Leaderboard

Gledala sam set i po finala Hamburga, i osim što je rezultat očekivan mogu reći da me Laslo stvarno impresionirao igrom i držanjem na celom turniru, i nadam se da je sad zaslužio da mu Viško više ne postavlja onakva pitanja. Nosio se sa Zverevom odlično, izdržavao i duge poene a neki su bili stvarno fenomenalni. Vidi se da radi na svom tenisu, popravio se baš dosta i nadam se da će što duže držati makar približan nivo. Većinu meča sam nevezano za rezultat bila ponosna na njega, nemam pojma zašto, niti mi je rod nit' pomozbog, ali lepo je videti kako neko ko realno nije top talenat daje sve od sebe i ne predaje se protiv boljeg protivnika. Zverev realno trenutno i nije toliko bolji, još nije što je nekad bio, ali baš se u tom korišćenju prilika kad su na približnom nivou i ogleda razlika između njih. Da ga je Laslo uhvatio u onoj ranijoj minus fazi, mogao je rezultat biti i drugačiji, ali nema za čim da žali, fenomenalna nedelja za njega, fine parice i 300 bodova, a 500 titulu svakako već ima pa nije kao da je ispustio jedinu priliku. Samo neka tako nastavi

San Francisco, konacno 20 stepeni bez klima uredjaja.

Zbog toga je onomad Rikardo otisao iz RBR, ceo tim je Maksov privatni servis. Doduse, u medjuvremenu je vozio takve krntije da se pokajao, bolje biti Maksova kucka imati siguran podijum i pokupiti po koju mrvicu (pobedu) kada ovom nesto zatrokira nego se vecito boriti za 8-12. mesta...

Изузетно је допадљив, технички изузетан, харизматичан, притом му је брада свилена па је ватромет загарантован. Сигуран си да ће се његови мечеви завршити нокаутом Данас је фино прегурао на почетку, оштетио га ударцима у стомак и докрајчио оним не скроз чистим, али лијепим ударцем из окрета. Да има Ракићеву радну навику, можда би могао до топ 10 у дивизији, овако, служиће за промоцију дивизије и евентуално прву борбу главне карте на неком UFC.

Kemmel

Sains totalni amaterizam na startu, usrao se Pjastriju u trku.

Opasno ga je bivao, prvi sampion u dve kategorije, po meni jaci od Flojda

Drago mi je zbog Uroša,zaslužio je lepe stvari,prvenstveno što je izuzetno dobar momak,drugo,radio je naporno godinama da bi došao do ovog nivoa.

Pogrešio sam kad sam napisao da je u welteru zbog short notica. Rekli su pre meča da mu je plan da ostane u tu, kako bi mogao češće da se bori, jer mu skidanje kila uzme mnogo vremena. Odlična odluka. Sa tim spinning back fistom ga je ustvari samo dokrajčio. Ona kombinacija kad su se razdvajali iz klinča je bila pobjednička. A več pre toga je nekoliko puta pokušao isto. Izgleda su u pripremi tu videli rupu i iskoristili je. Inače, nimalo naivan protivnik. Semmelsberger je dosta neugodan i mislim da jedan od opasnijih non-ranked welteraša. Šteta što je izostao bonus, ali bilo je baš spektakularnih završnica na ovom cardu. Možda je mogao umesto Bobby Greena tu ta upadne, ali mogao je i Kopylov za onaj head kick. Jaka konkurencija je bila, nema šta.

I Uroš Medić je na cardu. Ako se ne varam, ovo mu je debi u welteru. Verovatno zbog short notica.

Uzimam tvoj post za slagvort, a zelim da napisem nesto sasvim drugo. Ceo zivot imam problem s prihvatanjem previse obaveza, kasnije njihovim odlaganjem i teskobom kao posledicom… znaci, vec 62 godine tako 😁. U poslednjih nekoliko meseci sam uspela da sublimiram sve to i napravim si totalni haos od zivota. Trazila sam posao s kojim cu moci da izdrzim do 69, jer pre toga ne mogu u penziju, a i ne zelim. Nakon gomile odbijenica (diskriminacija po osnovu starosti u Svedskoj pocinje vec od 45, kazu istrazivanja, a ja sam jos i imigrant), nadjem posao koji sam trazila. Eh, ali mnooogo dalje od kuce od prethodnog, sto znaci da mi je odsustvovanje od kuce najmanje 11, a cesto 12 sati. Umor, neispavanost, vremena nizasta drugo, plata koja nikako ne stize inflaciju, guzve u saobracaju, bezobrazne komsije, sve skupo…… Sam posao je takav da bi mnogima bio tezak, ali meni u ovoj fazi zivota odgovara. Ja sam socijalni radnik u bolnici, znaci nastupam kad su lekari odradili svoje i nemaju vise sta da ponude. To moze da bude postavljanje teske dijagnoze, ali i odluka o palijativnoj nezi, saznanje o trajnom invaliditetu… i naravno, smrt bliske osobe. U svemu tome negde nalazim sebe, jer znam da utesim, a i dobra sam s prakticnim stvarima vezanim za birokratiju i uglavnom imam osecaj da sam odradila dobar posao, olaksala nekome, ponekad i stvarno pomogla. A posto je to ipak samo posao za koji sam placena, odradi se i zaboravi, jer dolazi nesto novo cemu se treba posvetiti. Za sve ove godine, ima svega nekoliko slucajeva koje nikad necu zaboraviti, iz razlicitih razloga. Svi su odavno mrtvi, i uglavnom su bili stari i/ili tesko bolesni. Ali ovog ponedeljka docekala me porodica cija se desetogodisnja devojcica u nedelju uvece utopila. Brat se igrao na nekoj steni pored vode, upao u nju, majka koja ne zna da pliva skocila za njim, a devojcica u panici za njima. Otac koji se nalazio dalje, preparkiravao auto, dotrcao i sve ih izvukao, ali nju poslednju. Kad je stigla hitna pomoc, jos je imala puls, ali nije disala. Bila sam s njima od trenutka kad su aparati iskljuceni, i svih ovih dana. Vodila ih kroz sumu propisa vezanih za sahranu u inostranstvu, jer su izbeglice iz Ukrajine, organizovala da vide malenu prvo na forenzici, zatim u bolnickoj kapeli, da joj odnosu igracke i svu ljubav koju nisu stigli da joj daju za zivota, pokrivala rukama usi devetogodisnjeg brata dok su roditelji zavijali kao zveri nad mrtvom cerkom, izvodila napolje dedu kojem se slosilo, pricala s ujakom o prakticnim stvarima… Naravno da te to natera da razmisljas o svom zivotu, jer posle svega ides kuci u svoju malu bajku u kojoj je sve u redu, koliko god ti tako neskromnom i nezahvalnom uvek nesto fali. Nestvaran osecaj kad nakon takvog dana pricas sa sopstvenom cerkom i gledas kako ti se unucica rita u njenom stomaku, nestrpljiva da izadje na ovaj svet negde u novembru. Na kraju porazim samu sebe saznanjem da je neopisiva bol one porodice za mene ipak samo posao. Moj zivot je negde drugde, i iako sam duboko svesna da uvek moze da krene pravcem kao njihov, znam i da se to nije desilo i zelim da verujem da nikad ni nece. I sta jos da vam kazem, draga deco? Postujte to sto imate, jedini zivot koji vam je dat. Odite na taj posao, prvi ili hiljadu i prvi put, odradite to sto treba i vratite se kuci, gde god to bilo i sta god vam to znacilo. U redu je pricati o svakom problemu, ako je vas onda je veliki, sta god neko drugi mislio. Samo nikad ne treba zaboraviti da je svaki zivot dobar, dok god postoji. Jer kad postoji, mozete ga i menjati, prakticno i tehnicki, ili prosto promenom stava. To je privilegija i ne sumnjam da to znate. Ali nije na odmet i da vas teta Vili ponekad podseti na to. Bas kao sto, zahvaljujuci ovom mom cudnom i divnom poslu, mogu i sebe da podsetim koliko je zivot vredan, kad god zaboravim. A biva cesto.

To je nešto normalno. Ja sam promenio firmu pre dve godine i meni se isto nije išlo na posao prvi dan na novom poslu. Ne toliko zbog posla jer je to nešto što radim već dugo nego zbog tog smaranja upoznavanja stotinak ljudi i ponavaljanja istih priča kao papagaj. Jedva sam čekao da prođu prve dve nedelje da se svi izređaju pa da mogu na miru da radim i polako da upoznajem one sa kojima sarađujem svakodnevno. Dakle nije to ništa čudno što posle toliko čekanja imaš tremu ja sam je imao i bez čekanja.

Srecan rodjendan uz staru dobru poruku - godine su samo broj.

Evo, pre spavanja da se javim. 🙂 U nalazu CT mozga piše da ne postoje promene u odnosu na snimak MR koji je urađen 2018. godine. Laknulo mi je.. Ali, sada imam drugi, verovatno neurološki, problem ( ili probleme ). Konkretno, ne pišem već dugo mejlove, ne pišem ništa na blogovima, na forumima, apsolutno ništa.. Nije u pitanju nedostatak inspiracije ili nedostatak vremena, već jednostavno ne mogu da se koncentrišem i održim pažnju.. Isto mi se dešava i sa razgovorima uživo, "zabagujem" usred nekog razgovora, nevažno sa kom ga vodim. I sad ne znam da li je ovo neurološki problem jer imam dijagnozu "blagi kognitivni poremećaj " ili sam imala asimptomatski kovid a da to nisam znala. Nedostatak pažnje, koncentracije je ozbiljan postkovid problem. Ali, neću više da kukam 🙂 Psihički i fizički sam ok, koliko mogu da budem fizički ok, zbog ove nagle promene vremena. Temperatura je juče pala za 10 stepeni u odnosu na prethodne dane. I na kraju, juče sam ušla u "klub 50+" ali se osećam obično i duhovno mnogo mlađe. @RatzenStadt Samo hrabro i misli pozitivno kada je posao u pitanju. Biće sve ok, videćeš.

Dobro došao u klub (sedi, udobno se smesti, Severina playing softly in the background), sa prokrastinacijom se borim već malo jače od godinu dana. Tu je pre svega važan faktor emocionalne nestabilnosti, a meni ne pomaže ni činjenica da imam hronični strah od neuspeha koji mi izaziva anksioznost. Potreba za overachievement-om i bivanjem najbolje u svemu koja me ne napušta od osnovne škole je nešto na čemu ću morati da poradim sa terapeutom. Moj savet (ako ti znači) je da razmisliš o tome zašto odlažeš nešto, jer iza tog nesuočavanja sa stvarima stoji emotivna ili psihološka prepreka koju treba da prevaziđeš. Inače, baš poslednjih meseci razmišljam o svom životu i kako mi je posao postao život. Ujutru ustanem, odem da radim, to bude od 8-10h jer uglavnom radim prekovremeno, dok dođem kući imam snage otprilike da jedem, istuširam se, obavim nešto po stanu i legnem da spavam. I tako svaki dan. Dođe mi da zajebem feminizam i bogato se udam pa da se poslom, koji inače volim, bavim iz hobija. Kapitalizam nas stvarno ubija i mislim da generacije koje su sada oko 25-35 godina to baš osećaju. Posle pune 3 godine konačno sam prošle nedelje otišla na proper odmor, ne da sam uzela slobodne dane kako bih radila za fax, nego sam otputovala negde. Isključila sam notifikacije, nisam odgovarala na mejl, nisam gledala mejlove kako bih kontrolisala polu-sposobne kolege u koje nemam poverenja i nisam razmišljala o poslu. Dokazala sam sebi da je to moguće. Mesecima sam u potrazi za novim poslom, ali bez uspeha. Nisam navikla da me odbiju na razgovorima za posao jer sam svaki put do sada prolazila iz prve, tako da that was a tough one to swallow. Njihov gubitak 😄 No, posle dva meseca zatišja sada imam dva razgovora u nedelju dana. Možda se ništa neće izroditi iz toga ali barem ću imati više iskustva u recruitment procesu, pogotovo na engleskom jeziku. Iskoristih ovaj tvoj post da napišem šta je meni na duši 😄 jer si dao dobar šlagvort. Da ne zaboravim, @RatzenStadt srećno na novom poslu!

Juče sam gledao u bioskopu film "The Assassination of Jesse James By The Coward Robert Ford" prvi put od 2007. godine. U jednom od manjih bioskopa imaju serijal "Leto s Bred Pitom", pa svake nedelje puštaju jedan film. Ali da se vratim na ovaj, kada sam ga gledao prvi put sa 17 godina, ono što mi je ostalo u sećanju je da lepo izgleda i da je Nik Kejv radio muziku, ali da mi je bilo dosadno. Ovaj put sam isto pomislio da jako lepo izgleda i da je muzika dobra... ali umesto što mi je bilo dosadno, ostao sam toliko pod utiskom da bukvalno samo o njemu razmišljam od sinoć. Skoro me film nije toliko uvukao u svoj svet; gluma je bila odlična, iako je sasvim dobar glumac, obično kad Bred Pit bude u filmu uvek ostane malo tog "evo ga Bred Pit", ali ovde toga nema, odlično je predstavljen Džesi - tačno se može videti kako je nastala legenda o njemu, ali se takođe vidi koliko je samo običan kriminalac i loš čovek. Odnos između njega i Boba Forda, i generalno njihov unutrašnji nemir, je centralni deo filma. Kejsi Aflek je odličan bio kao Bob Ford, svaka stvar što uradi se vidi da dolazi iz nesigurnosti, iz nedostatka tačnog osećaja šta treba da se uradi. Lako se pročita kako je došlo do toga da ga niko ne uzima za ozbiljno, čak i kada viče ili ubije nekog. Mnogo sitnih stvari je urađeno kako treba, zbog kojih film ostavi mnogo veći emotivni trag. Blur efekti i ivice snimka koji izgledaju malo izbledele, dajući taj efekat starog filma, su odlični. Članovi bande, koji su jako očigledno neobrazovani i nisu videli sveta, ne izgledaju i ne ponašaju se kao da imaju IQ 40, već tačno onako kako treba - prosti, malo naivni, gde ne umeju da iskažu šta misle i osećaju, čak ni pred bratom ili ženom. Trenutno bih filmu dao ocenu 10/10, ne znam da li je postojalo nešto da mi se nije svidelo 😄 Možda promenim mišljenje za neki dan

odgledao i ovaj deo kasandre ljovisne feat zmajevi u nekom nedostatku bilo cega. fali tu meni mistike i okultnog, dosadne su ove dvorske zavrzlame dajte te first men i vajtvokerse i sta vec, ancient aliens.

Nije baš čest slučaj da neki film ispuni sva moja očekivanja. Ne samo u pogledu kvaliteta,već i radnje,njene linearnosti,strukture i same poruke. To se upravo dogodilo sa najnovijim ostvarenjem Kristofera Nolana Biografski,drama. Na samom početku želim da upozorim svakog potencijalnog gledaoca da ovo nije spektakl,tipični blokbaster film. Mada je Nolanov potpis jasno vidljiv, "Oppenheimer" je drugačiji film od njegovih akcionih uspeha poput "Teneta", "Dunkirka", "Interstellara" ili Batman trilogije. Ovo pišem jer sam jasno mogao da osetim reakcije publike tokom projekcije i čujem komentare nakon nje. Nemojte,dakle,u bioskop ako očekujete film napakovan akcijom. To nećete dobiti iako uzbuđenja i napetosti ne manjka. Fascinirala me činjenica koliko je dijaloga u filmu. Dijalozi skoro da i ne prestaju što iziskuje veću pažnju od gledaoca,ali i čini da film brzo protekne. Zaista,nisam imao utisak da gledam film dugačak čak tri sata. Imao sam više osećaj kao da su to dva i po Ono što takođe traži povećanu koncentraciju je i često preskakanje iz jednog perioda u drugi i tako u krug. A ima ih više. Ovo je izvedeno na maestralan način;montaža je superiorna. Kadrovi u boji predstavljaju delove filma iz perspektive samog glavnog lika,a crno-beli delovi iz perspektive drugih aktera,posebno Lewisa Straussa (Robert Downey Jr.). Film nisam pogledao u IMAX formatu,ali se i u običnom dalo primetiti koliko je IMAX kamera tehničko čudo. Na licima glumaca se vidi bukvalno svaka i najmanja bora, vlas kose ili neki detalj. Crno-beli delovi su takođe snimani sa crno-belom IMAX opremom. Cillian Murphy (J.Robert Oppenheimer) apsolutno nosi film i to na izuzetan način. Potpuno je dočarao lik kojeg je igrao: kao intelektualca,naučnika,filozofa,ali i političara. Više od toga kao čoveka punog zebnje,straha,brige i griže savesti. Plus je svakako i prilična fizička sličnost sa stvarnim Opijem.Sve ispod oskarovske nominacije za glavnu ulogu bilo bi iznenađenje. U filmovima ovog tipa,uloga emotivnog ili životnog saputnika/ce obično ostane u dubokoj senci glavnog aktera. Mada Emily Blunt (Kitty Oppenheimer) nije ni blizu značajna kao glavni glumac,nije ni upala u ovu zamku i njen lik predstavlja značajnu kariku filma,posebice u njegovoj poslednjoj trećini. Florence Pugh (Jean Tatlock) jako dobra u manjoj ulozi..kao začin koji dodaje oštrinu. Mnogo poznatih glumačkih lica je prodefilovalo filmom. Kao što to Nolan praktikuje,dosta njih sa kojima je već sarađivao na prethodnim projektima. Hoćete li prepoznati Gary Oldmana na prvu? Ja iskreno nisam. U zaista ogromnom castu,uz Cilliana Murphyja,svakako se mora izdvojiti Robert Downey Jr. Briljantna gluma. Najbolja njegova uloga još od "Kiss Kiss Bang Bang" filma. Downey je strahovito potcenjen glumac..deluje mi i njegovom krivicom. Sve ispod nagrade (Oskara) za najbolju sporednu ulogu bilo bi iznenađenje. Kao što sam očekivao - Nolan je žanr biografske drame sada podigao na jedan viši nivo. Ovo je,imeđu ostalog,uspeo time što ju je prezentovao skoro pa kao jedan napeti politički triler. Neizvesnot,napetost i isčekivanje su prisutni ne samo u delu oko konačne probe a-bombe,već jednako i u delovima koji se bave istražnim postupcima protiv glavnog aktera filma. I mada znamo konačni epilog testa ne možemo ni najmanje mirno da ga dočekamo. Tenzija,nelagoda pa i strah nas neprijatno obuzimaju dok odbrojavamo sekunde...čemu svakako doprinosi i izvanredna muzika Ludwiga Goranssona. Verovatno i najbolja muzika u nekom Nolanovom filmu još od "Inceptiona". Taj strah koji nas polako obuzima je i posledica Nolanove ideje da film koji snimi poveže sa aktuelnim trenutkom u kojem se nalazimo. Od "Mračnog viteza",preko "Početka" pa do "Dunkirka", Nolan je pravio svesne asocijacije i poveznice sa stvarnim vremenom i događajima,referišući na njih manje ili više skriveno u svojim filmovima. "Oppenheimer" ne da nije izuzetak,nego je film u kojem autor to i ne pokušava da prikrije. Od same početne scene fima i citata iz antičke mitologije,pa do samog kraja ta poveznica je jasna i sveprisutna. Poslednja sekvenca filma,osim što je vizuelno savršena, je i opominjuća,mračna i užasavajuća. Od filma sam očekivao poruku da smo mi,kao ljudska vrsta,u problemu i da zapravo koračamo po jako tankoj žici. Teško da će neko izaći sa prokecije i da neće makar na sekund staviti prst na čelo. Film će nastaviti da živi i raste kroz diskusije i razgovore o pitanjima koje je otvorio što je uvek sjajna stvar. Nije u filmu baš sve teško ili zabrinjavajuće. Ima tu i romanse,zabave,pa i nešto humora. Ja sam memorisao dijalog između Openhajmera i pukovnika Grovesa (Matt Damon) kada mu Opi,u pokušaju da dokaže da nije komunista,kaže da je on zapravo "new deal democrat",a Groves mu odgovara u stilu "kao da ima razlike" Ja jesam Nolanov groupie i nikad to nisam krio,ali mislim da neću preterati ako kažem da je ovaj put isporučio remek-delo. Očekujem da film dobije veliki broj nominacija za Oskara u najznačajnijim kategorijama: režije,najboljeg filma,scenarija,glumaca,ali i pojedinih tehničkih,jer je "Oppenheimer" definitivno podigao letvicu žanra. A gde se Openhajmer nalazi sa drugim Nolanovim ostvarenjima? Pa,za mene lično (postoji li ja/nelično?) sasvim u vrhu sa filmovima "Inception" i "The Dark Knight". Objektivno verovatno kvalitetniji od oba,subjektivno između njih. Od mene: 9/10 ocena

Pre predivno... Bey daha sam i od samih slika... Wow...

Osvajanje Podgorice...[emoji1171] Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

U Londonu uvek lepo vreme.