zoran59

1 Bezzecchi 2 Bagnaia 3 Vinales

Crni, ima i Srbija mog imenjaka Kesica.

1. Bagnaia 2. Martin 3. Miller

Majko mila, kako je ovde sve komplikovano! Nista online ili automatski. Elem, neki daleki rodjak je umro. Ostalo imanje u nekom selu. Neki deo (valjda 1/16 ili 1/32) nasledila moja tasta, vec pokojna. Njeni naslednici su tast i moja zena. Njih to ne interesuje, ali treba da potpisu i overe da se odricu tog dela u korist tog rodjaka koji tamo zivi. Aupi.mat. Tastu istekla legitimacija, bez vazece nema overenja. Vadi novu. A covek ima 90 godina i gastricni karcinom, jedva stoji. Dotle, u MUP-u se ceka 2-3 sata... Citav projekt. Zena ode i uzme broj, ceka. Kad vidi da je na redu za 30-40 min. Zove cerku. Onda cerka juri kolima i pokupi dedu, doveze ga i za pola sata dobije legitimaciju. Onda, nadji gde moze da se overi potpis, a da kancelarija bude u prizemlju ili ima lift - stari ne moze po stepenicama. O ostalim komplikacijama mrzi me da pisem. No, hteo sam i ja izvadim legitimaciju, nek se nadje - no odustao sam. Imam vazece americke papire, a ovi domaci idioti nek se ***u.

Za zainteresovane, stari forum je dostupan ovde: http://web.archive.org/web/20190424170639/https://forum.b92.net/ edit: moze da se cita, nista drugo

Pisala je i docnije, ali sve redje, pa onda (vajlda) odustala. Po secanju, ona je tamo negde iz tvog kraja. Fali mi jer je pisala izuzetno kvalitetne i opservativne postove.

Zna li neko sta je sa forumasicom sa bivseg foruma, Sanguinic? Bilo je odlicnih posotva, na Tenisu i drugsde, pa je nestala.

Citao sam pre par dana neki clanak gde je pomenuta opservacija Zarka Koraca (parafraziracu po secanju): "Srpske vlasti se vec 2 veka bave povecanjem teritorija Srbije, umesto da se bave povecanjem kvaliteta zivota stanovnistva na teritoriju koji imaju."

Da kvotujem samog sebe i dodam...... Tada, u duhu "bratstva i jedinstva," imali smo posete, "karavane," izmedju 10. beogradske i 10. zagrebacke gimnazije. Prelepa druzenja, fantazija.Spavali smo jedni kod drugih, unapred prijavili koliko mozemo da primimo itd. Kod dolaska i odlaska, uvek velika festa i program. Tako, dodju nama Beogradjani, veliko veselje i ples, upoznajemo se. Upoznajem mladica, a taj se predstavi: "Ja sam Dragan, a zovu me Malajac." Neverovatno, ja odgovorim: "Ja sam Zoran, a i mene zovu "Malayac" (potpisivao sam se sa "Y"). Oba nadimka glupe izvedenice iz prezimena koja nemaju veze sa Malezijom. Odmah smo se pobratimili! Jos neverovatnije, kasnije smo obojica upisali ETF (ja sam kasnije promenio, za njega se ne secam). I na fakultetu smo imali druzenja/karavane - beogradski KST i zagrebacki KSET. Drugarstva se stvorila koja traju i danas, kad smo vec u penziji. Zato popizdim kad me neko zajebava "srpstvom" ili "hrvatstvom." edit: slovca

Malopre me uslikala cerka: Postoji pozadinska prica ove table. '70-ih, ja sam pretposlednja generacija koja je isla u gimnaziju po "starom"programu. Nakon toga, dosla je "reforma" pod dirigencijom Stipe Suvara, gimnazije su ukinute - tj. postale "strucni obrazovni centri' ili tako nekako. Mislim da su to zvali "usmereno obrazovanje." Znajuci sta se sprema, rekoh drugaru da ne dam nasu 10. gimnaziju. Jedne noci, negde pred kraj skolske godine, vracajuci se iz disko-kluba, prosetamo do skole. Na ulici, nigde nikoga - oko 2 u noci. Popnem se drugaru na ramena i odsarafim tablu, odnesem je kuci. Doneo sam je u restoran kad smo slavili 10. obletnicu mature i obesio na zid umesto neke slike, bila je hit!

Ej, necemo da se vredjamo!!! Ja sam fin covek, Jugosloven, nemam nista s otijem domorodackim plemenima...

Vec sam tri nedelje u domaji i ne razumem od cega ljudi ovde zive. Cene hrane (i kojecega) su ovde iste ili vece nego u Alabami. Gorivo da ne pominjem. Bilo sta "zvanicno" da se uradi, traje vekovima, odustao sam od nekih stvati. U tramvaju, ufatio me kontrolor. Trazi kartu, a ja kazem: "Sorry, I don't speak the language." Ljubazno, covek je presao na (los, ali upotrebiv) engleski i objasnio mi da treba da kupim kartu. Ja zahvalio i izasao na sledecoj stanici...

Vec desetak dana sam u domaji, a i osecam se sve bolje. Necu vas gnjaviti svojim zdravstvenim problemima, nego, prvo odoh kod burazera. Srednji (20 god.mladji od mene). Najmladji je u Irskoj i vozi BMW 1200 GS. Uslikali se burazer i ja (valjda se to zove "selfie") Onda, buraz i njegov motor: To je KTM 950. Jedan od od 1200 sa takmickarskim specifikacijama. Ovaj konkretni primerak je vozio Dakar rally (bez mog burazera). Takmicar je kupio sledeci model, a moj brat kupio od njega njegov stari. Stavio pokazivace pravca, neke detalje i vozi ga i "u civilu!" Otisao tom testerom na neko takmicenje i osvojio prvo mesto u klasi, 44 god. star -mada je motor registrovan za drumsku upotrebu! A budala je kiaoi ja... Vidi glupost: Harley-Davidson 750, neki orijentalne proizvodnje, pa ga sredjuje za drugara. Heb'o to. Ja u domaji, opravljam se, pa kad dodje lepse vreme za mesec-dva, odoh na "tour of Yu" voznju necim na 2 tocka. Dobri drugari i familija,imam izbor...

Iselio (valjda) '81... Ista stvar sa nazivima ulica, a uz to postoje citavi delovi grada u kojima nikada nisam bio. Nisam imao prilike da ih upoznam jer u 40+ godina nikada nisam dosao na vise od 14 dana u komadu a to brzo "raznesu" drugari i familija. Taman sam se penzionisao i spremao na par meseci, a strefilo me jos jedno preseljenje (iz Texasa u Alabamu), pa neki zdravstveni problemcici - a nakon toga corona restrikcije. Konacno sam stigao, pa ostajem najmanje 4 meseca. Cekam da zatopli, pa cu na jos jednu "tour of Yugoslavia" voznju.

Ja u domaji, ostajem do leta...

Primetio sam jos nesto, bas na ovoj fotki prijateljevih motora. Mozda i nisam tako slab kao sto mislim. Nekada smo na motorima koristili "nogare" (engl. "centerstand", nem. "hauptstatnd") ili "nogicu" (eng. "sidestand" a nem. "seitenstander"). Jeb'ga, na nogare motor treba navuci/podignuti, a na nogicu samo oslonis - kao sto su i motori mog drugara parkirani. Mozda ni on nema snage da ih podigne na nogare, ako ih ti motori uopste imaju. Posto sam uvek vozio starudiju, navikao sam da proveravam nivo ulja na nogarima, da motor bude uspravno. Nemam pojma je li promenjeno kod novijih testera. Saznacu kad dodje vreme...

Zajebavaju me drugari. Napisah da sam sjeban i bolestan. Idem na nekoliko meseci u domaju. Imam tamo vise familije i prijatelja nego ovde, da mi se nadju za vreme oporavka. Putujem za nedelju dana. Ako "bog da i sveci ne oduzmu," kad se oporavim, napravicu jos jednu "tour of Yugo" turu, bez zurbe. Od malena sam bio druzeljubiv, imam siroki krug poznanika, pa i prijatelja. Javio sam da dolazim pa vec imam pozive na razne zabave,vecere i slicna druzenja. A dvojica najblizih/najprisnijih me zajebavaju. Ne razumeju da sam stvarno bolestan i slab, jedva stojim na nogama. Prvi inzistira da odmah idemo na jedrenje. Nasledio je kucu na Bracu, ima jedrilicu od 10-ak i vise metara, luduje i hoce da me vodi. Ma, ne mogu. A drugi mi kaze da donesem kacigu i opremu, da se vozimo - ima 2 motora. Nije mu jasno da tesko stojim, nema teorije da jos i balansiram 250 kg medju nogama. Ipak, ako oporavak krene na bolje, uzecu jedan motor pa "od Triglava do Vardara." Da me navuce, moj dragi Dalibor mi je poslao fotku iz svoje garaze: Ovo desno je Kawasaki H2. Kompresor, preko 200 KS. To mu je "sport-touring" testera, vozi ga samo van grada. A levo je Honda 750 NC, za gradsku voznju, nabavke itd. Ostalo je jos nekoliko nas koji nismo odustali. Moj drugar ima 66 godina. A vi, omladino, mislite...

Bili smo mladi i zbunjeni, mozda smo ih razocarali. Nije cak ni bilo seksa, samo par poljubaca. Omladinski aktivisti, hteli smo da im pokazemo lepote SFRJ i sirimo razumevanje i ljubav medju ljudima (ostaci hipi ideologije). Secam se imena - Gabi i Iris - a adrese sam pogubio, nismo vise kontaktirali. Nemam ni fotke - u brzom pakovanju zaboravih foto-aparat. Svejedno, lepo je secanje.

Pisao sam da sam bolestan. Ide na bolje, ali sam slab. Kuhati mogu, ali da operem kuhinju bi mi trebalo 3 dana. Zato idem u domaju na najmanje 3 mjeseca, mozda i sest. Naprosto, imam tamo veci "fond" familije i prijatelja koji mi mogu pomoci. Kcer ce preseliti kod decka (jedva je docekala! ), imam stan. A zena je u susjednom stanu, na istom katu, brine o 89-godisnjem bolesnom ocu (necu biti previse s njim, imam zamjerke a on to vise niti cuje niti razumije). No, to je licno. Od sireg interesa, za nekoga u slicnoj situaciji... Prvo mi je receno da mogu donijeti lijekova za mjesec dana, iznad toga sam u "carinskom prekrsaju." Onda sam zvao upravu carina, neki ljubazan covjek mi je rekao da donesem koliko hocu, ali moram imati recepte i povijest bolesti. Na kraju, vjerojatno ce ispasti da odlucuje jebivetar na aerodromu, a propisi su ukrasni... Trebati ce mi kontrolni pregledi. Jedan od lijekova ima potencijal da osteti jetru, pa mi treba mjesecni laboratorijski nalaz da ga mogu nastaviti uzimati. Zdravstveno osiguranje u domaji nemam. Da ga dobijem, morao bih otvoriti racun u tamosnjoj banci, prebacivati penziju, prijaviti, a onda bi mi domaja uzela % (zaboravio sam, valjda 15). Jeftinije mi je da testove/nalaze placam iz dzepa. A mozda bi domaja htjela i porez na primanja izvana? Zbunjenost totalna. ali, ajde, samo nekoliko mjeseci.

Prelistavao sam temu, pa me ovo podseti na nesto. Izvinjavam se ako ispadne podugacko. '70-ih, letovali drugar i ja u kampu u Dubrovniku. Naravno, mladost i leto, upoznali dve Svabice iz obliznjeg satora. Neki drugi bi ih mozda odveli u sumu, ili u svoj sator, no mi njih odvedemo na izlet - na Lovcen. Lepo vreme, nigde oblacka, sa vrha se cak nazire preko Italija! Njegosev mauzolej. Ja njima pricam zasto je ovo mesto znacajno i ko je Njegos, a prekine me neki starac. Sede obrve i brk k'o u Vase Pelagica, samo bez brade. Pita kojim jezikom pricamo i sta pricamo. Objasnim mu, a on kaze: "Momci, tako valja! Kad sidjete u Cetinje, stanite [objasni gde], docekace vas moj sin." Stvarno, iz radoznalosti, stanemo - i evo coveka. Kaze da idemo za njim, odvede nas nekim neasfaltiranimputevima do sela. A tamo, u dvoristu ispred kucerka, starac i baba spremili trpezu - fantasticna domaca hrana! Pocastili nas, ispricali nam gomilu lokalnih prica i legendi (potrajalo je jer smo mi prevodili Svabicama). Mala neprijatnost: na odlasku, moj drugar pita koliko smo duzni. A stari se naljuti: "Nista! Ko ceni Njegosa pa i dovede strance da mu se diva, taj ne placa!" A zasto sam se toga setio citajuci citirani post? Sto i klupe na kojima smo sedili, sve iz rukom istesanog drva. Nigde cavla, sve spojeno drvenim klinovima. Dakle, neko je (rucno!) burgijao i oblikovao klinove, toliko precizno da se nista ne mrda. Neko upuceniji bi verovatno mogao da napise knjigu o tom umecu, a ja samo mogu da se divim. Kako traju egipatske piramide i rimska kaldrma, tako traje i crnogorska stolarija.

Igore, sve si u pravu. Ne pisem o realnosti, nego kako bih hteo da bude. Tako i pricam sa okolinom, ne stidim se. Dopustam si to iz najmanje dve perspektive: prvo, ne zivim tamo i niko me ne zajebava po nacionalnom osnovu, a drugo - u penziji sam, dete je odraslo, ne trazim posao. Dovoljan sam sebi, a drustvo i okolina su dobrodosli kad jesu pristojni, inace ih od*ebem. Hteo bih da ti ispricam pricu, mada ne znam hoces li imati strpljenja da je procitas. Naa cerka je rezultat "mesanog" braka - srpsko/hrvatskog. Rodjena u USA, ima drzavljanstvo itd. Detinja leta je provodila u Zagrebu kod dede i bake, Srba u soliteru, "vojnoj zgradi" (moj tast je penzioner JNA, jos ziv, pri kraju 9. decenije), na cetvrtom spratu. U prizemlju je Abanac otvorio slasticarnu i napravio lepu terasu sa cvecem. Neko vreme su mu "komsije" zalivali cvece vrelom vodom sa balkona ali su nakon par meseci odustali. Cerka se druzila sa slasticarevom unukom i dovodila je u stan. Jednom tu malu Remziju (vec pokojna) tasta pita, "a zasto ti volis Kiru?" Dete odgovori: "zato sto me ne pita sta sam nego samo hoce da se igra!" (ni kriv ni duzan, jos uvek prilikom posete imam besplatnu kafu i sladoled ). Prosle su mnoge godine. Cerka je pred kraj fakulteta (oduzila je, trebalo je da vec davno diplomira ). A njena drugarica Remzija se udala "na nevidjeno" (dogovoreni brak) sa 16 godina, zivi negde u Austriji ili Svajcasrskoj i vec ima troje dece. Njih dve se cuju/kontaktiraju povodom rodjendana ili necega, ali ne cesto. Gde je poanta moje price? Mentaliteti se mozda razlikuju, kolektivno. Individualne price, isto tako. No potrebna je tolerancija za "one druge" i svoju "drugost" treba drzati u kuci. U javnosti, treba da obavljamo posao i budemo pristojni. Kad to nauce Srbi i Allbanci, bice i mira i napretka.

Johhny, nema ovo veze sa zlocinima. Istina, secanja na zlocine su svezija na Kosovu nego ovde u USA. No ovde Indijanci sasvim normalno zive kao inzenjeri, profersori ili mehanicari.Onih nrkoliko koji nece da prihvate vrene i razvoj, zive u rezervatima i niko ih ne smeta. Ja sam Emigrant (iz SFRJ) i 😃 Imigrant (u USA). U Alabami, nemam nikakva "nacionalna prava" - nisam ni "manjina, jer "nacionalno" nema nas dovoljno da budemo prepoznati. Imam gradjanska prava. Ne treba mi vise.

Eh, da citiram: "Srbi juzno od Ibra su najveci gubitnici svih ovih zajebancija medjunarodne zajednice...' Nisu. Tzv. "medjunarodnu zajednicu" ne brine par tvrdoglavaca. Umesto sto vide nacionalnost, nacionalni identitet, kao svrhu zivota, sta bi im falilo da nauce albanski i ukljuce se u ekonomske tokove?

Hvala vam, drugari! Nego, bice bolje. Evo, nasao sam. Jedan cilindar, hladjen vazduhom, lagan k'o bicikl, a dovoljno brz da ne bude dosadno: He-he, izgleda maltene kao moj MZ pre okruglo 45 godina...

Zanimljivo. Treba pogledati video koji to objasnjava puno elokventnije i duhovitije nego bih ja mogao. Video je star 5 godina, a vredi kao da je snimljen danas: