zoran59

Nista ja ne znam o svemu ovome. Dodacu neke svoje gluposti. Bio sam zdravstveni radnik, u radiologiji. Jedan od prvih u MRI (Magnetic Resonance Imaging). MRI je jako zajebata i osetljiva tehnologija. Zbog magnetizma, mnogi delovi su od titanijuma - em nije feromagnetski, em ne korodira. A, jebote, jaci od celika i 40-ak % laksi. I ja - treba li veci dokaz da sam Balkanac - bio lopov. Krao sam neke sitnice od servisera, jos i danas imam par kutija titanijumskih srafova i matica. Vozio sam trke. Sredjujem svoj takmicarski motor, zamenim neke celicne srafove titanijumskima. Pohvalim se (nakon pola dana u garazi) zeni da sam ustedio skoro pola kg na tezini motora. Ici ce brze. A ona kaze: "a sto se nisi posrao ili preskocio dorucak pre trke, bilo bi ti lakse i jeftinije." Zene su uvek u pravu. Ostao sam posran, opametio se nisam, i vuce se to godinama.

Voleo bih da si u pravu. Medjutim, krajem '80-ih, ja bio vec odrasli covek, posalje mi majka isecak iz novina. Mali clanak, na nekoj kasnoj stranici. Americke novine. Kaze, CIA predvidja da bi za 2-3 godine u Jugoslaviji moglo doci do gradjanskog rata. Ja se nasmejem, vidi kakve su to budale, pa kod nas je bratstvo-i-jedinstvo, nema sansi. Ispao sam ja budala, a ne oni. Nikome vise ne verujem. Jeste, zivim u supku sveta. Samo necu da zaspem ziv, a probudim se mrtav.

Unapred se izvinjavam. Bice ovo tesko trolovanje, a na kraju se mozda pokaze da ima neke veze s temom. Podugacka i licna prica/ispovest. Mi matori volimo da lajemo, a moderacija neka obrise ako nema smisla. Moji pradeda i prabaka su bili Hrvati i imali imanje u selu zvanom Potok, u Moslavini. Njihovu cerku, moju baku, je ozenio moj deda, radnik u Shell rafineriji u Sisku (danasnja INA). Predratni komunista, bio je jedan od organizatora strajka 1936. i fasovao zatvor i otkaz. Posle je morao da seli dore-dole po tadasnjoj drzavi, trbuhom-za-kruhom. Desilo se da je moj otac rodjen u Beogradu 1938. - a deda je vec radio u zelezari u Niksicu, Crna Gora. Nije video dete. Onda je dosao rat. Deda se prikljucio kao partizan, tzv. "prvoborac." Baku je poslao u selo, kod roditelja. Tamo su mislili da je neudata majka, "slobodna" zena, pa su i neki vojnici hteli da je siluju. Otisla je i ona u partizane. A moj cale, 2 ili 3 godine star, ostao sa svojima dedom i bakom. Starci nepismeni, nisu znali za mnogo toga izvan sela, no naculi su da se u nekakvom logoru moze dobiti besplatna pomoc za radove u polju. Upregne pradeda konje, odu kolima do logora. Ustaski logor. Stara Gradiska. Prabaka se zaprepasti, videvsi da ima i male dece. Stoji tako zbunjena, a pridje joj mali decko i kaze: "tetka, uzmi mene, ja ne piskim u gace." "Uzeli" su ga. Zvao se Dusan. Dusan je rastao sa mojim caletom, malo mladjim. Otac mu je ubijen u jednom od mnogih ustaskih zlocina, a majka bila u radnom logoru u Nemackoj. Prodje rat, zavrsi. I nekako (pojma nemam kako, ne mogu ni da zamislim kakva je tada bila logistika) dodje oslobodjena Dusanova majka po njega i odvede ga. Nestalo sve, niko nista ne zna. 20 i kusur godina kasnije, moj cale vec lekar i "povezan" covek, on angazuje policiju i UDBU i te neke spijune, pa nadje Dusana. I Dusko dodje sa zenom i decom nama u Zagreb (pocetkom '70-ih). Meni balavanderu nista jasno, a ovi odrasli placu, ni kante nisu dovoljne, trebaju bazeni. Uspostavili se odnosi, pa smo Duskova deca i ja ostali u kontaktu vec i kad su Dusko i moj cale umrli. Ja cu se garant u Vojvodini provesti bolje nego tamosnji Vojvodjani, a a i oni ce se lepo provesti ovde u USA. Kakve veze ima to sa temom? Ima. Utoliko sto dugujem Duskovoj familiji kao i oni meni, a to nam se ponovilo i '90-ih sa nekim rodjacima. I necu da ignorisem izbeglice iz Ukrajine. Stari/mladi, zene/muski, nacionalnost-ko-jebe, prihvaticu koga mogu. Takav sam, sentimentalan, i hocu da pomognem zivima. A rakete i broj pogodaka - time neka se bave oni koje to raduje.

Na zalost, koncenzusa nema. Svako prema svojoj (ludoj) glavi. Primio sam 3 doze Moderne. Primicu i cetvrtu, bilo kojeg proizvodjaca, ako CDC (smatram ih merodavnim, mada su menjali preporuke tokom vremena - prema najsvezijim saznanjima) odobri. Cekam da mi jave (zvao sam svoju apoteku i rekli su mi da ce javiti cim i oni saznaju) spadam li u grupu (po starosti, riziku ili vec nekom kriterijumu). Nezeljene reakcije? Najgora je anafilakticki sok,ali i najmanje verovatna. A umor ili temperatura - ma radije bih to sa vakcinom nego ko zna sta bez vakcine.

Pomalo mi ide na nerve rasprava o maskama, zato se retko ukljucujem u nju. Sa cisto naucnog stanovista (tj. tehnicki), maske rade odlicno. Ko ima vremena i volje, moze naci gomilu informacija na netu. Na primer, prolaznost cestica (u %) kroz odredjeni materijal pri raznim brzinama vazduha ili sto drugih karakteristika. Drugo, statisticki rezultati su cesto varljivi kad se zasnivaju na samo malom broju parametara. A nisu ni svi parametri matematicki merljivi. Zato mislim da se ne moze izvuci zakljucak o efikasnosti maski samo na osnovu manje/vise povecane smrtnosti u drzavama koje su imale razlicite mere (tj. obavezu nosenja maske ili ne, lockdown itd). U Skandinaviji ljudi i inace u vecoj meri "drze distancu" nego u juznom delu Evrope gde susret ne moze proci bez zagrljaja i cmakanja. U balkanskom javnom prevozu, ako svi dodiruju pod vozila sa obe noge, bez da stanu i na tudju, to znaci da ima jos dosta mesta - aj'mo, narode! Na kasi u supermarketu, ako covek fizicki ne guzi onoga ispred sebe, valjda ima osecaj da ce duze cekati. Razlicita je i drustvena odgovornost, tj. postovanje propisa. Moze drzava propisati sta hoce, pa i maske - al' badava ako 3/4 ljudi to ne postuju i niko se ne sekira. Za razliku od drustava gde nadlezni samo daju preporuku, bez obaveze, a 7/8 stanovnistva to prihvati. Kako to matematicki/statisticki pokazati? Licno, i dalje cu nositi masku kad god sam u javnom i zatvorenom prostoru. Znam da ce me zastititi manje ako je samo ja nosim nego kad bi ih imali svi, ali i to malo je bolje nego nista. Matematicko-filozofski receno, prepoznajem kad je n > 0 cak i kad ne znam apsolutnu vrednost n. Ako me neko podseti da maske nisu vise obavezne, podseticu i njega da nisu ni zabranjene.

Na kraju danasnje trke, na prvih 6 mesta - 6 razlicitih marki motora! Ako to ne pokazuje koliko je MotoGP kvalitetno takmicenje, nista nece. Svaka trka je nepredvidiva i napeta k'o puska. Za mene, kao heroj se danas pokazao Rins. Startovao 23. a zavrsio 4!

1. Mir 2. Miller 3. Zarco

Sramota je da se prejebavam vicevima kad ginu ljudi. No, islo je nekako ovako, pre milion godina (u vreme politickih svadja o bugarskom sudelovanju u oslobadjanju Yu '45.). "Kad su bugarske trupe pred Nordmandijom saznale za uspeh bugarske mornarice kod Okinawe, to im je dalo snage da odbace Svabe do Berlina - prema kojemu su nezadrzivo nailazile bugarske snage, donekle pomagane Crvenom armijom." To je vic, a stvarnost nije smesna. Majku mu, sto ne dobijem na lutriji - ne treba mi novi auto nego samo da mogu da pomognem onima koji su najebali ni krivi ni duzni.

(bold moj) Klotzen, inace veoma cenim tvoje pisanje - ali ovde debelo gresis. I naterao si mi suze u oci jer si me neprijatno podsetio na '90-e. Moja (pokojna) tasta je bila Srpkinja. Sa Banije, nikada nije zivela u Srbiji, citav radni vek je provela u Zagrebu i od 1988. bila u penziji. A onda je 1991. ili 1992. (ne secam se datuma) nasla poruku u postanskom sanducetu. Pisalo je, prenosim bukvalno i bez preterivanja, "djubrad srpska, selite odavde!" Pozalila se komsinici, a ta joj je rekla, kao i ti ovde, "a zasto se ne izjasnis i napises da si protiv Milosevica i agresije na Hrvatsku?" Da li se podrazumeva da, ako se javno ne izjasni, da je licno slala granate na Vukovar - samo zato sto ju je otac odneo na krstenje kod pravoslavnog popa a ne kod katolickog? Jbm li ga, pa zar svako mora da se izjasnjava (pa jos javno), zar ne mozemo da pretpostavimo da su ljudi normalni (vecinom)? Ako ne mora, ako prihvatimo cinjenicu da se najmanje nekoliko milijardi ljudi nije izjasnilo (pogotovu javno) za koga "navijaju" - gde je granica nakon koje neko mora da se (po nasem misljenju, ispravno!) izjasni. Je li za to bitno imaju li nalog na tim tzv. "drustvenim mrezama" - pa onda, koliko kontakata imaju? Ja sam, srecom, tih nesrecnih '90-ih vec ziveo u USA. Nisam "javna licnost" ili "poznat." No kao zdravstveni radnik, imao sam vise kontakata (10 do 30 pacijenata dnevno) nego neki "kancelarijski pacov" ili radnik u podrumskom pogonu neke firme. Niko ne moze "optuziti" USA da je normalna drzava, ali ni ovde me niko nije nije pitao sta mislim o raspadu Yu ili za koga navijam. Za trajanja nasih ratova, promenio sam par radnih mesta i samo su me pitali da li i koliko sam kvalifikovan za posao. Zasto sad, citiram, "treba lepo to da kažu " umetnici ili sportisti? Nije li dovoljno da posteno rade svoj posao? Pisao sam ranije, prijavio sam se na adrese par humanitarnih organizacija, spreman sam da udomim par izbeglica. Za vise nemam mesta. Moji komsije za to ne znaju, ne setam unaokolo sa antiratnim transparentom. Naprosto, dugujem to svojoj familiji deo koje su '90-h bili izbeglice, pa je i njima neko pomogao. A od komsija ne trazim da se izjasne/opredele/kazu, pa necu ni od tenisera. Nisu teniseri nista bolji ljudi od mojih komsija.

Marko, mozda saznas jednog dana pa ce i tebe sve podsecati da si mator - i kolena i ledja, a pogotovu najnovija tehnologija. Tehnologija spada u istu kategoriju sa mojim detetom. Na nacin da nista od toga ne razumem.

Dragi @DASUBO , nadam se da te nisam povredio. Nisam mislio ni na sta nacionalno, pogotovu ne na tebe licno. A i nacionalnost mi ne znaci nista. Tvoj post je odlicam, sa uzivanjem sam ga procitao, vise puta. Nego, verovatno sam budala, negde sam procitao da radis za Mercedes. Onda, ja svativsi (?) vec da si inzenjer, negde si pomenuo da si presao na lokomotive. Mozda gresim? I iz toga zakljucio da zivis u Nemackoj. Pisuci ranije, verovatno sam trebao da "Nemac" stavim u navodnike - kao sto sam i ja "Amerikanac," i zivim ovde, ali sam jos jednom nogom u rodnom selu mog dede a drugom u tatinoj kuci. I onda mi fali jos jedna noga jer imam radionicu i u USA. Nista posebno, ali pomalo i povremeno nesto cackam. Usjeb'o sam sve. Jos jednom, najvece HVALA za lepo kazivanje.

Izvinjavam se ako je ovo trolovanje. Jedan od razloga sto volim tenis (i moto-trke) je sto je to INDIVIDUALNI sport. Nikada nisam voleo timove, nigde, zato sto i budala moze izgledati dobro i beleziti uspehe u dobrom timu - dok i najveci majstor nema sanse ako mu tim ne valja. Zato u tenisu ne pratim reprezentacije i Davis k. (q.) nego samo turnire. Zato me je uvek smetalo (izvinjavam ste sto skrecem s teme i u drugi sport) kad prilikom dodele trofeja na Moto GP trkama sviraju himnu - kao da je pobedila Francuska ili Austrija, a ne talentovani pojedinac. U tenisu - to sam ja i necu prevladati - hteo bih da na ekranu vidim samo ime a ne drzavu gde je taj neko rodjen. Mozda (nisam filozof ili politicar), OK je da Rublevu zabrane da nastupa pod zastavom Rusije. Ali, onda, neka ni Nadal ne nastupa pod zastavom Spanije. Oni su pojedinci, vrhunski teniseri, i drzava (vecina stanovnistva ili onih koji glasaju na izborima) nema nista s njima. Mozda sam picajzla. Ne podnosim nacionalizam, ni u kojem obliku. Zato, koliko god bilo pogresno da neko zajebava Medvedeva zbog ovog rata, toliko bi bilo pogresno i da neko favorizuje Svitolinu ili Dolgopolova jer su iz Ukrajine. Sve su to ljudi (dobri ili losi, ne znam ih). Ne znam, nisam dovoljno pametan, navijam za sport.

Jbm mu sve po spisku, podsecate me da sam mator. Propustio sam igrice, nije bilo ni kompjutera. Znam da je bila neka naprava za televizor, da se kao prebacuju neke loptice (valjda piksli, danasnjim recnikom) i da mi je bilo dosadno. Pojavio se na TV neki program/emisija/kako-vec, zvalo se "Nedeljno popodne." Tamo negde '70-ih. Na smenu pustali beogradski i zagrebacki studio. Bilo je zabavno, odlicno, i ja gledao nekoliko puta. I onda nekako video da se moji drugari provode dok ja sedim pred ekranom. Odheb'o sam TV, nastavio u planinarenje,, sah, radionicu i moto-trke, svirku u bendu i svasta jos. Priznajem, postao sam malo iskljuciv - nisam hteo da prihvatim da je nekome ekran bitniji od gitare koju ima. Danas, tolerantniji sam. Prihvatam da svako ima svoj stil i sve je OK. No ako me jedan zove da uz pivo pogledamo film a drugi da prebacujemo preko mreze (osim full-size, par poznatih igraju i stoni tenis) - izabracu mrezu i loptice. Sta ces, svako lud na svoj nacin... edit: da dodam... Ne znam koliko i sta ovde nekome znaci tenis. Drag mi je ovaj forum i pdf. Puno stari sam saznao koj drugde ne bih. Ipak, ako se slucajno nadjemo u RL, sa koliko forumasa bih mogao da prebacim lopticu preko mreze, a sa koliko bih mogao da pricam o statistici meceva pre X godina? Oboje je lepo, no nekako vise volim uzaludno i nenaucno lupanje rekerom. Samo ja, perverzan kao i uvek...

Ne zajebavaj. Moj voljeni drugar je bio Charlie. A ti si rekao da se tvoj zvao Dirk, obecao si da ces nesto napisati o njemu - i nista. Uz to, nesto se moglo razumeti "izmedju redova" - ti si takmicarski bio bolji nego ja, i u jacoj konkurenciji. Pa, hebem te malena, opisi nesto. Neces nastradati, necemo jedan drugome uzeti pare, ali moje srce bi lepse kucalo ako razmenimo iskustva. Ako sam dobro razumeo, ti si nekakav Nemac. A jedan od ljudi -staraca- koje sam upoznao (video samo jednom, slucajno, zavrsili u restoranu i pricali par sati) je bio Hans Stuck, senior (sina, mladjeg Hansa, nisam nikada video). U stvari, ne znam o kojem Hansu pricam. Bilo ih je tri generacije, svi su se zvali isto. Ovaj "moj" je vozio BMW CS u nekom "turing" sampionatu, a vozio je i neke F1 trke. Tamo negde '70-ih. Moj nemacki je slab, a i njegov engleski nije bio puno bolji. Sve mi se pomesalo. Pratio sam previse klasa i sampionata, i danas skroz brkam datume i klase i godine. "Opste" podatke mozemo svi naci na netu ili Wikipedji, A mene zanima, ko je taj tvoj Dirk, zasto je poseban, i kako si se ti snasao u sportu.

Jbm mu sve, pomalo me je sramota da pisem o nekim stvarima, a nemam fotke da dokazem istinu. No, nekada sam bio redovni musterija na otpadima/reciklazama, a za to sam i imao i ovde kacio fotke, hvalisuci se kako sam pametan i umesan. I bila je jedna epizoda koju nisam ranije opisao. A sad cu preci u pricu, toliko opsirnu da je vecina posetioca teme/forumaa nece procitati. Jesam pisao kako sam vozio neke nebitne trke, kako sam radio ovo i ono, pa i kako sam imao prijatelja koji je imao ducan/dealership za 4 marke - Harley-Davidson, Ducati, Suzuki i BMW. Ne znam je li sretna ili tuzna prica. Moj dragi Charlie. Charles Craig. Smem da mu i ovde na forumu napisem ime jer je javna licnost, moze ga se naci na netu. Majstor. A prihvatio me je kao brata, kad sam doselio u Kansas, nepoznat i mlad. On i njegova zena Starley, spremni da na licu mesta usvoje nove ljude a odjebu, svirepo i grubo, budale. Nasao sam se u prvoj grupi. Nebitno za nas kasniji odnos, Charlie je gluv. Rodjen prerano, sa ostecenjima. A jedan od od najboljih motokrosera svoje genearcije. Ranih 1970-ih, trebalo je da potpise ugovor za fabricki Suzuki tim. Dan ranije, u nekoj amaterskoj i nebitnoj trci, zapeo je nogom i slomio/unistio koleno. Otisla karijera u vrazju mater. Stvarno se izvinjavam sto se ovo preci u podugacku pricu, mozda nije za forum. Ko nece, neka ne cita i ne gubi vreme. Sletio sam na razgovor za posao, zdravstveni radnik. Sasvim slucajno, i moj buduci sef odeljenja je bio motorista. Dobio sam posao, a taj sef mi je ponudio pomoc, privatno i izvam bolnice, da se snadjem i uskladistim pakete tokom preseljenja. Ne verujem da bi to uradio i za druge koji nisu motoristi, no to sam samo ja i mozda gresim. Elem, pokazuje mi sef gde smem da kod njega smestim pakete dok ne nadjem smestaj, a naidje Charlie. Znali su se on i moj direktor. Charlie upravo kupio stari BMW R100S. Ispostavice se, od jednog doktora sa kojim sam kasnije radio, da ga sredi i preproda u svojem ducanu. Iz motora curi gorivo, sjeban plovak na levom karburatoru. I ja, filantrop i motorista, pocnem da prodajem pamet jer mi je taj problem sa Bing karburatorima poznat. Pravim se pametan, ne znajuci da pricam sa profesionalcem, a on me strpljivo slusa. Bio je to pocetak prijateljstva. Ja sam se vratio trkama (amaterskim, nebitnim) a Charlie me je "sponzorisao." Pozajmljivao mi je svoju prikolicu, kad god mi treba, a prodavao mi gume, ulje, lance itd. po svojoj nabavnoj ceni. On nije zaradio nista, a svoje vreme i kontakte je trosio badava. (jeste, i ja sam u svojoj zdravstvenoj struci radio njemu i zeni preglede badava. "ruka ruku mije," tacno, ali ovde se ne radi o monetarnoj vrednosti nego o ljubavi i poverenju). A u PM, skrenuo sam i nisam napisao ono sta sam hteo krenuvsi. Ovaj emoji je meni, sto sam budala, a ne vama. Nista. Nastavicu ako nekoga bude interesovalo a mene drzala volja da se izlajavam.

Ne znam gde da pisem. Mozda spada gore na "drustvo," ali nema odgovarajuce teme, a mrzi me da otvaram novu. Mi ovde imamo zajednicki interes - tenis - a mozda se nadju jos neki. Pojavio mi se cvet u rupi u dvoristu, koju cu betonitati. Ne znajuci sta je, trazio sam po internetu. Otkrio sam citav novi svet. Ta mala biljka je "perrenial" (visegodisnja). Cvate samo kratko. Kazu internetski izvori, "annual" biljke cvatu kao sumanute i potrose se u jednoj godini. Zato sam odlucio da pre betoniranja ovo malo dete preselim u neku teglu i produzim joj zivot. Necu da ubijem nesto sto se nocu zatvara, a ujutru otvara i cvate. Okacicu fotke ako nekoga stvarno zanima, ali nije bitno. Minijaturno je to. A ja pisem samo zato sto me ponekad uhvati neka "ekstrovertna" crta. Inace sam skroman i znam da je bolje da cutim nego da pravim budalu od sebe - a nije da nisam budala i bez namenskog pravljenja. BTW, blize temi i pdf-u, najvise bih voleo da Holger Rune osvoji Beograd. Mlad je, talentovan, gladan uspeha, trebaju mu titule, a simpatican je.

Jeste. Nista za hvalisanje, u manjem mestu (ali u blizini vecih). Zadovoljavajuce. Odrasao sam i zavrsio skolovanje u Jugoslaviji, a citav radni vek proveo u USA i sada sam u penziji. Jedino dete je odraslo, ne zahteva previse. Nisam bogat, ali nisam ni gladan i mogu da pomognem nekome u nevolji.

Piskarao sam nesto na temi o ratu. Hocu da pomognem, a ovo je prikladnije mesto (tamo je na granici trolovanja). Bombardovan sam emailovima raznih organizacija, a i u vecini medija ima "reklama" (tj. oglasa) za humanitarnu pomoc (zivim u USA). Zajednicko svima je da hoce - pare. Ne dam ni centa, iz par razloga. Poslednji put sam "zvanicno" poslao pare Srbiji, Hrvatskoj i BiH pre nekoliko godina, kad su bile one grozne poplave. Osetio sam se prevarenim kasnije, kad niko nigde nije umeo ili hteo da mi kaze na sta je novac otisao. Zato verujem da ga je pojela korupcija, nekim svojim tokovima. Poslao sam novac, ovaj put "nezvanicno," nakon zemljotresa na Baniji (epicentar je bio skoro tacno u rodnom selu mojeg dede). Poslao sam burazeru, da podeli familiji. I dobio sam povratnu informaciju, znam koliko je ko dobio. Najvise me naljuti kad procitam da direktor Crvenog krsta ili vec necega ima platu deset puta vecu od moje penzije, a ovamo mi njegova organizacija salje emailove trazeci "samo" 50 ili 100 dolara. Pare vise ne dam, pa ni Ukrajincima, zbog svega ovoga - a i zato jer ni sam nemam previse. Ali, da se vratim na temu, imam kucu. I grejanje me jednako kosta bez obzira na broj ljudi u njoj. Zato sam spreman da primim ljude. Za Ukrajince, prijavio sam se na vise mesta. Za nas "Amere" koji hocemo da pomognemo, najbolji sajt je ovde : Housing for Ukrainian Refugees adresa: https://www.ukrainetakeshelter.com/ Sve je ovde volonterski, ne traze pare, a ko ima mesta moze da primi nekog nesrecnika. edit: slovca, gramatika

Nakon prvog citanja, dao sam ti "plus." Kasnije sam ga maknuo i stavio "srce." Mislim da si medju onih nekoliko koji ce razumeti i moja razmisljanja. Citajuci vesti, pa komentare na njih, pa postove ovde itd. - izgleda mi da previse ljudi ovo gleda kao utakmicu. "Nasi su pobili vise njihovih" je kao "nasi imaju vise poena/koseva/golova" ili vec necega. Niko ne prica o ljudima i zivotima. O materijalnoj steti, da ni ne pocinjem. Kao i vecina normalnih, "navijam" za Ukrajinu. O odnosima drzava kao politickih entiteta mozemo hladnokrvno razgovarati. Ali ne razumem odusevljenje, bezosecajno, kad Ukrajinci "ubiju" 100 tenkova. I te tenkove voze necija deca koja mozda ni ne znaju zasto su tu, a sada su izginula na grozan nacin. Pomisljam na moju strinu (strahovito sam je voleo). Bilo je '90-ih. Vec preko 70 stara, udovica, pojavila se na vratima mog oca, imala je dve najlonske vrecice (sve sta joj je ostalo), proterana iz sela koje je spaljeno, i pitala moze li prespavati. Ovde uopste nije bitno je li bila Srpkinja ili Hrvatica. Bitno je da je za njenu patnju znalo samo nekoliko ljudi, a ostali su je smestili u brojeve za "mernje patke" - tj. mi smo vise njihovih nego oni nasih. Danas (ovih dana), prijavio sam se (poslao emailove) na adrese vise humanitarnih organizacija. Ne znam kako to ide sa logistikom, kako se sredjuju izbeglicke vize ili pasosi. To neka sredjuju mladji profesionalci. A ja nisam bogat, ispod nekog proseka necega sam, ali rekao sam da imam mesta za max. troje. Muski/zenski, Rusi/Ukrajinci... ne pitam. Naglasio sam da prihvatam starije - nad decom se mnogi sazaljuju i vise ljudi ce im pomoci, ja hocu da pomognem manjini. Rekoh, moze godinu-dve-tri, a onda neka se oni snadju ovde ili neka im pomogne drzava. Bicu i ja prestar, a imam i svoje obaveze. Da kupujem i saljem rakete ili puske, niti mogu niti hocu. Ne zanima me tehnika ubijanja, samo volim ljude. Eto, toliko od matorog "osetljivka."

Donekle si u pravu. Preprodavce bi nekako (ne znam kako, teoretisem) regulisati. Ali i tu postoji mali problem. "Malim proizvodjacim" (ne znam kako sto zvanicno zove), npr. sitnim seoskim domacinstvima, se mozda i ne isplati imati tezgu jer proizvode premalo. Njima se verovatno isplati da neko preuzme prodaju za njih 5 ili 25, pa onda i taj neko treba da nesto zaradi. Problem fiskalizacije pijace vidim drugde. Osim ako nesto promenilo u poslednjim decenijama otkako zivim "napolju," na pijaci cene nisu fiksne. Postoji cenkanje, a neko to ume bolje ili slabije. Dalje, na prvom mestu se odnosi na poljoprivredne proizvode, u "moje vreme" je bilo normalno da mnoge stvari krajem dana butu jeftinije nego ujutru. Prvo, zato da prodavac ne vuce robu gore-dole, a drugo - zato sto se cesto radi o lako kvarljivoj robi i ono sto covek ne proda danas - sutra nece moci, ili nece moci po istoj ceni. I kako da onda objasni porezniku zasto je dvajes' kila necega prodao po jednoj cene, a trijes' po drugoj, i koje doba dan? Nesto najslicnije pijaci se ovde u USA zove "farmer's market" i tu stvarno proizvodjaci prodaju svoju rubu direktno kupcu, bez posrednika. Naplata poreza ide jednostavno. Prodavac je duzan da pare provede kroz kasu i kupcu izda racun. A porez placa prema kolicini novca koja je prosla kroz kasu. Niko ga nece pitati koliko je paradajza prodao, a koliko banana. Ni da li naplacuje po komadu ili po tezini. Prodavci to postuju, jer ako neko proda robu bez racuna, pa jos ispektoru - platice ogromnu kaznu, kostace ga vise nego porez za mesec dana. Naravno, ne sumnjam da bi lukavi Balkanci nasli nacin da i tako nesto zaobidju. Prvo mi pada na pamet da bi jednostavno podmitili inspektora da im ne naplati kaznu. Ovde se to ne desava. Prvo, inspektor fino zivi od plate i tvoja sica mu ne treba (iz istog razloga, ovde je nemoguce podmititi policajca u saobracaju). Osim toga, "i iznad popa ima pop" - tj. i njega neko kontrolise. Na Balkanu - nikako "na zelenu granu" (jbt, ovo se cak i rimuje! ).

Neizostavni deo zivota je bio malo sa druge strane granica: Trst i Graz. Za one koji su stanovali blizu granice i isli cesto, samo na kafu i po deterdzent, dosta je bilo stati vec u Novoj Goriziji ili Leibnizu, odmah po prelasku. Kratki trailer: Koga zanima, citav dokumentarac (traje sat i par minuta) je ovde: edit: Ovo ce mozda pomoci onima koji danas pricaju da smo bili u zatvoru, nije moglo da se putuje, nije bilo nicega itd. Mozda poneko i nije mogao. Ima nas i ovde na forumu koji pisemo o Jugoslaviji kao da smo ziveli u razlicitim drzavama - mi u Svajcarskoj a oni u Moldaviji...

Majko mila, kakva trka danas! Ko nije video, neka pogleda snimku. Ne znas ko zasluzuje vece pohvale - Bastianini, Rins ili Marquez. Napeto od pocetk do kraja...

1. Bagnaia 2. Zarco 3. Martin

Vilhelmina, hvala ti za ovaj odlican post i doprinos temi! Citiram samo manji dio, da ne opterecujem serverski prostor (haha, kao da znam o cemu pricam, a u stvari nemam pojma). Otvorila si citav niz problema (rjesenja?) i ne znam kako da odgovorim. Moglo bi se napisati nekoliko knjiga, a ja cu pokusati u jednom postu. Znam, dugackom i dosadnom. Odgovaram ti ijekavicom. Napisala si da si provela djetinjstvo u Splitu. A meni je uzitak odgovoriti nekom na njegovom jeziku. Snalazim se na engleskom, njemackom, francuskom, slovenskom i nekoliko dijalekata srpskohrvatskog. Meni je isto hecim, lekar i doktor. Mozda je i to znak pripadanja nekoj eri, jer danasnji klinci ne znaju sto je vazduh vs. zrak. Biti ce ovo jedan smusen post jer stvarno ne znam gdje poceti i prestati. Tvoje pitanje... Ne znam ima li veze sa spolom, mozda ima. Moja zena je bila odrasla/zrela/stara vec sa 20. A ja sam u 7. deceniji jos uvijek balavander i nezreo. Jos zastanem kod izloga sa igrackama. Amerikanci imaju zgodnu uzrecicu" "the difference between men and boys is the price of their toys." Tu sam, moje igracke su skupe. Slozio bih se sa @Div - nije bilo nekog presudnog momenta, starost se naprosto usuljala onako potajno. Ipak, bilo je nekih momenata - ocito su bili znacajni jer su ostali u pamcenju, za razliku od 1000 drugih. Prvi put su me "uhvatila" ledja oko 30-e. Nisam to dozivio kao starost, samo kao konstituciju/kondiciju. Kasnije, sve cesce. Nisam odrasao, ali se jesam pravio odraslim na poslu i u privatnom zivotu, kad su zahtijevale prilike. Velika promjena je bila rodjenje djeteta. Moja zena je imala problem - neplodnost - i trebala par operacija. Kad smo zatrudnili, ja sam se preko noci promijenio. Prestao sam voziti trke (samo hobi, amaterski). A kad se kcer rodila, jedva sam zalazio u garazu. Trebalo je pjevati pjesmice, mijenjati pelene i uciti hodati i govoriti. Je li to odrastanje ili starenje? Ne znam, ali velika promjena jeste. Smijesno, no prvi sokantni dozivljaj starosti je izazvao raspad Sovjetskog Saveza - nekoliko godina kasnije. Nije mi nesto znacio, no... Citavog zivota, svijet je bio onakav kakvog sam pamtio od prvih dana. Mijenjala su se neka popularna imena u zabavi, politici, sportu, ali sve je bilo isto. Ljudi koji su pamtili Austrougarsku ili Kraljevinu Yu, to su bili stari ljudi i nismo se razumjeli. Onda, nadjem se u nekom drustvu i pocne razgovor o politici. I vidim, pamtim svijet kakav oni (vec odrasli ljudi) ne poznaju. Nesto su negdje procitali, to je njima apsolutna istina, pricaju gluposti i uzalud bih pokusao nesto objasniti - ja sam samo starkelja koji nema pojma. Ima toga i na forumu, na svim temama gdje se spomene SFRJ. Mi znamo koliko smo bili slobodni, a mladjarija nas uvjerava da smo zivjeli u zatvoru. Ubija me tehnologija. Ponekad kazem da je moj pokojni tata bio posljednji "renesansni" covjek - znao je sve. '38. godiste, proveo je djetinjstvo na selu (deda i baka u partizanima). Postao je lijecnik, no znao je pomusti kravu i napraviti sir, zidati, popraviti televizor ili frizider i napraviti "generalku" na autu. I ispeci rakiju... Ja sam ga silno volio i pokusvam ga oponasati - uzalud. Tehnloogija je toliko napredovala i rasula se u specijalizacije, vise nema "renesansnog" znalca za sve. Bio sam ponosan na svoje znanje, no zastarjelo je. Moja kcer ima prvi auto. Htio sam joj svasta pokazati, a onda shvatio da je to glupo. Svaki njen slijedeci auto ce biti elektricni, moje znanje o benzincima je beskorisno. Ne smijemo gnjaviti djecu. Kcer mi odusevljeno pusti neku njoj savrsenu pjesmu, a ja grizem jezik i necu joj reci da sam sve te stihove i akorde cuo prije 50 godina. Ona ima svoje ukuse, a nema smisla da joj objasnjavam da su Doors i Rolling Stones bili bolji. @vilhelmina, lijepo si objasnila da je starost - oslobodjenje. Nema opterecenja, nema srama, sve ide "u rok sluzbe." Veliki dio toga prozivljavam, a dijelom se sjecam starosti predaka i smijem se k'o majmun banani. Moja baka je dozivjela duboku starost. Bila je zajebata, izigravala je damu - a u stvari je bila seljakinja i stekla "damski" status zahvaljujuci partizanstini i dedinom ordenu narodnog heroja iz WW2. Tek negdje oko svoje 80-e se oslobodila i pocela psovati i zajebavati se. U 90-oj, sredjivala je neke papire, savrseno lucidna. Oslabio joj vid, pa joj je pomagala moja zena. Izvuce baka neki papir i kaze "koji je ovo kurac?' Par minuta kasnije, moja zena nadje neku kovertu i kaze da je to neki kurac, nebitno. A baka ispali: "dijete moje, ja znam zasto je tebi kurac u ustima, no zasto je meni!?" Izvinjavam se, raspisao sam se (a ima toga jos). Trebam prignjaviti i @urosg3, ima nekih korijena... Biti ce kasnije.

Stidim se. I samog sebe i ljudskog roda. Mi tu nesto prevrcemo oko svetske ekonomije, granica i tih nekih gluposti - kao na Balkanu 90-ih. Ja sam licno dobro prosao - vec sam ziveo na "trulom Zapadu." No isplakao sam hektoliktre suza zbog familije ("mesane," bilo ih je na svim stranama). Niko od mojih nije najebao na frontu, svi su bili civili. I sada, gledajuci ovo, mi "navijamo" i brojimo rakete i oborene avione. Niko da pomene neku babu kojoj je ostatak zivota skroz upropasten, kojoj osim suza nista nije ostalo. Jebiga, osetljivko sam - i placem s tom babom koju nikada nisam video.