Cyber

Kakva koincidencija! I moja bivsa profesorka latinskog je imala taj moto. Doduse, ona je po kazivanju i imala neke veze sa bogom. Govorilo se da je svojevremeno provela neko vreme u Vatikanu. A i pojavom je bila nalik kaludjerici. Od ulaska na vrata do katedre je uvek imala u milimetar istu geometrijsku putanju u istom taktu kao robot. Govoril je vrlo distinktivnim jezikom. Kod izostanaka je uvek pitala doticnog/u za razlog. Secam se, jedna bjasnila da je propustila cas jer je otputovala na neko krstenje a ova ce na to: "Znaci, bila si angazovna porodicnim radostima." Ceo razred - diskretni kez. However, ja mislim da se ta mantra o bogu i ocenama svojevremo prosirila medju nastavnickim kadrom kao neki "pedagoski trend".

Svaka ptica svom jatu leti.

To je veoma vazna i poucna knjiga. Za citanje i razmisljanje.

Doba enciklopedija je temeljac nekih (nasih) generacija. Secam se, prelistavas, pa nesto novo procitas, pa nekom to ispricas, pa taj neko nesto pita ili doda ili neka slicna razmena, interakcija, priznanje ili intelektualni otpor, sto stimulise dalje kognitivno rudarenje gde jedno vodi drugom. Pa onda razni sadrzaji u razlicitm formatima koje pominjes koji takodje stimulisu ucenje i razmenu (tzv. multimodalno ucenje). Jer, ucenje je i jedan socijalan proces. To podrazumeva da zastanes, da se fokusiras, koncentrises (ne skoncentrises!), da mucnes glavom, da procesuiras, da povezes sa onim sto vec znas, da smestis novu kockicu na pravo mesto, da razmenis sa nekim, da ventiliras, da se slegne. Tako se uci i nauci. Tako se nadogradjuju znanja. Ceo zivot. Znanje je friska roba, nema stagniranja. Neuroloski procesi pri ucenju su vrlo dobro istrazeni. Nije to klick, klick na brzaka. Tu nema precice. Mislim, ima ali to na kraju ispadne suplje kao svajcarski sir. Sto kazu, siromastvo duha i neznanje se ne mogu prikriti. Uostalom, to je i velika pretnja za demokratiju. Citam sta pises pa vizualizujem enciklopedije kao riznice znanja tog vremena i to bukvalno, jer knjiga je artefakt, sto – slikovito receno - implicira da je knjiga/enciklopedija fizicki okvir koji obuhvata odredjenu kolicinu znanja a time i – uslovno receno – mernu jedinicu znanja (o necemu). No, to je samo privid. Jedna jedina knjiga je mogla i moze da bude bezgranicna, da otvori gomilu novih svetova. Uz to, kvalitet enciklopedije je bio zagarantovan ako se uzme u obzir proces nastanka. Danas imamo bezgranicni world wide webb u kome se vecina pogubi i zaglibi u nekoj od antintelektualnih kloaki koje su rasadnici socijalnih devijacija. Iz danasnje perspektive, sadrzaji i norme koje pominjemo su bili kognitivna stimulacija. Danasnji mainstream diskurs je kognitivna anestezija i dezorijentacija, sto si ti vrlo recito ilustrovao.

Sa ovim bih se narocito slozila. Iz danasnje perspektive i sa iskustvom i znanjem koje imam, ja nemam sumnju da smo odrasli u svetu sa izrazenim humanistickim smernicama. To je, generalno, bio period nekog drustvenog i kulturoloskog equilibriuma. Kad pogledas u nekoj perspektivi, nakon WWII, u svetu je krenulo je 50-ih da se radi i gradi, verovalo se u buducnost, pa onda 60-ih ekonomski progres i kulturno opustanje, pa 70-ih jedan freshly pressed oporavljen svet, koji je kao takav imao podlogu za humanisticku matricu. U tom/takvom svetu smo mi odrastali. Zato i rekoh da je to bila privilegija. Svet kakvog se ja secam i u kome sam odrastala je sasvim uporediv sa iskustvima i dozivljajem mojih prijatelja koji su odrastali u nekim drugim zemljama. Godinama sam ronila po svedskom tv-arhivu, gledajuci do besvesti emisije iz tog doba a koje su oslikavale zivot i drustvo tog vremena, ljude i dogadjaje, gradske obicaje i norme. Neverovatno kakav deja vu, kakva dubleta mnogih stvari. Da stvar bude interesantnija, to se sve oslikava na mnogim ljudima koje znam. Govorim o urbanoj sorti. Mislim na Stockholm i Beograd tog doba. Mislim na ljude. Manire. Jezik. Kulturu. Mislim na obrazovanje i gde mu je bilo mesto na vrednosnoj lestvici. Mislim na de facto manifestacije i uticaj kulture/obrazovanja. Humanisticka norma. Bila je u vazduhu. Duboko razumem da smo nekada ipak bili deo sveta i/li imali potencijal da uhvatimo korak sa svetom. I zato mislim da je velika steta sto smo prekinuli novi talas 80-ih i okrenuli ledja svetu pustajuci endemski korov da se siri kao ambrozija. Sada je i svet (humanisticki) skrenuo a to ne uvecava nase sanse da udjemo u neki - cak ni u look-alike - humanisticki tok.

Puls tog vremena je bio drugaciji. To je vazilo na globalnom nivou. Panta rei. I sto jos rece mudri Heraklit, nikada ne mozes dva puta zakoraciti u istu reku.

Kakvo bi detinjstvo bilo bez Njega?

Dok je bilo njih postojao je i jedan kulturni standard za primer. Secam se i te emisije. Eh, kako se radio nekada ritualno slusao. Velika drvena kutija koja je generisala svakojake fascinacije. Imalo se sta i cuti i nauciti. Radio price. Radio pozoriste. Otvarala su se vrata novih svetova. Udisala se kultura. Nenametljivo se drzao nivo pa svakom na volju da se nadje ili ne.

On i Dusanka Kalanj. Odrastati u tom i takvom svetu je privilegija!

Zvanicno: Prvi voditelj, prvog dnevnika, prvog dana emitovanja programa televizije Beograd. Nezvanicno: Jedan veliki urbani old school laf.

Ona se tada prezivala Lango. 😉 Prva emisija Nedeljnog popodneva 1979.

Osoba A, osoba B i osoba C. Molim vas, predstavite se.

Nezaboravno!

To je bilo vrlo zabavno za nas decu.

Vidim potencijal za splitovanje i jednu finu skolsku temu, koja bi mogla da se razudi.

Prvo se setim da sam zaboravila da se toga sećam a onda mi sinuše dva nezaboravna imena. Voilà, iz naftalina - Đenaro Olivijeri & Gvido Pankaldi! Asocijacija?

Najbolje zurke su spontane zurke. Ova je bila vrsna, hvala vam!

Sve kao da gledam. Skupljali smo papir na radnim subotama, u grupicama, zvonili od vrata do vrata, obijali noge, gomilce uvezivali kanapom i tako taj rad. I kod nas u skolu dolazio neki sa Wartburgom po pomije. Mozda je Wartburg tada bio neko radno vozilo za vucu? A skolsku kuhinju da ne pominjem.

Vala jesu! Nisi mogao da ih obijes. 😄

Jos jedno podsecanje! Secam se tih gvozdenih kasica u raznim bojama. Odozgo se u uzani duguljasti otvor ubacivali novcici. Bile su zakatancene i ako me secanje ne vara, kad nakupis onda ides u banku da otkljucaju. To su delili deci u Beobanci. Secam se i stednih knjizica u koje su rucno upisivane cifre na salteru u banci.

E to! Upravo tako, kupis pola ili ceo. Bile one rupice izmedju pa se samo "raspara" polovina. Evo jos jednom, ovde imas celu pricu.

Povratak u detinjstvo a (moje) detinjstvo se desavalo u Beogradu. Samo se secamo, svako nesto doda, ne merimo. A dobio si link gde mozes da procitas vise o prvoj samoposluzi u Jugoistocnoj Evropi okolini Varazdina. Eto svetla! 🙂

Ne, papirni listici, tzv. "srecke". 70-ih. Tada o grebanju niko nije ni sanjao.😄

E, a sad´ da vas vidim! Da li se neko seca lozova koji su se prodavali u super-minijaturnim kioscima, unutra taman samo mesto za stolicu na kojoj sedi prodavac. Ti lozovi su bili pravougaoni, duguljasti, uzani. Izgledali su kao duguljaste markice.

Da! To sam skroz potisnula, sad kad kazes setih se da se ubacivalo 5 dinara za konjica.