Cyber

Puls tog vremena je bio drugaciji. To je vazilo na globalnom nivou. Panta rei. I sto jos rece mudri Heraklit, nikada ne mozes dva puta zakoraciti u istu reku.

Kakvo bi detinjstvo bilo bez Njega?

Dok je bilo njih postojao je i jedan kulturni standard za primer. Secam se i te emisije. Eh, kako se radio nekada ritualno slusao. Velika drvena kutija koja je generisala svakojake fascinacije. Imalo se sta i cuti i nauciti. Radio price. Radio pozoriste. Otvarala su se vrata novih svetova. Udisala se kultura. Nenametljivo se drzao nivo pa svakom na volju da se nadje ili ne.

On i Dusanka Kalanj. Odrastati u tom i takvom svetu je privilegija!

Zvanicno: Prvi voditelj, prvog dnevnika, prvog dana emitovanja programa televizije Beograd. Nezvanicno: Jedan veliki urbani old school laf.

Ona se tada prezivala Lango. 😉 Prva emisija Nedeljnog popodneva 1979.

Osoba A, osoba B i osoba C. Molim vas, predstavite se.

Nezaboravno!

To je bilo vrlo zabavno za nas decu.

Vidim potencijal za splitovanje i jednu finu skolsku temu, koja bi mogla da se razudi.

Prvo se setim da sam zaboravila da se toga sećam a onda mi sinuše dva nezaboravna imena. Voilà, iz naftalina - Đenaro Olivijeri & Gvido Pankaldi! Asocijacija?

Najbolje zurke su spontane zurke. Ova je bila vrsna, hvala vam!

Sve kao da gledam. Skupljali smo papir na radnim subotama, u grupicama, zvonili od vrata do vrata, obijali noge, gomilce uvezivali kanapom i tako taj rad. I kod nas u skolu dolazio neki sa Wartburgom po pomije. Mozda je Wartburg tada bio neko radno vozilo za vucu? A skolsku kuhinju da ne pominjem.

Vala jesu! Nisi mogao da ih obijes. 😄

Jos jedno podsecanje! Secam se tih gvozdenih kasica u raznim bojama. Odozgo se u uzani duguljasti otvor ubacivali novcici. Bile su zakatancene i ako me secanje ne vara, kad nakupis onda ides u banku da otkljucaju. To su delili deci u Beobanci. Secam se i stednih knjizica u koje su rucno upisivane cifre na salteru u banci.

E to! Upravo tako, kupis pola ili ceo. Bile one rupice izmedju pa se samo "raspara" polovina. Evo jos jednom, ovde imas celu pricu.

Povratak u detinjstvo a (moje) detinjstvo se desavalo u Beogradu. Samo se secamo, svako nesto doda, ne merimo. A dobio si link gde mozes da procitas vise o prvoj samoposluzi u Jugoistocnoj Evropi okolini Varazdina. Eto svetla! 🙂

Ne, papirni listici, tzv. "srecke". 70-ih. Tada o grebanju niko nije ni sanjao.😄

E, a sad´ da vas vidim! Da li se neko seca lozova koji su se prodavali u super-minijaturnim kioscima, unutra taman samo mesto za stolicu na kojoj sedi prodavac. Ti lozovi su bili pravougaoni, duguljasti, uzani. Izgledali su kao duguljaste markice.

Da! To sam skroz potisnula, sad kad kazes setih se da se ubacivalo 5 dinara za konjica.

Those were the days ... secam se i mirisa kafe koja se mlela u velikim mlinovima u samoposlugama, kad prodjes kasu.

Prvi supermarket u Beogradu je bio na Cvetnom trgu. Pominjali smo ga ovde pre XY strana. A inace ...

Tako sam i ja to razumela iz prica starijih. Kaze se da secanje zivi sve dok zivi i poslednji koji se seca.

Znam, zato su adresirane i Robne kuce Beograd i Merkator. Te robne kuce smo imali u to doba. Merkator je nama bio na drugoj strani reke, pa se tamo svracalo kad se islo u Zemun jer je bilo usput.

Robne kuce Beograd su ulepsale moje i verovatno mnoga detinjstva, jer su imale ogromna odeljenja sa igrackama da se svako dete zanesvesti. Kad smo odlazili u Zemun, na putu je bila robna kuca Merkator na Novom Beogradu - decija radost na kvadrat. Hocu reci, kao dete tog minulog doba, robne kuce su bile raznovrsne a imale su i posebnu atmosferu, bile su kao neke oaze usred gradske vreve, neki paralelni svet po kome si mogao da svrljas i paris oci i iz kog si se uvek vracao i punih ruku i punog decijeg srca. Deda je nosio beretku, i onda kad dodje vreme povede mene, dedinu Golubicu, ”u varosh” da u robnoj kupi novu, a i ja se uvek ogrebem za nesto. Deda je uvek govorio ”basamak” pa smo se u robnoj kuci vozili ”elektricnim basamcima”. Poslednju beretku za poslednje putovanje mu je kupila mama u Beogradjanci u jedno kisno Beograde-dobro-jutro jutro. Oktobar 1976. Kad sam svojevremeno usla u Beogradjanku i videla u sta se sve to pretvorilo – sve mi se vratilo – bum! Lakse bi mi bilo da je namesto starog doslo nesto novo bolje, jer to ne bi bio Gubitak.