoveka koji je rezao duvan na njihov način. Bili su u dobroj meri zasebna etnička grupa čuvajući tradiciju i veru. Imali su svoju crkvu u kojoj su obredi održavani na njihovom jeziku. Imali su i svoje groblje „koje je od katoličkog bilo odvojeno ogradom“. Oformila se jaka jermenska zajednica koja je svojom kulturom, tradicijom, trgovinom i radnim navikama davala poseban karakter Beogradu kao značajnim i strateškim mestom na obodu otomanskog carstva, kopča Istoka i Zapada. U drugoj polovini 17. veka savremenici beleže da su Jermeni u Beogradu imali dobro organizovanu i snažnu koloniju, koja je obuhvatala nekoliko ulica u istočnom delu varoši. Za Jermensku zajednicu u Beogradu Braun kaže da predstavlja sponu izemeđu turskog istoka i gradova srednje Evrope. Francuz Kikle, koji je u Beogradu boravio 1658. godine, zapaža da Jermeni Dunavom trguju sa Bečom i Nemačkom. Posluju i sa Dubrovnikom, Splitom, Ankonom. Monsinjor Kikle obilazi gradske pijace opisujući da su tezge pune raznovrsne robe, a da su jermenski dućani dobro snabdeveni. Sve se menja porazom Austrije sa Turskom 1739. godine i ponovnim zauzimanjem grada od Osmanlija. Jermeni, i mnogi drugi napustili su grad bojeći se odmazde Turaka jer su podržavali Austriju. Većina je prešla Dunav i Savu. Mnogi prelaze i u Zemun. O postojanju jermenskog groblja, koje se nalazilo na Zelenom Vencu, govore tri nadgrobne ploče na jermenskom jeziku iz 17. veka, koje se nalaze na Kalemegdanu. Početkom dvadesetog veka na naše prostore stiže najveći talas Jermena nakon petogodišnjeg stradanja i egzodusa u Turskoj od 1915. do 1920. godine. U kraljevini Jugoslaviji 1935. osnovano je Udruženje Jermena, koje je obnovilo rad 1995. godine. Jermenska zajednica okuplja oko 1 200 porodica sa oko 15 000 članova srpskog i jermenskog porekla. Mnogi Jermeni ostavili su dubog trag u Srpskoj istoriji. Od velikog dobrotvora Save Đorđevića, lekara, trgovaca, umetnika… do autora muzike pesme "Vostani Serbije" Vartkesa Baronijana. Ulica Cara Dusana 1898.

Beograd moje prababe i mog pradede Beograd moje babe i mog dede Beograd moje majke i mog oca Moj Beograd I moja pretposlednja godina u Beogradu, ucestvovala sam na svim demonstracijama

Pre neki dan gledala ovaj Nisam ranije obracala paznju na detalje tipa broj komentara, budzet i zaradu za animirane filmove evo malo statistike: user reviews 359 Budget $75,000,000 (estimated) Gross worldwide $894,328,469 (ovo^je manje-vise prosek)

RAZVOJ MODERNE SRPSKE DRŽAVE U KONTEKSTU KORUPCIJE Aleksandra BULATOVIĆ Srđan KORAĆ KORUPCIJA U VREME VLADAVINE MILOŠA OBRENOVIĆA Vladan JOVANOVIĆ AFERA BELIMARKOVIĆ —NEPOTIZAMI KORUPCIJA U KNEŽEVINI SRBIJI Aleksandar R. MILETIĆ ŽELEZNIČKA AFERA Goran ANTONIĆ KORUPCIJA U VOJSCI KRALJEVINE SRBIJE OD 1906. DO 1912. GODINE Aleksandar R. MILETIĆ PRVI SVETSKI RAT I KORUPCIJA Aleksandar R. MILETIĆ AFERA SA RATNIM PLENOM Goran ANTONIĆ BEČKA AFERA Goran ANTONIĆ AFERA OMNIUM SERB Goran ANTONIĆ ZLOUPOTREBE SA OBVEZNICAMA RATNE ŠTETE U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA ŠTA PREDSTAVLJAI KAKO SE SUOČITI SA NjOM Aleksandar R. MILETIĆ ČINOVNIČKA KORUPCIJA NA KOSOVU I METOHIJI U PERIODU DRŽAVNOPRAVNOG PROVIZORIJUMA Goran ANTONIĆ STOČNA AFERA Goran ANTONIĆ AFERA ADAMSTAL Goran ANTONIĆ AFERA OKO ŠUMSKOG POSEDA MANASTIRA DEČANI Goran ANTONIĆ AFERA TEOKAREVIĆ Goran ANTONIĆ AFERA SA IZDAVANJEM PASOŠA Goran ANTONIĆ AFERA TURN-TAKSIS Aleksandar R. MILETIĆ ČINOVNIČKA KORUPCIJA U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA Aleksandar R. MILETIĆ ZLOUPOTREBE BUDZETA KRALJEVINE SRBA, HRVATA I SLOVENACA Aleksandar R. MILETIĆ SKUPŠTINSKI ANKETNI ODBOR ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE Goran ANTONIĆ DRUGA STRANA MITA O „SRPSKIM NACIONALNIM RADNICIMA” U MAKEDONIJI Vladan JOVANOVIĆ KAKO JE UGOVARANA IZGRADNJA MOSTA PREKO SAVE U BEOGRADU —POLITIKA I(LI) KORUPCIJA Vladimir CVETKOVIĆ AFERA „BATNJOL” U SKUPŠTINI KRALJEVINE JUGOSLAVIJE Vladimir CVETKOVIĆ KORUPCIJA DRŽAVNIH ČINOVNIKA U NAŠIČKOJ AFERI Goran ANTONIĆ AFERA ,,GRANAP” Srđan CVETKOVIĆ https://www.academia.edu/20407041/Korupcija_i_stvaranje_moderne_srpske_države_2006_

Simetrija. Albanski poslanik u Skupštini Srbije Šaip Kamberi objavio je da je u otvorenom pismu specijalnom izaslaniku Sjedinjenih Američkih Država za Zapadni Balkan Gabrijelu Eskobaru tražio da Preševska dolina bude uključena u dijalog Kosova i Srbije. Kamberi je u objavi na Fejsbuku najavio da će to pismo uputiti i šefu evropske diplomatije Žozepu Borelu, posredniku u dijalogu iz EU Miroslavu Lajčaku, i predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen, preneo je Jugpres. Kako je u pismu naveo, suštinski element sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma Srbije i Kosova mora biti simetričnost tretmana odgovarajućih nacionalnih manjina da bi Srbija i Kosovo mogli da napreduju na svojim evropskim putevima, a kako je ocenio, to će sprečiti još jedan sukob u Preševskoj dolini i ukloniti izvor nestabilnosti između Prištine i Beograda. Kamberi je pozvao predstavnike EU, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i SAD da u cilju detaljnijeg informisanja o opštoj situaciji posete albanske opštine u Srbiji i da se sastanu sa albanskim predstavnicima i liderima zajednica i razgovaraju „o njihovoj zabrinutosti“. On je dodao da je neprijateljski odnos Srbije prema nezavisnosti Kosova negativno uticao na Albance u Preševu jer Srbija odbija da prizna fakultetske diplome kosovskih univerziteta i time diskvalifikuje 15 generacija Albanaca koji zbog toga ostaju bez zaposlenja u državnim institucijama. „Albancima u Preševskoj dolini trenutno je uskraćeno pravo da koriste nacionalne simbole i zastavu, što je ključni element albanskog nacionalnog identiteta. Militarizacija se stalno koristi kao strategija zastrašivanja lokalne albanske zajednice“, dodao je Kamberi u pismu. „Pored ovih gorkih pritužbi, u političkom i medijskom diskursu normalizuje se rastujuća albanofobija izražena kroz huškačke i uvredljive izjave na račun Albanaca, koje daju najviši državni funkcioneri vladajuće koalicije u Srbiji“, dodao je Kamberi.

Nista se u Srbiji ne menja vec vek i po, a po svemu sudeci nece nikada. Arčibald Rajs, razočaran moralnom dekadencijom naroda čijoj se hrabrosti divio u Prvom svetskom ratu sastavlja 1928. godine svojevrsan politički testament „čujte, Srbi!”, objavljen posthumno na sopstveni zahtev. "Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemljama pre velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova izadivila ih je vidljiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno. Kada su se vratili kući, želeli su da se po svaku cenu obogate, ali ne velikim i poštenim radom. Prisetili su se svojih nekadašnjih turskih gospodara, pa su krenuli njihovim primerom u korupciju. Podudaranje ličnih interesa političara iz suprotstavljenih tabora prevladavalo je ponekad stranačke razmirice i neprijateljstvo manifestovano u javnom delovanju. Arčibald Rajs je naslutio pozadinu „neprirodnih” približavanja vlasti i opozicije: „Razne političke stranke su se silno međusobno vređale radi vlastite reklame, ali su se dobro čuvale da ne zabrazde duboko pošto su dobro znale da korupcija nije apanaža jedne stranke nego svih”. Praksa tolerisanja loših ili nezakonitih odluka vlasti zarad zadovoljenja privatnih interesa teško da je mogla da doprinese istinskoj kritičarskoj ulozi koju bi opozicija trebalo da ima u demokratskom poretku. Time je bio dodatno otvoren prostor za odstupanje vlasti od načela odgovornosti u obavljanju javnih poslova i podsticanje koruptivnog ponašanja. Odbrana privilegija stečenih pobedom na izborima na što duži rok pretpostavlja efikasnu kontrolu vladajućih političkih snaga nad svim granama vlasti, posebno nad izvršnom. Činovnički aparat bio je u Srbiji (i kasnijeJugoslaviji) najvažniji deo izvršne vlasti jer se u njenoj nadležnosti nalazilo sprovođenje vladajuće politike. Potpuna politizacija javnog života i svih oblasti društvenih odnosa oličena u razvrstavanju građana na „prijatelje” i „neprijatelje”, zahtevala je da poslušnost činovnika sa različitih nivoa hijerarhije bude obezbeđena stranački motivisanim odabirom činovničkog kadra. Umesto modernizacije državne uprave zapošljavanjem profesionalnih službenika čiji bi rad bio zasnovan na nepristrasnosti, stručnom znanju i vrednoći, na položaje su postavljani poslušni članovi ili simpatizeri vladajuće stranke. Pored toga, u državnu službu primani su nekvalifikovani srodnici, poznanici i druge osobe interesno povezane sa pojedincima iz vlasti. O delovanju razrađenog sistema negativnog odabira činovničkog kadra veoma plastično svedoči Rajs: „Kad se neki kandidat prijavi na konkurs za neko mesto u ministarstvu, ne pitaju ga: ‘šta znaš? Šta si radio dosad? Šta si radio kada je otadžbina bila u opasnosti? ’Ne, pitaju ga: ‘U kojoj si stranci? Koji poslanik tepre poručuje?’” Od zaposlenih činovnika očekivalo se da zauzvrat glasaju za stranku zaštitnicu i da joj osiguraju glasove potčinjenih i da učestvuju ili prikrivaju nezakonite radnje pretpostavljenog stranačkog kolege. Politizovana javna služba podrazumevala je da u slučaju dolaska druge stranke na vlast sledi „talas” smenjivanja činovničkih kadrova prethodne vlade i postavljanja sopstvenih pristalica. Zamena „neprijateljskih” činovnika” često je dosledno sprovođena duž čitave državne hijerarhije, sve do šefa železničke stanice ili šumara".