Jezebel

Ma hocu i ja , hvala ti za ovaj video izbacene scene, bas pominju u seriji The Offer da su Kopoli naredili oni davezi od producenata sto su mu zivot zagorcavali - da mora da isece ne znam tacno ali jedno cetvrtinu snimljenog materijala pa kao zbog budzeta pa ne znam sta jos, pa je tako otpalo iz finalne verzije mnogo dobrih scena. Steta i to kakva...

Pa da, treba pohvatati jer je The Godfather II - pocetak i to pomesan sa onim sto se dogadja u prezentu drugog dela a The Godfather I je prakticno sredina price. U drugom delu su svi mladi Vito, Djenko, Klemenca i Tesio kao zacetnici posla i familije pod vodjstvom Vita Korleonea. (jedna glumacka ekipa) U prvom delu je druga glumacka ekipa Vito, Klemenca i Tesio. Djenka nema ali ga pominju. (onda vidimo ko je on tek u drugom delu) U prvom delu vidimo i da je posle mnogo godina prijateljstva i odanosti u istoj familiji Tesio na kraju izdao a Tom kaze Majklu da je pre ocekivao da ce to da bude Klemenca. U drugom delu vidimo Klemencu koji je malo nepostojan lik, debeljko, sto je Vitu bacio onaj zavezljaj sa oruzjem u kupatilo na cuvanje i vodio ga po onaj tepih, a Tesio deluje daleko postojaniji lik i pametniji od Klemence. To se vidi u sceni kad rucaju kod Vita i dogovaraju se kako da plate reket onom mafijasu Fanuciu (u belom odelu) sto ih sve terorise u kraju. Tu Vito nudi da mu obojica daju po 50$ i da on preuzme na sebe odgovornost da ce Fanuci prihvatiti njegovu ponudu i Tesio odmah kaze da pristaje a Klemenca nesto 'pametuje' i galami. Djenko takodje daje utisak dobrog prijatelja i pouzdane osobe. (u filmu dalje ne saznajemo da li je Djenko i ozenio onu devojku sto mu se svidja i koja glumi u pozoristu..) P.S. Ja sam ime odmah zapamtila zbog Djenke iz Maratonaca. Znam, znam, smaram vec evo necu vise.

Pravo ime se pominje na pocetku The Godfather II u tekstu koji ide uz scene kako se njegov otac pobunio protiv lokalnog mafijaskog bossa i odmetnuo u planine gde je ubijen pa zatim Vitov stariji brat pa je i on ubijen. Pa majka moli lokalnog mafijasa koji joj je ubio i muza i starijeg sina da postedi Vita koji je nem i malo zaostao ali i ona biva ubijena. Vita krije familija i prosvercuje na brod za Ameriku, tamo na salteru ga na emigraciji pitaju na engleskom koji Vitoo ne zna a i ne prica uopste - kako se zove pa mu prevodilac Italijan procita sa karte koja je Vitu zakacena oko vrata - Vito Andolini iz Korleonea. Covek na emigracionom zatim ponovi Korleone, Vito i tako zapise ime i on ostade Korleone. Za Djenku je scena kada Soni trazi od Toma Hagena da mu da savet za rat sa ostalim porodicama a Hagen mu predlaze mir, pa Soni kaze - tata je imao Djenku za consigliere a gledaj sta ja imam. Pa mu se odmah izvini, Tomu, videvsi da je preterao....U The Godfather II kada osnuju Vito i kompanjoni mu prvu firmu i okace onu tablu iznad Genco Pura Olive Oil Company. Genco Abbandando je lik kod cijeg oca je radio u piljarnici dok nije morao da ga otpusti i zaposli rodjaka lokalnog mafijasa u kraju (koga je ubio dok je trajala misa), i svog prijatelja sa kim ide u lokalni teatar Italijana da mu pokaze devojku u koju se zaljubio. itd

Djenka, bez guglanja, znam film napamet.

Ja sam nedavno gledala seriju The Offer koja u 10 epizoda prica pricu od pocetka do kraja kako je sniman film The Godfather. Prvo sam pomislila wtf 10 epizoda, sta li je bilo na snimanju da se 10 sati popuni, kad ono... Ilijada i Odiseja ispala oko snimanja filma. U principu, zanimljivo od prve do poslednje, meni bar. Ponesto sam i znala o pozadini snimanja tog remek-dela filmske umetnosti ali ni priblizno koliko je natezanja i mogucnosti bilo da taj film nikada ne ugleda svetlost dana. https://www.imdb.com/title/tt13111040/ 8,6/10 Duo Coppola i Puzo u seriji su mi najbolji.

Batal džamija - nekadašnja Aja Sofija Beograda. Ivan Radojičić Zamislite sebe kako šetate kroz Darol džihad - kuću ratova kako su Turci nazivali Beograd, u vreme Osmanskog carstva. Nogu pred nogu, krenuli ste put Tašmajdana. "Bacite" pogled ka mestu gde se danas nalazi Narodna Skupštine kad... Umesto političkog, ugledate verski hram. I to ne bilo kakav. U svoj svojoj grandioznosti dočekala bi vas Batal džamija, u to vreme najveća i najlepša građevina u Srbiji kojoj je, prema rečima putopisaca tog vremena, parirala jedino čuvena Aja Sofija. Batal džamija bila je žrtva mnogih bitaka, a po nalogu kneza Miloša Obrenovića, koji je odbio molbe carigradskih vlasti da je obnovi, definitivno je srušena 1878. godine. Na njenom mestu, samo par godina kasnije, niklo je velelepno zdanje Skupštine. Izgrađena na strateškom mestu Batal džamiju izgradio je imućni beogradski nazor Ejnehan-beg 1585. godine i nazvao je svojim imenom pod kojim je bila poznata sve do 1789. godine. Lokacija je pažljivo izabrana na periferiji kao, kako će kasniji ratovi pokazati, strateškom mestu za očuvanje grada. Ovo potvrđuje i jedan austrijski izveštaj s kraja 18. veka u kome se precizno navodi da je džamija "1000 koraka daleko od onog gradskog bedema koji je opasivao varoš". Svojim izgledom Batal džamija je mamila uzdahe. Bila je izgrađena od tesanog kamena peščara koji je vremenom dobio crvenkasto-sivu boju. Bila je visine 18 metara, dok su bočni zidovi imali 15 metara. Unutrašnjost je osvetljavalo 20 prozora koji su se završavali zašiljenim lukovima. Ulazna vrata bila su postavljena na severnoj strani, dok je minaret izgrađen na pijedastalu koji je imao osam strana. Iznutra, zidovi su bili bogate dekoracije, a niše ispod svoda imale su ukras u obliku stalaktita. Iznad mihraba, isticali su se povijeni dekorativni lukovi, izrađeni od naizmenično nanizanih kamenih blokova, tamnih i svetlih. Pored džamije nalazilo se groblje na kome su sahranjivani viđeniji Turci. Sa njenog minareta mujezin je pozivao vernike na molitvu, a sam objekat predstavljao je glavnu tursku bogomolju od 11 džamija u Beogradu. U brojnim prevratima, ova bogomolja je rušena i obnavljana u više navrata. Tek 1766. je prvi put popravljena, a već 1789. godine je teško oštećena. Tada je i zaradila svoj naziv Batal džamija - što na turskom znači zapuštena. Na liniji fronta Prvi put Batal džamija bila je oštećena u napadu Austrijanaca na Beograd 1717. pod vođstvom Eugena Savojskog. Tokom druge austrijske okupacije Beograda (1717.—1739.) bila je pretvorena u skladište uniformi regimente princa Aleksandra Virtemberškog. Međutim, nakon što su Turci potukli austrijsku vojsku kod Grocke 1739. godine i vratili se u Beograd, započeli su sa obnovom zdanja. Radovi su završeni tek 1766. godine, a u ovu svrhu potrošeno je 7.000 groša. Svoj sjaj džamija nije dugo zadržala. U borbama za Beograd, 1789. godine, ponovo je oštećena. Turci su je koristili za odbranu, a glavnokomandujući austrijskih trupa, maršal Laudon, je prema njenom minaretu usmeravao i određivao pravce napada na grad. Austrijanci su tada po treći put od Turaka preuzeli Beograd, ali su se u njemu zadržali samo dve godine. Zla kob Batal džamije još nije bila završena. Tokom borbi za oslobođenje Beograda u Prvom srpskom ustanku 1806. godine, Turci su iz nje pružali snažan otpor ustanicima ušančenim na području Tašmajdana. U ovim borbama džamija je katastrofalno oštećena kada su je Karađorđevi artiljerci pogodili iz trešnjevog topa i raspolutili minaret. U vreme Drugog srpskog ustanka, ustanici su u džamiji postavili stražu i odatle kontrolisali dunavsku stranu Beograda i Vidin kapiju. Zaludna carigradska molba Beogradski vezir, Jusuf-paša, po okončanju borbi, imao je nameru da popravi Batal-džamiju, o čemu je obavestio kneza Miloša, 20. juna 1836. godine. Tada mu je pisao da je „... inženjer Ethem-bej, video je kako stoka ulazi u ovu džamiju, zbog čega su joj zazidana vrata...“. Uzalud je paša objašnjavao da mu je poslato 50.000 groša, dva zlatna polumeseca alema i feman kojim mu se naređuje da opravi Batal džamiju, da ”…naš Car… ima veliku želju za popravljanjem zadužbina” i isticao da bi "popravku trebalo izvršiti kako bi nizami, koji će vežbati na Vračaru, mogli kad dođe vreme i namaz da klanjaju u džamiji”. Knez Miloš beše tvrda srca. Odbio je renoviranje džamije uz objašnjenje da je taj deo u srpskim rukama i u blizini palilulske crkve. Uzalud su bile i urgencije iz Carigrada. Knez je smatrao da popravak Batal džamije znači širenje turske vlasti van granica beogradske varoši, što hatišerifom, kojim je rečeno da je sva zemlja van varoši u srpskim rukama, nije bilo dozvoljeno. Miloš je čak naredio da se zemljište prekopa i preore, a "da se oko Batal džamije više pandura nađu". Da bi bio siguran da se turska vojska neće vratiti, Miloš je naredio da se spali Savamala, a neposlušni Savamalci nasele oko Batal-džamije, a tu je bila postavljena i stočna pijaca. Srušena za šaku dukata Kad je Karađorđe osvojio Beograd, šerefe i vrh minareta bili su već srušeni, ali je centralni deo džamije još prkosio zubu vremena. Tadašnji upravnik Biblioteke Janko Šafarik je imao ideju da se Batal-džamija pretvori u Srpski narodni muzej, a knez Mihailo zagovarao je njenu popravku i smeštanje Državne arhive u nju. K.N. Hristić zapisuje: ”Unutrašnjost džamije bila je smetlište, za čitavu okolinu, puno svakojake nečisti. Glavni joj je ulaz bio sa severne strane prema varoši, ali su joj svi prozori unaokolo bili razvaljeni, gotovo do zemlje, te je izgledala kao da stoji na svodovima. Vrh u minareta bio je podrubljen… Po dupljama na džamiji legli su se, na hiljade, vrapci i čavke, a uveče su je obletala čitava jata slepih miševa. Krov, godinama zasipan zemljom i prašinom, bio je pokriven trnjem i travuljinom. Čak je iz onih pukotina nikao jedan mali dud crnoga roda, oko koga su vrapci džaveljali, da vam čak dole uši zaglušnu”. Na kraju, ubrzo nakon odlaska Turaka Osmanlija 1867. godine, stara Batal džamija je 1869. (ili 1878) godine, po naređenju namesnika Blaznavca, sravnjena sa zemljom. Rušenje su obavili Cincari za 230 dukata koje je isplatio kafedžija Panđalo. To je bio kraj beogradske Aja Sofije. Crtež: Feliks Kanic Grafika: Joh. David, Ben Kenckel - Bitka kod Beograda 1717.

Kula Nebojša. Marta Levai Kako se pravilno kaže – Nebojšina kula ili Kula Nebojša? Neupućeni u istoriju glavnog grada na trenuak će se zamisliti nad ovim pitanjem, zaključujući kako verovatno i nema neke bitne razlike. Jer, ukoliko kažemo Nebojšina kula, pomišljamo kako ona sigurno duguje ime nekakvom Nebojši. A taj Nebojša mora biti da je imao neku vrlo važnu ulogu, čim je jedan od najstarijih gradskih spomenika po njemu poneo ime. U ovom slučaju, jedini znameniti Nebojša upravo je toranj koji već vekovima dostojanstveno prkosi vremenu. Ponosno se izdiže pokraj priobalja Donjeg grada, čuvajući pozamašno parče burne istorije ovih prostora. Kada bi kojim slučajem progovorio, štošta bismo od njega čuli. Od herojskih borbi za vreme turske okupacije, preko sudbina revolucionara i zatočenika koji su tu dočekali poslednje dane, pa sve do mističnih nagađanja sa primesama fantazije i mita – sve to staje u četvorospratnu osmougaonu konstrukciju visoku 22 metra. Kalemegdan je njeno prebivalište već gotovo 5 vekova. Tačnije, Kula je najverovatnije sagrađena 1456. godine, nakon neuspele opsade Beograda od strane Turaka. Njena prvobitna adresa najpre je bila u Gornjem gradu, a neposredno nakon što je podignuta, nosila je naziv Temišvarska ili Bela kula. Njena namena bila je da posluži kao odbambreni bedem prilikom napada turske vojske, čemu svedoče i otvori za topove na zidovima. Tako je i bilo sve do 1490. godine, kada je po prvi put srušena. Uvidevši da im najljući protivnik ovoga puta nije od krvi i mesa, već od kamena i betona, Turci 1521. godine odlučuju da zapale Kulu – i tek tada uspevaju da prodru u grad i uzmu ga pod svoje. Nedugo potom, Kula je obnovljena odlukom sultana Sulejmana Veličanstvenog, a njena nova uloga bila je da osujeti prodor ugarskih brodova ka Beogradu. Osvajanjem grada od strane Turaka započinje i mračnije poglavlje istorije Kule. Od 18. veka pa do danas, pomen Kule Nebojše budi nepogrešivu asocijaciju na zatočeništvo i smrt. Naime, ko god se odlučio na pobunu protiv turske vojske, imao se suočiti i sa posledicama svog izbora. Tako Kula Nebojša postaje i poslednje boravište odbeglih janjičara koji bi dopali Turcima šaka. I danas se na unutrašnjim zidovima nalaze gvozdene kuke, za koje se pretpostavlja da su služile vešanju pobunjenika. Utamničenje i tortura, a potom i nimalo lagana smrt, postaju prepoznatljivim simbolom jedine očuvane građevine Kalemegdanskog kompleksa. Istorija beleži da je 1798. godine na ovom mestu stradao Riga od Fere, čuveni grčki revolucionar i borac za oslobođenje od Turaka. Nekoliko godina kasnije (početkom 1801.), tu je pogubljen i beogradski mitropolit Metodije. A ona se, dakako, tiču imena koje nosi. Naime, Kalemegdanska Kula Nebojša nije prva koja je dobila ovo neustrašivo ime. „Imenjakinja“ kojoj duguje svoj naziv zapravo beše glavna kula u sklopu palate despota Stefana Lazarevića. Nakon pobede nad Ugarima u 18. veku, stara despotova Kula Nebojša postaje simbolom snage i stabilnosti Beograda. Budući da poreklo imena Nebojša najverovatnije potiče od negacije glagola bojati se, ovo se ime činilo prigodnim i za Kulu u Donjem gradu. Nedoumica oko pitanja sa početka teksta time je napokon rastumačena, a zahvaljujući ondašnjem lokalnom stanovništvu, saga o kalemegdanskoj Kuli dobija i svoju „romantiziranu“ interpretaciju. Tako drevne anegdote kazuju o običaju Beograđana da, tokom pokušaja opsade grada od strane Turaka, jedni druge bodre rečima „ne boj se“. Prema svedočenjima toga doba, isto su činili i Turci. Teško je zamisliti da su ove 3 reči iole mogle utešiti nekoga ko bi se našao oči u oči sa smrću. Međutim, upravo detalji poput ovih – koliko god možda zvučali izmaštano i naivno – smeštaju priču o Kuli negde na maglovitu granicu između stvarnosti i fikcije. Tako je i ostalo sve do današnjeg dana. Zahvaljujući Odeljenju za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture, Kula 1946. godine biva proglašena kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Nešto više od pola veka kasnije (godine 2011.), njena unutrašnjost je pretvorena u izložbenu postavku, čime Kula Nebojša zasluženo postaje i svojevrsna riznica bogate istorije Beograda. Foto: Arhiva NBS

Kraljica Simonida. Ina Borenović Arhiepiskop Danilo govori o poseti kraljice Simonide svom deveru Dragutinu i njegovoj ženi Katarini. Simonida je u pratnji mnogobrojne vlastele, a po odobrenju svoga muža, srpskog kralja Milutina, stigla u Beograd najverovatnije 1315. godine. Dragutin, mnogobrojna srpska vlastela, kao i poslanici ugarskog kralja Karla Robera dočekali su srpsku kraljicu uz mnoštvo poklona. Beograd je u to vreme imao veliku sabornu mitropolitsku crkvu koja je građena najverovatnije u periodu između 1284. i 1315. godine. Simonida se poklonila ikoni presvete Bogorodice, koja se smatrala čudotvornom i bila najveća gradska svetinja još od sedamdesetih godina XI veka. Posle veselja koje je trajalo "mnogo dana", Simonida je rešila da zajedno sa Dragutinovom ženom obiđe grob kraljice Jelene, što je označilo kraj posete Beogradu. Detinjstvo za kraljevstvo Dvorovi često nisu bili mesta u kojima su princeze i kraljice srećne. Ćerke vladara neretko su bile adut koji se potezao kad oružje prestane ili da oružje ne bi progovorilo. Ratovi su završavani ili izbegavani preko nejakih leđa mladih devojaka, često samo devojčica, koje nisu imale pravo ni priliku da se pobune protiv ovih surovih političkih poteza. Jedan od najtužnijih primera ovakvih trgovina je najmlađa srpska kraljica Simonida. Rođena u carskoj porodici Andronika II Paleologa, provela je detinjstvo na bogatom dvoru u Konstantinopolju. Njen otac ulazi u zabrinjavajuću situaciju sa ratobornim srpskim kraljem Stefanom II Milutinom koji je u jednom naletu osvojio celu vardarsku Makedoniju, ali pohlepnom kralju nije bilo dosta. Počeo je da upada na teritoriju Vizantije, sa namerom da, malo po malo, oduzima parče po parče njene teritorije i napravi od Srbije značajno veću državu. Ljutio se car Andronik na ovaj bezobrazluk i poslao svog slavnog vojskovođu da reši problem, ali je njegova vojska bila potučena do kolena. Nastali su dani brige na carskom dvoru jer je Vizantija bila ugrožena od drugih neprijateljskih pohoda i nije mogla da održava red na više strana u carstvu. Peta žena kralja Milutina Naočit i kršan, lep i kraljevskog roda, Milutin je rano pokazao strast prema ženama skoro isto koliko i prema oružju. Prva žena mu je bila Jelena, srpkinja plemenitog roda, oslikana na freskama manastira Đurđevi stupovi. Druga žena je bila ćerka sevasokratora Tesalije, Jelena Duka. Kada je raspusni Milutin poželeo kaluđericu za ženu, i to rođenu sestru svoje snahe Katarine, mađarske princeze udate za brata Dragutina, nastao je skandal, pošto je Jelisaveta bila kaluđerica u manastiru kraj Budima ali to nije interesovalo sebičnog kralja. Crkva se veoma protivila ovom braku ali je, na kraju, ipak zaćutala. Milutin je svoje grehe okajavao podizanjem crkava i manastira, i bio je najveći graditelj od svih srpskih kraljeva. Četvrta žena je bila bugarska princeza Ana Terter, ćerka bugarskog cara Georgija. Pored zakonitih žena, istoričari navode da je kralj imao armiju ljubavnica i usputnih žena kojima se ni ime ne navodi. Car Andronik II Paleolog imao je sestru, mladu i lepu udovicu Evdokiju koju je nameravao da ponudi kralju za ženu. Međutim, Evdokija je izjavila da nema načina da je nateraju da se ponovo uda, po cenu života. Andronik više nije imao ženske čeljadi za udaju, osim svoje šestogodišnje ćerke Simonide. Simonida je bila lepo i pametno dete, miljenica oca i celog dvora. Carsko dete je provodilo dane na dvoru onako kako je to bilo uobičajeno za decu visokog roda. Naravno da joj je bilo pruženo obrazovanje iz plesa, religije, muzike, lepog ponašanja. Simonida Nemanjić, najmlađa srpska kraljica Simonidin otac je odlučio da udajom svoje ćerke spasi svoj obraz. Nije bilo drugog načina da preda teritorije pod vlašću svoje carevine koje je Milutin već vojno osvojio, a Andronik je bio svestan da ne može da ih povrati. Jedini častan izlaz iz toga je video da se veliki deo Makedonije i cela severna Albanija preda Milutinu kao miraz, uz veliku količinu drugog blaga i zlata. Tako je mala Simonida došla na srpski kraljevski dvor. Kada je stigla, bila je neželjena i neprihvaćena od svih, osim od svog ostarelog muža. Tako je njenom detinjstvu došao kraj. Kad je napunila dvanaest godina, kada su princeze zvanično proglašavane punoletnima i kada se očekivalo da na sebe preuzmu obaveze koje imaju kao supruge. Mlada kraljica, okružena spletkama i intrigama, kao i neprijateljstvom svekrve, nije imala nijednog prijatelja na dvoru. Naročito je zanimala verska tematika i prirodno je želela da se zamonaši. Međutim, Milutin, koji se inače rešavao žena brzo i lako, ovu nije hteo da pusti od sebe. Od mlade kraljice do – zaklete monahinje Momenat da ode od dvora i života u kome nije bila srećna Simonidi se ukazao kad joj je umrla majka. Otišla je u Konstantinopolj na sahranu i ostala duže nego što je Milutinu bilo po volji, pa je poslao delegaciju da zapreti caru ratom ukoliko mu ne vrati ženu nazad. Delegacija je stigla kod cara i Simonida je morala da pođe. Koliko je ozbiljno naumila da se ne vrati mužu govori podatak da se u gradu Seru, gde su zanoćili, ujutru pojavila u monaškoj odeći, preko noći pristupivši monahinjama tamošnjeg manastira. Kraljeva delegacija bila je zaprepašćena i uplašena zbog Milutinovog gneva, a dramu je prekinuo Simonidin polubrat, Konstantin Paleolog, koji je pokidao monašku odeću i naterao je da obuče svetovnu. Simonida se u suzama vratila u Srbiju, gde je ostala do Milutinove smrti. Zamonašila se nepunu godinu od dana kada je postala udovica, u dvadeset sedmoj godini života. Iako monahinja, ostala je da živi na carskom dvoru uz oca. Nikada više nije došla u Srbiju, a kad je kralj Milutin kanonizovan u sveca, poslala je skupe darove crkvi. Ne zna se kada je umrla. Njena vrednost i značaj su prošli onog trenutka kada je odlučila da se vrati na rodni dvor i zamonaši. Kao Milutinova udovica bez dece, nije imala razloga da ostane na dvoru na koji nikada nije ni želela da dođe. Rođena kao carska ćerka, a život provela kao kraljica, bila je samo tužno, uplašeno dete u rukama onih koji su mogli da odlučuju o njenom životu. Za kraljicom Simonidom ostale su freske koje prikazuju njenu mladost i lepotu, a njen lik u Gračanici smatra se za jednu od najlepših srpskih fresaka. Freska kraljice Simonide u Gračanici Grafika: Die Schedelsche Weltchronik - Konstantinopolj u 15. veku Freska kralja Dragutina i kraljevića Milutina u Sopoćanima

Kako se u Beogradu trgovalo robovima. Nikolina Radovanović Beogradske zidine pamte mnoge priče. Uglavnom one u kojima su se silne vojske sudarale u nastojanju da ga osvoje. A kada bi osvajanje urodilo plodom, nesrećnici koji bi se zatekli u njemu često bi završili na trgu roblja. Zbog svog položaja, ubrzo postaje jedan od administrativnih centara carstva i trgovačka žila kucavica Balkana pa i – trgovine robljem. Trgovina robljem u ta vremena (16 vek) bila je rasprostranjena pojava. Tako su se i u Beograd slivale kolone zlosrećnika sa svih onih područja na kojima su se vodili austrijsko-turski ratovi. Srbi, Mađari, Rumuni, Hrvati, Česi, Slovaci, Nemci, Rusi slivali su se u posebno određenu kuću gde su raspoređivani po polu, godištu, spretnosti. Zatim bi dolazili zainteresovani kupci, razgledali, merili, cenjkali se kupujući ljude kao robu. Oni koji ne bi zadovoljili potrebe, upućivani su u Jedrene ili Carigrad gde bi se ovaj postupak ponavljao. Cela trgovina se obavljala otvoreno i javno. Iz zapisa savremenika, raznih pustolova zapadnih i istočnih, vidi se da je najveći broj robova ostajao u Beogradu gde su zadržavani kao sluge u kući i radnjama. Među ovom poslugom posebno je bilo mnogo Mađara. Izuzetak su bili Dubrovčani, koji su svoju poslugu dovodili iz Hercegovine ili Dubrovnika.

Figure i bogovi Vinče. Petar Minić Rimski pesnik Ovidije nazvao je kameno doba "zlatnim dobom ljudskog roda". Mir je vladao, naselja su bila otvorena, a čovek se nije bojao čoveka, samo divljih životinja. Dane je provodio praveći osnovna oruđa za obradu zemlje, lov i ribolov i bezbrižno je živeo u svojim naseobinama bez značajnih kontakta ili sukoba sa drugim ljudskim zajednicama. Ali, da li je zaista tako bilo? Otkriće Vinče, pak, menja sve ono što smo do sada učili o "praistorijskom čoveku". Tokom istraživanja, arheolozi su otkrili da je Vinčanski čovek i te kako znao za pojam onoga što danas nazivamo ekonomijom. Vinčanci su se bavili stočarstvom i poljoprivredom, prikupljanjem divljih plodova, lovom i ribolovom. Stanovnik Vinče znao je da "ušuška" svoje stanište: imao je "topli pod" u kući, koja je imala toplotno izlolovane zidove od drveta i gline i više prostorija. Imao je zidanu peć umesto ognjišta, kažu, veoma sličnu današnjim pica pećima, i živeo je u gradu sa ulicama. Reklo bi se, na daleko civilizovaniji način nego što su živeli naši preci samo 100 godina unazad na ovim prostorima. Vinčanac je znao da topi rudu, da napravi robu kojom je trgovao, bavio se izradom tkanina, kao i grnčarije "iz ruke", bez grčarskog točka. Pa, ipak, posebnu zagonetku ostavio je u vidu fugura i poruka koje su ucrtali na njima. Većina vinčanskih figura, iz današnje umetničke perspektive, klasifikuje se kao apstraktne. Nađeno je više od 3000 figura vinčanske kulture, razasutih po celoj jugoistočnoj Evropi. Njihova prava namena je i dalje nepoznata. Prvu teoriju o vinčanskim figurama postavio je i prvi istraživač lokaliteta Belo Brdo, profesor Miloje Vasić. Polazeći od toga da su još u doba neolita na Avali postojali rudnici cinabarita, rude od koje se dobijala crvena boja koja je služila za ukrašavanje, Vasić je smatrao da izgled figura potiče od zaštitnih maski koje su korišćene prilikom iskopavanja i obrade rude. Naime, prilikom obrade cinabarita, javljaju se otrovna isparenja žive, a figure su ukazivale na to kako su ovi davni rudari pokušavali da se zaštite na radu. Čak i ova prvobitna teorija, ukazivala je na to da su Vinčanci bili "nešto više", odnosno da je proizvodnja ruda i boje prevazilazila potrebe ove zajednice i da je i u to vreme postojala stručna specijalizacija i robna razmena. Daljim istraživanjem lokaliteta, postalo je jasno da značenja figura nije tako jednostavno. Pronađeni su žrtvenici, kao i na hiljade glinenih figura i vazni, koje su ukazivale na to da je, usled kontakta sa drugim ljudskim zajednicama koje su postojale na ovim područjima, Vinčanac već na tom stupnju razvoja uvideo postojanje "većeg sveta" od njega samog i njegove zajednice, što je dalje dovelo do razvoja maštovitosti i umetnosti. Takođe, u ovom periodu dolazi i do pojave prvih magijsko-religijskih kultova i stvaranja mitova kako bi se približio i objasnio novi, nepoznati svet i pojave u njemu. Zbog toga je profesor Dragoslav Srejović posebno isticao ovu religijsko-magijsku svrhu figura, a kroz raznolikost njihove forme, od realistične ka apstraktnoj, ukazivao da su služile za praktikovanje primitivne magije. Figure su ukazivale i na raznolikost zajednica koje su činile vinčansku kulturu. Tako su u zajednicama koje su se bavile stočarstvom i zemljoradnjom preovladale figure žena bujnog poprsja i oblina ili figure majke sa detetom, koje su korišćene u ritualima i mitovima povezanima sa smenom godišnjih doba, setvom i žetvom, ciklusom života, smrti i ponovnog rađanja u prirodi. Zajednice koje su bile okrenute rudarstvu, otkrile su sasvim novi svet tunela i pećina u utrobi zemlje, i sa otkrićem rude bakra, te početkom njegove obrade, uspostavili su svoj zasebni magijski svet vila i vilenjaka, bogova i heroja koji se kroz prepričavanje održao na prostorima Balkanskog poluostrva sve do pojave hrišćanstva. Srejović je u ovim primitivnim kultovima video klicu evropske mitologije koja nam je i danas poznata u vidu priče o boginji Demetri ili Hefestu. Oslanjajući se na ovu teoriju o prvim božanstvima i bogovima, i činjenicu da čuvene ženske figure predstavljaju većinu figura nađenih u Vinči i na drugim lokalitetima, arheolog Dragan Janković, kustos Muzeja "Belo brdo", danas ističe da je u ovim prvobitnim zajednicima vladao kult Velike majke. Ona je bila simbol plodonosti, života, ponovnog rađanja. Pored krupnih očiju, na posudama koje su služile za čuvanje dragocenog semena i žitarica, primetne su i izražene uši. Jer, podsetimo, to je bilo vreme u kome su postojali krivična dela i kazne, onaj ko bi zavukao ruku u posudu i prisvojio za sebe žitarice ili neku drugu dragocenost, bio bi izopšten iz zajednice, što je u ta vremena bilo ravno smrtnoj kazni. I tako, velike uši i krupne oči, podsećale su neolićane na jednostavnu poruku – bez odgovornosti nema ni uspeha, a ni napretka. Iz istorijske perspektive od desetak hiljada godina, kraj vinčanske kulture, verovatno je počeo otkrićem metala. Obrada bakra je omogućila masovnu proizvodnju oruđa ali i oružja, a sa njim su došli sukobi, pljačke, i sve ovo tokom stotina i hiljada godina… Propast vinčanske kulture je usledio prodorom novih zajednica iz Bugarske i Rumunije, tokom prvih vekova 4 milenijuma p. n. e. Ko su bili prastanovnici ovih podrucja? Marta Levai Hvatajući korak sa urbanizacijom, decenijama (pa i vekovima) unazad svako malo bismo se sapleli o temelje drevnih gradova, o escajge i tanjire naših (pra)sugrađana, o rogove, kljove i fosile čudnih životinja, pitajući se koliko slojeva istorije može kriti jedan milionski grad. Linija između sci-fi kadrova i stvarne istorije ovde počinje da bledi, otkrivajući nam ko su, pre stotina hiljada i miliona godina, bili naši prestonički stanovnici. Nizak i ponešto trapav, pre je podsećao na majmuna no na čoveka. Glava mu beše pljosnata, lice i nos široki, a čelo zabačeno unatrag. Ovako je, po otkrićima arheologa, izgledao tipčni prastanovnik ovog podrucja. Lobanju takvog primerka još je davne 1892. godine pronašao profesor Velike škole, Đorđe P. Jovanović. Radovi na uređenju Skadarlije obelodanili su te godine izgled tzv. diluvijalnog čoveka. Nastanivši potopljeno tle Beograda, naš daleki rođak, osim Skadarlijom, krstario je i Zemunom, Makišom, Žarkovom, Banjicom i Šupljom stenom pod Avalom. Nasuprot ostalih njegovih sunarodnika, diluvijalni je Beograđanin bio još i relativno mlad – svega 40 do 70 hiljada godina. U davnim danima praistorije, društvo mu je pravio i čovek iz doba mlađeg paleolita, nastanivši se u okolini današnjeg Banovog Brda. Učinilo bi se da ovoj družini baš i nije bilo lako prekratiti praistorijsko vreme, no grnčarija rasuta po Beogradu svedoči o njihovim vrednim, veštim rukama. O njihovim prehrambenim navikama pak, prozborile su ugljenisane žitarice u Vinči i pokraj Save. A osim pšenice i ječma, na meniju prabeograđana našla se i riba lovljena udicama od jelenjih rogova i zuba. I nisu naši prasugrađani bili vični samo ribolovu i poljoprivredi: u Šupljoj steni u Avali nalazili su mineral cinabarit, a ovaj miks sumpora i žive služio im je za spravljanje crvene boje. Inače, avalsko je područje i u davna vremena vrvelo od života. U tzv. bližem predistorijskom dobu – razdoblju od pre 3 do 20 hiljada godina – ova je beogradska oblast bila prilično gusto naseljena. Do 11. veka pre nove ere, tekovine bronzanog doba taložile su se u Vinči, dok su Beograđani iz kasnijeg gvozdenog doba tragove svojih naselja ostavili u Makišu i na Višnjici. A onda su, nekih 3,500 godina pre Hrista, na današnji Balkan pristigli stepski stočari. Pojedini istoričari veruju da se tada rađaju i prve etničke grupacije, te se negdašnji Beograđani počinju nazivati Tračanima, Ilirima i Dačanima. Par hiljada godina pre toga prestonica postaje važno središte trgovine, koje su sa Sredozemljem i Crnim morem spajali tokovi Dunava. Od svih neobičnih stvorenja koje je Beograd katkad udomljavao, naš diluvijalni čovek – onaj što je kopao otrovne minerale – bio je među relativno "sićušnim". Jer, praistorijskom rođaku s kojim neki i danas delmo metar i kusur visine, društvo su pravili pomalo neobični stvorovi. Danas znamo da su od prosečnog Beograđanina bili veći otprilike tri i po puta. Znamo i da ih je bilo najmanje 3 vrste: stepski slon, šumski slon i runasti mamut, i da su im kljove bile duge čitava 3 i po metra. Poput savremenih afričkih slonova, ovi su giganti živeli u krdima pokraj vode. O njihove zubi i kosti su se davne 1939. spotakli graditelji palate "Albanija", iako su im fosili umeli "izranjati" duž cele današnje prestonice. Tako su ih arheolozi nalazili na mestima gde će se docnije nadviti "Gazela" i Pančevački most, ili kraj Mokroluške reke koju će naslediti Mostarska petlja. Nešto sitniji od mamuta bili su praistorijski jeleni. Uz prosečnu visinu od 2,5 metra, ni ove grdosije nisu delovale ništa manje zastrašujuće. Štaviše, najupečatljivija karakteristika i jeste bila njihova veličina: ogromne kornjače i krokodili, te ogromni pitoni i gušteri paradirali su nekada uz one ogromne mamute i jelene. Svoje rebro nam je ostavio i jedan kit koji je u Panonskom moru živeo pre 20 miliona godina, a ono je 2007. godine pronađeno tokom radova na Slaviji. Pojedine životinje, ipak, pridošle su relativno skoro. Nekih 10 ili 11 hiljada godina pre nove ere, a nakon što se Panonsko more počelo povlačiti, novonastalim beogradskim livadama prošpartali su bizoni, nosorozi i irvasi. Danas su nam od njih ostali tek ogoljeni ostaci. Osim rogova, zuba i rebara nasumično "posejanih" po gradu, pod temeljima Bajlonijeve pivare našao se i fosil antičkog slona. Inače, zbirke ovih artefakata nastajale su od davne 1835. godine, da bi se kasnije nastanile u depoima Prirodnjačkog muzeja. Decenijama prikupljana kolekcija danas broji više od milion eksponata, te se Prirodnjački muzej može podičiti jednim od najbogatijih (pra)fondova u regionu.

Ne znam koliko koja strana ima zrtava nego neko je pominjao Finsku (Fince) i odgovor onoj raspaloj Zaharovoj. Pa da se podsetimo zimskog rata 1939 kad je malena Finska sa 5.5M stanovnika (danas toliko ima) odrala od batina sovjetiju od tadasnjih 300M stanovnika. Poznato nam je svima da se u svim rezimima i sistemima Rusi svoje stedeli nisu kao topovsko meso (nisu oni jedini ali su na vrhu), pa su epski neslavno prosli sa zrtvama u tom kratkom ratu sa Fincima. Pa kaze: Tokom vise meseci ratovanja Crvena armija je pretrpela velike gubitke. Jedan ruski general izjavio je: "zauzeli smo zemlje samo toliko da možemo tek zakopati svoje poginule". Prema izjavama Nikite Hruscova, oko 1.5M ljudi je poslato u rat u Finskoj, a jedan milion je poginulo, dok je izgubljeno oko 1.000 aviona, 2.300 tenkova te enormna kolicina ratne opreme i materijala. Trenutno je najverovatnija procena da je broj zrtava u Zimskom ratu bilo oko 270.000 i jos toliko ranjenih sovjetskih vojnika a Finaca bilo oko 23.000 i 15.000 ranjenih. Epilog posle II sv. rata u kome je Finska bila u savezu sa Nemackom, koja je rat izgubila, Finska je morala da preda Petsamo podrucje na severu Sovjetima na koriscenje Porkkala poluostrva u Finskom zalivu. Konacni mirovni sporazum između Finske i Sovjetskog saveza sklopljen je tek 1947. godine, a 1955. godine poluostrvo je vraceno Finskoj. Ovaj rat u Ukrajini, naravno, nije isto sto i onaj zimski, ali ima patron slican sto se Rusa tice i njihovog nacina vodjenja rata, s tom razlikom sto je cak i sovjetija bila organizovanija i kudikamo ozbiljnija vojna formacija od ove raspale bande danas. Jedino sto ih drzi je nuklearno oruzje, kojim vise mozes da mases po medijima nego sto moze da ti pomogne u ratovanju, da ne budu totalno marginalizovani u nekim svetskim razmerama.

Da li je neko imao iluzija da ce bilo sta sto se izgradi (uradi ili ugovori) od ove vlasti ispasti kako treba? Ne znam za druge, ovde na forumu prisutne, mada pretpostavljam, da je odgovor NE. E sad, srpsko glasacko telo je, opet, druga pesma .

Na danasnji dan 12. marta 2003 ubili su Zorana Đinđića. Pomen Zoranu Đinđiću, jednom od najboljih među nama ikada, večna slava mu i hvala, uz reči Koče Popovića. „Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji”.

Četvorostruki tajni agent: Vera Pešić. (Srpska Mata Hari, izmedju stvarnih dogadjaja i fikcije) Sa samo 19 godina došla je u Beograd nakon propalog braka. U sledećih par meseci Vera Pešić, Leskovačka lepotica, kako su je zvali, postala je četvorostruki tajni agent i odlučivala o tome ko će biti streljan u Beogradu, sve vreme se krijući iza "sanjalačkih očiju iz kojih nije izbijalo zlo koje je u njoj sakriveno", kako su neki savremenici govorili o njoj. Vera Pešić živela je pod parolom "živi brzo, umri mlad". Bila je član Centralnog komiteta komunističke partije, radila za ozloglašeni Gestapo, posećivala balove, imala brojne udvarače… Ali, sve je bilo kratkog daha. Vera Pešić je streljana sa 25 godina, a njena poslednja želja bila je "da joj meci ne nagrde lice". Potekla iz dobre kuće Te 1919. godine Vera Pešić je rođena u Sijarinskoj banji na Badnje veče. Deda joj je bio sudija Velikog Crnogorskog suda na Cetinju, a otac sreski načelnik, pa nije bilo sumnje da će Vera imati dobro obrazovanje. Buduća špijunka godine odrastanja i školovanja provela je u Leskovcu. Lepa, zgodna i veoma inteligentna slamala je mnoga srca, a sugrađani je prozvaše leskovačka lepotica. Nije poznato šta se tačno dogodilo, ali Verini roditelji su ostajali bez novca. Izlaz su videli u pronalaženju muža za svoju ćerku koja je tada imala tek 16 godina. Dok jedni izvori tvrde da je Vera Pešić bila udata za izvesnog policijskog pisara Mila Krčedinca, drugi navode da je njen muž bio neki Nemac. Kako bilo, samovoljna i odlučna Vera nije dugo izdržala u braku. Razvela se posle samo dve godine i, sa 19 godina odlučila da se dalje kroz svet probija sama. Spakovala je kofere i krenula za srpsku prestonicu. Čim je kročila na beogradsku kaldrmu, Vera Pešić potražila je posao. Valjalo je od nečega živeti, pa se prihvatila rada u firmi koja se bavila trgovinom. Ovde se nije dugo zadržala. Naime, ubrzo upoznaje majora Slavka Radovića, iskusnog oficira Generalštaba Jugoslovenske kraljevske vojske, koji u Veri prepoznaje ubitačnu kombinaciju lepote i pameti – kvaliteta koji krase dobrog operativca. Po kratkom postupku, Vera upisuje i završava kurs za obaveštajce. Uči nemački, engleski i francuski, dobija praktičnu obuku i upoznaje se sa strogo poverljivim dokumentima među kojima se nalazio i "Elaborat o kontraobaveštajnom radu" u kome je izložena čitava kontraobaveštajna mreža na tlu tadašnje Kraljevine. Pored ovoga, učila je ples u školi Marije Mage Magazinović. Paralelno, u potpunoj tajnosti, Vera Pešić postaje član Komunističke partije (kasnije i Centralnog komiteta KPJ) i zapravo, već od prvih dana u tajnoj službi, postaje dvostruki operativac. Život na visokoj nozi Od svojih nadređenih Vera je dobila jasan zadatak – infiltracija u špijunsku mrežu Britanaca, Francuza i posebno Nemaca koji su operisali po Beogradu pod šifrom "Jupiter" i organizovali Kulturni savez folsdojčera – Kulturbund, preko koga su naoružavali svoje ljude. Kako bi se ubacila u kružok agenata i upoznala svoje mete, Vera je postala redovan gost prestižnih zabava, popularnih hotela i restorana poput Mažestika, Balkana, Dardanela, lokala u Skadarliji... Tu je drugovala sa diplomatama, različitim uticajnim ljudima i reprezentima inostranih kompanija skupljajući informacije i kujući planove. Pešićeva se uvek predstavljala kao zaposlena u Generalštabu vojske. Ovo je bio lukav plan koji joj je omogućio da njene mete zapravo pokušavaju da vrbuju nju kao svog insajdera, dajući joj novac, čineći usluge i pružajući joj prednost u špijunskim igrama. Vera Pešić, zahvaljujući ovoj taktici, upoznala je britanskog majora Juliusa Hana (šifrovanog imena Cezar), prvog čoveka takozvane Sekcije D britanskih obaveštajaca u Beogradu, a potom i Rišara Deperea, vođa francuskih agenata, sa kojim je 1939. godine letovala u Marseju. Obojica su joj ponudili saradnju i bogato je plaćali. Volela i muškarce i žene Napredujući u špijunskom svetu, Vera Pešić uspela je da upadne i u redove nemačkih agenata. Vera je imala neobičnu ulaznicu – Elizabetu fon Maltzan, zvanu Lepa Lili, suprugu nemačkog ambasadora koja se i sama bavila špijunažom. Lepa Lili i Leskovačka lepotica upustile su se u ljubavnu avanturu tokom koje je iskusna Nemica podučavala Veru veštinama zavođenja. Njih dve bile su česte gošće noćnih klubova, barova sa striptizom i putenih zabava okupanih šampanjcem i novcem, a nije im bilo strano ni pokazivanje emocija u javnosti. Informacije koje je marljivo prikupljala, Vera je redovno raportirala jugoslovenskoj službi, dok je britanskim, francuskim i nemačkim partnerima servirala birane stvari. Vrhunac Verine infiltracije bio je 1939. kada je dobila direktnu ponudu da pristupi Gestapou i nemačkoj tajnoj službi BSD. Tada je stupila u vezu sa majorom Karlom Lotarom Krausom, šefom 6. odeljenja Gestapoa u Beogradu i ustoličila se na mestu najvažnijeg nemačkog agenta u Jugoslaviji. Upoznala je Adolfa Hitlera Pred početak Drugog svetskog rata, zbog saradnje s Nemcima, Vera Pešić biva izbačena iz jugoslovenske službe, a odmah potom je hapsi beogradska policija. Nad Verom se sprovodi fizička tortura i ispitivanje pod optužbom za špijunažu, međutim, Kraus i knez Pavle brzo su intervenisali te je srpska Mata Hari puštena na slobodu, a zatim prebačena u Beč gde se oporavljala i dodatno edukovala u špijunskim igrama. U to vreme Vera Pešić čak upoznaje Adolfa Hitlera. Iako nije poznato da li je sa njim napravila neki dogovor, činjenica je da se Vera potom vraća u Beograd i radi kao novinarka, dopisnik nemačkih novina. Sa ove pozicije stalno putuje u Grčku, Tursku i Bugarsku, podnosi izveštaje nemačkoj službi i Krausu, ali nastavlja da radi i sa Francuzima, jugoslovenskom službom i komunistima. Svom ljubavniku Vera obezbeđuje i kontakt sa Kostom Pećancem. Operacija je nazvana "Hanibal". Vera je sa Pećancem ostvarila kontakt preko Đorđa Roša, zajedničkog prijatelja. Napravljeni su dogovori i, godinu dana kasnije, Pećanac sa Verom i Krausom odlazi u Sofiju gde se, februara 1941. sastaje sa rajhsmaršalom Hermanom Geringom i dobija 200.000 rajhsmaraka da se ne upušta u borbu sa nemačkom vojskom. Novo hapšenje Nakon Martovskog puča 1941. vlasti naređuju da Vera Pešić bude uhapšena kao špijun koji radi za račun Nemaca i prebačena u zatvor u Lebanu. Ipak, Vera uspeva da se izmigolji i odlazi u Sijarinsku banju gde sa majkom dočekuje aprilsko bombardovanje i početak rata. Već 14. aprila Kraus je vraća u Beograd i postavlja u centralu ozloglašenog Gestapoa sa zadatkom da radi na suzbijanju komunista i praćenje četnika, a posebno u Leskovačkom kraju koji je dobro poznavala. Oktobra 1941. gubi se svaki trag majoru Krausu, a Vera završava u naručju generala Paula Badera, komandanta okupirane Srbije, a paralelno se viđa i sa Dragomirom Jovanovićem, šefom Specijalne policije u Beogradu. Pored njih, bila je ljubavnica i prvog čoveka Gestapoa u Leskovcu, ali i Ratka Sotirovića, agenta Jugoslovenske vojne službe. U novembru 1942. Vera ulazi u ljubavnu vezu sa Tanasijem Tasom Dinićem, novopostavljenim ministrom unutrašnjih poslova u vladi Milana Nedića. Isti taj Dinić će 1945. biti streljan od strane OZNA-e, kao blizak saradnik britanskih obaveštajaca. Iste godine, Vera Pešić otkriva da četnici rade sa Britancima, a njen obaveštajni rad rezultirao je hvatanjem, mučenjem i streljanjem požarevačkog vođe četnika Milana Kalabića. Inače, Vera je ranije bila u vezi sa Kalabićem (predstavila mu se lažnim imenom) i ovaj njen postupak bio je zapravo osveta za događaje iz 1924. Naime, Kalabić je tada, kao pripadnik Žandarmerije, bio umešan u ubistvo braće Mijušković u Nikšiću, koji su bili Verini rođaci i akteri terorističkih akcija protiv jugoslovenskih vlasti. Odlučivala o životu i smrti Na jedan mig Vere Pešić ljudi u logorima Banjica, Jajinci, Sajmište… mogli su biti likvidirani ili oslobođeni. Veruje se da je veliki broj komunista iz zarobljeništva pušten zahvaljujući Veri Pešić. Iz zatvora u Leskovcu je, 1943. izvukla 120 komunista samo na osnovu toga što je tvrdila da su oni "oklevetani da su saradnici NOP". Sa druge strane i partizani su pokušavali da od nje doznaju šta spremaju četnici i Nemci, a "sedenje na više stolica" dovelo je do toga da joj je glava bila ucenjena od strane Britanaca na 300.000 funti. Vera je stalno bila na oprezu. Koristila je lažna dokumenta, prerušavala se, a zahvaljujući, malo sreći, malo informacijama, izbegla je nekoliko atentata. Ipak, u leto 1943. godine dolazi u Gornju Jablanicu da prikupi podatke o delovanju stranih službi na ovom prostoru. Međutim, četnici joj postavljaju zasedu, hvataju je i sprovode u Gorski štab 110 gde je osuđena na smrt. Kako bi je sačuvali, reagovali su i Nemci i general Nedić, ministar Dinić i mnogi, mnogi drugi. S druge strane Vera je tražila samo jedno, da nasamo razgovara sa majorom Radoslavom Đurićem, poznatijim kao Kaplar Mića, koji je komandovao Gorskim štabom 110. I razgovarali su. Celu noć. Izjutra presuda je bila suspendovana jer "svedočenje Vere Pešić posle rata može doprineti razotkrivanju mnogih izdajnika i zločinaca". Jasno, Vera je postala Đurićeva ljubavnica i brzo se rešila konkurencije. Lekarku Mariolu Berđajevu prijavila je Gestapou koji ju je uhapsio kao Jevrejku i streljao, a sve je predstavljeno kao splet nesrećnih okolnosti. Paralelno, preuzimala je komandu nad Đurićem i uticala na smenjivanje i postavljanje komandanata brigada i korpusa, povećavajući mržnju koju su prema njoj gajili pripadnici. U narednih 7 meseci, Vera je za Đurića operisala na teritoriji Kosova i Metohije završavajući različite zadatke. Valja spomenuti da je Đurić bio spreman da prebegne u redove partizana i, kako će se kasnije pokazati, bio je krtica Josipa Broza Tita u četničkim redovima. Povratak Vere u Štab 1944. propraćen je negodovanjem koje je preraslo u prevrat. Smrt streljanjem O smrti Vere Pešić postoji nekoliko verzija događaja, ali se sve završavaju isto. Prema jednoj, u puču su zarobljeni Vera, njena majka Anđa i Đurić. Žene su odmah streljane, dok je Đurić pobegao i pridružio se komunistima. Druga verzija kaže da su pobegli svo troje, ali da je Vera sa majkom uhvaćena par dana kasnije i zatim ubijena. Prema trećoj priči, nakon bekstva trojca, žene su otkrivene nekoliko meseci kasnije sasvim slučajno u okolini Medveđe, a zatim su streljane. U svakom slučaju, u vreme kada su je streljali četnici 1944. godine Vera je imala 25 godina. Foto: Arhivska fotografija Foto: Pinterest / Arhivska fotografija - Beograd je tridesetih postao velegrad koji je magično privlačio one u potrazi za boljim životom Foto: Arhiv NBS - Terazije noću tridesetih godina 20. veka Foto: Wikipedia / Dnevnik Vladimira Dedijera

Slobodni zidari u Beogradu (1) - Diskretna istorija grada. Pise Petar Minić "Opšte dobro" bilo je moto masona koju su nastali u 18. veku u Engleskoj. Zvučna imena naše istorijie bili su masoni, a među njima i Ivo Andrić, Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Stevan Mokranjac, Njegoš, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Živojin Mišić, Đorđe Vajfert, vladika Nikolaj, kralj Petar I, knez Pavle i kralj Aleksandar Ujedinitelj, Mihajlo Pupin i mnogi drugi. I kada se pogleda ovaj spisak ljudi, iako nepotpun, čovek pomisli da "nema koga nema" a da nije bio slobodan zidar! O prisutnosti masonerije na ovim prostorima, možda najbolje kazuju spomenici i zdanja sa njihovim obeležjima, od mauzoleja Neznanom junaku na Avali, preko reljefa na fasadama kuća predratnih viđenijih ljudi do Pobednika. Od pojave masonerije u nas, a ime tome više od jednog veka, raspravlja se i pita: ko su, šta su i kakav je uticaj slobodnih zidara, tih vladara iz senke, kako ih mnogi nazivaju? A odgovori su višeslojni, često teško dokazivi. Što zvučnija imena, više pitanja i više rasprave. I više tajni! U želji da se napiše neka reč o masonima u Beogradu, i uopšte u Srbiji, a napisano ih je sijaset, susrećete se sa onim što prati slobodne zidare od osnivanja – zamagljenim podacima, pseudokonkretnostima, misticizmom, tajnama. I upravo te činjenice masoneriju čini još atraktivnijom da se pokuša proniknuti i odgovoriti na pitanje - šta je masonerija i kakav je uticaj imala i ima na zbivanja na ovim našim prostorima? Ko su bili i ko jesu slobodni zidari? Masonski brat Masoni ne smatraju sebe "vladarima iz senke", kako ih u Srbiji često predstavljaju. Poriču da je njihova organizacija tajna i tvrde da je najpribližniji opis masonerije "humanitarna organizacija koja funkcioniše na diskretan način". Danas su članovi masonskog bratstva intelektualci, vojnici, razni eksperti, privrednici, političari, studenti, nezaposleni, zdravstveni radnici... i kako tvrde masoni, deluju uz veliko međusobno poštovanje, jer oni najpre cene ko je kakva osoba, a ne čime se ta osoba bavi. Žene ne mogu biti članovi regularnih Loža, ali postoje i ženske Lože, čak i mešane Lože. Opšte dobro bilo je moto masona koju su nastali u 18. veku, u Engleskoj. Njihovi simboli su šestar, lenjir, uglomer i visak... zidarski alati. Zato i drugi naziv za njih - slobodni zidari. "Masonerija je najstarije, najveće i najuticajnije društvo na svetu. Sama ideja masonerije je duhovno jačanje braće i rad na tome da dobri ljudi postanu još bolji. Međusobnim podržavanjem budi se humanitet kod članova društva, što doprinosi opštem boljitku svih ljudi, ne samo masona" - kao što je u jednom razgovoru rekao Nebojša Tepavac, starešina lože "Viteški kralj Aleksandar Ujedinitelj", jedan je od masonskih odgovora na pitanje – ko su i šta su slobodni zidari? Beograd i slobodni zidari Beogradska masonerija zaživljava početkom 19. veka. Materijalnih dokaza nema, sem usmenog predanja, o postojanju prve beogradske "Mustafa-pašine" lože, među kojima su, kažu, bili vezir beogradskog pašaluka Hadži-Mustafa Paša, mitropolit Metodije, ustanički vođa Janko Katić, trgovac Petar Ičko, kao i grčki pesnik i rodoljub Riga od Fere, borac za oslobođenje od Turaka koji je skončao u Kuli Nebojša, podno Kalemegdana. Priča je ovde isprekidana i izgubljena u hodnicima vremena, a osobe koje su bile članovi masonskih redova ili im bile bliske, učestovale su u svim značajnijim događajima novije istorije. Njihovom uticaju se pripisuje i pisanje liberalnog "Sretenjskog ustava", koji je Srbiju stavio u red prvih zemalja u Evropi i svetu u kojima su bila promovisana savremena građanska prava. Zvanično, prva beogradska masonska loža osnovana je 1842. godine pod imenom "Ali Koč", čime je slobodno zidarstvo pustilo "korenje u beogradsku kaldrmu". Ovo je bio red koji je okupljao deo beogradske i srpske elite, viđenije intelektualce, industrijalce, diplomate, učene ljude i druge. Tako se govorilo, i govori, i da je knez Mihailo Obrenović bio mason. Kažu da je boraveći u izgnanstvu, bio prisan sa slobodnim zidarima Garibaldijem i Macinijem. Upravo su ovi kontakti bili razlog zašto je utemeljivanje i organizovanje masonstva kod Srba u početku bilo je pod okriljem italijanskih masona, što se videlo i 1875. godine tokom srpskog ustanka u Bosni i Hercegovini. Jedan od vođa, vojvoda Mićo Ljubibratić, bio je pod snažnim uticajem slobodarsih ideja Garibaldista i Đuzepea Macinija, ideologa pokreta ujedinjenja Italije i oslobađanja od Austro-ugara. Zato i ne treba da čudi što je prva srpska loža "Svetlost Balkana", koja radi pod zaštitom Velikog Orijenta Italije, formirana 1876. za vreme srpsko-turskog rata. U oslobođenoj i samostalnoj Srbiji, uslediće stvaranje loža "Srbska Zadruga" i "Sloga, rad i postojanstvo". Nastanak lože "Pobratim" Da je i tada slobodno zidarstvo bilo enigma za srpsku javnost, govori i članak pod nazivom "Slobodni zidari - Predrasude", objavljen u "Malim novinama" maja 1890. godine, kojim članovi ovog reda pokušavaju da razbiju predrasude koje su postojale o njima, a koje su i danas pristune. Ovo je bio uvod u stvaranje naznačajnije srpske lože. Naime, masoni u Srbiji osnivaju lože i pod patronatom drugih velikih loža. Tako je loža "Pobratim" osnovana 1890. godine pod patronatom Simboličke velike lože Ugarske. Među 220 članova, nalazila se tadašnja srpska elita: industrijalac Jakob Bajloni, kompozitor Stanislav Binički, akademik Aleksandar Deroko, ministar Andra Đorđević, ministar inostranih dela Jovan Jovanović "Pižon", gradonačelnik Beograda Kosta Kumanudi, ministar šuma i rudarstva Aleksandar Mišović, kompozitor Stevan Mokranjac, predsednik Lige Naroda Momčilo Ninčić, Arhimandrit Platon, guverner Narodne Banke Đorđe Vajfert … Ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage Mašin 1903. godine, mnogim istraživačima masonerije bio je povod da se zapitaju koliko su slobodni zidari uticali na ovaj događaj, koji je zaprepastio Evropu i stavio Srbiju na tadašnji međunarodni stub srama. Pogotovo je zanimljiv bio pukovnik Apis i njegovo učešće u prevratu i masonerija. Vezu za to pronalaze u činjenici da je budući kralj, Petar Karađorđević, koji je prihvatio krunu nakon Majskog prevrata, stupio je u slobodne zidare prilikom boravka u Francuskoj, kao Petar Mrkonjić, i pod tim imenom bio aktivan u bosansko-hercegovačkom ustanku. Danas su ova pitanja podjednako nerasvetljena i zagonetna. Aneksija BiH 1908. bila je presudna za stvaranje Velike lože Srbije. Naime, Simbolička velika loža Ugarske odbila je apel lože "Pobratim", pod čijom zaštitom je radila, da se uključi u anti-aneksioni pokret, uz obrazloženje da je tu reč o političkom pitanju i da je mešanje protivno principima Reda. Zato loža "Pobratim" oktobra 1908. godine donosi zaključak da raskine sa Ugarskom ložom i da proglasi svoju nezavisnu. Godine 1909. formira se loža "Ujedinjenje", pod zaštitom Velikog Orijenta Francuske. Konačno, pečat na nezavisnost srpske masonerije stavljen je 9. maja 1912. godine, u Vašingtonu, kada se "uzdižu" Đorđe Vajfert, Svetomir Nikolajević, Jovan Aleksijević, Milutin Perišić, a za velikog majstora Vrhovnog saveta Srbije izabran je Đorđe Vajfert. Ako prihvatimo da je tako počelo slobodno zidarstvo u Srbiji, barem po predanju, činjenica je da Velika loža Srbije egzistira više od jednog veka, od 1912. kada je u Vašingtonu i zvanično priznata. A tih nekoliko godina, od pojave do priznanja, bile su izuzetno burne, kako u političkom životu tako i u srpskoj masoneriji. Prva slobodnozidarska loža nastala je 1598. godine u Škotskoj, prva Velika Loža u kontinentalnoj Evropi je Velika loža Francuske, nastala 1728. godine. U Srbiji, tačnije u Petrovaradinu, prva Loža formirana je 1785. u vreme vladavine Josifa II Harsburškog, a u Beogradu je 1842. nastala loža "Ali Koč". Smatra se da su srpski masoni, a posebno Damjan Branković, odigrali veliku ulogu u pomaganju srpskoj državi tokom ratova za oslobođenje, koji su trajali gotovo čitavu deceniju od 1912. do 1918. godine. Branković je bio zaslužan za dobijanje kredita kojim je modernizovana srpska vojska, ali je i zahvaljujući svojim kontaktima sa evropskim masonima i diplomata, uspeo više puta da probije ekonomsku blokada koju je Austro-ugarska uvela Srbiji kako bi je finansijski oslabila. Kasnije, upozoravao je Nikolu Pašića da Beč sprema napad na Srbiju, ali je, nažalost, blagovremena reakcija srpske političke scene, koja je u tom trenutku bila zauzeta predstojećim izborima, izostala. Za to vreme, srpski masoni okupljeni oko lože "Pobratim", zatražili su pomoć Velikog Orijenta Francuske kako bi se sprečio rat i krvoproliće. Taj put ujedinjeni masoni nisu ubili spešni u svojoj nameri da se ostvari opšte dobro. Tokom rata, loža je nastavila rad u Marseju, dok se najviše masona našlo u Grčkoj i Londonu, odakle su organizovali pomoć Srbiji na svim frontovima. Zahvaljujući urgiranju masona, srpskim vođama iz Bosne, koji su na montiranom procesu u Banja Luci 1916. osuđeni na smrt, ukinuta je kazna i pomilovani su. Istovremeno, po nalogu Nikole Pašića u Londonu je formiran tzv. jugoslovenski odbor, koji je imao cilj da ubedi svetsku javnost u neophodnost oslobođenja južnoslovenskih naroda koji su živeli van teritorije Srbije i Crne Gore, te u želju Južnih Slovena da formiraju zajedničku državu. I ovde su srpski masoni pružili patriotsku podršku, što je kulminiralo osudom austrougarskih i nemačkih zločina i imperijalističke politike, tokom dva velika skupa masona 1917. godine. Ovim je zainteresovanost za "jugoslovensko pitanje" značajno porasla i otvoren je put za konačno stvaranje nove države posle slavne pobede nad okupatorom. Slobodni zidari između dva svetska rata U Beogradu 1919. godine, dolazi do stvaranja lože "Jugoslavija", što je deceniju pre nego što će kralj Aleksandar Karađorđević, za koga tvrde da je bio mason Velikog Orijenta Francuske, zvanično nazvati državu istim imenom. Za Velikog majstora je ponovo izabran Đorđe Vajfert, industijalac i guverner Narodne banke. Loža je imala oko 300 članova. Red slobodnih zidara, između dva svetska rata nije se ustezao da pokaže svoje masonsko opredeljenje. Zidani su objekati, poslovne i stambene zgrade, spomenici sa masonskim obeležjima. Društvena elita svih klasa tog vremena, bez obzira na veru, ne skriva da je član reda slobodnih zidara. Kako bi "amortizovali" tadašnju negativnu sliku o masonima, članovi slobodnih zidara u Beogradu finansiraju i grade ustanove socijalne zaštite, kao što je bio Dom za siročad i obrazovni centar za decu "Sveti Sava" i Ustanova za gluvonemu decu "Kralj Dečanski". Fondacija "Sveti Đorđe" bila je fondacija za pomoć deci i ratnim invalidima. U Zemunu se osniva Dom za slepe i obrazovni centar za omladinu, pokrenuta je akcija za nezaposlene "Hleb nasušni", osnovaju su savezi za borbu protiv tuberkuloze i prosjačenja. To su samo neki od objekata i akcija koje se grade i osnivaju između dva rata. Na Kalemegdanu zidaju svoj hram koji treba da bude masonski muzej, ali ga poklanjaju Beogradu. Danas pripada Prirodnjačkom muzeju. O tome koliko je Beograd bio čvorište masonerije pokazuje i podatak da je od 11. do 16. septembra 1926. godine bio organizator međunarodnog skupa "Manifestacija svetskog slobodnog zidarstva u korist mira". Domaćin je bio veliki majstor Đorđe Vajfert. Polovinom 20. veka na ovim prostorima bilo je više od 20 loža sa oko hiljadu članova. Ratni oblaci Drugog svetskog rata, dovode do toga da Velika loža Jugoslavije 22. juna 1940. godine donose odluku o zamrzavanju svog rada. Ovo je bio i vrhunac antimasonske kampanje koja je trajala više od decenije, a koja je oslikavao razjedinjenost jugoslovenskih naroda. Početak je svakako bio atentat na kralja Aleksandra u Marseju, a mnogi su u ovoj kampanji videli uticaj Rima koji je imao problem sa internacionalnim karakterom masonerije koji je negirao različitosti zbog vere i nacionalnosti. Tokom rata, nacisti su progonili masone, zatvarali i konfiskovali imovinu. Zahvaljujući izveštajima komunističke vlasti posle rata, saznajemo da su se masoni tokom okupacije "ispravno nacionalno držali" i da ih je većina bila oslobođena svake krivice. Pa, ipak, imovinu su im i oni oduzimali. Iz tog perioda su zanimljiva i dva detalja. Naime, grupa beogradskih masona na čelu sa nekadašnjim gradonačelnikom Kostom Kumanudijem, organizovala je Odbor za doček ruske vojske, naslučujući oslobođenje. Drugi je tajanstveni Institut koji je tokom poratnih godina vršio razgovore sa poznatim beogradskim masonima koji su preživeli rat, a čiji je stvarni razlog postojanja ostao nepoznat. Danas se ovi "naučno-istraživački" intervjui mogu naći u arhivama. Iako su najznačajnije ličnosti srpske i jugoslovenske politike, kulture, umetnosti i nauke bili javno ili nezvanično masoni, pa čak i u novoj vlasti, zbog nespojivosti ideologija koje je promovisala Kominterna i red slobodnih zidara, rad Velike lože nije obnovljen do novog poglavlja u istoriji Beograda i Srbije. Obnavljanje rada devedesetih godina prošlog veka Da li je Josip Broz Tito bio mason? Pitanje na koje od osamdesetih godina prošlog veka mnogi teoretičari masonerije daju oprečne odgovore. Jedni kazuju da je Tito 1926. postao član Simboličke Velike zagrebačke masonske lože "Libertas". Veliki majstor te lože bio je Slavko Kvaternik, kasniji starešina ustaške vojske. U Jugoslaviji na početku Drugog svjetskog rata postojalo je 27 loža i 2.500 članova. Slobodne zidare zabranjivali su nacisti. Ništa bolje masoni nisu prošli ni u posleratnom periodu, mada neki izvori kažu, nepotvrđeni, da su mnogi iz tadašnjeg vrha države bili predratni masoni. Elem, kada se sagledaju sve okolnosti rada i rada slobodnih zidara u posleratnoj Jugoslaviji, teško je tvrditi da Tito bio mason. Burne demokratske promene, donose i burno obnavljanje rada slobodnih zidara. Devedesetih se obnavlja masonerija. Prvobitno se obnjavlja rad Velike Lože "Jugoslavija”, a tu su i "Velika Masonska Loža Srbije", "Velika Nacionalna Loža Srbije","Regularna Velika Loža Srbije Velikog Orijenta Francuske u Srbiji" i "Ujedinjena Velika Loža Srbije". Tako se u okviru Regularne Velike Lože Srbije nalazi 1.300 članova u 37 Loža. Ni masoni nisu ostali otporni na razmirice unutar svojih organizacija. U isto veme, dolazi i do podele velikih loža koje ne priznaju jedne druge, podela na "engleske” i "francuske”, nedovoljno razumevanje pojma regularnosti i različit pogled na događaje u poslednjih četvrt veka. Iz današnje vizure, hteli mi to ili ne, - masonerija u Srbiji je i dalje jedna velika misterija, barem za obične smrtnike. Da li treba da zahvale pomalo tajanstvenoj prošlosti, pričama o tajnim društvima, iluminatima, vladarima iz senke ili današnjim nastojanjima slobodnih zidara da se prikažu i pokažu, izađu iz "istorijske tajnovite senke" pod svetlost javnosti, i dalje ih prate epiteti tajnovitosti i vladara iz senke. Ipak, kažu da je poslednjih godina masonerija prerasla iz tajnog u diskretno društvo, ma šta to značilo. Današnji masoni registrovani su u APR-u kao udruženje građana i tvrde da "tajne" Slobodnih zidara nema, i da velikom broju "priča" o masonima, treba zahvaliti predrasudama. Slika: Uroš Predić - Đorđe Vajfert, prvi srpski majstor 33. stepena Foto: Ivan Radjoičić - Poštanski muzej u Palmotićevoj ulici, samo je jedna od zgrada koje nose masonske simbole

Žanka Stokić - Tragična sudbina "Gospođe ministarke". Pise Jelena Tepavac Živana Žanka Stokić rođena je 11. januara 1887. godine u Velikom Gradištu. Sa samo pet godina ostala je bez oca, a majka se ubrzo preudala za sveštenika iz sela Rabrova kod Kučeva. Srećnom detinjstvu došao je kraj. Kada je imala samo četrnaest godina, majka i očuh su odlučili da Žanku udaju za mnogo starijeg čoveka. Međutim, Žanka je pobegla od muža sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša. Muž je prvi put uspeo da je batinama vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović. Od statiste do kraljice komedije Sasvim slučajno, u svet pozorišta zakoračila je prvi put kao statista u predstavi putujućeg pozorišta i to je bilo dovoljno da je svetlost pozornice i "daske koje život znače" opčine za čitav život. Njen ulazak na veliku scenu bila je uloga Tereze u pozorišnom komadu "Bračna noć". Ubrzo je prijateljstvo sa kolegom iz pozorišne družine, Aleksandrom Gavrilovićem, preraslo u ljubav koja će trajati naredu deceniju. Nauštaju putujuću družinu i kreću put Kragujevac kako bi pristupili tamošnjoj pozorišnoj grupi u kojoj je Žanka naučila osnove glume. Posle smrti direktora kragujevačkog pozorišta Dragutina Nišlića, mladi glumački par pristupa novoosnovanoj pozorišnoj grupi Mihaila Markovića. Ovaj put ih neizvesni život amaterskih glumaca vodi put Bosne i Dalmacije, ali nailaze na prepreku i austrougarske vlasti ih proteruj. U neku ruku, sreća im se osmehnula, jer ih put dalje vodi u Beograd. Kao deo uigrane družine, Žanka je uveliko blistala na sceni u ulozi Koštane, gde je u potpunosti iskazala svoje glumačke kvalitete i potencijale. Prva dramska uloga bila je uloga udovice u komadu "Nada" u Varaždinu. Krajem 1908. godine seli se u Osijek, gde pristupa novoformiranom Hrvatskom narodnom kazalištu. Tokom glumačkog angažmana u Osijeku, ostvarila je i druge uspešne uloge u komadima kao što su: "Moral gospođe Dulske", Gundulićevoj "Dubravki", Šekspirovoj "Ukroćenoj goropadi", svoj raskošni talenat uspešno je iskazivala pre svega u komedijama, ali i u operetama i dramama. Za ovaj period se vezuje i konačna udaja za glumca Aleksandra Acu Gavrilovića, a kasnije je o braku govorila da je bio iz ljubavi, ali da je ostavio bolne uspomene. Za vreme gostovanja Osiječke pozorišne trupe u Beogradu, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, Milan Grol, je prepoznao nesvakidašnji talenat mlade glumice i postavio je za privremenog člana Narodnog pozorišta. Uloga Varvare u "Buri" A. N. Ostrovskog i aplauz kojim je ispraćen završetak komada, označili su za mladu glumicu istinski početak uspona glumačke karijere. Uspeh je doživela i u predstavi "Đido" Janka Veselinovića, komadu "Zulumćar", zatim komediji "Buridanov magarac", komadu "Gospođa Iks" barda beogradskog glumišta Ilije Stanojevića. Glumački trijumf Uspon Žankine karijere naglo je prekinuo Prvi svetski rat. Neki od glumaca su otišli u rat, a jedan deo ansambla je odlučio da se evakuiše u Niš i Skoplje. Međutim, Žanka je odlučila da ostane u Kruševcu, gde provodi ratne godine. Po oslobođenju i povratku u Beograd, prve nastupe na beogradskoj sceni imala je u Kasini, a zatim u Manježu. Zanimljivo je da je nekadašnja Vojna škola jahanja gotovo preko noći pretvorena u pozorišnu scenu, kada su drvene konjušnice preuređene u pozorišnu scenu. Po završetku radova, o Božiću 1920. godine, scenu je otvorila predstava "Zulumćar", u kojoj su Žanka Stokić i Dobrica Milutinović poneli glavne uloge. Usledile su uloge krčmarice Janje u Nušićevom komadu "Nahod", a zatim nastupa i u Tolstojevom "Vaskrsenju" gde je nastupila u ulozi Kaćuše. Kao jedna od Nušićevih inspiracija i omiljenih glumica, u januar 1924. dobija uloge u "Narodnom poslaniku" i komadu "Put oko sveta". U periodu između dva rata, karijera Žanke Stokić bila je na vrhuncu. Uživala je veliko poštovanje i popularnost kako među ljubiteljima pozorišta, tako i među kolegama. Tako je za dvadeset pet godina rada, uz proslavu njenog jubileja, dobila kuću na Topčiderskom brdu. U narednim godinama okušaće se i u sedmoj umetnosti, a jedini film koji je snimila bio je "Grešnica bez greha", Koste Novakovića. Nastupala je u radio dramama Radio Beograda. Teške godine okupacije Za Žanku je ostalo zabeleženo da je bila veliki boem. Slobodno vreme je provodila sa kolegama u Skadarliji i obaveznoj kafani "Tri šešira". Okušala se i na malim scenama, koji su je podsećali na njene početke, tako da je pred rat pristupila humorističkom kabareu "Kišobranci". Bezbrižni život pozorište, prekinulo je bombarodvanje 1941. i početak rata. U prvim danima rata, nacisti odvode u logor njenu poslednju veliku ljubav, Morisa Pijadu, čiji se trag zauvek gubi posle hapšenja. Žanka se posle ovoga potpuno povlači sa javne i pozorišne scene. Nažalost, okupacione vlasti su imale sasvim drugu ideju. Zabeleženo je da je 1942. godine pozvana je na razgovor u Nemačku komandu, gde joj je naloženo da se vrati pozorištu, naročito kabaretskim ulogama koje bi "zabavile narod". Poziv nije bio slučajan. Nemci ne samo da su bili svesni njene popularnosti, već su znali da je dijabetičar i da joj je insulin, koji su joj nudili u zamenu, neophodan da preživi. U bezizlaznoj poziciji, Žanka je prihvatila angažman i ovim je počelo poslednje poglavlje njenog tragičnog i teškog života. Nevina žrtva komunističkog režima Po završetku Drugog svetskog rata, Žanka je optužena da je nastupanjem u pozorištu pomagala neprijatelju i biva osuđena na kaznu od osam godina gubitka nacionalne časti. Na suđenje je izvedena bez branioca, a kazna je bila i društveno-koristan rad i određeno joj je da čisti ulice. Ova presuda joj je zabranjivala da se bavi javnim poslom, tako da je ostala i bez angažmana i prihoda. U sačuvanoj molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića, brata od strica Moše Pijade i porodicu Flore. Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje, ali tadašnje vlasti nisu imale sluha za njene molbe. Žanka se povukla u samoću i izolaciju, čekajući kraj svog života. Večita inspiracija za Nušića Zaslugom prijatelja i kolega, 1947. godine kazna joj je smanjena na dve godine. Reditelj Bojan Stupica joj je obećao angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Nažalost, lepim vestima radovala se samo tri dana. Umrla je 20. jula 1947. godine. Svojim ulogama i svojim životom, Žanka Stokić je upisana u istoriju srpskog pozorišta i srpske kulture. Nušićeva inspiracija, originalna Gospođa ministarka. Gotovo da je neverovatno koliko se naš narod smejao gledajući predstave u kojima je glumila baš ona – Žanka Stokić, narodni neprijatelj. Trebalo je da prođe više od 60 godina, da bi 2009. godine odlukom Okružnog suda u Beogradu konačno rehabilitovana. Foto: "Kolo", 1943.

Beogradski aksl - Kratka istorija klizanja u Beogradu. Pise Petar Minić Jedan od najstarijih i ujedno naomiljenijih sportova Beograđana krajem devetnaestog veka bilo je klizanje, ili kako su ga tada zvali "tociljanje" na ledu. Priča počinje zimskih meseci na zaleđenim beogradskim jezerima, barama, rekama kojih je u bližoj i daljoj okolini grada uvek bilo sijaset. Prvi uređeni teren za klizanje nalazio se na području Bare Venecije, na prostoru koji danas zauzima opština Savski venac. Među Beograđanima je bilo popularno i klizalište koje se nalazilo na mestu današnjeg Doma vojske, kao i jedno koje se prosiralo na prostoru između današnjeg "Londona", Vaznesenjske crkve i Učiteljskog fakulteta u Ulici kraljice Natalije. Sigurno je da je bilo i drugih manjih i većih površina, kao što je Slavija, na kojima su Beograđani zimi umesto odlaska u lov na patke ili piknika, koristili slobodno vreme da se "tociljaju", kako se u povoju nazivalo klizanje na ledu. I kao to biva, značajan interes za klizanje, inicira i ostala dešavanja, rekli bi, ona skopčana sa ledenom površinom: od sportskih takmičenja, koncerata do plesnih druženja, balova i to sve s kraja XIX i početkom XX veka. I na taj način Beograd prati evropska i svetska kretanja. Popularnost, koja prerasta u tradiciju, za sobom povlači i organizovanost, tj. osnivanje društava ljubitelja klizanja. Po okončanju Prvog svetskog rata, klizaljke su "sevale" na ledu i na Kalemegdanu i Tašmajdanu. Ali, krenemo nekim redom. Venecija bez gondola U vreme dolaska organizovanog tociljanja u Beograd, ovaj sport je već bio popularan u Vojvodini. Prva klizačka društva osnovana su Somboru i Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) sedamdesetih godina 19. veka. Ubrzo niče veliki broj klubova, a u Beograd organizovano klizanje stiže preko Zemuna, gde se 1875. godine osniva prvi klizački klub. U to vreme, kao privremeni tereni služile su neke od brojnih zaleđenih bara, rukavaca reka i jezera, a umesto pravih klizaljki sa čelično šinom, deca i omladinci koristili rađene klizaljke od drveta ili kostiju. Omiljeno mesto bila im je upravo zaleđena Bara Venecija. Uvidevši korist od popularnosti ovog sporta, a i vodeći se opasnošću od mogućih nesreća zbog propadanja leda, Upravi varoši Beogradske početkom 1883. godine preuzima na sebe obavezu obeležavanja mesta na kome se"publika sa sigurnošću može tociljati". Već sledeće zime, na istom mestu održan je i prvi "Bal na ledu". Ovaj događaj pompezno je najavljen člankom u "Beogradskom dnevniku", koji prenosi Dejan Milutinoviću svojoj monografiji "Slike i tragovi na ledu", a u kome se kaže: "Kao što čujemo, početkom januara na Bari Veneciji održaće se velika večernja zabava na ledu. Zaista možemo i mi malo uživati i u našoj 'Veneciji', kao ono Mlečani u svojoj. Biće i lampiona i muzike, samo ne - gondole. Mi se radujemo tome i želimo priređivačima pravo 'venecijansko' veče". Za ovim kulturno – zabavnim aktivnostima, usledela su i sportska takmičenja. Prva klizačka društva u Beogradu Za tu inicijativu se može "okriviti" prvo beogradsko klizačko društvo, osnovano 1890. godine. Njima beogradska opština ustupa upravljanje nad neuređenim klizalištem, koje ubrzo biva privedeno sportskoj nameni. Određeno je mesto sigurno za klizanje, a kako bi se led održao tokom zime, redovno se zaliva vodom. Radi komfora članova društva i radoznalaca, izgrađena je i svlačionica koja je istovremeno bila i klupska prostorija i privremeni bife. Kako bi klizanje bilo što prijatnije, društvo je organizovalo i orkestar žive muzike koji je pratio spretne poteze klizača. Želeći da pokažu i svoje brzinsko umeće, članovi beogradskog klizačkog društva januara 1891. godine organizuje prve trke na ledu u Beogradu. Ondašnja štampa zabeležila je da su izvedena lepa sportska takmičenja, igre na ledu, a poseban glamur celom događaju dali su muzičari koji su pratili sve što se dešavalo tog dana na Bara Veneciji. Da je klizanje bilo popularno, saznajemo i iz beogradskih opštinskih novina, koje 1985. godine prenose da je prihod od tociljanja iznosio 50 dinara. Takođe, u novinama izlaze i prvi oglasi za kvalitetne klizaljke marke "Halifaks". Ubrzo se osnivaju i druga klizačka sportska društva, pa tako Klizačko društvo "Dušan Silni" upravlja klizalištem na prostoru današnjeg Učiteljskog fakulteta i redovno ga održava. U svom proglasu navode da je to najveće klizalište u Beogradu na 4000 kvadratnih metara. U trku se uključuju i ljubitelji dvotočkaša, članovi Prvog velosipedskog (biciklističkog) društva, koji formiraju klizačku sekciju i svoje klizalište. Njihovo klizalište nalazilo se u blizini Skadarlije, na prostoru današnjeg Doma vojske i za razliku od drugih, nisu se oslanjali na vremenske prilike, već su od 1900. godine pravili prirodni led za svoje potrebe. Ovo klizalište je značajno i po tome što je prvo u Beogradu dobilo električno osvetljenje, što je omogućavalo klizačima da piruete na ledu izvode i posle zalaska sunca. Zabava između dva rata Popularnost klizanja nije opala ni između dva svetska rata, a javljaju se i nova klizališta na terenima Beogradskog teniskog kluba na Tašmajdanu i bob kluba, kao i Teniskog kluba "Šumadija" na Kalemegdanu. Na području Pijace Đeram, Sokolski savez je formirao svoje klizalište, a po izgradnji Ratničkog doma (Doma vojske), našlo se mesta i za novo klizalište, koje je i ovaj put bilo atrakcija - danju se puštala "pojačana radijska i gramofonska muzika", a noću je bilo osvetljeno reflektorima uz živu muziku iz restorana. Novine beleže i jedan doček Nove godine na ledu u organizaciji Sokolskog saveza. Te večeri na prelazu iz 1938. godine u 1939., na repertoaru su bili Štrausovi valceri i argentinski tango, a ugođaj su pravile bengalske vatre i raznobojne svetiljke. Tih godina su u Beogradu gostovali i poznati svetski klizači, posebno takmičari iz Mađarske i Češke, a organizovana su i prva ozbiljnija klizačka takmičenja na nivou zajedničke države.

Danski nasip: šetalište koje je kumovalo rađanju Novog Beograda. Pise Marta Levai Beograd je bio "velegrad" sa nešto više od 300 hiljada stanovnika. Danas je, nakon toliko decenija, teško zamisliti da je s njegove južne strane granica bila obala Save i Dunava. Od Zemuna ka Beogradu, put koji je vodio sa Mosta kralja Aleksandra (današnji Brankov most) bio je popločan kamenim kockama, da bi se 1935. godine istom trasom stanovnici prvi put provozali tramvajima. Na ovom se delu većinom prostiralo močvarno tlo. A pre 80 i kusur godina, od Novog Beograda postojalo je tek možda "N". Sajam koji nazivamo "starim" bio je sve samo ne to – tada moderan i nov, ugošćivao je vrlo posećene događaje poput Sajma automobila, Vazduhoplovne izložbe, ili one "Filipsove", gde su Beograđani prvi put videli novo čudo tehnologije: televizor. U tom delu bilo je s početka naseljeno samo sedam ulica. Beograđani sa dubljim džepom, te oni koji su imali ambicija ulagati u nekretnine, prepoznali su levu obalu Save kao idealnu za izgradnju svojih vikendica i vila. Otkupivši od bežanijskih seljaka parcele u priobalju, od 1932. godine do Drugog svetskog rata nastalo je naselje od oko 450 kuća. Kuće su, međutim, u to vreme nicale na "divljaka". (Bes)pravni momenat rešen je 1940. godine, nakon što Državni savet donosi odluku o legalizaciji. No, svakako da je u ono vreme leva obala Save izgledala potpuno drugačije: obrisi Novog Beograda tek su se nazirali, i postojao je, manje-više, tek naziv "Novi Beograd". Tako su ga krstili članovi tzv. "Udruženja za ulepšavanje leve obale Save": zanatlije, lekari, advokati, činovnici i trgovci bili su prvi koji su, takoreći, pripremili teren za izgradnju Novog Beograda. Od močvare do temelja novobeogradske varoši Period nakon Velikog rata bio je za prestonicu posebno važan. U jeku oporavka od razaranja, ’20-tih i ’30-tih godina otpočinje urbanizacija koja će Beograd učiniti istinskom metropolom. Ni leva obala Save pritom nije zaostajala: Sajam i Stari aerodrom već su je činili lokacijom od ekonomskog značaja, a kako se divlje naselje širilo brzo, nije bilo teško prepoznati njen pun potencijal. Štaviše, plan uređenja leve savske obale nastao je godinama pre no što će trgovci, advokati, i ostali imućni Beograđani sagraditi svoje vile. Sačinio ga je 1923. godine arhitekta Đorđe Kovaljevski, s tim da on nikada nije dobio status zvaničnog dokumenta. Sem toga, da bi postalo tlo pogodno za nove graditeljske poduhvate, na plavnom novobeogradskom zemljištu bilo je potrebno izgraditi nasip. Ovaj trenutak Novi Beograd dočekao je nakon što na čelo grada stupa gradonačelnik Vlada Ilić. Gospodin po prirodi vrlo preduzimljiv stoga je, dobivši početkom 1937. primamljivu ponudu iz Danske, bio spreman oberučke je prihvatiti. Takozvanu Dansku grupu činile su kompanije "Kampsaks" i "Hojgor i Šulc", a predlog je bio da dvojac preuzme izgradnju naselja između Beograda i Zemuna. 23. februara 1938., ugovor vredan 30 miliona dinara i zvanično je potpisan. Dobivši zeleno svetlo, Danci u Beograd dopremaju pomorsku lađu "Sidhavn" koja će vadti pesak sa dna reka i sipati je u novobeogradsku močvaru. Za ovaj poduhvat danski stručnjaci angažovali su ovdašnje radnike. 20. maja iste godine, premijer Kraljevine Jugoslavije Milan Stojadinović i Danac Per Kampman svečano su otvorili građevinske radove. Bio je to događaj koji je u prestonici izazvao veliko uzbuđenje, tim pre što je bilo jasno da Novi Beograd zauvek dobija novo lice. Graditeljski poduhvat osujećen ratnim razaranjima Za gradonačelnikom rešenim da od Beograda načini metropolu, ništa manje nisu zaostajali ni danski stručnjaci. Uz dopremljeno plovilo stigli su i planovi uređenja levog priobalja Save: Danci su na ovom mestu zamislili stambeni i poslovni kompleks, uz pozorište i trg koji bi upotpunili ambijent. I ovdašnji graditelji prilično su se brzo uhodali. Istom brzinom je i savska obala poprimila novi izgled, i do krajnjeg roka završetka radova, godine 1941., na njoj su se našli šetalište i nasip. Potonji je dobio nezvanično ime Danski nasip, i kao takvog će ga Beograđani pamtiti i nakon osam decenija. Među Beograđanima onog vremena, ipak, naziv se nije dugo zadržao. Aktuelan je bio tek do početka Drugog svetskog rata, kada uređenje Novog Beograda biva silom obustavljeno. Prestonica se, namesto izgradnje, tada ponovo suočila s razaranjem. Bombardovanje je usledelo i tek pošto je slavni arhitekta Dragiša Brašovan izneo svoje planove uređenja. Njegova vizija bila je za ono vreme odista smela: Novi Beograd biće dovoljno velik za preko 500 hiljada stanovnika, dve će susedne obale spajati još jedan most (isti bi se nalazio na mestu današnjeg mosta "Gazela"), a novi deo grada spuštaće se do obale reke. Tek sedam godina kasnije, po oslobođenju prestonice aprila 1948., moglo se ponovo prionuti na uređenje Novog Beograda. Nova vlast tada zvanično nastavlja akciju koju su deceniju pre toga započeli Danci. Prvobitni planovi evropskih stručnjaka – oni o novobeogradskom stambeno-poslovnom kompleksu – međutim, nisu preživeli rat, već je odlučeno da Novi Beograd dobije Muzej savremene umetnosti i park. Ni Dragiša Brašovan, pritom, nije dočekao realizaciju svojih planova. Njima se po okončanju rata vratio arhitekta Nikola Dobrović, delimično ih iskoristivši da sačini sopstvenu skicu Novog Beograda. Sticajem okolnosti – ponajpre smenom vlasti nakon rata – akcija danskih graditelja ostala je, takoreći, zaboravljena. Stoga, iako neosporno zaslužni za udaranje novobeogradskih temelja, novija istorija prestonice radije priznaje posleratnu akciju uređenja ovog dela grada. Još će tri decenije proći dok leva obala Save ne dobije izgled koji poznajemo danas. Danski nasip morao se uklopiti u savremeni izgled priobalja, a projekta se ’70-tih godina prošlog veka prihvatio još jedan poznati arhitekta Branislav Jovin. Foto: "Vreme", 1940 - Plan isušivanja leve obale Save Foto: Wikimedia commons - Pogled na tzv. "Danski nasip"

Beogradsko Staro trkalište. Pise Nikolina Radovanović Danas deo šireg centra grada, kraj oko Vukovog spomenika nekada je bio daleko predgrađe. Umesto velelpnih zgrada izgrađenih u stilu klasicizma, ovde su se prostirala polja i vinogradi pored Carigradskog druma. Tu je među šašom i baricama šezdesetih godina XIX veka napravljeno prvo beogradsko konjičko trkalište, po kome je ovaj deo grada decenijama nosio ime - Trkalište. Prvi beogradski hipodrom Razvoj konjičkog sporta u Beogradu i Srbiji počeo je relativno kasno, početkom XIX veka. Naime, prema tadašnjim turskim zakonima, konje su mogli da poseduju samo Turci, te je većinskom srpskom stanovništvu na raspolaganju bila samo zaprega na volovsku vuču. Sve se menja donošenjem Hatišerifa iz 1830. godine, kada Turci gube većinu svojih privilegija, a Srbi, doduše, samo oni imućniji, imaju priliku da kupuju konje. Istorija kaže da su prve konjičke trke održane 1842. godine zahvaljujući engleskom konzulu Lojdu Džonu Hodžesu, a da su tih godina u “šetnji na konjima” uživale i prve beogradske dame. U pitanju su bile ćerke kneza Aleksandra Karađorđevića koje su konje jahale u posebno izrađenim sedeljkama. Prava konjička groznica zahvatila je Beograd posle povratka kneza Mihaila u Beograd. Za vižljastog kneza govorilo se da je veliki zaljubljenik u konje i konjički sport, a važio je i za odličnog konjanika. Njegov omiljeni at Vranac, svadbeni poklon Dimitrija Birimaca, ovekovečen je na kneževom spomeniku koji i danas krasi Trg republike. Zalaganjem kneza Mihaila organizovano je prvo trajnije trkalište na dalekoj periferiji Beograda uz Carigradski drum. Livada na kojoj je izgrađeno trkalište nalazila se na prostoru između današnjeg Pravog fakulteta, hotela Metropol i Parka Ćirila i Metodija. Staza za trke bila je tradicionalno u obliku elipse, dužine 1350 metara, odnosno 700 hvati. Start je bio sa gornje strane do Carigradskog druma, današnjeg Bulevara kralja Aleksandra. Uz samu startnu liniju bila je izgrađena tribina za gledaoca sa počasnom ložom za kneza i druge važne goste. Konji sa jahačima su se kretali u smeru suprotnom kazaljci na satu, krećući se prvo ka današnjem Vukovom spomeniku, pa nizbrdo niz Ruzveltovu, skrećući levo u ulicu Kraljice Marije, potom pored Pravog fakulteta do starta. Prve zvanične galopske trke u Beogradu održane su aprila 1863. godine, na osnovu pravila koje je sastavio sam knez. Tokom svoje vladavine, kao veliki ljubitelj konja, Mihailo je na sve načine pomagao dalji razvoj konjičkog sporta, organizujući i darujući konjičke trke što iz budžeta države, što iz svojih ličnih sredstava. Posle ubistva kneza Mihaila, trke se na ovom trkalištu održavaju sve do pred kraj XIX veka. Osnivanjem Dunavskgo kola jahača u Beogradu 1890. godine, trkalište se prvo seli u Baru Veneciju, pa na Banjicu i na kraju na današnje mesto na Carevoj ćupriji. Ipak, ime ostaje. Narednih 50 i više godina, ovaj deo grada i dalje će nositi naziv Trkalište ili Staro trkalište. Vremenom će šaš, kukuruzi, vašari i buvlja pijaca zameniti konje i konjičke trke. Foto: Unvierzitetska biblioteka "Svetozar Marković"/ "Beogradske opštinske novine", 1933.

Kako je fudbal stigao u Beograd. Pise Nikolina Radovanović Bilo je nedeljno popodne kasnog proleća 1896. godine. U Donjem gradu pored Kule Nebojše okupilo se pedesetak znatiželjnika koji su došli da izvide šta je to mladi Hugo Buli sada smislio. Tačno u 15 časova na improvizovani teren istrčale su dve grupe mladića. Za njima je pristigao i Buli, noseći neobičnu kožnu loptu. Umesto bacanja u vazduh, loptu je stavio na zemlju, klimnuo okupljenima, pokazao na loptu i označio početak prve fudbalske utakmice u Beogradu. I bi fudbalska lopta… O poreklu fudbala i danas se vode žučne rasprave. Dok jedni tvrde da je njegova postojbina centralna Amerika, drugi se pozivaju na igre sa loptom koje su se javljale u drevnim civilizacijam još od antičke Grčke, preko Rima, Kine pa sve do aboridžinskih plemena Australije i inuitskih plemena dalekog Severa. Bilo kako bilo, danas se za kolevku savremenog fudbala uzima Velika Britanija, tačnije Engleska i Škotska, gde su nastale prva pravila igre i prvi fudbalski klubovi. Odatle se igra širila Evropom, preko Francuske i Italije sve do Nemačke odakle je stigla na naše prostore. Krivac za to bio je sin beogradskog trgovca Edija Bulija, Hugo koji je sa studija iz Berlina poneo neobični suvenir. U koferu je pored knjiga i poklona za porodicu bila i lopta za fudbal. Naime, tokom studija u Nemačkoj, mladi Hugo zarazio se "fudbalskom groznicom" u klubu "Germanija", u kome je "pikao" loptu i provodio vreme između časova. Iako izjava možda zvuči čudno, bila su to vremena slična današnjima. U poslednjim decenijama 19. veka među mlađarijom je posebno bilo popularno negovanje sopstvenog tela i zdravlja kako kroz telovežbe, tako i kroz druge sportove. To je i vreme kada se u Beogradu osniva prvi biciklistički klub, prvi mačevalački klub, otvaraju kupališta, bare pretvaraju u klizališta, a bilo je popularno i veslanje, klis, bacanje kamena sa ramena. Posebno mesto zauzimalo je Beogradsko gimnastičkog društva "Soko", koje na Bulijevu inicijativu 24. maja (12. maja po starom) 1896. godine osniva Loptačku sekciju. Samo nedelju dana kasnije, na poljani pored Nebojšine kule odigrana je i prva fudbalska utakmica u Beogradu. Publiku su činili uglavnom članovi "Sokola" i nepoznati novinar "Večernjih novosti", zahvaljući kome je ova utakmica i ostala zabeležena. Detalji ovog događaja su uglavnom nepoznati. Ostalo je zaspisano da je utakmica odigrana pod nadzorom društvenog učitelja gospodina Frajfa i Huga Bulija, ali pravila, rezultat i učesnici nisu poznati. Uz opasku da su gimnastičari igrali "jednom velikom loptom, bacajući je po izvesnim pravilima čas u vis, čas u daljinu, i to što je najzanimljivije, samo nogama", novinar navodi i da su nove igre "veoma korisne sa higijenskog gledišta, jer doprinose naglom razvoju sviju mišića na nogama". Prva fudbalska krađa u Beogradu Iako je prva utakmica izazvala izvesno interesovanje, "fudbalska groznica" nije odmah zahvatila Beograd. U narednim godinama retki zaljubljenici u loptanje, u nedostatku uređenog terena, svoje umeće su kalili na brojnim beogradskim poljanama. Izvesni pomak desio se maja 1899. godine, kada je pod pokroviteljstvom uglednog Andre Nikolića, a na inicijativu Huga Bulija u Trgovačkoj kafani osnovano Prvo srpsko društvo za igranje loptom. Za potrebe društva, a zahvaljujući prikupljenim dobrovoljnim prilozima, uglavnom od strane samih igrača, Buli se izborio za uređenje terena koji se nalazio u blizini današnjeg Medicinskog fakulteta. Tu je pred oko 500 gledalaca 25. juna (13. juna po starom) odigrana prva javna utakmica između dva tima ovog društva. Prvo srpski društvo za igranje loptom nije dugo bilo aktivno, tek nekih dva meseca. Naime, u noći posle prve javne utakmice, skupo plaćena ograda oko terena je ukradena. Razočaran i ljut, Buli je odlučio da digne ruke od svega. Rasprodao je sve što je preostalo kako bi nadoknadio novac igračima, a zatim ugasio društvo. Lagano tinjanje "fudbalske groznice" Ipak, ovo nije bio kraj fudbala u Beogradu, već samo privremena pauza. Za njegov povratak ponovo je bila zadužena studentarija. Naime, na inicijativu grupe studenata aprila 1903. godine osnovan je Loptački klub "Soko". Okosnicu kluba činili su studenti koji su studirali u inostranstvu i gimnastičari "Sokola", a za predsednika je izabran Ljubomir Jovanović. Zanimljivo je da se među počasnim predsednicima pored Jovanovića i Jovana B. Frontighama, nalazila i jedna žena - Darinka Grujić. Ni Hugo Buli nije ostao po strani. Sada već ugledni veletrgovac, Buli je izabran za prvog blagajnika novog kluba. Treninge su imali na terenima u Bari Veneciji, a potom na Košutnjaku, gde je 1904. godine izgrađen novi teren. Prva zvanična utakmica odigrana je na ovom terenu na Đurđevdan iste godine. Uslediće donošenje fudbalskog pravilnika 1905. godine, za koji je bio zadužen Anastas Hristodulu, beogradski advokat i učitelj gimnastike. Ovim su po prvi put na srpskom jeziku definisana pravila loptanja, odnosno "futbola" ili "fusbala", kako su ovu igru još zvali tih prvih godina. Početak i brzi kraj prvog fudbalskog rivalstva Godine 1906. loptački tim "Sokola" napokon dobija dostojnu konkurenciju. Na inicijativu Radivoja Novakovića, Boračko društvo "Srpski mač" osniva svoju fudbalsku sekciju. Za razliku od "Sokola", koji je bio okrenuti gimnastici, "Srpski mač" je prvobitno bio mačevalački klub, ali se od 1906. godine okrenuo fudbalu. Iako je "Srpski mač" bio poznat po vrlo posećenim i popularnim mačevalačkim takmičenjima, ispostaviće se da je za fudbal potrebna sasvim druga veština. Prva javna utakmica između "Sokola" i "Srpskog mača", održana septembra 1907. godine završena je porazom mačevalaca, a poraz će upisati i protiv kragujevačke "Šumadije", 1908. godine. Obe utakmice su odigrane na terenu koji se nalazio na mestu današnjeg parka kod Vukovog spomenika. Završni udarac u gol "Srpskog mača" zadaće "HAŠK", koji im maja 1911. godine u Zagrebu priređuje dva teška poraza. Po povratku u Beograd, fudbaleri su u javnosti dočekani sa velikim negodovanjem, posebno zbog toga što su samoinicijativno nastupali pod nazivom "reprezentacija Kraljevine Srbije". Istovremeno, zbog neslaganja sa potezima predsedavajućeg Radivoja Novakovića, grupa fudbalera istupa iz kluba i osnova "Beogradski sportski klub" - BSK. Osnivanjem BSK Loptački klub "Srpski mač" odlazi u istoriju, a nad Balkanom će se uskoro nadviti tamni oblici rata, koji na neko vreme zaustavljaju dalji razvoj fudbala u Beogradu.

O politici ne razgovaram: Moša Avram Maca, umešni biznismen koji je kumovao izrazu “prodajem amrele”. Pise Ivan Radojičić "Prodavati amrele" u žargonu beogradske čaršije na prelazu iz 19. u 20. vek, značilo je praviti se lud i odbijati da se mešaš u stvari koje te se ne tiču i gledaš svoja posla. Ovaj izraz lepo se odomaćio i postao gotovo uzrečica u ondašnjim kafanama, a svoj nastanak duguje zapravo jednom majstoru za kišobrane, čoveku po imenu Moša Avram Maca koji je, na uglu Vasine i Zmaj Jovine ulice, imao veliku radionicu, koju je nazvao "Prva srpska fabrika amrela". I zidovi imaju uši U to vreme politička situacija u zemlji bila je, što bi se reklo, "čupava". Policija je muke mučila sa protivnicima vlade i kraljeva Milana i Aleksandra, pa su pažljivo osluškivali sve abrove koji su kolali kuloarima. Bilo je dovoljno izgovoriti nešto što se, makar iz daleka, moglo protumačiti kao "prenošenje lažnih vesti", "oporočavanje vlasti", "širenje uznemirujućih glasova" ili slično, da bi se dopalo zatvora. Zato su se ljudi mudro uzdržavali od toga da, u neproverenom društvu, izgovaraju bilo kakve kritike na račun vlasti. Strahovalo se da i zidovi imaju uši. S druge strane, taktika policije bila je upošljavanje provokatora koji bi prišli čoveku i počeli da kukaju: "Pa ovo je strašno šta se radi. Država će sigurno propasti! Čemu vodi sve ovo?" Čim bi neko nesmotreno upao u njihovu zamku i počeo da i sam govori pogrdno o vlasti, u sledećem trenutku već bi se našao u apsu. Mudra taktika Sa svim ovim stvarima Moša Avram Maca, Jevrejin iz Niša koji je sebe smatrao Srbinom Mojsijeve vere, pronašao je genijalan izlaz. Jednostavno nije želeo da razgovara o politici sa bilo kime. Iz svake potencijalne zamke izlazio bi rečima: "Mene to ne zanima, ja prodajem amrele". I zaista, pravio je vrhunske. Od kišobrana i sunciobrana za dame i gospodu, do onih koje su kafane koristile za svoje bašte. Proizvodio je ženske suncobrane u svim bojama, a posebno svadbene od bele čipke, kao i plave kišobrane sa jakim štapom koji je mogao da posluži i kao batina u slučaju nekakvog razračunavanja. Naročito je hvalio svoje sunco-kišobrane koji su bili beli dok se ne pokvase, da bi pocrneli na kiši. I posao mu je baš dobro išao, budući da su, sve do Prvog svetskog rata, gospoda stalno nosila suncobrane bojeći se sunčane kapi, a sve prema preporuci lekara koji su ovu praksu savetovali kao preventivu od sunčanice i nervnih zamora od žege. Kako bi se reklamirao, Maca je štampao i svoje plakate na kojima je naveo: "Amreli štite čoveka od vlage i nazeba, oni čuvaju odelo i sam ugled čoveka, jer niko ne izgleda dobro kad pokisne. Najzad, svaki Srbin i domaćin čovek treba da nosi amrel da ne bi izgledao kao adrapovac!" Njegovo geslo glasilo je: "Čovek može ići i bez donjeg veša, jer se to ne vidi, ali ne i bez amrela, jer se to vidi." U svojim marketinškim naporima trudio se da bude inovativan. Tako je gazdama berbernica i bakalnica slao slatke slike mačića i štenaca ispod kojih je pisalo "Prva srpska fabrika amrela – Maca", a oni bi ih postavljali na zid. Zahvaljujući svom radu, Moša Avram Maca postao je bogat i ugledan čovek čije su mišljenje ljudi tražili i voleli da čuju. Međutim, njegova mudrost nalagala je da o politici ne razgovara nikada i ni sa kime. Na svaku "provokaciju" odgovarao bi sa: "Ne znam ništa, prodajem amrele". Uvek na dobrom glasu Svakoga dana gospodin Moša Avram Maca, pre posla, prošetao bi do Grand hotela i popio kafu. Iako su se tu okuplali beogradski naprednjaci, sa njima ne bi ni reč o politici prozborio. Kasnije bi u svojoj radnji primao na razgovor i kafu razne činovnike, književnike i umetnike sa kojima su političke teme, takođe bile tabu. Ipak, iako nije bio raspoložan za razgovor o gorućim temama, Avram Maca je uvek bio na dobrom glasu, posebno zahvaljujući svojoj darežljivosti. Za maturu sinovima svojih prijatelja slao bi štap i amrel, ako bi koja glumica imala jubilej, od Mace je dobijala lep suncobran, a svaki put kada bi bio izabran novi mitropolit, za novu službu, u ime "Prve srpske fabrike amrela", dobijao bi kišobran sa drškom od slonovače. Zbog posla je često putovao i svuda bio rado viđen gost. U Beč je odlazio redovno kako bi nabavio materijale za izradu amrela i tada bi se viđao sa sinovima svojih prijatelja, odveo ih na ručak i lepo se ispričao sa njima. Tačnije, pričao bi o svemu izuzev o političkim temama. "Nisam čuo i neću da čujem! Ja prodajem amrele". Sličan odgovor sledio je čak i kada bi se povela rasprava o tome da li se neki par razvodi ili ima bračnih problema, a nisu bolje prolazili ni različiti abrovi i ogovaranja. Za njih gosin Maca nije imao vremena. Najviše problema da izbegne škakljive teme Maca je imao u dva navrata. Prvo kada su se 1900. godine kralj Aleksandar i Draga Mašin venčali, a ceo grad brujao o tome i drugi put kada je kraljevski par ubijen u Ivandanjskom atentatu 29. maja 1903. Čim je Avram Maca ušao u Grand hotel kako bi popio jutarnju kafu, kelner i gosti koji su ga poznavali dočekaše ga sa pitanjem: "Šta se ovo zbi gazda Avrame?" Odmah je odgovorio: "Ja prodajem amreli! Ja sam Moša Avram Maca, Prva srpska fabrika od amreli. Ja nemam nikakve veze so zavere." Odlučio je da se ne obazire na opštu pometnju i da otvori svoju radnju. Međutim, tu ga je dočekao komšija kojij ga je, bez ikakve zle namere, upita da li je čuo za atentat. Maca mu odmah odgovori da ne želi ništa da zna. "More Mošo, ja ne teram komediju, odista su ubili kralja", rekao mu je komšija. "Ama čoveče ostavi me na miru, lepo ti kažem, ja prodajem amreli", glasno je rekao Moša i otvorio vrata svog dućana. Inače vajar Đoka Jovanović je ovekovečio lik ovog čoveka i on se nalazi, izliven u bronzi na njegovom nadgrobnom spomeniku. Moša Avram Maca je preminuo 1921. godine, a njegovim kišobranima i izrazom, "Prodajem amreli", Beograđani su se služili još dugo nakon toga. Foto: Wiki/M. Stojanović Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije - Prodavnica Moše Avrama Foto: "Male novine", 1899. - Oglas Moše Avrama Mace

Beogradska istorija grafita duga 100 godina. Pise Petar Minić Dugo je vremena prošlo da bi se grafit, poruka, crtanje na slobodnim gradskim površinama, izborio za status umetnosti. Ni to nije do kraja definisano, ili možda jeste dodavajući prideve – ulična, alternativna. Bila kako nazvana, zadavala je, a i sada zadaje komunalcima probleme kako ih "skinuti" sa zidova i mesta "gde im mesto nije". A kod nas, u Sremskoj ulici u Beogradi, jedan grafit ima status "zaštićenog" jer je pre nepun vek napisan i smatra se prvim srpskim grafitom. Sada je "uramljen" uz objašnjenje zašto je to urađeno. U osnovi svega "stoji" ili je bila politika. Još preciznije, izbori s početka prošlog veka za Beogradsku opštinu, sa jasnom porukom: "Glasajte za Filipa Filipovića”. Izbori za Beograd Ko će vladati prestonicom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1920. godine odlučivalo se na neizvesnim izborima. Među učesnicima je bila mlada politička sila, Komunistička partija Jugoslavija, koja je tog avgusta, organizova snažnu predizbornu kampanju. Njihov kandidat za prvog čoveka Beograda bio je matematičar, revolucionar, jedan od osnivača i prvi sekretar KP Jugoslavije Flip Filipović. Filipović je veoma studiozno pripremio, a vreme je pokazalo, i uspešno realizovao kampanju. Kažu da nije bilo sindikata ni partijske organizacije koju nije posetio, razgovarao sa članovima i građanima, organizovao predavanja i sastanke. Svedok te predizborne kampanje je danas zaštiće slogan u Sremskoj, kratak i jasan "Glasajte za Filipa Filipovića” i važi za najstariji grafit Beograda. Kampanja je urodila plodom pa su Beograđani 25. avgusta iste godine izabrali komunistu Filipa Filipovića za gradonačelnika prestonog grada Kraljevine. Bio je to "šamar" koji je "zabrideo" režim, a "zazvečao" je i van granica Kraljevine. Mandat od 7 dana Režim se nije mirio sa rezultatima beogradskih izbora, jer osvojiti vlast u prestonici i tada kao i danas, ima posebnu političku težinu, pa je pribegao policijskoj sili. Naime, istorija je zabeležila da je Filipovićev mandat trajao samo sedam dana, jer su policijski odredi zaposeli kancelarije novoizabranih opštinskih odbornika i sprečila da preuzmu, legitimnu na izborima, osvojenu vlast u Beogadu. Šta se sve dešavalo u opštinskom zdanju tih podizbornih dana ostalo je zapisano od samih učesnika. Jedan od njih, Vladimir Mirić piše: "U kancelarijama Opštine nije bilo ni jednog službenika, a njihova mesta su zauzeli toga dana policajci. Upravnik grada saopštio nam je da samo kolektivno, svi odjednom, možemo ići, dok nam pojedinačni izlazak nisu dopuštali; telefone nam takođe nisu dali na upotrebu. Posle dužeg savetovanja složili smo se da bi svaki naš fizički otpor unutra bio besmislica. Razlog za naše suspendovanje bio je tobože u tome što nismo položili zakonsku zakletvu, što je drug Pavle Pavlović prilikom polaganja zakletve dao izjavu: da nas verska zakletva neće vezivati i prinuđivati na dobar rad, već Obaveza koju smo dali našim biračima". Komunisti su uložili žalbu što nije imalo efekta kod režima, Filipović ipak nije vraćen na mesto prvog čoveka Beograda. Neprijatelj države Povod da se obračuna sa Filipovićem i PKJ završi, režim je našao već sledeće godine u pokušaju atentata na regenta Aleksandra, koji je pokušao član komunističke partije Spasoje Stejić. Naime, mladi reovlucionar koji je radio kao moler na rekonstrukciji zgrade Ministarstva građevina u ulici Kneza Miloša, iskorisito je momenat u kome je svečana Vidovdanska povorka prolazila pored zgrade, da baci na kočiju sa regentom upaljene štapove dinamita. Umesto u kočiji, dinamit je završio na telegrafskom stubu i eksplodirao. Srećom, nije bilo ljudskih žrtava, ali je usledila velika zbrka. U svojevrsnoj hajci uhapšeno je kompletno rukvodstvo, poslanici partije uhapšeni su u parlamentu, pa i Filipović. On je na Vidovdanskom procesu osuđen na dve godine zatvora zbog "revolucionarne delatnosti". Po izlasku na slobodu Filip Filipović beži u SSSR. Pod imenom Boško Bošković iz Moskve vodi partiju u emigraciji. Kao žrtva Staljinovih čistki, Filipović je 1938. godine uhapšen i streljan. Njegova kuća u Takovskoj 35, godinama je bila pod zaštitom države, ali je nažalost srušena. Od svih tragova ovih dana revolucije, ostao je samo grafit na zgradi u Sremskoj koji je preživeo do danas.

Beograd za vreme Karađorđeve vlasti. Pise Jelena Tepavac i Nikolina Radovanović Kada je na praznik Svetog Andreja Prozvanog, 13. decembra 1806. godine, grupa ustanika prošla kroz Sava kapiju, Beograd je posle skoro četiri veka prešao u srpske ruke. Mesec dana kasnije, Beogradsku tvrđavu napustiće turski odmetnik Alija Gušanac, čime će grad i zvanično postati prestonica oslobođenog dela Srbije pod vlašću Karađorđa. Do sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine, grad će pretrpeti manje izmene, ali dovoljne da budu začetak razvoja moderne srpske varoši posle sticanja autonomije 1830. godine. Beograd u "Šancu" Kada su ustanici posle dve godine opsade zauzeli varoš, Beograd je pretežno bio naseljen turskim stanovništvom, sa nešto hrišćana i Jevreja koji su se u gradu bavili trgovinom i zanatima. Varoš i tvrđava su bili u dosta lošem stanju. Tokom vladavine dahija, gotovo sve što su Austrijanci sagradili bilo je srušeno, uključujući delove samih bedema, prelepi dvor i kasarna Aleksandra Virtemberškog, koji su se nalazili između današnje Vasine i Knez Mihailove ulice, dok su ruševine dvora Eugena Savojskog pretvorene u turski han i magacin. Ulice su bile krivudave i neuređene, bez kanalizacije, vodovoda i bilo kakvih naznaka sprovođenja komunalne higijene. Razmeštene bez ikakvog reda, nisu bile osvetljene i često su se završavale u ćorsokacima. Kaldrma je bila primitivna i često se pretvarala u kaljugu posle kiša. U ulicama su velelepne kamene kuće mletačkih i dubrovačkih trgovaca zamenjene prizemnim i jednospratnim kućama građenim u orijentalnom stilu, niskih tavanica, loše osvetljenim, od slabog materijala i bez ikakvih dodatnih ukrasa. Sama varoš bila je smeštena u takozvanom "Šancu", pojasu koji se pružao između pustog i zapuštenog gradskog polja, Kalemegdana i spoljnih bedema. Bedem je, u stvari, bio nasip od zemlje, visine oko 6 metara koji je sa unutrašnje strane bio ojačan palisadima (kočevima), dok se sa spoljne strane nalazio rov dubine 4 metra. Bedem se nije pružao pravolinijski, vec cik-cak počev od Petrovaradinske kapije na Savskom pristaništu, preko Velikih stepenica uzbrdo, put Kosančićevog venca do Varoš kapije. Varoš kapija se nalazila na raskršću današnjih ulica Pop Lukine i Topličinog venca. Potom je vodio duž Obilićevog venca do Stambol kapije u blizini Narodnog pozorišta. Zloglasna Stambol kapija bila je i najveća gradska kapija kroz koju je prolazio Carigradski drum. Šanac je potom nastavljao nizbrdo Francuskom ulicom i Skadarskom (tada Skadarski potok), preko Vidin kapije na mestu današnje Prve beogradske ulice, do Temišvarske ili Su-Kapi (Vodene) kapije na Dunavu. U zavisnosti kojoj su naciji ili društvenoj klasi varošani pripadali, birali su svoj deo grada. Pripadnici dobrostojećih slojeva vladajućeg naroda zauzimali su elitni deo varoši na prostoru između današnjih ulica Kneza Mihaila i Dušanove, te Francuske i Tadeuša Košćuškog. Hrišćani su zauzimali deo oko Varoš kapije i Saborne crkve. Jevrejska Jalija na Dorćolu ispod Dušanove ulice, bila je gotovo zapuštena. Oba ova kraja bila su poprilično pusta, jer su zbog dahijskog zuluma svi "nevernici" morali da beže iz varoši i skrivaju se po selima i imanjima u okolini grada. Turci zanatlije i trgovci naseljavali su Zerek, u donjem delu današnje ulice Kralja Petra, a opšti utisak oronulosti varoši razbijala je tek pokoja lepo uređena i ozelenjena bašta u turskom delu Dorćola. Sve ovo je donekle izmenjeno ponovnim dolaskom hrišćana, posebno Srba u Beograd. Prestonica Srbije posle četiri veka Jedan od prvih Karađorđevih poteza posle oslobođenja Beograda, bilo je naseljavanje srpskog stanovništva i ojačavanje trgovinskih, kulturnih i privrednih prilika u gradu. U tom trenutku Beograd i zaista postaje živahni srpski grad i prestonica. Već 1807. godine u Beograd je preseljeno sedište Praviteljstvujušćeg sovjeta serbskog, preteče moderne vlade Srbije i prvi pokušaj demokratije u Srbiji. Zgrada u kome je zasedao Sovjet, nalazila se današnjem Studentskom trgu na raskrsnici sa Višnjićevom ulicom. Ovo zdanje je u nekom trenutku srušenom, dok se na njegovom mestu danas nalazi nešto mlađa i prilično devastirana kuća. Jedini spomen na značaj ovog mesta je spomen-ploča postavljena povodom 200 godina od početka Prvog srpskog ustanka. Protiv neznanja i slepote uma Samo ulicu dalje, u Gospodar Jevremovoj, nalazi se druga značajna institucija koja je obeležila Karađorđevu vladavinu - zgrada Velike škole. Osnovana 1808. godine na inicijativu Ivana Jugovića, a uz pokroviteljstvo Dositeja Obradovića, Velika škola bila je prva visokoobrazovana institucija u Srbiji. Kroz tri razred škole, od osnivanja do 1813. godine prošlo je oko 40 učenika. Među đacima su bili sinovi najvažnijih ustanika, ali svoje mesto su našli i drugi dečaci i mladići koji su ispunjavali jednostavne uslove - morali su da znaju da čitaju i pišu, te da poznaju osnovne matematičke operacije. Iako je škola funkcionisala u skromnim uslovima i bez pravih udžbenika, osnivanje ove škole bilo je veliki korak u borbi protiv "neznanja i slepote uma", kako je jednom Dositej zapisao. Početak vojne industrije u Srbiji Privredni razvoj je bio spor i nedovoljan, ispresecan stalnim vojnim pohodima. Zbog potreba vojske, 1807. godine u Donjem gradu napravljena je mala fabrika za popravku i prepravku oružja, te izradu puščanih zrna, jatagana, pištolja, koplja i drugih vrsta oružja. Time je u Beogradu osnovana srpska vojna industrija. Najznačajniji događaj, pak, bio je početak izlivanja prvih srpskih topova, te je zgradi negdašnjeg Arsenala u Donjem gradu pridodata topolivnica. Pre toga su srpski vojnici koristili čuvene topove od trešnjinog drveta, ali je oko 1810. godine izliven prvi železni top od strane majstora Jovana Petrovića. Zabeleženo je da su tokom tri kratke godine izlivena tri topa, a postojali su planovi da se počne sa pravljenjem prve haubice. Dalji razvoje Beograda prekinuće slom Prvog srpskog ustanka. Karađorđe 21. septembra 1813. godine napušta Beograd i prelazi u Zemun. Nedugo potom, u gotovo pusti Beograd, ulaze Turci i započinju krvavu osvetu nad retkim Srbima koji su se tu zatekli. Time je završen kratak period srpske vladavine u Beogradu.

Alba Graeca: austrijski Beograd na temeljima srednjeg veka. Pise Marta Levai Pođete li kroz istorijsku turu po Beogradu, neminovno će vam se nametnuti utisak kako glavni grad nalikuje nesvakidašnjem miksu najrazličitijih uticaja. I svaki od njih je, u svoj svojoj šarolikosti, postao delom prestoničkog kulturnog zapisa. I sam Beograd, pritom, neprikosnoveno drži status jednog od najstarijih evropskih gradova. Ne čudi stoga ni što su svi ti različiti uticaji za sobom ostavili "otiske" – pojedine vidljive golim okom, a pojedine pak, skrivene od pogleda. Neki od njih mešavina su i jednog i drugog, pa se ti skriveno-neskriveni uplivi očitavaju, primerice, u njegovom imenu. Izlistamo li tako redom sva imena prestonice, prošetaćemo od Singidunuma i Biograda na Dunavu, preko Albe Bulgarice ili Castelbianca, sve do Veligrada ili Belgrata. Koji god se od brojnih naroda u Beogradu duže zadržao, morao mu je, čini se, dati svoju verziju imena. Među njima nailazimo i na jedno koje isprva kao da pomalo "štrči". Ili makar to čini jednom polovinom: jer, značenje mu je "grčko", piše se na latinskom i nemačkom, skovali su ga Bugari a upotrebljavali Austrijanci. Zato je Alba Graeca od onih imena koje naoko ne ostavlja mnogo aluzija na teritoriju kojoj Beograd pripada, ali neizostavno asocira na narode koji su ga tim nazivom krstili. Šta se krije iza imena skovanog pre 12 vekova? Teško je odrediti u kom je to istorijskom periodu Beograd trpeo najviše nemira. Na primer, onda kada se već zagazilo u srednji vek, ili period poznog srednjeg veka – uz neizbežan trenutak pada pod tursku vlast... Što se samog imena tiče, ovo je vreme kada se naziv Alba Graeca (lat. Alba Graeca) prvi put i pominje. Beograd je tada, pored ovog, imao još jedno ime: Alba Bulgarica. Upotrebljavala su se paralelno, a oba su potekla od bugarskog naroda koji je od 9. do 16. veka nastanjivao područje Balkana. Pritom, i jedno i drugo ime bilo je, takoreći, nezvanično – "službeni" naziv glasio je Beligrad, i u zvaničnoj upotrebi je bio od 9. Veka. Alba Graeca je pak, imala i svoju germanizovanu verziju. Grčki Vajsenburg (nem: Griechisch Weißenburg) bio je drugi njegov oblik, pri čemu kod oba imena donekle postoje i razlike u značenju. Tako bi Alba Graeca doslovce značilo "bela Grčka", dok Griechisch Weißenburg-u odgovara značenje "bela grčka palata". I dok se koreni ovog imena zatiču u srednjem veku, njegova upotreba ostaje aktuelna i stolećima kasnije. Doba kada Alba Graeca postaje ozvaničeni naziv, poklapa se sa epohom tzv. austrijskog Beograda. Raskošan život u "grčkoj palati" Pri pomenu Grčkog Vajsenburga – onog koji asocira na Beograd 18. veka – valja naglasiti i da se on vezuje za tada najpoznatijeg Austrijanca. Princ Karl Aleksandar Virtemberg (1664-1737) bio je zapovednik i guverner Srbije (tačna godina je 1720.), i među narodom poznat kao vrlo ohol i arogantan gospodin. Virtemberg je živeo u svojoj raskošnoj palati u Vidinskoj ulici (današnja ulica Cara Dušana), a ista je, prostirući se do Vidin-kapije, bila glavna u austrijskom Beogradu. Za Vidinsku ulicu vezuje se i zanimljiva anegdota – naime, naziv koji su joj dali Turci glasio je "Prinčev han". Ne uspevši, međutim, da joj valjano protumači značenje, beogradski živalj ju je greškom proglasio "Pirinčana". Osim najpoznatijeg gradskog žitelja, palata u Vidinskoj ulici imala je još jednu znamenitost: veliki časovnik koji se sa vrha palate oglašavao svakog sata. Elem, isti taj Virtemberg osmislio je i novi gradski grb. Na njemu su se našle tri kule despota Stefana, a grb je upotpunjavao prikaz carskog orla, te natpis Beograd, ponovo zauzet 1717. O samovolji i ekscentričnim sklonostima princa Aleksandra svedočio je i njegov običaj priređivanja svečanih balova; i mada su ulaznice bile bezobrazno skupe, svi pozvani bili su u apsolutnoj obavezi da dođu. I sama prestonica, pritom, izgledala je znatno drugačije. Ceo grad se, ponajpre, delio na Srpski i Nemački Beograd. "Granica" između dva Beograda bio je deo današnje Vasine ulice, do koje je vodila tadašnja Mitropolitova – danas ulica Kralja Petra. Pored pomenutog pravca, Mitropolitova je bila jedna od glavnih ulica, spajajući savsku i dunavsku varoš. Pritom, Virtembergova palata bila je tek jedno od raskošnijh zdanja. Nedaleko od nje – između današnjih ulica Zmaj Jovine, Ruskog cara i Obilićevog venca – nalazila se čuvena Aleksandrova kasarna. Svojim izgledom bila je među najimpozantnijim u Beogradu: bogato ukrašena i podignuta na dva sprata, u sklopu nje su se našla tri velika dvorišta namenjena grupnim vojnim vežbama. Tekovine moderne Evrope najzad u belom gradu Od svega što su Austrijanci Beogradu ostavili u amanet, valja pomenuti i prestoničke vodovode. Jedan od njih – tzv. "nemački vodovod" – nastao je između 1724. i 1737. godine. Voda je njime dopremana iz Boleča i Grocke, a nalazio se na mestu današnje Denkove bašte. U sklopu vodovoda tada je izgrađen i akvadukt dužine 35 metara. Jedan od delova vodovoda nazvan je "Ćeriza", a snabdevao je javnu česmu kod Saborne crkve. Javne česme su, inače, bile neizostavne komponente vodovoda, a "nemački" ih je imao 22. Drugi prestonički vodovod, sa ukupno 18 česmi, nalazio se na teritoriji Slavujevca (prostor između Novog groblja i ulica Ruzveltove i Dimitrija Tucovića). Stoga je prikladno nazvan Slavujevački vodovod, mada je ovaj lokalitet u vreme austrijske uprave bio poznatiji po svojim raskošnim letnjikovcima. Bašte su bile bogate zasadima smokava i grožđa, dok je Slavujevom dolinom tekao Bulbulderski potok. Sem impozantne infrastrukture, Austrijanci su Beogradu doneli još neke od tekovina Evrope. Primera radi, kontumac (karantin) izgrađen 1740. u Zemunu imao je sprečiti širenje kuge iz Turske. Na taj način se borilo sa onomad čestim zarazama, a zemunski karantin opstao je narednih 80 godina. Ipak, nije se u "grčkoj palati" samo vredno (g)radilo. Poznato je da su Austrijanci 1724. godine u Beogradu organizovali prvi međunarodni vašar. Našlo se, dakle, vremena i za zabavu i veselje, što je nesumnjivo radovalo one koji nisu mogli priuštiti skupe Virtembergove balove. I mada mu ondašnji naziv nosi naznake mračnog srednjeg veka, austrijski Beograd – iliti, Alba Graeca – tek će stolećima kasnije usvojiti drukčije tekovine. Jer, 18. vek je bio od onih u kom će prestonica zazračiti novim sjajem, napokon prigrlivši evropske tokove.

Film manje vise, interesantnije je videti ga danas i scene grada pre 63 godine. I glumica, bila i ostala lepotica. &..... Odavno sam (mislim da je bilo negde '90) gledala ciklus -noir/kriminalisticki/trileri- filmova na tadasnjoj RTB snimljenih sezdesetih godina proslog veka u bivsoj Jugoslaviji, pre toga nisam ni znala da su kod nas snimani filmovi (ne racunam filmove koji su bili po bunkerima) tog zanra. Sasvim solidni u poredjenju sa istim zanrom francuske ili /americke kinematografije iz istog perioda.