Jezebel

Moana. 2016 ...i obavezni sidekicks ljubimci Heihei trapavi petao koji kljuca sve sto mu se baci ispred kljuna i Pua prase koje se igra kao kuce.

Ovo je trebalo da stoji u naslovu teme jos kada sam je u novembru '22 postavila: There comes a time in every person's life when she or he needs to grow up and leave childish pursuits behind. I sit on a couch watching Disney films. This one is about cartoon lizard, Disney princesses and chicky horse. Rapunzel (Tangled) 2010 Kameleon^Paskal je slatkis, ali Maximus tvrdoglavi drski konj 'stole the show'.

Ja nemam herca da gledam na tv slike uzivo iz Ukrajine, sinoc na nesrecu videh snimak iz Bahmuta, kamen na kamenu nije ostao.... Nemoc, uzas.

Reakcija odgovornih (ovo - odgovornih u Srbiji zvuci kao najcrnji humor) je na svim nivoima toliko losa, tragicna cak. Kao kada covek stoji u zivom blatu i otima se a tone sve brze i sve dublje. Kolicina njihove kombinacije nesvesti, nekompetencije i bezobrazluka u isto vreme, je kolosalna. Kod gradjana razumem sve emotivne reakcije, ono sto ne razumem je da ne shvataju da recept osvete i nasilja kao resenje za nasilje koje nece resiti niti je ikada resilo nista, iznova i dalje misle i promovisu kao resenje. Ovo se odnosi na mnoge komentare i na forumu a i sire na drustvenim mrezama. Komentare, razne somnabulije a ima i takvih u opticaju ne racunam u komentare, takvima je potrebno lecenje. Sto govori (meni) u prilog tome da ce se i dalje ici u pogresnom, silaznom, pravcu. Dokle, gde i koja ce biti tacka preloma da vecina prvo shvati, zatim i prihvati odgovornost za ulogu u opstem narusavanju sistema vrednosti u tom drustvu (pocevsi od izbora politike koja ih zastupa pa do pristanka na kupovinu glasa, radnog mesta, daljeg promovisanja ovog zla na vlasti i slicnog u opoziciji), i prestati da trazi neke druge, imaginarne krivce za sve sto ih snalazi. Ranije sam bila optimista (posle pada Milosevica), poslednjih godina mi neverica nevericu stize povodom razvoja situacije u Srbiji.

Gledam snimke iz domovine na stranim tv povodom ova dva uzastopna masakra. Na snimku deca koja pale svece i ostavljaju cvece za ubijenu decu na ogradi kod skole - svi se krste!?! Deca od 10, 11, 12, 13 godina svi, bez izuzetka, se krste. Za 20 i kusur godina koliko zivim u inostranstvu nisam ni jednom videla coveka, zenu, nezavisno od godina starosti a kamoli dete da se krsti na javnom mestu. Sta je ono, pravoslavna dzamahirija u punom zamahu postalo? Ovaj komentar, jasno, ne pripada komentarima o najnovijim jezivim dogadjajima u Srbiji, vec kao moje zapazanje fenomena (bar meni neshvatljivog) posebne vrste i zbog toga ga ostavljam na ovoj temi.

Aksolotl je meksički neotenični repati vodozemac iz familije tigrastih daždevnjaka. On potiče iz jezera koja se sada većim delom nalaze ispod Meksiko Sitija. Budući da su nastanjeni isključivo u meksičkim jezerima Šočimilko i Čalko, oni su označeni kao ugrožena vrsta. Nekim ljudima su kućni ljubimci. Potpuno se mogu regenerisati. Nakon regenerisanja ne javljaju se nikakvi nedostaci, nema ožiljaka na koži na mestu amputacije, svako tkivo se zamenjuje. Mogu regenerisati isti ekstremitet 50, 60, 100 puta. I svaki put to urade savršeno.

Everything Is Illuminated (2005) https://www.imdb.com/title/tt0404030/?ref_=ttmi_tt IMDb RATING 7.4 Film je neobičan dragulj, Elijah Wood (glumi Jonathana Safrana Foera, jevrejsko-američkog pisca) je odlican. Međutim, Eugene Hutz je zvezda filma! (i pas Mikki) Snimljen po romanu Jonathan Safran Foera, Everything Is Illuminated je rediteljski debi glumca Liev Schreibera. Schreiber je takođe napisao i scenario. Mladi Amerikanac jevrejskog porekla opsednut porodičnom istorijom, Jonathan Safran Foer (Elijah Wood) je odlučio da otputuje u Ukrajinu i pronađe ženu koja je spasila njegovog dedu od nacista tokom Drugog svetskog rata. On je kolekcionar predmeta uzetih od raznih članova porodice. Svaki predmet je stavljen u providnu futrolu sa zatvaračem, označen i pričvršćen za zid njegove spavaće sobe. Njegovi vodiči u njemu nepoznatoj zemlji su Alex (Eugene Hutz) čovek njegovih godina koji je zaluđen američkom rok kulturom i deda (Boris Leskin) koji zarađuje od poseta Jevrejima koji žele da uđu u trag rodnim selima izgubljenih rođaka. To putovanje postaje pogled na žaljenje, predanost, žrtvu i ljudskost. Deda je pokretačka snaga ljudske drame ovog filma, a njegovo iskustvo pomaže dvojici mlađih muškaraca da bolje razumeju svoje nasleđe.

Odavno nesto gluplje i odvratnije nisam procitala. Ubitacna kombinacija.

Nema od tog posla nista, Francuska ucestvuje i ucestvovace u NATO operacijama kao i sve clanice po potrebama i odluci alijanse. Ima pored Britanaca najveci kontigent vojni koji pomaze (u) Ukrajini, na primer, pored jos nekoliko clanica. Puste zelje dnevnog raspada NATO, EU i slicno. Nema mrdanja iz saveza. Za tako nesto mora kompletna budala u trenutnoj situaciji da dodje na vlast u zemljama clanicama, sto, za sada, nije slucaj ni kod Erdogana ili Orbana. (povremeno lajanje je jedno, okretanje ledja savezu nesto sasvim drugo a o posledicama koje bi snosili da ne pocinjemo)

Sad samo posmatrati srpske djubrotoaletoide od stampe kao i njihove verne komentatore kad krenu da sikcu.

🌹 Novinarka lista "Duga" Radislava Dada Vujasinović umrla je na današnji dan, 8. aprila pre 29 godina, pod još nerazjašnjenim okolnostima. Prvobitna istraga govorila je da se novinarka ubila iz lovačke puške, međutim, holandski forenzički institut je pre sedam godina veštačenjem došao do zaključka da uzrok smrti mogu biti ubistvo, samoubistvo ili nesrećni slučaj. I od tada - ništa. „U izveštaju je jasno napisano, što je ovde i zvanično bilo poznato, da su ključni dokazi uništeni (odeća), a neki su sakrivani. Ako je neko očekivao da će Hag ‘čarobnim štapićem’ dati rešenje, prevario se. Ovo je bilo samo pravo kupovanje vremena da ono i dalje čini svoje na putu ka zaboravu“, naveo je tada Dadin otac. Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Željko Bodrožić izjavio je ranije da je njen tragični kraj ožiljak na telu srpskog društva, a da je to ubistvo neizbrisiv žig koji svedoči o „zločinačkom karakteru naše države tokom devedesetih godina prošlog veka“ ali i izostanku pravde nakon promena 2000. godine. Vujasinović je izveštavala sa ratišta i pisala o korupciji i organizovanom kriminalu. Pronađena je mrtva 8. aprila 1994. godine. Imala je 30 godina.

Ma hocu i ja , hvala ti za ovaj video izbacene scene, bas pominju u seriji The Offer da su Kopoli naredili oni davezi od producenata sto su mu zivot zagorcavali - da mora da isece ne znam tacno ali jedno cetvrtinu snimljenog materijala pa kao zbog budzeta pa ne znam sta jos, pa je tako otpalo iz finalne verzije mnogo dobrih scena. Steta i to kakva...

Pa da, treba pohvatati jer je The Godfather II - pocetak i to pomesan sa onim sto se dogadja u prezentu drugog dela a The Godfather I je prakticno sredina price. U drugom delu su svi mladi Vito, Djenko, Klemenca i Tesio kao zacetnici posla i familije pod vodjstvom Vita Korleonea. (jedna glumacka ekipa) U prvom delu je druga glumacka ekipa Vito, Klemenca i Tesio. Djenka nema ali ga pominju. (onda vidimo ko je on tek u drugom delu) U prvom delu vidimo i da je posle mnogo godina prijateljstva i odanosti u istoj familiji Tesio na kraju izdao a Tom kaze Majklu da je pre ocekivao da ce to da bude Klemenca. U drugom delu vidimo Klemencu koji je malo nepostojan lik, debeljko, sto je Vitu bacio onaj zavezljaj sa oruzjem u kupatilo na cuvanje i vodio ga po onaj tepih, a Tesio deluje daleko postojaniji lik i pametniji od Klemence. To se vidi u sceni kad rucaju kod Vita i dogovaraju se kako da plate reket onom mafijasu Fanuciu (u belom odelu) sto ih sve terorise u kraju. Tu Vito nudi da mu obojica daju po 50$ i da on preuzme na sebe odgovornost da ce Fanuci prihvatiti njegovu ponudu i Tesio odmah kaze da pristaje a Klemenca nesto 'pametuje' i galami. Djenko takodje daje utisak dobrog prijatelja i pouzdane osobe. (u filmu dalje ne saznajemo da li je Djenko i ozenio onu devojku sto mu se svidja i koja glumi u pozoristu..) P.S. Ja sam ime odmah zapamtila zbog Djenke iz Maratonaca. Znam, znam, smaram vec evo necu vise.

Pravo ime se pominje na pocetku The Godfather II u tekstu koji ide uz scene kako se njegov otac pobunio protiv lokalnog mafijaskog bossa i odmetnuo u planine gde je ubijen pa zatim Vitov stariji brat pa je i on ubijen. Pa majka moli lokalnog mafijasa koji joj je ubio i muza i starijeg sina da postedi Vita koji je nem i malo zaostao ali i ona biva ubijena. Vita krije familija i prosvercuje na brod za Ameriku, tamo na salteru ga na emigraciji pitaju na engleskom koji Vitoo ne zna a i ne prica uopste - kako se zove pa mu prevodilac Italijan procita sa karte koja je Vitu zakacena oko vrata - Vito Andolini iz Korleonea. Covek na emigracionom zatim ponovi Korleone, Vito i tako zapise ime i on ostade Korleone. Za Djenku je scena kada Soni trazi od Toma Hagena da mu da savet za rat sa ostalim porodicama a Hagen mu predlaze mir, pa Soni kaze - tata je imao Djenku za consigliere a gledaj sta ja imam. Pa mu se odmah izvini, Tomu, videvsi da je preterao....U The Godfather II kada osnuju Vito i kompanjoni mu prvu firmu i okace onu tablu iznad Genco Pura Olive Oil Company. Genco Abbandando je lik kod cijeg oca je radio u piljarnici dok nije morao da ga otpusti i zaposli rodjaka lokalnog mafijasa u kraju (koga je ubio dok je trajala misa), i svog prijatelja sa kim ide u lokalni teatar Italijana da mu pokaze devojku u koju se zaljubio. itd

Djenka, bez guglanja, znam film napamet.

Ja sam nedavno gledala seriju The Offer koja u 10 epizoda prica pricu od pocetka do kraja kako je sniman film The Godfather. Prvo sam pomislila wtf 10 epizoda, sta li je bilo na snimanju da se 10 sati popuni, kad ono... Ilijada i Odiseja ispala oko snimanja filma. U principu, zanimljivo od prve do poslednje, meni bar. Ponesto sam i znala o pozadini snimanja tog remek-dela filmske umetnosti ali ni priblizno koliko je natezanja i mogucnosti bilo da taj film nikada ne ugleda svetlost dana. https://www.imdb.com/title/tt13111040/ 8,6/10 Duo Coppola i Puzo u seriji su mi najbolji.

Batal džamija - nekadašnja Aja Sofija Beograda. Ivan Radojičić Zamislite sebe kako šetate kroz Darol džihad - kuću ratova kako su Turci nazivali Beograd, u vreme Osmanskog carstva. Nogu pred nogu, krenuli ste put Tašmajdana. "Bacite" pogled ka mestu gde se danas nalazi Narodna Skupštine kad... Umesto političkog, ugledate verski hram. I to ne bilo kakav. U svoj svojoj grandioznosti dočekala bi vas Batal džamija, u to vreme najveća i najlepša građevina u Srbiji kojoj je, prema rečima putopisaca tog vremena, parirala jedino čuvena Aja Sofija. Batal džamija bila je žrtva mnogih bitaka, a po nalogu kneza Miloša Obrenovića, koji je odbio molbe carigradskih vlasti da je obnovi, definitivno je srušena 1878. godine. Na njenom mestu, samo par godina kasnije, niklo je velelepno zdanje Skupštine. Izgrađena na strateškom mestu Batal džamiju izgradio je imućni beogradski nazor Ejnehan-beg 1585. godine i nazvao je svojim imenom pod kojim je bila poznata sve do 1789. godine. Lokacija je pažljivo izabrana na periferiji kao, kako će kasniji ratovi pokazati, strateškom mestu za očuvanje grada. Ovo potvrđuje i jedan austrijski izveštaj s kraja 18. veka u kome se precizno navodi da je džamija "1000 koraka daleko od onog gradskog bedema koji je opasivao varoš". Svojim izgledom Batal džamija je mamila uzdahe. Bila je izgrađena od tesanog kamena peščara koji je vremenom dobio crvenkasto-sivu boju. Bila je visine 18 metara, dok su bočni zidovi imali 15 metara. Unutrašnjost je osvetljavalo 20 prozora koji su se završavali zašiljenim lukovima. Ulazna vrata bila su postavljena na severnoj strani, dok je minaret izgrađen na pijedastalu koji je imao osam strana. Iznutra, zidovi su bili bogate dekoracije, a niše ispod svoda imale su ukras u obliku stalaktita. Iznad mihraba, isticali su se povijeni dekorativni lukovi, izrađeni od naizmenično nanizanih kamenih blokova, tamnih i svetlih. Pored džamije nalazilo se groblje na kome su sahranjivani viđeniji Turci. Sa njenog minareta mujezin je pozivao vernike na molitvu, a sam objekat predstavljao je glavnu tursku bogomolju od 11 džamija u Beogradu. U brojnim prevratima, ova bogomolja je rušena i obnavljana u više navrata. Tek 1766. je prvi put popravljena, a već 1789. godine je teško oštećena. Tada je i zaradila svoj naziv Batal džamija - što na turskom znači zapuštena. Na liniji fronta Prvi put Batal džamija bila je oštećena u napadu Austrijanaca na Beograd 1717. pod vođstvom Eugena Savojskog. Tokom druge austrijske okupacije Beograda (1717.—1739.) bila je pretvorena u skladište uniformi regimente princa Aleksandra Virtemberškog. Međutim, nakon što su Turci potukli austrijsku vojsku kod Grocke 1739. godine i vratili se u Beograd, započeli su sa obnovom zdanja. Radovi su završeni tek 1766. godine, a u ovu svrhu potrošeno je 7.000 groša. Svoj sjaj džamija nije dugo zadržala. U borbama za Beograd, 1789. godine, ponovo je oštećena. Turci su je koristili za odbranu, a glavnokomandujući austrijskih trupa, maršal Laudon, je prema njenom minaretu usmeravao i određivao pravce napada na grad. Austrijanci su tada po treći put od Turaka preuzeli Beograd, ali su se u njemu zadržali samo dve godine. Zla kob Batal džamije još nije bila završena. Tokom borbi za oslobođenje Beograda u Prvom srpskom ustanku 1806. godine, Turci su iz nje pružali snažan otpor ustanicima ušančenim na području Tašmajdana. U ovim borbama džamija je katastrofalno oštećena kada su je Karađorđevi artiljerci pogodili iz trešnjevog topa i raspolutili minaret. U vreme Drugog srpskog ustanka, ustanici su u džamiji postavili stražu i odatle kontrolisali dunavsku stranu Beograda i Vidin kapiju. Zaludna carigradska molba Beogradski vezir, Jusuf-paša, po okončanju borbi, imao je nameru da popravi Batal-džamiju, o čemu je obavestio kneza Miloša, 20. juna 1836. godine. Tada mu je pisao da je „... inženjer Ethem-bej, video je kako stoka ulazi u ovu džamiju, zbog čega su joj zazidana vrata...“. Uzalud je paša objašnjavao da mu je poslato 50.000 groša, dva zlatna polumeseca alema i feman kojim mu se naređuje da opravi Batal džamiju, da ”…naš Car… ima veliku želju za popravljanjem zadužbina” i isticao da bi "popravku trebalo izvršiti kako bi nizami, koji će vežbati na Vračaru, mogli kad dođe vreme i namaz da klanjaju u džamiji”. Knez Miloš beše tvrda srca. Odbio je renoviranje džamije uz objašnjenje da je taj deo u srpskim rukama i u blizini palilulske crkve. Uzalud su bile i urgencije iz Carigrada. Knez je smatrao da popravak Batal džamije znači širenje turske vlasti van granica beogradske varoši, što hatišerifom, kojim je rečeno da je sva zemlja van varoši u srpskim rukama, nije bilo dozvoljeno. Miloš je čak naredio da se zemljište prekopa i preore, a "da se oko Batal džamije više pandura nađu". Da bi bio siguran da se turska vojska neće vratiti, Miloš je naredio da se spali Savamala, a neposlušni Savamalci nasele oko Batal-džamije, a tu je bila postavljena i stočna pijaca. Srušena za šaku dukata Kad je Karađorđe osvojio Beograd, šerefe i vrh minareta bili su već srušeni, ali je centralni deo džamije još prkosio zubu vremena. Tadašnji upravnik Biblioteke Janko Šafarik je imao ideju da se Batal-džamija pretvori u Srpski narodni muzej, a knez Mihailo zagovarao je njenu popravku i smeštanje Državne arhive u nju. K.N. Hristić zapisuje: ”Unutrašnjost džamije bila je smetlište, za čitavu okolinu, puno svakojake nečisti. Glavni joj je ulaz bio sa severne strane prema varoši, ali su joj svi prozori unaokolo bili razvaljeni, gotovo do zemlje, te je izgledala kao da stoji na svodovima. Vrh u minareta bio je podrubljen… Po dupljama na džamiji legli su se, na hiljade, vrapci i čavke, a uveče su je obletala čitava jata slepih miševa. Krov, godinama zasipan zemljom i prašinom, bio je pokriven trnjem i travuljinom. Čak je iz onih pukotina nikao jedan mali dud crnoga roda, oko koga su vrapci džaveljali, da vam čak dole uši zaglušnu”. Na kraju, ubrzo nakon odlaska Turaka Osmanlija 1867. godine, stara Batal džamija je 1869. (ili 1878) godine, po naređenju namesnika Blaznavca, sravnjena sa zemljom. Rušenje su obavili Cincari za 230 dukata koje je isplatio kafedžija Panđalo. To je bio kraj beogradske Aja Sofije. Crtež: Feliks Kanic Grafika: Joh. David, Ben Kenckel - Bitka kod Beograda 1717.

Kula Nebojša. Marta Levai Kako se pravilno kaže – Nebojšina kula ili Kula Nebojša? Neupućeni u istoriju glavnog grada na trenuak će se zamisliti nad ovim pitanjem, zaključujući kako verovatno i nema neke bitne razlike. Jer, ukoliko kažemo Nebojšina kula, pomišljamo kako ona sigurno duguje ime nekakvom Nebojši. A taj Nebojša mora biti da je imao neku vrlo važnu ulogu, čim je jedan od najstarijih gradskih spomenika po njemu poneo ime. U ovom slučaju, jedini znameniti Nebojša upravo je toranj koji već vekovima dostojanstveno prkosi vremenu. Ponosno se izdiže pokraj priobalja Donjeg grada, čuvajući pozamašno parče burne istorije ovih prostora. Kada bi kojim slučajem progovorio, štošta bismo od njega čuli. Od herojskih borbi za vreme turske okupacije, preko sudbina revolucionara i zatočenika koji su tu dočekali poslednje dane, pa sve do mističnih nagađanja sa primesama fantazije i mita – sve to staje u četvorospratnu osmougaonu konstrukciju visoku 22 metra. Kalemegdan je njeno prebivalište već gotovo 5 vekova. Tačnije, Kula je najverovatnije sagrađena 1456. godine, nakon neuspele opsade Beograda od strane Turaka. Njena prvobitna adresa najpre je bila u Gornjem gradu, a neposredno nakon što je podignuta, nosila je naziv Temišvarska ili Bela kula. Njena namena bila je da posluži kao odbambreni bedem prilikom napada turske vojske, čemu svedoče i otvori za topove na zidovima. Tako je i bilo sve do 1490. godine, kada je po prvi put srušena. Uvidevši da im najljući protivnik ovoga puta nije od krvi i mesa, već od kamena i betona, Turci 1521. godine odlučuju da zapale Kulu – i tek tada uspevaju da prodru u grad i uzmu ga pod svoje. Nedugo potom, Kula je obnovljena odlukom sultana Sulejmana Veličanstvenog, a njena nova uloga bila je da osujeti prodor ugarskih brodova ka Beogradu. Osvajanjem grada od strane Turaka započinje i mračnije poglavlje istorije Kule. Od 18. veka pa do danas, pomen Kule Nebojše budi nepogrešivu asocijaciju na zatočeništvo i smrt. Naime, ko god se odlučio na pobunu protiv turske vojske, imao se suočiti i sa posledicama svog izbora. Tako Kula Nebojša postaje i poslednje boravište odbeglih janjičara koji bi dopali Turcima šaka. I danas se na unutrašnjim zidovima nalaze gvozdene kuke, za koje se pretpostavlja da su služile vešanju pobunjenika. Utamničenje i tortura, a potom i nimalo lagana smrt, postaju prepoznatljivim simbolom jedine očuvane građevine Kalemegdanskog kompleksa. Istorija beleži da je 1798. godine na ovom mestu stradao Riga od Fere, čuveni grčki revolucionar i borac za oslobođenje od Turaka. Nekoliko godina kasnije (početkom 1801.), tu je pogubljen i beogradski mitropolit Metodije. A ona se, dakako, tiču imena koje nosi. Naime, Kalemegdanska Kula Nebojša nije prva koja je dobila ovo neustrašivo ime. „Imenjakinja“ kojoj duguje svoj naziv zapravo beše glavna kula u sklopu palate despota Stefana Lazarevića. Nakon pobede nad Ugarima u 18. veku, stara despotova Kula Nebojša postaje simbolom snage i stabilnosti Beograda. Budući da poreklo imena Nebojša najverovatnije potiče od negacije glagola bojati se, ovo se ime činilo prigodnim i za Kulu u Donjem gradu. Nedoumica oko pitanja sa početka teksta time je napokon rastumačena, a zahvaljujući ondašnjem lokalnom stanovništvu, saga o kalemegdanskoj Kuli dobija i svoju „romantiziranu“ interpretaciju. Tako drevne anegdote kazuju o običaju Beograđana da, tokom pokušaja opsade grada od strane Turaka, jedni druge bodre rečima „ne boj se“. Prema svedočenjima toga doba, isto su činili i Turci. Teško je zamisliti da su ove 3 reči iole mogle utešiti nekoga ko bi se našao oči u oči sa smrću. Međutim, upravo detalji poput ovih – koliko god možda zvučali izmaštano i naivno – smeštaju priču o Kuli negde na maglovitu granicu između stvarnosti i fikcije. Tako je i ostalo sve do današnjeg dana. Zahvaljujući Odeljenju za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture, Kula 1946. godine biva proglašena kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Nešto više od pola veka kasnije (godine 2011.), njena unutrašnjost je pretvorena u izložbenu postavku, čime Kula Nebojša zasluženo postaje i svojevrsna riznica bogate istorije Beograda. Foto: Arhiva NBS

Kraljica Simonida. Ina Borenović Arhiepiskop Danilo govori o poseti kraljice Simonide svom deveru Dragutinu i njegovoj ženi Katarini. Simonida je u pratnji mnogobrojne vlastele, a po odobrenju svoga muža, srpskog kralja Milutina, stigla u Beograd najverovatnije 1315. godine. Dragutin, mnogobrojna srpska vlastela, kao i poslanici ugarskog kralja Karla Robera dočekali su srpsku kraljicu uz mnoštvo poklona. Beograd je u to vreme imao veliku sabornu mitropolitsku crkvu koja je građena najverovatnije u periodu između 1284. i 1315. godine. Simonida se poklonila ikoni presvete Bogorodice, koja se smatrala čudotvornom i bila najveća gradska svetinja još od sedamdesetih godina XI veka. Posle veselja koje je trajalo "mnogo dana", Simonida je rešila da zajedno sa Dragutinovom ženom obiđe grob kraljice Jelene, što je označilo kraj posete Beogradu. Detinjstvo za kraljevstvo Dvorovi često nisu bili mesta u kojima su princeze i kraljice srećne. Ćerke vladara neretko su bile adut koji se potezao kad oružje prestane ili da oružje ne bi progovorilo. Ratovi su završavani ili izbegavani preko nejakih leđa mladih devojaka, često samo devojčica, koje nisu imale pravo ni priliku da se pobune protiv ovih surovih političkih poteza. Jedan od najtužnijih primera ovakvih trgovina je najmlađa srpska kraljica Simonida. Rođena u carskoj porodici Andronika II Paleologa, provela je detinjstvo na bogatom dvoru u Konstantinopolju. Njen otac ulazi u zabrinjavajuću situaciju sa ratobornim srpskim kraljem Stefanom II Milutinom koji je u jednom naletu osvojio celu vardarsku Makedoniju, ali pohlepnom kralju nije bilo dosta. Počeo je da upada na teritoriju Vizantije, sa namerom da, malo po malo, oduzima parče po parče njene teritorije i napravi od Srbije značajno veću državu. Ljutio se car Andronik na ovaj bezobrazluk i poslao svog slavnog vojskovođu da reši problem, ali je njegova vojska bila potučena do kolena. Nastali su dani brige na carskom dvoru jer je Vizantija bila ugrožena od drugih neprijateljskih pohoda i nije mogla da održava red na više strana u carstvu. Peta žena kralja Milutina Naočit i kršan, lep i kraljevskog roda, Milutin je rano pokazao strast prema ženama skoro isto koliko i prema oružju. Prva žena mu je bila Jelena, srpkinja plemenitog roda, oslikana na freskama manastira Đurđevi stupovi. Druga žena je bila ćerka sevasokratora Tesalije, Jelena Duka. Kada je raspusni Milutin poželeo kaluđericu za ženu, i to rođenu sestru svoje snahe Katarine, mađarske princeze udate za brata Dragutina, nastao je skandal, pošto je Jelisaveta bila kaluđerica u manastiru kraj Budima ali to nije interesovalo sebičnog kralja. Crkva se veoma protivila ovom braku ali je, na kraju, ipak zaćutala. Milutin je svoje grehe okajavao podizanjem crkava i manastira, i bio je najveći graditelj od svih srpskih kraljeva. Četvrta žena je bila bugarska princeza Ana Terter, ćerka bugarskog cara Georgija. Pored zakonitih žena, istoričari navode da je kralj imao armiju ljubavnica i usputnih žena kojima se ni ime ne navodi. Car Andronik II Paleolog imao je sestru, mladu i lepu udovicu Evdokiju koju je nameravao da ponudi kralju za ženu. Međutim, Evdokija je izjavila da nema načina da je nateraju da se ponovo uda, po cenu života. Andronik više nije imao ženske čeljadi za udaju, osim svoje šestogodišnje ćerke Simonide. Simonida je bila lepo i pametno dete, miljenica oca i celog dvora. Carsko dete je provodilo dane na dvoru onako kako je to bilo uobičajeno za decu visokog roda. Naravno da joj je bilo pruženo obrazovanje iz plesa, religije, muzike, lepog ponašanja. Simonida Nemanjić, najmlađa srpska kraljica Simonidin otac je odlučio da udajom svoje ćerke spasi svoj obraz. Nije bilo drugog načina da preda teritorije pod vlašću svoje carevine koje je Milutin već vojno osvojio, a Andronik je bio svestan da ne može da ih povrati. Jedini častan izlaz iz toga je video da se veliki deo Makedonije i cela severna Albanija preda Milutinu kao miraz, uz veliku količinu drugog blaga i zlata. Tako je mala Simonida došla na srpski kraljevski dvor. Kada je stigla, bila je neželjena i neprihvaćena od svih, osim od svog ostarelog muža. Tako je njenom detinjstvu došao kraj. Kad je napunila dvanaest godina, kada su princeze zvanično proglašavane punoletnima i kada se očekivalo da na sebe preuzmu obaveze koje imaju kao supruge. Mlada kraljica, okružena spletkama i intrigama, kao i neprijateljstvom svekrve, nije imala nijednog prijatelja na dvoru. Naročito je zanimala verska tematika i prirodno je želela da se zamonaši. Međutim, Milutin, koji se inače rešavao žena brzo i lako, ovu nije hteo da pusti od sebe. Od mlade kraljice do – zaklete monahinje Momenat da ode od dvora i života u kome nije bila srećna Simonidi se ukazao kad joj je umrla majka. Otišla je u Konstantinopolj na sahranu i ostala duže nego što je Milutinu bilo po volji, pa je poslao delegaciju da zapreti caru ratom ukoliko mu ne vrati ženu nazad. Delegacija je stigla kod cara i Simonida je morala da pođe. Koliko je ozbiljno naumila da se ne vrati mužu govori podatak da se u gradu Seru, gde su zanoćili, ujutru pojavila u monaškoj odeći, preko noći pristupivši monahinjama tamošnjeg manastira. Kraljeva delegacija bila je zaprepašćena i uplašena zbog Milutinovog gneva, a dramu je prekinuo Simonidin polubrat, Konstantin Paleolog, koji je pokidao monašku odeću i naterao je da obuče svetovnu. Simonida se u suzama vratila u Srbiju, gde je ostala do Milutinove smrti. Zamonašila se nepunu godinu od dana kada je postala udovica, u dvadeset sedmoj godini života. Iako monahinja, ostala je da živi na carskom dvoru uz oca. Nikada više nije došla u Srbiju, a kad je kralj Milutin kanonizovan u sveca, poslala je skupe darove crkvi. Ne zna se kada je umrla. Njena vrednost i značaj su prošli onog trenutka kada je odlučila da se vrati na rodni dvor i zamonaši. Kao Milutinova udovica bez dece, nije imala razloga da ostane na dvoru na koji nikada nije ni želela da dođe. Rođena kao carska ćerka, a život provela kao kraljica, bila je samo tužno, uplašeno dete u rukama onih koji su mogli da odlučuju o njenom životu. Za kraljicom Simonidom ostale su freske koje prikazuju njenu mladost i lepotu, a njen lik u Gračanici smatra se za jednu od najlepših srpskih fresaka. Freska kraljice Simonide u Gračanici Grafika: Die Schedelsche Weltchronik - Konstantinopolj u 15. veku Freska kralja Dragutina i kraljevića Milutina u Sopoćanima

Kako se u Beogradu trgovalo robovima. Nikolina Radovanović Beogradske zidine pamte mnoge priče. Uglavnom one u kojima su se silne vojske sudarale u nastojanju da ga osvoje. A kada bi osvajanje urodilo plodom, nesrećnici koji bi se zatekli u njemu često bi završili na trgu roblja. Zbog svog položaja, ubrzo postaje jedan od administrativnih centara carstva i trgovačka žila kucavica Balkana pa i – trgovine robljem. Trgovina robljem u ta vremena (16 vek) bila je rasprostranjena pojava. Tako su se i u Beograd slivale kolone zlosrećnika sa svih onih područja na kojima su se vodili austrijsko-turski ratovi. Srbi, Mađari, Rumuni, Hrvati, Česi, Slovaci, Nemci, Rusi slivali su se u posebno određenu kuću gde su raspoređivani po polu, godištu, spretnosti. Zatim bi dolazili zainteresovani kupci, razgledali, merili, cenjkali se kupujući ljude kao robu. Oni koji ne bi zadovoljili potrebe, upućivani su u Jedrene ili Carigrad gde bi se ovaj postupak ponavljao. Cela trgovina se obavljala otvoreno i javno. Iz zapisa savremenika, raznih pustolova zapadnih i istočnih, vidi se da je najveći broj robova ostajao u Beogradu gde su zadržavani kao sluge u kući i radnjama. Među ovom poslugom posebno je bilo mnogo Mađara. Izuzetak su bili Dubrovčani, koji su svoju poslugu dovodili iz Hercegovine ili Dubrovnika.

Figure i bogovi Vinče. Petar Minić Rimski pesnik Ovidije nazvao je kameno doba "zlatnim dobom ljudskog roda". Mir je vladao, naselja su bila otvorena, a čovek se nije bojao čoveka, samo divljih životinja. Dane je provodio praveći osnovna oruđa za obradu zemlje, lov i ribolov i bezbrižno je živeo u svojim naseobinama bez značajnih kontakta ili sukoba sa drugim ljudskim zajednicama. Ali, da li je zaista tako bilo? Otkriće Vinče, pak, menja sve ono što smo do sada učili o "praistorijskom čoveku". Tokom istraživanja, arheolozi su otkrili da je Vinčanski čovek i te kako znao za pojam onoga što danas nazivamo ekonomijom. Vinčanci su se bavili stočarstvom i poljoprivredom, prikupljanjem divljih plodova, lovom i ribolovom. Stanovnik Vinče znao je da "ušuška" svoje stanište: imao je "topli pod" u kući, koja je imala toplotno izlolovane zidove od drveta i gline i više prostorija. Imao je zidanu peć umesto ognjišta, kažu, veoma sličnu današnjim pica pećima, i živeo je u gradu sa ulicama. Reklo bi se, na daleko civilizovaniji način nego što su živeli naši preci samo 100 godina unazad na ovim prostorima. Vinčanac je znao da topi rudu, da napravi robu kojom je trgovao, bavio se izradom tkanina, kao i grnčarije "iz ruke", bez grčarskog točka. Pa, ipak, posebnu zagonetku ostavio je u vidu fugura i poruka koje su ucrtali na njima. Većina vinčanskih figura, iz današnje umetničke perspektive, klasifikuje se kao apstraktne. Nađeno je više od 3000 figura vinčanske kulture, razasutih po celoj jugoistočnoj Evropi. Njihova prava namena je i dalje nepoznata. Prvu teoriju o vinčanskim figurama postavio je i prvi istraživač lokaliteta Belo Brdo, profesor Miloje Vasić. Polazeći od toga da su još u doba neolita na Avali postojali rudnici cinabarita, rude od koje se dobijala crvena boja koja je služila za ukrašavanje, Vasić je smatrao da izgled figura potiče od zaštitnih maski koje su korišćene prilikom iskopavanja i obrade rude. Naime, prilikom obrade cinabarita, javljaju se otrovna isparenja žive, a figure su ukazivale na to kako su ovi davni rudari pokušavali da se zaštite na radu. Čak i ova prvobitna teorija, ukazivala je na to da su Vinčanci bili "nešto više", odnosno da je proizvodnja ruda i boje prevazilazila potrebe ove zajednice i da je i u to vreme postojala stručna specijalizacija i robna razmena. Daljim istraživanjem lokaliteta, postalo je jasno da značenja figura nije tako jednostavno. Pronađeni su žrtvenici, kao i na hiljade glinenih figura i vazni, koje su ukazivale na to da je, usled kontakta sa drugim ljudskim zajednicama koje su postojale na ovim područjima, Vinčanac već na tom stupnju razvoja uvideo postojanje "većeg sveta" od njega samog i njegove zajednice, što je dalje dovelo do razvoja maštovitosti i umetnosti. Takođe, u ovom periodu dolazi i do pojave prvih magijsko-religijskih kultova i stvaranja mitova kako bi se približio i objasnio novi, nepoznati svet i pojave u njemu. Zbog toga je profesor Dragoslav Srejović posebno isticao ovu religijsko-magijsku svrhu figura, a kroz raznolikost njihove forme, od realistične ka apstraktnoj, ukazivao da su služile za praktikovanje primitivne magije. Figure su ukazivale i na raznolikost zajednica koje su činile vinčansku kulturu. Tako su u zajednicama koje su se bavile stočarstvom i zemljoradnjom preovladale figure žena bujnog poprsja i oblina ili figure majke sa detetom, koje su korišćene u ritualima i mitovima povezanima sa smenom godišnjih doba, setvom i žetvom, ciklusom života, smrti i ponovnog rađanja u prirodi. Zajednice koje su bile okrenute rudarstvu, otkrile su sasvim novi svet tunela i pećina u utrobi zemlje, i sa otkrićem rude bakra, te početkom njegove obrade, uspostavili su svoj zasebni magijski svet vila i vilenjaka, bogova i heroja koji se kroz prepričavanje održao na prostorima Balkanskog poluostrva sve do pojave hrišćanstva. Srejović je u ovim primitivnim kultovima video klicu evropske mitologije koja nam je i danas poznata u vidu priče o boginji Demetri ili Hefestu. Oslanjajući se na ovu teoriju o prvim božanstvima i bogovima, i činjenicu da čuvene ženske figure predstavljaju većinu figura nađenih u Vinči i na drugim lokalitetima, arheolog Dragan Janković, kustos Muzeja "Belo brdo", danas ističe da je u ovim prvobitnim zajednicima vladao kult Velike majke. Ona je bila simbol plodonosti, života, ponovnog rađanja. Pored krupnih očiju, na posudama koje su služile za čuvanje dragocenog semena i žitarica, primetne su i izražene uši. Jer, podsetimo, to je bilo vreme u kome su postojali krivična dela i kazne, onaj ko bi zavukao ruku u posudu i prisvojio za sebe žitarice ili neku drugu dragocenost, bio bi izopšten iz zajednice, što je u ta vremena bilo ravno smrtnoj kazni. I tako, velike uši i krupne oči, podsećale su neolićane na jednostavnu poruku – bez odgovornosti nema ni uspeha, a ni napretka. Iz istorijske perspektive od desetak hiljada godina, kraj vinčanske kulture, verovatno je počeo otkrićem metala. Obrada bakra je omogućila masovnu proizvodnju oruđa ali i oružja, a sa njim su došli sukobi, pljačke, i sve ovo tokom stotina i hiljada godina… Propast vinčanske kulture je usledio prodorom novih zajednica iz Bugarske i Rumunije, tokom prvih vekova 4 milenijuma p. n. e. Ko su bili prastanovnici ovih podrucja? Marta Levai Hvatajući korak sa urbanizacijom, decenijama (pa i vekovima) unazad svako malo bismo se sapleli o temelje drevnih gradova, o escajge i tanjire naših (pra)sugrađana, o rogove, kljove i fosile čudnih životinja, pitajući se koliko slojeva istorije može kriti jedan milionski grad. Linija između sci-fi kadrova i stvarne istorije ovde počinje da bledi, otkrivajući nam ko su, pre stotina hiljada i miliona godina, bili naši prestonički stanovnici. Nizak i ponešto trapav, pre je podsećao na majmuna no na čoveka. Glava mu beše pljosnata, lice i nos široki, a čelo zabačeno unatrag. Ovako je, po otkrićima arheologa, izgledao tipčni prastanovnik ovog podrucja. Lobanju takvog primerka još je davne 1892. godine pronašao profesor Velike škole, Đorđe P. Jovanović. Radovi na uređenju Skadarlije obelodanili su te godine izgled tzv. diluvijalnog čoveka. Nastanivši potopljeno tle Beograda, naš daleki rođak, osim Skadarlijom, krstario je i Zemunom, Makišom, Žarkovom, Banjicom i Šupljom stenom pod Avalom. Nasuprot ostalih njegovih sunarodnika, diluvijalni je Beograđanin bio još i relativno mlad – svega 40 do 70 hiljada godina. U davnim danima praistorije, društvo mu je pravio i čovek iz doba mlađeg paleolita, nastanivši se u okolini današnjeg Banovog Brda. Učinilo bi se da ovoj družini baš i nije bilo lako prekratiti praistorijsko vreme, no grnčarija rasuta po Beogradu svedoči o njihovim vrednim, veštim rukama. O njihovim prehrambenim navikama pak, prozborile su ugljenisane žitarice u Vinči i pokraj Save. A osim pšenice i ječma, na meniju prabeograđana našla se i riba lovljena udicama od jelenjih rogova i zuba. I nisu naši prasugrađani bili vični samo ribolovu i poljoprivredi: u Šupljoj steni u Avali nalazili su mineral cinabarit, a ovaj miks sumpora i žive služio im je za spravljanje crvene boje. Inače, avalsko je područje i u davna vremena vrvelo od života. U tzv. bližem predistorijskom dobu – razdoblju od pre 3 do 20 hiljada godina – ova je beogradska oblast bila prilično gusto naseljena. Do 11. veka pre nove ere, tekovine bronzanog doba taložile su se u Vinči, dok su Beograđani iz kasnijeg gvozdenog doba tragove svojih naselja ostavili u Makišu i na Višnjici. A onda su, nekih 3,500 godina pre Hrista, na današnji Balkan pristigli stepski stočari. Pojedini istoričari veruju da se tada rađaju i prve etničke grupacije, te se negdašnji Beograđani počinju nazivati Tračanima, Ilirima i Dačanima. Par hiljada godina pre toga prestonica postaje važno središte trgovine, koje su sa Sredozemljem i Crnim morem spajali tokovi Dunava. Od svih neobičnih stvorenja koje je Beograd katkad udomljavao, naš diluvijalni čovek – onaj što je kopao otrovne minerale – bio je među relativno "sićušnim". Jer, praistorijskom rođaku s kojim neki i danas delmo metar i kusur visine, društvo su pravili pomalo neobični stvorovi. Danas znamo da su od prosečnog Beograđanina bili veći otprilike tri i po puta. Znamo i da ih je bilo najmanje 3 vrste: stepski slon, šumski slon i runasti mamut, i da su im kljove bile duge čitava 3 i po metra. Poput savremenih afričkih slonova, ovi su giganti živeli u krdima pokraj vode. O njihove zubi i kosti su se davne 1939. spotakli graditelji palate "Albanija", iako su im fosili umeli "izranjati" duž cele današnje prestonice. Tako su ih arheolozi nalazili na mestima gde će se docnije nadviti "Gazela" i Pančevački most, ili kraj Mokroluške reke koju će naslediti Mostarska petlja. Nešto sitniji od mamuta bili su praistorijski jeleni. Uz prosečnu visinu od 2,5 metra, ni ove grdosije nisu delovale ništa manje zastrašujuće. Štaviše, najupečatljivija karakteristika i jeste bila njihova veličina: ogromne kornjače i krokodili, te ogromni pitoni i gušteri paradirali su nekada uz one ogromne mamute i jelene. Svoje rebro nam je ostavio i jedan kit koji je u Panonskom moru živeo pre 20 miliona godina, a ono je 2007. godine pronađeno tokom radova na Slaviji. Pojedine životinje, ipak, pridošle su relativno skoro. Nekih 10 ili 11 hiljada godina pre nove ere, a nakon što se Panonsko more počelo povlačiti, novonastalim beogradskim livadama prošpartali su bizoni, nosorozi i irvasi. Danas su nam od njih ostali tek ogoljeni ostaci. Osim rogova, zuba i rebara nasumično "posejanih" po gradu, pod temeljima Bajlonijeve pivare našao se i fosil antičkog slona. Inače, zbirke ovih artefakata nastajale su od davne 1835. godine, da bi se kasnije nastanile u depoima Prirodnjačkog muzeja. Decenijama prikupljana kolekcija danas broji više od milion eksponata, te se Prirodnjački muzej može podičiti jednim od najbogatijih (pra)fondova u regionu.

Ne znam koliko koja strana ima zrtava nego neko je pominjao Finsku (Fince) i odgovor onoj raspaloj Zaharovoj. Pa da se podsetimo zimskog rata 1939 kad je malena Finska sa 5.5M stanovnika (danas toliko ima) odrala od batina sovjetiju od tadasnjih 300M stanovnika. Poznato nam je svima da se u svim rezimima i sistemima Rusi svoje stedeli nisu kao topovsko meso (nisu oni jedini ali su na vrhu), pa su epski neslavno prosli sa zrtvama u tom kratkom ratu sa Fincima. Pa kaze: Tokom vise meseci ratovanja Crvena armija je pretrpela velike gubitke. Jedan ruski general izjavio je: "zauzeli smo zemlje samo toliko da možemo tek zakopati svoje poginule". Prema izjavama Nikite Hruscova, oko 1.5M ljudi je poslato u rat u Finskoj, a jedan milion je poginulo, dok je izgubljeno oko 1.000 aviona, 2.300 tenkova te enormna kolicina ratne opreme i materijala. Trenutno je najverovatnija procena da je broj zrtava u Zimskom ratu bilo oko 270.000 i jos toliko ranjenih sovjetskih vojnika a Finaca bilo oko 23.000 i 15.000 ranjenih. Epilog posle II sv. rata u kome je Finska bila u savezu sa Nemackom, koja je rat izgubila, Finska je morala da preda Petsamo podrucje na severu Sovjetima na koriscenje Porkkala poluostrva u Finskom zalivu. Konacni mirovni sporazum između Finske i Sovjetskog saveza sklopljen je tek 1947. godine, a 1955. godine poluostrvo je vraceno Finskoj. Ovaj rat u Ukrajini, naravno, nije isto sto i onaj zimski, ali ima patron slican sto se Rusa tice i njihovog nacina vodjenja rata, s tom razlikom sto je cak i sovjetija bila organizovanija i kudikamo ozbiljnija vojna formacija od ove raspale bande danas. Jedino sto ih drzi je nuklearno oruzje, kojim vise mozes da mases po medijima nego sto moze da ti pomogne u ratovanju, da ne budu totalno marginalizovani u nekim svetskim razmerama.

Da li je neko imao iluzija da ce bilo sta sto se izgradi (uradi ili ugovori) od ove vlasti ispasti kako treba? Ne znam za druge, ovde na forumu prisutne, mada pretpostavljam, da je odgovor NE. E sad, srpsko glasacko telo je, opet, druga pesma .

Na danasnji dan 12. marta 2003 ubili su Zorana Đinđića. Pomen Zoranu Đinđiću, jednom od najboljih među nama ikada, večna slava mu i hvala, uz reči Koče Popovića. „Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji”.